Getting a college education is a 20-year investment. When you're growing up poor, you're not accustomed to thinking that far ahead. Instead, you're thinking about where you're going to get your next meal and how your family is going to pay rent that month. Besides, my parents and my friends' parents seemed to be doing just fine driving taxis and working as janitors. It wasn't until I was a teenager when I realized I didn't want to do those things. By then, I was two-thirds of the way through my education, and it was almost too late to turn things around.
Стицање универзитетског образовања је улагање које траје двадесет година. Када одрастате у сиромаштву, нисте навикнути да размишљате толико унапред. Уместо тога, размишљате где ћете набавити следећи оброк и како ће ваша породица платити кирију тог месеца. Уосталом, чинило се да су се моји родитељи и родитељи мојих другова сасвим лепо сналазили возећи таксије и радећи као домари. Тек као тинејџер схватио сам да нисам желео то да радим. До тог времена сам завршио две трећине свог образовања и скоро је било сувише касно да преокренем ствари.
When you grow up poor, you want to be rich. I was no different. I'm the second-oldest of seven, and was raised by a single mother on government aid in Queens, New York. By virtue of growing up low-income, my siblings and I went to some of New York City's most struggling public schools. I had over 60 absences when I was in seventh grade, because I didn't feel like going to class. My high school had a 55 percent graduation rate, and even worse, only 20 percent of the kids graduating were college-ready.
Када одрастате у сиромаштву, желите да будете богати. Нисам био ништа другачији. Друго сам дете од седморо деце, а одгојила ме је самохрана мајка на социјалној помоћи у Квинсу, у Њујорку. Пошто смо одрасли у сиромашној породици, моја браћа, сестре и ја смо похађали неке од најпроблематичнијих државних школа у граду Њујорку. Имао сам преко 60 изостанака у седмом разреду јер ми се није ишло на часове. У мојој средњој школи 55 посто ђака је матурирало, а, што је још горе, само 20 посто деце која су матурирала је било спремно на факултет.
When I actually did make it to college, I told my friend Brennan how our teachers would always ask us to raise our hands if we were going to college. I was taken aback when Brennan said, "Karim, I've never been asked that question before." It was always, "What college are you going to?" Just the way that question is phrased made it unacceptable for him not to have gone to college.
Када сам заправо успео да стигнем до факултета, рекао сам свом другу, Бренану, како би нас наши наставници увек питали да подигнемо руку ако планирамо да идемо на факултет. Био сам изненађен када је Бренан рекао: „Кариме, мени никада раније нису поставили то питање.“ Увек су питали: „На који факултет ћеш ићи?“ Сам начин на који је то питање постављено чинило је неприхватљивим да он не иде на факултет.
Nowadays I get asked a different question. "How were you able to make it out?" For years I said I was lucky, but it's not just luck. When my older brother and I graduated from high school at the very same time and he later dropped out of a two-year college, I wanted to understand why he dropped out and I kept studying. It wasn't until I got to Cornell as a Presidential Research Scholar that I started to learn about the very real educational consequences of being raised by a single mother on government aid and attending the schools that I did. That's when my older brother's trajectory began to make complete sense to me.
Данас ми постављају другачије питање. „Како си успео?“ Годинама сам говорио да сам имао среће, али није само срећа у питању. Када смо мој старији брат и ја завршили средњу школу у исто време, а он је касније напустио своје двогодишње студије, желео сам да разумем зашто их је напустио док сам ја наставио да студирам. Тек када сам стигао до универзитета Корнел као председников истраживач-стипендиста почео сам да схватам које су праве последице по образовање одрастања уз самохрану мајку на социјалној помоћи и похађања школа које сам ја похађао. Тада сам почео да у потпуности схватам путању свог старијег брата.
I also learned that our most admirable education reformers, people like Arne Duncan, the former US Secretary of Education, or Wendy Kopp, the founder of Teach For America, had never attended an inner city public school like I had. So much of our education reform is driven by a sympathetic approach, where people are saying, "Let's go and help these poor inner city kids, or these poor black and Latino kids," instead of an empathetic approach, where someone like me, who had grown up in this environment, could say, "I know the adversities that you're facing and I want to help you overcome them."
Такође сам сазнао да наши најбољи реформатори образовања, људи попут Арнеа Данкана, бившег министа образовања у америчкој влади, или Венди Коп, оснивача организације „Предавати за Америку“, никада нису похађали државне школе у сиромашним крајевима као ја. Толико реформи нашег образовања је подстакнуто саосећајним приступом, када људи кажу: „Хајде да помогнемо овој сиромашној деци из сиромашних крајева или овој сиромашној црној или латино деци“ уместо емпатичним приступом, када би неко попут мене, ко је одрастао у овом окружењу, могао рећи: „Знам са којим се невољама суочавате и желим да вам помогнем да их пребродите.“
Today when I get questions about how I made it out, I share that one of the biggest reasons is that I wasn't ashamed to ask for help. In a typical middle class or affluent household, if a kid is struggling, there's a good chance that a parent or a teacher will come to their rescue even if they don't ask for help. However, if that same kid is growing up poor and doesn't ask for help, there's a good chance that no one will help them. There are virtually no social safety nets available.
Када ме данас питају како сам успео, кажем да је један од највећих разлога то што се нисам стидео да тражим помоћ. У типичном домаћинству из средње или више класе, ако дете има потешкоће, постоји велика вероватноћа да ће му родитељ или наставник помоћи, чак и ако дете не затражи помоћ. Међутим, ако то исто дете одраста у сиромаштву и не тражи помоћ, постоји велика вероватноћа да му нико неће помоћи. Буквално не постоје системи подршке у друштву.
So seven years ago, I started to reform our public education system shaped by my firsthand perspective. And I started with summer school. Research tells us that two-thirds of the achievement gap, which is the disparity in educational attainment between rich kids and poor kids or black kids and white kids, could be directly attributed to the summer learning loss. In low-income neighborhoods, kids forget almost three months of what they learned during the school year over the summer. They return to school in the fall, and their teachers spend another two months reteaching them old material. That's five months. The school year in the United States is only 10 months. If kids lose five months of learning every single year, that's half of their education. Half.
Пре седам година почео сам реформу нашег државног образовног система користећи своје лично искуство. А почео сам са летњом школом. Истраживање нам говори да се две трећине разлике у успеху, што је разлика у успеху у образовању између богате деце и сиромашне деце или црне деце и беле деце, може директо приписати губитку у учењу током лета. У сиромашним крајевима деца током лета забораве скоро три месеца градива које су савладали током школске године. На јесен се врате у школу и њихови наставници проведу још два месеца да поново предају старо градиво. То је пет месеци. Школска година у САД-у траје само десет месеци. Ако деца изгубе пет месеци учења сваке године, то је половина њиховог образовања. Половина.
If kids were in school over the summer, then they couldn't regress, but traditional summer school is poorly designed. For kids it feels like punishment, and for teachers it feels like babysitting. But how can we expect principals to execute an effective summer program when the school year ends the last week of June and then summer school starts just one week later? There just isn't enough time to find the right people, sort out the logistics, and design an engaging curriculum that excites kids and teachers.
Да су деца у школи преко лета, не би могла да назадују, али традиционална летња школа је лоше осмишљена. Деци личи на казну, а наставницима на чување деце. Међутим, како можемо очекивати да ће директори спровести ефикасан летњи програм ако се школска година зaвршава последње недеље јуна, а летња школа онда почиње за само недељу дана? Једноставно нема довољно времена да се пронађу прави људи, одради логистика и осмисли привлачан план и програм који ће заинтересовати децу и наставнике.
But what if we created a program over the summer that empowered teachers as teaching coaches to develop aspiring educators? What if we empowered college-educated role models as teaching fellows to help kids realize their college ambitions? What if empowered high-achieving kids as mentors to tutor their younger peers and inspire them to invest in their education? What if we empowered all kids as scholars, asked them what colleges they were going to, designed a summer school they want to attend to completely eliminate the summer learning loss and close two-thirds of the achievement gap?
Али, шта би било ако бисмо створили летњи програм који оспособљава наставнике да буду инструктори учења како би створили будуће наставно особље? Шта ако бисмо оспособили универзитетски образоване узоре да буду асистенти како би помогли деци да остваре своје снове о факултету? Шта ако бисмо оспособили добре ученике да буду ментори млађим ученицима како би их инспирисали да уложе у своје образовање? Шта ако бисмо оспособили сву децу да буду стипендисти, питали их на који факултет желе да иду, осмислили летњу школу коју желе да похађају како бисмо у потпуности отклонили губитак у учењу током лета и уклонили две трећине разлике у успеху?
By this summer, my team will have served over 4,000 low-income children, trained over 300 aspiring teachers and created more than 1,000 seasonal jobs across some of New York City's most disadvantaged neighborhoods.
До овог лета мој тим ће помоћи преко 4 000 деце из породица са ниским примањима, обучити преко 300 будућих наставника и створити више од хиљаду привремених радних места у неким од најсиромашнијим крајевима Њујорка.
(Applause)
(Аплауз)
And our kids are succeeding. Two years of independent evaluations tell us that our kids eliminate the summer learning loss and make growth of one month in math and two months in reading. So instead of returning to school in the fall three months behind, they now go back four months ahead in math and five months ahead in reading.
Наша деца су успешна. Две године независних испитивања нам говоре да наша деца уклањају губитак у учењу преко лета и остварују напредак од месец дана у математици и два месеца у читању. Уместо да се на јесен врате у школу са три месеца заостатка, сада се враћају са напретком од четири месеца у математици и пет месеци у читању.
(Applause)
(Аплауз)
Ten years ago, if you would have told me that I'd graduate in the top 10 percent of my class from an Ivy League institution and have an opportunity to make a dent on our public education system just by tackling two months of the calendar year, I would have said, "Nah. No way." What's even more exciting is that if we can prevent five months of lost time just by redesigning two months, imagine the possibilities that we can unlock by tackling the rest of the calendar year.
Да сте ми пре десет година рекли да ћу дипломирати међу најбољих десет посто студената у генерацији на факултету из Ајви лиге и да ћу имати могућност да мало променим наш државни образовни систем само тиме што ћу се позабавити периодом од два месеца у календарској години, рекао бих: „Јок. Нема шансе.“ Оно што је још узбудљивије је да, ако можемо спречити губитак пет месеци само поновним осмишљавањем два месеца, замислите могућности које можемо отворити ако се позабавимо остатком календарске године.
Thank you.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)