I'm a filmmaker. For the last 8 years, I have dedicated my life to documenting the work of Israelis and Palestinians who are trying to end the conflict using peaceful means. When I travel with my work across Europe and the United States, one question always comes up: Where is the Palestinian Gandhi? Why aren't Palestinians using nonviolent resistance?
Јас сум режисер. Во последниве осум години го посветив животот на документирање на работата на Израелците и Палестинците кои се обидуваат да го прекинат конфликтот користејќи мирољубиви средства. Кога патувам службено низ Европа и САД едно прашање секогаш испливува на површината: Kаде е палестинскиот Ганди? Зошто Палестинците не користат ненасилен отпор?
The challenge I face when I hear this question is that often I have just returned from the Middle East where I spent my time filming dozens of Palestinians who are using nonviolence to defend their lands and water resources from Israeli soldiers and settlers. These leaders are trying to forge a massive national nonviolent movement to end the occupation and build peace in the region. Yet, most of you have probably never heard about them. This divide between what's happening on the ground and perceptions abroad is one of the key reasons why we don't have yet a Palestinian peaceful resistance movement that has been successful.
Предизвикот со кој се соочувам кога ќе го слушнам ова прашање е тоа што често штотуку се имам вратено од Блискиот Исток каде времето сум го поминала снимајќи десетици Палестинци кои користат ненасилство за да ја одбранат својата земја и водните ресурси од израелските војници и доселеници. Овие водачи се обидуваат да спроведат масовно национално мирољубиво движење за да ја сопрат окупацијата и да изградат мир во регионот. Сепак, повеќето од вас најверојатно никогаш не слушнале за нив. Оваа разлика помеѓу тоа што се случува во реалноста и перцепциите низ светот е една од главните причини зошто сè уште немаме палестинско мирољубиво отпорно движење кое постигнало успех.
So I'm here today to talk about the power of attention, the power of your attention, and the emergence and development of nonviolent movements in the West Bank, Gaza and elsewhere -- but today, my case study is going to be Palestine. I believe that what's mostly missing for nonviolence to grow is not for Palestinians to start adopting nonviolence, but for us to start paying attention to those who already are. Allow me to illustrate this point by taking you to this village called Budrus.
Па, денеска сум тука за да зборувам за моќта на вниманието, моќта на вашето внимание, и за појавата и развитокот на ненасилни движења во Западниот Брег, Газа и на други места - но денеска ќе се фокусирам на Палестина. Верувам дека тоа што најмногу недостасува за да се развие ненасилството не е Палестинците да почнат да го применуваат, туку ние да почнеме да обрнуваме внимание на оние што веќе го прават тоа. Дозволете ми да го илустрирам ова носејќи ве во едно село по име Будрус.
About seven years ago, they faced extinction, because Israel announced it would build a separation barrier, and part of this barrier would be built on top of the village. They would lose 40 percent of their land and be surrounded, so they would lose free access to the rest of the West Bank. Through inspired local leadership, they launched a peaceful resistance campaign to stop that from happening.
Пред околу седум години, тие се соочија со изумирање, бидејќи Израел најави дека ќе гради раздвојувачка бариера и дека дел од оваа бариера ќе биде изградена врз селото. Ќе изгубеа 40 отсто од својата земја и ќе беа опколени, со што ќе го изгубеа слободниот пристап до остатокот од Западниот Брег. Предводени од мотивираното локално раководство, тие лансираа мирољубива отпорна кампања со цел да го спречат тоа.
Let me show you some brief clips, so you have a sense for what that actually looked like on the ground.
Дозволете ми да ви покажам неколку кратки снимки, за да добиете претстава како, всушност, изгледаше тоа.
(Music)
(Музика)
Palestinian Woman: We were told the wall would separate Palestine from Israel. Here in Budrus, we realized the wall would steal our land.
Палестинка: Ни беше кажано дека sидот ќе ја оддели Палестина од Израел. Тука, во Будрус, сфативме дека sидот ќе ја украде нашата земја.
Israeli Man: The fence has, in fact, created a solution to terror.
Израелец: Оградата, во принцип, даде решение за теророт.
Man: Today you're invited to a peaceful march. You are joined by dozens of your Israeli brothers and sisters.
Денеска сте поканети на мировен марш. Ви се придружуваат десетици од вашите израелски браќа и сестри.
Israeli Activist: Nothing scares the army more than nonviolent opposition.
Израелски активист: Ништо не ја плаши војската повеќе од ненасилна опозиција.
Woman: We saw the men trying to push the soldiers, but none of them could do that. But I think the girls could do it.
Видовме како мажите се обидуваат да ги оттурнат војниците, но никој од нив не можеше да го стори тоа. Мислам дека девојките можеа.
Fatah Party Member: We must empty our minds of traditional thinking.
Член на партијата Фатах: Мораме да го ослободиме разумот од традиционалното размислување.
Hamas Party Member: We were in complete harmony, and we wanted to spread it to all of Palestine.
Член на партијата Хамас: Бевме во целосна хармонија и сакавме да го прошириме тоа низ цела Палестина.
Chanting: One united nation. Fatah, Hamas and the Popular Front! News Anchor: The clashes over the fence continue.
Една обединета нација! Фатах, Хамас и Народен Фронт! Судирите преку оградата продолжуваат.
Reporter: Israeli border police were sent to disperse the crowd. They were allowed to use any force necessary.
Израелската погранична полиција беше испратена да ја разбие толпата. Им беше дозволено да користат сила колку што тие мислат дека е неопходно.
(Gunshots)
(Истрели)
Man: These are live bullets. It's like Fallujah. Shooting everywhere.
Ова се вистински куршуми. Како Фалуџа е. Насекаде пукаат.
Israeli Activist: I was sure we were all going to die. But there were others around me who weren't even cowering.
Израелски активист: Бев сигурен дека сите ќе умреме. Но, околу мене имаше и луѓе кои не се плашеа.
Israeli Soldier: A nonviolent protest is not going to stop the [unclear].
Израелски војник: Еден мировен протест нема да го сопре... [нејасно].
Protester: This is a peaceful march. There is no need to use violence.
Демонстратор: Ова е мировен марш. Нема потреба од насилство.
Chanting: We can do it! We can do it! We can do it!
Можеме! Можеме! Можеме!
Julia Bacha: When I first heard about the story of Budrus, I was surprised that the international media had failed to cover the extraordinary set of events that happened seven years ago, in 2003. What was even more surprising was the fact that Budrus was successful. The residents, after 10 months of peaceful resistance, convinced the Israeli government to move the route of the barrier off their lands and to the green line, which is the internationally recognized boundary between Israel and the Palestinian Territories. The resistance in Budrus has since spread to villages across the West Bank and to Palestinian neighborhoods in Jerusalem. Yet the media remains mostly silent on these stories. This silence carries profound consequences for the likelihood that nonviolence can grow, or even survive, in Palestine.
Кога првпат ја слушнав приказната за Будрус, бев изненадена што меѓународните медиуми не успејаа да известат за оваа несекојдневна серија настани кои се случиле пред седум години, во 2003 година. Уште поголемо изненадување беше фактот што Будрус беше успешен. По 10 месеци мирољубив отпор, жителите ја убедија израелската влада да ја помести бариерата од нивната земја на зелената линија, што е меѓународно признаената граница помеѓу израелската и палестинската територија. Отпорот во Будрус оттогаш се прошири низ селата на Западниот Брег и во палестинските населби во Eрусалим. Сепак, медиумите молчат во врска со овие настани. Овој молк носи длабоки последици врз веројатноста ненасилството да се развие, па дури и да опстои во Палестина.
Violent resistance and nonviolent resistance share one very important thing in common; they are both a form of theater seeking an audience to their cause. If violent actors are the only ones constantly getting front-page covers and attracting international attention to the Palestinian issue, it becomes very hard for nonviolent leaders to make the case to their communities that civil disobedience is a viable option in addressing their plight.
Насилниот отпор и ненасилниот отпор имаат една многу важна заедничка работа: и двата се еден вид на театар кој бара публика за нивната кауза. Ако насилните актери се единствените кои постојано добиваат внимание на насловните страници и го привлекуваат меѓународно внимание во врска со палестинското прашање, тогаш на мировните лидери им станува многу тешко да ги убедат своите заедници дека граѓанската непослушност е изводлива опција при решавањето на овој проблем.
The power of attention is probably going to come as no surprise to the parents in the room. The surest way to make your child throw increasingly louder tantrums is by giving him attention the first time he throws a fit. The tantrum will become what childhood psychologists call a functional behavior, since the child has learned that he can get parental attention out of it. Parents can incentivize or disincentivize behavior simply by giving or withdrawing attention to their children. But that's true for adults too. In fact, the behavior of entire communities and countries can be influenced, depending on where the international community chooses to focus its attention.
Моќта на вниманието најверојатно нема да ги изненади родителите во просторијава. Најсигурен начин да го натерате детето да плаче погласно е да му обрнете внимание првиот пат кога ќе го стори тоа. Плачењето ќе стане она што детските психолзи го нарекуваат функционално однесување, бидејќи детето научило дека така може да го добие вниманието на родителите. Родителите можат да охрабрат или обесхрабрат едно однесување преку посветување или повлекување на вниманието кон своите деца. Но, тоа е точно и кога станува збор за возрасните. Всушност, однесувањето на цели заедници и држави може да биде променето, во зависност од тоа каде меѓународната заедница ќе реши да го фокусира своето внимание.
I believe that at the core of ending the conflict in the Middle East and bringing peace is for us to transform nonviolence into a functional behavior by giving a lot more attention to the nonviolent leaders on the ground today. In the course of taking my film to villages in the West Bank, in Gaza and in East Jerusalem, I have seen the impact that even one documentary film can have in influencing the transformation.
Верувам дека во сржта на сопирањето на конфликтот на Блискиот Исток и донесувањето мир лежи нашето преобразување на ненасилството во функционално однесување на тој начин што ќе им посветиме многу повеќе внимание на мировните лидери кои работат во тие региони. Додека го прикажував мојот филм во селата на Западниот Брег, Газа и во источен Ерусалим, видов колкаво влијание може да има еден документарен филм врз ова преобразување.
In a village called Wallajeh, which sits very close to Jerusalem, the community was facing a very similar plight to Budrus. They were going to be surrounded, lose a lot of their lands and not have freedom of access, either to the West Bank or Jerusalem. They had been using nonviolence for about two years but had grown disenchanted since nobody was paying attention. So we organized a screening. A week later, they held the most well-attended and disciplined demonstration to date. The organizers say that the villagers, upon seeing the story of Budrus documented in a film, felt that there were indeed people following what they were doing, that people cared. So they kept on going.
Во едно село наречено Валаже, кое се наоѓа многу близу до Ерусалим, заедницата се соочуваше со многу сличен проблем како тој во Будрус. Требаа да бидат опколени, ќе изгубеа голем дел од својата земја и немаше да имаат слободен пристап ниту до Западниот Брег, ниту до Ерусалим. Практикуваа ненасилство околу две години, но беа разочарани бидејќи никој не им обрнуваше внимание. Го прикажавме документарецот таму. Една недела подоцна ја одржаа до тогаш најмасовната и најдисциплинирана демонстрација. Организаторите велат дека откако ја виделе приказната за Будрус, која беше прикажана во документарецот, селаните сфатиле дека, сепак, има луѓе кои ги следат нивните постапки и се грижат. И затоа продолжија.
On the Israeli side, there is a new peace movement called Solidariot, which means solidarity in Hebrew. The leaders of this movement have been using Budrus as one of their primary recruiting tools. They report that Israelis who had never been active before, upon seeing the film, understand the power of nonviolence and start joining their activities. The examples of Wallajeh and the Solidariot movement show that even a small-budget independent film can play a role in transforming nonviolence into a functional behavior. Now imagine the power that big media players could have if they started covering the weekly nonviolent demonstrations happening in villages like Bil'in, Ni'lin, Wallajeh, in Jerusalem neighborhoods like Sheikh Jarrah and Silwan -- the nonviolent leaders would become more visible, valued and effective in their work.
На израелската страна, има ново мировно движење наречено „Солидариот“, што значи солидарност на еврејски. Лидерите на движењето го користат примерот на Будрус како едно од главните помагала за придобивање на нови следбеници. Тие изјавуваат дека Израелци кои никогаш не биле активни во минатото, по гледањето на филмот, ја сфаќаат моќта на ненасилството и почнуваат да се приклучуваат на активностите. Примерите на Валаже и движењето „Солидариот“ покажуваат дека дури и еден ниско-буџетен самостоен филм може да одигра улога во трансформирањето на ненасилството во функционално однесување. Сега замислете ја моќта што би можеле да ја имаат големите медиумски актери, ако почнат да ги прикажуваат мировните демонстрации што секоја недела се случуваат во села како Билин, Нилин, Валаже, и во населбите низ Ерусалим, како што се Шеик Жара и Силван. Ненасилните лидери би станале позабележливи, ценети и ефективни во својата работа.
I believe that the most important thing is to understand that if we don't pay attention to these efforts, they are invisible, and it's as if they never happened. But I have seen first hand that if we do, they will multiply. If they multiply, their influence will grow in the overall Israeli-Palestinian conflict. And theirs is the kind of influence that can finally unblock the situation. These leaders have proven that nonviolence works in places like Budrus. Let's give them attention so they can prove it works everywhere.
Верувам дека најважно е да разбереме дека ако не обрнуваме внимание на овие напори, тие се невидливи, како никогаш да не се случиле. Но, имам видено од прва рака дека ако им обрнеме внимание, тие ќе се размножат. Ако се размножат, нивното влијание ќе се прошири низ целиот израелско-палестински конфликт. Нивното влијание ќе може конечно да ја деблокира ситуацијата. Овие лидери имаат докажано дека ненасилството функционира во места како Будрус. Ајде да им посветиме внимание, за да можат да докажат дека тоа функционира секаде.
Thank you.
Благодарам.
(Applause)
(Аплауз)