I'm turning 44 next month, and I have the sense that 44 is going to be a very good year, a year of fulfillment, realization. I have that sense, not because of anything particular in store for me, but because I read it would be a good year in a 1968 book by Norman Mailer.
Следећег месеца пуним 44 године, а имам осећај да ће 44. година бити заиста добра, година испуњења, остварења. Имам тај осећај не зато што ме нешто посебно чека, већ зато што сам читао да ће то бити добра година у књизи Нормана Мејлера из 1968. године.
"He felt his own age, forty-four ..." wrote Mailer in "The Armies of the Night," "... felt as if he were a solid embodiment of bone, muscle, heart, mind, and sentiment to be a man, as if he had arrived."
„Осетио је да су његове године, четрдесет четири…“, написао је Мејлер у „Војскама ноћи“, „...осетио је као да је право отелотворење костију, мишића, срца, ума, осећања бити мушкарац, као да је пристигао.“
Yes, I know Mailer wasn't writing about me. But I also know that he was; for all of us -- you, me, the subject of his book, age more or less in step, proceed from birth along the same great sequence: through the wonders and confinements of childhood; the emancipations and frustrations of adolescence; the empowerments and millstones of adulthood; the recognitions and resignations of old age. There are patterns to life, and they are shared. As Thomas Mann wrote: "It will happen to me as to them."
Да, знам да Мејлер није писао о мени, али знам и да јесте, јер сви ми, ви, ја, главни лик из књиге, старимо више или мање успут, почевши од рођења, истим сјајним редоследом, кроз чуда и ограничења детињства, еманципацију и фрустрације адолесценције, оснаживања и прекретнице одраслог доба, признања и повлачења старости. Постоје животни обрасци и они су нам заједнички. Као што је Томас Ман написао: „Десиће се мени, као и њима.“
We don't simply live these patterns. We record them, too. We write them down in books, where they become narratives that we can then read and recognize. Books tell us who we've been, who we are, who we will be, too. So they have for millennia. As James Salter wrote, "Life passes into pages if it passes into anything."
Не само да проживљавамо ове обрасце. Бележимо их, такође. Записујемо их у књигама, у којима постају приче које затим читамо и препознајемо. Књиге нам говоре ко смо били, ко смо сада и ко ћемо постати, такође. Чине то хиљадама година. Као што је Џејмс Солтер написао: „Живот прелази на странице, ако уопште прелази у нешто.“
And so six years ago, a thought leapt to mind: if life passed into pages, there were, somewhere, passages written about every age. If I could find them, I could assemble them into a narrative. I could assemble them into a life, a long life, a hundred-year life, the entirety of that same great sequence through which the luckiest among us pass. I was then 37 years old, "an age of discretion," wrote William Trevor. I was prone to meditating on time and age. An illness in the family and later an injury to me had long made clear that growing old could not be assumed. And besides, growing old only postponed the inevitable, time seeing through what circumstance did not. It was all a bit disheartening.
Тако ми је пре шест година синула мисао да, ако живот прелази на странице, постоје негде и одломци написани о сваком животном добу. Ако их нађем, могао бих да их спојим у причу. Могао бих да их спојим у живот, дуг, стогодишњи живот, свеукупност истог сјајног низа кроз који најсрећнији међу нама прођу. У то време сам имао 37 година; „године слободе одлучивања“ написао је Вилијам Тревор. Био сам склон размишљању о времену и старости. Болест у породици, а касније и моја повреда су јасно ставиле до знања да се старење не може узети здраво за готово. Поред тога, старење је само одлагало неизбежно, време је сагледавало оно што околности нису. Све је то било мало обесхрабрујуће.
A list, though, would last. To chronicle a life year by vulnerable year would be to clasp and to ground what was fleeting, would be to provide myself and others a glimpse into the future, whether we made it there or not. And when I then began to compile my list, I was quickly obsessed, searching pages and pages for ages and ages. Here we were at every annual step through our first hundred years. "Twenty-seven ... a time of sudden revelations," "sixty-two, ... of subtle diminishments."
Списак је, међутим, опстајао. Бележење живота годину за рањивом годином значило би обухватање и утемељивање онога што је пролазно, било би за мене и друге обезбеђивање погледа у будућност, било да стигнемо до ње или не. Када сам почео да састављам своју листу, убрзо сам постао опседнут, тражећи године и године на страницама и страницама. Ево нас на сваком годишњем кораку кроз својих првих стотину година. „Двадесет седам... период изненадних откровења“, „шездесет две... суптилних пропадања“.
I was mindful, of course, that such insights were relative. For starters, we now live longer, and so age more slowly. Christopher Isherwood used the phrase "the yellow leaf" to describe a man at 53, only one century after Lord Byron used it to describe himself at 36.
Имао сам на уму, наравно, да су таква схватања релативна. За почетак, сада живимо дуже, те тако старимо спорије. Кристофер Ишервуд је користио фразу „жути лист“ да би описао човека у 53. години, само један век након што ју је Лорд Бајрон искористио да опише себе са 36. година.
(Laughter)
(Смех)
I was mindful, too, that life can swing wildly and unpredictably from one year to the next, and that people may experience the same age differently. But even so, as the list coalesced, so, too, on the page, clear as the reflection in the mirror, did the life that I had been living: finding at 20 that "... one is less and less sure of who one is;" emerging at 30 from the "... wasteland of preparation into active life;" learning at 40 "... to close softly the doors to rooms [I would] not be coming back to." There I was.
Имао сам на уму, такође, да живот може да се преокрене дивље и непредвидиво из године у годину и да људи могу да доживе исте године различито. Међутим, чак и тада, док се листа обједињавала, тако се, такође, на страници, јасно као одраз у огледалу, обједињавао живот којим сам живео, откривајући да је са 20 година „човек све мање сигуран ко је“, израњајући у 30. години из „пустоши припреме у активан живот“, схватајући са 40 година „да тихо затвори врата соба у које се неће вратити.“ Ту сам био.
Of course, there we all are. Milton Glaser, the great graphic designer whose beautiful visualizations you see here, and who today is 85 -- all those years "... a ripening and an apotheosis," wrote Nabokov -- noted to me that, like art and like color, literature helps us to remember what we've experienced.
Наравно, ту смо сви. Милтон Глејзер, сјајан графички дизајнер чију предивну визуализацију видите овде, а који данас има 85 година, све ове године „сазревања и апотеозе“, написао је Набоков, показале су ми да нам, као и уметност и боје, књижевност помаже да запамтимо оно што смо доживели.
And indeed, when I shared the list with my grandfather, he nodded in recognition. He was then 95 and soon to die, which, wrote Roberto Bolaño, "... is the same as never dying." And looking back, he said to me that, yes, Proust was right that at 22, we are sure we will not die, just as a thanatologist named Edwin Shneidman was right that at 90, we are sure we will. It had happened to him, as to them.
Заиста, када сам поделио списак са својим дедом, он је климнуо главом у знак одобравања. Тада је имао 95 година и био је близу смрти, што је, написао је Роберто Болањо, „исто као и никада не умрети“. Када се осврнем, рекао ми је, да, Пруст је био у праву да смо са 22 године сигурни да нећемо умрети, као што је танатолог под именом Едвин Шнајдман био у праву да ћемо са 90 сигурно умрети. Десило се њему, као и њима.
Now the list is done: a hundred years. And looking back over it, I know that I am not done. I still have my life to live, still have many more pages to pass into. And mindful of Mailer, I await 44.
Сада је списак готов; стотину година. Ако се осврнемо на све то, знам да ја нисам завршио. И даље имам живот који треба проживети, и даље треба да прођем кроз много страница. Са Мајлером на уму, чекам 44. годину.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)