My name is Jonathan Zittrain, and in my recent work I've been a bit of a pessimist. So I thought this morning I would try to be the optimist, and give reason to hope for the future of the Internet by drawing upon its present.
Се викам Џонатан Зитрен. Во мојата неодамнешна работа бев малку песимист, па си реков ова утро да се обидам да бидам оптимист и дадам причина за надеж за иднината на интернетот преку испитување на неговата сегашната состојба.
Now, it may seem like there is less hope today than there was before. People are less kind. There is less trust around. I don't know. As a simple example, we could run a test here. How many people have ever hitchhiked? I know. How many people have hitchhiked within the past 10 years? Right. So what has changed? It's not better public transportation. So that's one reason to think that we might be declensionists, going in the wrong direction.
Можеби изгледа дека денес има помалку надеж отколку порано. Луѓето се помалку љубезни. Има помалку доверба. Не знам... како едноставен пример може да направиме еден тест. Колку од вас автостопирале? Знам. Колку од вас автостопирале во последниве 10 години? Така. Значи, што се сменило? Не е подобрениот јавен превоз. Значи, тоа е една причина да се претпостави дека како група имаме тенденција да назадуваме и да одиме во погрешна насока.
But I want to give you three examples to try to say that the trend line is in fact in the other direction, and it's the Internet helping it along. So example number one: the Internet itself. These are three of the founders of the Internet. They were actually high school classmates together at the same high school in suburban Los Angles in the 1960s. You might have had a French club or a Debate club. They had a "Let's build a global network" club, and it worked out very well.
Но, јас сакам да ви дадам три примери и да се обидам да покажам дека тренд-линијата, всушност, оди во спортивната насока и дека интернетот помага во тоа. Значи, пример број еден: самиот интернет. Ова се три од основачите на интернетот. Тие, всушност, учеле заедно во исто средно училиште во едно предградие на Лос Анџелес во 1960-тите. Можеби вие сте биле дел од Францускиот клуб или Клубот за дебати. Тие го имале клубот „Ајде да изградиме глобална мрежа“, кој на крајот се покажа одличен.
They are pictured here for their 25th anniversary Newsweek retrospective on the Internet. And as you can tell, they are basically goof balls. They had one great limitation and one great freedom as they tried to conceive of a global network. The limitation was that they didn't have any money. No particular amount of capital to invest, of the sort that for a physical network you might need for trucks and people and a hub to move packages around overnight. They had none of that.
Тука се сликани за Њусвик (Newsweek), по повод нивната 25-годишнина, за написот „Ретроспектива на интернетот“. Како што можете да заклучите, тие се, во суштина, шегобијци. Имале една голема пречка и една голема слобода при обидот за основање на глобална мрежа. Пречката била тоа што немале пари. Никаков капитал за инвестирање од типот потребен за создавање физичка мрежа од камиони, луѓе и центар за пренесување пакети. Немале ништо од тоа.
But they had an amazing freedom, which was they didn't have to make any money from it. The Internet has no business plan, never did. No CEO, no firm responsible, singly, for building it. Instead, it's folks getting together to do something for fun, rather than because they were told to, or because they were expecting to make a mint off of it.
Но, имале една прекрасна слобода: немале потреба да заработат профит од тоа. Интернетот нема бизнис план и никогаш го немал. Нема претседател на компанија, нема фирма која самата е одговорна за изградбата. Наместо тоа, интернетот е луѓе кои се собираат за да направат нешто за забава, а не затоа што мораат или затоа што очекуваат да заработат нешто од сето тоа.
That ethos led to a network architecture, a structure that was unlike other digital networks then or since. So unusual, in fact, that it was said that it's not clear the Internet could work. As late as 1992, IBM was known to say you couldn't possibly build a corporate network using Internet Protocol. And even some Internet engineers today say the whole thing is a pilot project and the jury is still out. (Laughter)
Овој дух на размислување доведе до создавање на мрежна архитектура, структура која беше сосема различна од која било дигитална мрежа тогаш или оттогаш. Толку необична што, всушност, малкумина веруваа дека идеата зад интернетот би можела да профункционира. До 1992 година, АјБиЕм тврдеше дека не е возможно да се изгради корпоративна мрежа користејќи интернет протокол. Дури и денес, некои интернет инженери велат дека сето ова е пробен проект, за кој уште не е донесена конечна одлука. (Смеа)
That's why the mascot of Internet engineering, if it had one, is said to be the bumblebee. Because the fur-to-wingspan ratio of the bumblebee is far too large for it to be able to fly. And yet, mysteriously, somehow the bee flies. I'm pleased to say that, thanks to massive government funding, about three years ago we finally figured out how bees fly. (Laughter) It's very complicated, but it turns out they flap their wings very quickly. (Laughter)
Поради тоа, доколку интернет инженерството имаше маскота, тоа би била матичната пчела. Бидејќи односот на крзното и распонот на крилјата кај матичната пчела е премногу голем за таа да може да лета. А, сепак, од некоја мистериозна причина, пчелата лета. Мило ми е да кажам дека, благодарение на огромно владино финансирање, пред околу три години конечно откривме на кој начин летаат пчелите. (Смеа) Многу е комплицирано, но дознавме дека ги размавтуваат крилја со огромна брзина. (Смеа)
So what is this bizarre architecture configuration that makes the network sing and be so unusual? Well, to move data around from one place to another -- again, it's not like a package courier. It's more like a mosh pit. (Laughter) Imagine, you being part of a network where, you're maybe at a sporting event, and you're sitting in rows like this, and somebody asks for a beer, and it gets handed at the aisle. And your neighborly duty is to pass the beer along, at risk to your own trousers, to get it to the destination.
Значи, каква е оваа бизарна архитектонска конфигурација, која овозможува мрежата да функционира и да биде толку необична? Па, движењето на податоците од едно до друго место - повторувам, многу се разликува од поштенска доставка. Повеќе наликува на пренесување низ толпа. (Смеа) Замислете дека сте дел од некоја мрежа, на пример, можеби сте на некој спортски настан. Седите во вакви редови и некој сака чаша пиво. Таа се пренесува од рака на рака, и вашата добрососедска должност е да го предадете пивото понатаму, притоа ризикувајќи ги вашите сопствени панталони, за да го донесете до крајната дестинација.
No one pays you to do this. It's just part of your neighborly duty. And, in a way, that's exactly how packets move around the Internet, sometimes in as many as 25 or 30 hops, with the intervening entities that are passing the data around having no particular contractual or legal obligation to the original sender or to the receiver.
Никој не ве плаќа за да го направите ова. Тоа е само дел од вашата соседска должност. И на некој начин, токму така пакетите на податоци се движат низ интернетот, некогаш низ и до 25 или 30 раце, при што субјектите кои учествуваат во пренесувањето на информациите немаат никаква договорна или правна обврска кон првичниот праќач или кон примачот.
Now, of course, in a mosh pit it's hard to specify a destination. You need a lot of trust, but it's not like, "I'm trying to get to Pensacola, please." So the Internet needs addressing and directions. It turns out there is no one overall map of the Internet. Instead, again, it is as if we are all sitting together in a theater, but we can only see amidst the fog the people immediately around us. So what do we do to figure out who is where? We turn to the person on the right, and we tell that person what we see on our left, and vice versa. And they can lather, rinse, repeat. And before you know it, you have a general sense of where everything is.
Се разбира, при пренос низ толпа, тешко е да ја одредиш дестинацијата. Потребно е многу доверба, но не е баш нешто како „Се обидувам да стигнам до Пенсакола, ве молам“. Значи, на интернетот му треба адресирање и насоки. Не постои единствена и целовкупна мапа на интернетот. Наместо тоа, тоа е како сите да седиме во театар, и само низ магла може да ги видиме луѓето кои се веднаш до нас. Па, што правиме за да дознаме кој каде се наоѓа? Се вртиме до личноста од нашата десна страна и им кажуваме што гледаме на нашата лева страна. И обратно. И тие можат да ја го направат истото. И дур да трепнеш, имаш општа слика за тоа каде што се наоѓа.
This is how Internet addressing and routing actually work. This is a system that relies on kindness and trust, which also makes it very delicate and vulnerable. In rare but striking instances, a single lie told by just one entity in this honeycomb can lead to real trouble.
Ова е како интернет адресирањето и рутирањето, всушност, работат. Ова е систем кој се потпира на љубезност и доверба, што, воедно, го прави многу деликатен и ранлив. Во некои ретки, но впечатливи случаи, една лага кажана од страна на само една индивидуа во ова саќе може да доведе до сериозни проблеми.
So, for example, last year, the government of Pakistan asked its Internet service providers there to prevent citizens of Pakistan from seeing YouTube. There was a video there that the government did not like and they wanted to make sure it was blocked. This is a common occurrence. Governments everywhere are often trying to block and filter and censor content on the Internet.
На пример, лани, владата на Пакистан побара од тамошните интернет провајдери да го забранат пристапот до Јутјуб (YouTube) на граѓаните на Пакистан. На веб порталот имало некое видео, кое не ѝ се допаѓало на владата, и сакале тоа да биде блокирано. Ова е честа случка. Многу влади насекаде низ светот често се обидуваат да блокираат, филтрираат и цензорираат различни содржини на интернет.
Well this one ISP in Pakistan chose to effectuate the block for its subscribers in a rather unusual way. It advertised -- the way that you might be asked, if you were part of the Internet, to declare what you see near you -- it advertised that near it, in fact, it had suddenly awakened to find that it was YouTube. "That's right," it said, "I am YouTube." Which meant that packets of data from subscribers going to YouTube stopped at the ISP, since they thought they were already there, and the ISP threw them away unopened because the point was to block it.
Еден интернет сервис провајдер во Пакистан решил да ја спроведе оваа блокада за своите корисници на еден необичен начин. Рекламирал - на истиот начин на кој вие, доколку сте дел од интернетот, треба да кажете што гледате до вас - рекламирал дека до него... всушност, дека самиот тој е Јутјуб. „Токму така“, вели. „Јас сум Јутјуб“. Тоа значи дека пакетите податоци од корисниците кои го посетувале Јутјуб застанале кај интернет сервис провајдерот, мислејќи дека се таму. А, интернет сервис провајдерот ги отфрлил неотворени, бидејќи целта била да се блокираат.
But it didn't stop there. You see, that announcement went one click out, which got reverberated, one click out. And it turns out that as you look at the postmortem of this event, you have at one moment perfectly working YouTube. Then, at moment number two, you have the fake announcement go out. And within two minutes, it reverberates around and YouTube is blocked everywhere in the world. If you were sitting in Oxford, England, trying to get to YouTube, your packets were going to Pakistan and they weren't coming back.
Но, тоа не запре таму. Тоа соопштение отишло еден клик понатаму и се проширило како бран. Кога ќе направиме анализа на овој настан, во еден даден момент Јутјуб си работи нормално, а во следниот момент, се објавува лажниот оглас. И за само две минути одекнува наоколу и Јутјуб е блокиран насекаде во светот. Ако сте во Оксфорд, Англија, и се обидувате да се вклучите на Јутјуб, вашите барања одат во Пакистан и не враќаа никаков резултат.
Now just think about that. One of the most popular websites in the world, run by the most powerful company in the world, and there was nothing that YouTube or Google were particularly privileged to do about it. And yet, somehow, within about two hours, the problem was fixed. How did this happen?
Замислете си го тоа. Една од најпопуларните веб-страници во светот, водена од една од најмоќните компании во светот, а сепак Јутјуб и Гугл не можеа ништо да направат во врска со тоа. Но, некако, по околу два часа, проблемот беше поправен. Како се случи тоа?
Well, for a big clue, we turn to NANOG. The North American Network Operators Group, a group of people who, on a beautiful day outside, enter into a windowless room, at their terminals reading email and messages in fixed proportion font, like this, and they talk about networks. And some of them are mid-level employees at Internet service providers around the world. And here is the message where one of them says, "Looks like we've got a live one. We have a hijacking of YouTube! This is not a drill. It's not just the cluelessness of YouTube engineers. I promise. Something is up in Pakistan." And they came together to help find the problem and fix it.
За да разбереме, одиме кај НАНОГ (NANOG), Северноамериканската група на мрежни оператори. Група луѓе кои, додека денот надвор е прекрасен, влегуваат во соба без прозорци, се сместуваат на своите работни места и читаат мејлови и пораки во фиксиран фонт на букви, како овој, и зборуваат за мрежи. Некои од нив се обични вработени во интернет сервис провајдер фирми низ светот. Еве ја пораката на некој од нив што вели „Изгледа дека имаме киднапирање на Јутјуб! Ова не е вежба. Ова не е само грешка од невнимание од страна на инженерите на Јутјуб. Ви ветувам. Нешто се случува во Пакистан.“ И се собираат за да го најдат и решат проблемот.
So it's kind of like if your house catches on fire. The bad news is there is no fire brigade. The good news is random people apparate from nowhere, put out the fire and leave without expecting payment or praise. (Applause) I was trying to think of the right model to describe this form of random acts of kindness by geeky strangers. (Laughter) You know, it's just like the hail goes out and people are ready to help. And it turns out this model is everywhere, once you start looking for it.
Тоа ви е нешто како, на пример, куќата да ви се запали. Лошата вест е дека нема противпожарна служба. Добрата вест е дека случајни луѓе ќе се појават од никаде, ќе го изгаснат пожарот и ќе си заминат без да очекуваат плата или пофалба. (Аплауз) Се обидував да смислам кој би бил вистинскиот модел со кој би го опишал овој тип на случајни чинови на љубезност од страна на непознати луѓе... (Смеа) Тоа е како кога ќе падне град и луѓето се подготвени да помогнат. Овој модел може да се виде насекаде, кога ќе почнете да го барате.
Example number two: Wikipedia. If a man named Jimbo came up to you in 2001 and said, "I've got a great idea! We start with seven articles that anybody can edit anything, at any time, and we'll get a great encyclopedia! Eh?" Right. Dumbest idea ever. (Laughter) In fact, Wikipedia is an idea so profoundly stupid that even Jimbo never had it.
Пример број два: Википедија. Ако човек по име Џимбо ви пријдеше во 2001 година и ви речеше „Имам супер идеа! Ќе почнеме со седум статии, кои секој може да ги уредува во кое било време и така ќе направиме супер енциклопедија! Што мислиш?“. Аха, да. Најглупава идеа на векот. (Смеа) Всушност, Википедија е една толку глупава идеа, што Џимбо никогаш не ја ни имал.
Jimbo's idea was for Nupedia. It was going to be totally traditional. He would pay people money because he was feeling like a good guy, and the money would go to the people and they would write the articles. The wiki was introduced so others could make suggestions on edits -- as almost an afterthought, a back room. And then it turns out the back room grew to encompass the entire project.
Идеата на Џимбо беше за Нупедија. Сосема традиционална енциклопедија. Тој би им плаќал на луѓето, зошто што сакал да биде фин, а луѓето би пишувале статии. Викито било воведено за други да можат да даваат предлози за промени - како второстепена идеа, како од некоја задна соба. Но, излезе дека задната соба се прошири толку многу, што го опфати целиот проект.
And today, Wikipedia is so ubiquitous that you can now find it on Chinese restaurant menus. (Laughter) I am not making this up. (Laughter) I have a theory I can explain later. Suffice it to say for now that I prefer my Wikipedia stir-fried with pimentos. (Laughter)
Па, денес Википедија присутна насекаде, па може да се најде и на менијата во кинески ресторани. (Смеа) Не го измислувам ова. (Смеа) Имам една теорија, која може да ја објаснам подоцна. Доволно е да кажам дека омилена Википедија ми е онаа пржена со пиперки. (Смеа)
But now, Wikipedia doesn't just spontaneously work. How does it really work? It turns out there is a back room that is kind of windowless, metaphorically speaking. And there are a bunch of people who, on a sunny day, would rather be inside and monitoring this, the administrator's notice board, itself a wiki page that anyone can edit. And you just bring your problems to the page. It's reminiscent of the description of history as "one damn thing after another," right?
Но, Википедија не си работи само туку-така, спонатано. Па, како работи? Па, постои една задна соба, без прозорци, метафорички кажано. И таму има еден куп луѓе кои, додека надвор е сончево, порадо би седеле внатре и би ја следеле оваа управна огласна табла, која самата по себе е вики-страница што секој може да ја уредува. Само треба да го кажеш својот проблем. Потсетува на описот на историја како „едно нешто после друго, а крај не се гледа“, нели?
Number one: "Tendentious editing by user Andyvphil." Apologies, Andyvphil, if you're here today. I'm not taking sides. "Anon attacking me for reverting." Here is my favorite: "A long story." (Laughter) It turns out there are more people checking this page for problems and wanting to solve them than there are problems arising on the page.
Број еден: „Тенденциозно уредување од страна на корисникот Ендивифил“. Ендивифил, ако случајно си во публиката - се извинувам. Не завземам страни. „Анонимец ме напаѓа за возвраќање“. Мојот омилен: „Долга приказна“. (Смеа) Излегува дека има поголем број на луѓе кои ја проверуваат оваа страница и се обидуваат да ги решат проблемите отколку што има проблеми кои се појавуваат на страницата.
And that's what keeps Wikipedia afloat. At all times, Wikipedia is approximately 45 minutes away from utter destruction. Right? There are spambots crawling it, trying to turn every article into an ad for a Rolex watch. (Laughter) It's this thin geeky line that keeps it going. Not because it's a job, not because it's a career, but because it's a calling. It's something they feel impelled to do because they care about it.
Тоа е она што Википедија ја одржува во живот. Во секој момент, Википедија е околу 45 минути од целосно уништување. Нели? Има спамботови кои се инфилтрираат и секоја статија сакаат да ја претворат во реклама за часовниците Ролекс. (Смеа) Оваа тенка гиковска линија е тоа што ја одржува Википедија. Не бидејќи тоа е работа, не бидејќи тоа е кариера, туку бидејќи тоа е повик. Чувствуваат потреба да го прават ова бидејќи им е важно.
They even gather together in such groups as the Counter-Vandalism Unit -- "Civility, Maturity, Responsibility" -- to just clean up the pages. It does make you wonder if there were, for instance, a massive, extremely popular Star Trek convention one weekend, who would be minding the store? (Laughter)
Дури се собираат и во групи, како, на пример, Одделение против вандализм - "Учтивост, зрелост, одговорност" - само за да ги одржуваат страниците. Ова ве тера да се запрашате, кој би чувал стража, ако, на пример, за време на викендот се одвива некоја масовна и многу популарна Стар Трек конвенција? (Смеа)
So what we see -- (Laughter) what we see in this phenomenon is something that the crazed, late traffic engineer Hans Monderman discovered in the Netherlands, and here in South Kensington, that sometimes if you remove some of the external rules and signs and everything else, you can actually end up with a safer environment in which people can function, and one in which they are more human with each other. They're realizing that they have to take responsibility for what they do. And Wikipedia has embraced this.
Она што може да го согледаме... (Смеа) Она што може да го согледаме преку овој феномен е нешто што лудиот покоен сообраќаен инженер Ханс Мондерман го откри во Холандија и овде, во Јужен Кенсингтон, а тоа е дека понекогаш ако отстраниме некои од надворешните правила и знакови, може да добиеме побезбедна средина, во која луѓето можат да функционираат и во која се почовечни едни со други. Согледуваат дека мораат да превземат одговорност за она што го прават. Википедија го прифати ова.
Some of you may remember Star Wars Kid, the poor teenager who filmed himself with a golf ball retriever, acting as if it were a light saber. The film, without his permission or even knowledge at first, found its way onto the Internet. Hugely viral video. Extremely popular. Totally mortifying to him.
Некои од вас можеби се сеќава на детето Стар Ворс (Војна на ѕвездите)? Кутриот тинејџер кој се снимил со голф палка, преправајќи се дека таа е ласерска сабја. Клипот си го најде патот до интернетот, без негова дозвола и дури без негово знаење, на почетокот. Страшно заразно видео. Екстремно популарно. Многу понижувачко за него.
Now, it being encyclopedic and all, Wikipedia had to do an article about Star Wars Kid. Every article on Wikipedia has a corresponding discussion page, and on the discussion page they had extensive argument among the Wikipedians as to whether to have his real name featured in the article. You could see arguments on both sides. Here is just a snapshot of some of them. They eventually decided -- not unanimously by any means -- not to include his real name, despite the fact that nearly all media reports did. They just didn't think it was the right thing to do. It was an act of kindness.
Бидејќи Википедија, сепак, е енциклопедија, мораше да има статија за детето Стар Ворс. Секоја статија на Википедија има и соодветна страница за дискусија. На оваа страница за дискусија се одвиваше една доста опширна расправа - помеѓу корисниците на Википедија - во врска со тоа дали името на детето треба да се појави во статијата. Двете страни имаа аргументи. Овде се само дел од нив. Најпосле одлучија, далеку од едногласно, да не го вклучат неговото вистинско име, и покрај тоа што сите медиуми го направија тоа. Едноставно не мислеа дека тоа е правилно. Тоа беше еден чин на љубезност.
And to this day, the page for Star Wars Kid has a warning right at the top that says you are not to put his real name on the page. If you do, it will be removed immediately, removed by people who may have disagreed with the original decision, but respect the outcome and work to make it stay because they believe in something bigger than their own opinion. As a lawyer, I've got to say these guys are inventing the law and stare decisis and stuff like that as they go along.
И ден денес, на страницата со статијата за детето Стар Ворс има едно предупредување на почетокот, кое вели дека неговото вистинско име не смее да се додаде. Ако го прекршите ова правило, тоа веднаш ќе биде отстрането од страна на луѓе кои можеби не се согласуваат со првобитната одлука, но го почитуваат исходот и работат за да го спроведат, бидејќи веруваат во нешто поголемо од нивното мислење. Од моја гледна точка, како адвокат, мора да кажам дека овие луѓе го редефинираат законот и принципот на почитување на донесените одлуки.
Now, this isn't just limited to Wikipedia. We see it on blogs all over the place. I mean, this is a 2005 Business Week cover. Wow. Blogs are going to change your business. I know they look silly. And sure they look silly. They start off on all sorts of goofy projects.
Ова не е ограничено само на Википедија. Го гледаме постојано на блогови. Погледнете ја оваа насловна страница на Бизнисвик од 2005. „Блоговите ќе го променат вашиот бизнис“. Знам дека изгледаат смешно. И смешни се. Започнуваат како секакви смешни проекти.
This is my favorite goofy blog: Catsthatlooklikehitler.com. (Laughter) You send in a picture of your cat if it looks like Hitler. (Laughter) Yeah, I know. Number four, it's like, can you imagine coming home to that cat everyday? (Laughter)
Ова ми е еден од омилените блогови од тој тип. Мачки што личат на Хитлер точка ком (Catsthatlooklikehitler.com). (Смеа) Праќаш слика, ако твојата мачка изгледа како Хитлер. (Смеа) Мислам, погледнете ја број четири. Можете ли да замислите да живеете со таа мачка секој ден? (Смеа)
But then, you can see the same kind of whimsy applied to people. So this is a blog devoted to unfortunate portraiture. This one says, "Bucolic meadow with split-rail fence. Is that an animal carcass behind her?" (Laughter) You're like, "You know? I think that's an animal carcass behind her."
Но, вакви будалештини може да видите применети и на луѓе. Ова е блог посветен на неумесни портрети. Овде вели „Идилична ливада со железна ограда“. Дали тоа позади неа е труп на животно? (Смеа) „Знаеш што? Мислам дека тоа е труп на животно зад неа.“
And it's one after the other. But then you hit this one. Image removed at request of owner. That's it. Image removed at request of owner. It turns out that somebody lampooned here wrote to the snarky guy that does the site, not with a legal threat, not with an offer of payment, but just said, "Hey, would you mind?" The person said, "No, that's fine."
И така, едно по друго. Но, стигнувате до ова. „Сликата е отстранета по барање на сопственикот“. Толку. Сликата е отстранета по барање на сопственикот. Некој кој бил иссмеан му пишал на оној што ја одржува страницата, не со правна закана или парична понуда, туку само рекол „Еј, ај ако може?“. И човекот одговорил „Нема проблем“.
I believe we can build architectures online to make such human requests that much easier to do, to make it possible for all of us to see that the data we encounter online is just stuff on which to click and paste and copy and forward that actually represents human emotion and endeavor and impact, and to be able to have an ethical moment where we decide how we want to treat it.
Верувам дека можеме да градиме онлајн платформи, кои уште повеќе ќе го олеснат гореспоменатиот процес, и ќе ни овозможат на сите да согледаме дека податоците кои ги наоѓаме онлајн не се само податоци кои ги кликнуваме, копираме и ги пренесуваме понатаму, туку податоци кои претставуваат човечка емоција, напор и влијание, и ќе ни овозможат да ги разгледаме од еден етички аспект и да одлучиме што ќе правиме со нив.
I even think it can go into the real world. We can end up, as we get in a world with more censors -- everywhere there is something filming you, maybe putting it online -- to be able to have a little clip you could wear that says, "You know, I'd rather not." And then have technology that the person taking the photo will know later, this person requested to be contacted before this goes anywhere big, if you don't mind. And that person taking the photo can make a decision about how and whether to respect it.
Мислам дека ова е применливо и во вистинскиот свет. Еден ден може да живееме во свет со уште повеќе цензура - насекаде нешто ве снима и можеби го става тоа онлајн - па би можеле да носиме нешто на што ќе пишува „не сакам да сум сниман“. И би имале технологија што ќе му овозможи на оној што сликал да знае дека некој сака да биде исконтактиран пред сликата да се објави некаде, доколку тоа не е проблем. Па, оној што ја направил сликата може да одлучи како и дали да ја почитува оваа молба.
In the real world, we see filtering of this sort taking place in Pakistan. And we now have means that we can build, like this system, so that people can report the filtering as they encounter it. And it's no longer just a "I don't know. I couldn't get there. I guess I'll move on," but suddenly a collective consciousness about what is blocked and censored where online. In fact, talk about technology imitating life imitating tech, or maybe it's the other way around.
Во вистинскиот свет, може да забележиме вакво филтрирање што се случува во Пакистан. Сега ги имаме средствата потребни да се изгради ваков систем, за луѓето да можат да го пријават филтрирањето кога ќе наидат на него. Нема да биде само... „Не знам, не можев да стигнам таму. Никому ништо.“ Туку, одеднаш тоа е колективна свесност за што и каде е блокирано и цензорирано онлајн. Всушност, еве како технологијата го имитира животот, кој ја имитира технологијата, или можеби е обратно.
An NYU researcher here took little cardboard robots with smiley faces on them, and a motor that just drove them forward and a flag sticking out the back with a desired destination. It said, "Can you help me get there?" Released it on the streets of Manhattan. (Laughter) They'll fund anything these days. Here is the chart of over 43 people helping to steer the robot that could not steer and get it on its way, from one corner from one corner of Washington Square Park to another.
Истражувач при универзитетот во Њујорк направи мали робот од картонски кутии, со нацртана насмевка на лицето мотор кој го движи само напред и знаменце на задната страна со посакуваната дестинација. Пишува „Дали можете да ми помогнете да стигнам до таму?“. Го пуштила на улиците на Менхетен. (Смеа) За што сè не се даваат пари деновиве. Еве ја мапата на преку 43 луѓе, кои помогнале да го насочат роботот - кој не може да врти - и му помогнале да си продолжи по својот пат, од еден до друг крај на паркот Вашингтон Сквер. Ова нè носи до примерот број три: автостопирање.
That leads to example number three: hitchhiking. I'm not so sure hitchhiking is dead. Why? There is the Craigslist rideshare board. If it were called the Craigslist hitchhiking board, tumbleweeds would be blowing through it. But it's the rideshare board, and it's basically the same thing. Now why are people using it? I don't know. Maybe they think that, uh, killers don't plan ahead? (Laughter) No. I think the actual answer is that once you reframe it, once you get out of one set of stale expectations from a failed project that had its day, but now, for whatever reason, is tarnished, you can actually rekindle the kind of human kindness and sharing that something like this on Craigslist represents.
Не сум баш убеден дека автостопирањето е минато. Ја имаме групата за заедничко патување на craigslist.org. Да се викаше „група за автостопирање“, никој жив немаше да ја користи. Но, ова е група за заедничко патување, а тоа во суштина е истата работа. Зошто ја користат луѓето? Не знам. Можеби си мислат дека убијците не планираат однапред? (Смеа) Не. Јас мислам дека вистинскиот одговор е дека кога ќе редефинирате, кога ќе исчекорите надвор од одредениот круг на застарени очекувања, од пропаднат проект на кој му поминало времето и сега фаќа прашина, можете повторно да го потпалите овој вид на човечка љубезност и делење, кој може да се види на места како овде, на craigslist.org. Потоа, ова може да го потенцирате и да го претворите
And then you can highlight it into something like, yes, CouchSurfing.org. CouchSurfing: one guy's idea to, at last, put together people who are going somewhere far away and would like to sleep on a stranger's couch for free, with people who live far away, and would like someone they don't know to sleep on their couch for free. It's a brilliant idea. It's a bee that, yes, flies.
во нешто како Кауч сурфање точка орг (CouchSurfing.org). Каучсурфање - идеа на еден дечко конечно да ги спои луѓето кои одат на далечни патишта и би сакале да спијат на каучот на некој странец, бесплатно, со луѓе кои живеат далеку и би сакале некој да им спие на каучот, бесплатно. Брилијантна идеа. Да, тоа е пчела која лета. Неверојатно е колку успешни приказни од „сурфање за кауч“ има.
Amazing how many successful couch surfings there have been. And if you're wondering, no, there have been no known fatalities associated with CouchSurfing. Although, to be sure, the reputation system, at the moment, works that you leave your report after the couch surfing experience, so there may be some selection bias there. (Laughter)
И, ако се прашувате: не, нема познати жртви како резултат на Каучсурфинг. Сепак, системот на репутација, во моментов работи на тој начин што се дава извештај по искуствотото, па така можеби постои некоја пристрасност при селекцијата. (Смеа) Моето залагање, моето убедување
So, my urging, my thought, is that the Internet isn't just a pile of information. It's not a noun. It's a verb. And when you go on it, if you listen and see carefully and closely enough, what you will discover is that that information is saying something to you. What it's saying to you is what we heard yesterday, Demosthenes was saying to us. It's saying, "Let's march." Thank you very much. (Applause)
е дека интернетот не е само куп информации. Тоа не е именка. Глагол е. И кога ќе се приклучите на него, ако слушате доволно внимателно и одблиску, ќе отркиете дека таа информација ви кажува нешто. Ви го кажува она што го слушнавме вчера, она што Демостен ни го кажа. Вели „Ајде, да маршираме“. Ви благодарам. (Аплауз)