So if you've been following the news, you've heard that there's a pack of giant asteroids headed for the United States, all scheduled to strike within the next 50 years. Now I don't mean actual asteroids made of rock and metal. That actually wouldn't be such a problem, because if we were really all going to die, we would put aside our differences, we'd spend whatever it took, and we'd find a way to deflect them. I'm talking instead about threats that are headed our way, but they're wrapped in a special energy field that polarizes us, and therefore paralyzes us.
Ако ги следите вестите, чувте дека има група гигантски астероиди упатени кон Соединетите држави, сите на пат да удрат во следните 50 години. Не мислам на вистински астероиди напревени од камен и метал. Тоа всушност не би било толкав проблем, бидејќи ако е сигурно дека ќе умреме, треба да ги ставиме на страна нашите разлики и да направиме сѐ шо може за да најдеме начин да ги одбиеме. Наместо тоа зборувам за опасности кои одат кон нас но тие се завиени во специјално енергетско поле кое не поларизира и потоа парализира.
Last March, I went to the TED conference, and I saw Jim Hansen speak, the NASA scientist who first raised the alarm about global warming in the 1980s, and it seems that the predictions he made back then are coming true. This is where we're headed in terms of global temperature rises, and if we keep on going the way we're going, we get a four- or five-degree-Centigrade temperature rise by the end of this century. Hansen says we can expect about a five-meter rise in sea levels. This is what a five-meter rise in sea levels would look like. Low-lying cities all around the world will disappear within the lifetime of children born today. Hansen closed his talk by saying, "Imagine a giant asteroid on a collision course with Earth. That is the equivalent of what we face now. Yet we dither, taking no action to deflect the asteroid, even though the longer we wait, the more difficult and expensive it becomes." Of course, the left wants to take action, but the right denies that there's any problem.
Минатиот март, бев на конференцијата TED и го гледав говорот на Џим Хансен, научникот од NASA кој прв го вклучи алармот за глобалното затоплување во 1980-тите и се чини дека предвидувањата што ги направи тогаш се исполнуваат. Ако температурите продолжат да растат и продолжиме да одиме по овој пат ќе добиеме покачување на температурите од 4-5 степени до крајот на векот. Хансен вели дека можеме да очекуваме петметарско покачувњае на нивото на морето. Вака ќе изгледа петметарско покачување на нивото на морето. Градовите што се на ниска надморска височиња ќе исчезнат во генерацијата што се раѓа сега. Хансен го заврши својот говор велејќи „Замислете гигантски астероид на упатен кон Земјата. Ова е еквивалентот со кој сега се соочуваме. Сепак не преземаме акција да го одбиеме астероидот, иако колку повеќе чекаме, толку тоа станува потешко и поскапо.“ Се разбира, левицата сака да преземе акција, но десницата негира било каков проблем.
All right, so I go back from TED, and then the following week, I'm invited to a dinner party in Washington, D.C., where I know that I'll be meeting a number of conservative intellectuals, including Yuval Levin, and to prepare for the meeting, I read this article by Levin in National Affairs called "Beyond the Welfare State." Levin writes that all over the world, nations are coming to terms with the fact that the social democratic welfare state is turning out to be untenable and unaffordable, dependent upon dubious economics and the demographic model of a bygone era.
Во ред, се враќам од TED, и потоа следната недела сум поканет на вечера во Вашингтон, каде што знам дека ќе се сретнам со бројни конзервативни интелектуалци, вкучувајќи го и Јувал Левин, и за да се подготвам за средбата, го читам овој текст од Левин во National Affairs наречен „По државата на благосостојба“. Левин пишува дека насекаде низ светот, државите го прифаќаат фактот дека социјал-демократската држава на благосостојба станува неодржлива и прескапа, зависна од сомнителна економија и на демографски модел од измината ера.
All right, now this might not sound as scary as an asteroid, but look at these graphs that Levin showed. This graph shows the national debt as a percentage of America's GDP, and as you see, if you go all the way back to the founding, we borrowed a lot of money to fight the Revolutionary War. Wars are expensive. But then we'd pay it off, pay it off, pay it off, and then, oh, what's this? The Civil War. Even more expensive. Borrow a lot of money, pay it off, pay it off, pay it off, get down to near zero, and bang! -- World War I. Once again, the same process repeats. Now then we get the Great Depression and World War II. We rise to an astronomical level, around 118 percent of GDP, really unsustainable, really dangerous. But we pay it off, pay it off, pay it off, and then, what's this? Why has it been rising since the '70s? It's partly due to tax cuts that were unfunded, but it's due primarily to the rise of entitlement spending, especially Medicare. We're approaching the levels of indebtedness we had at World War II, and the baby boomers haven't even retired yet, and when they do, this is what will happen. This is data from the Congressional Budget Office showing its most realistic forecast of what would happen if current situations and expectations and trends are extended.
Во ред, ова можеби не звучи страшно колку астероид, но видете ги сите овие графици што ги покажa Левин. Овој график го прикажува државниот долг како процент од БДП на Америка и како што гледате ако одите назад до формирањето ние позајмивме многу пари за да ја водиме Револуционерната војна. Војните се скапи. Но потоа ние сме ја отплатиле, отплатиле, отплатиле, и потоа што е ова? Граѓанската војна. Уште поскапа. Позајмивме, отплативме, отплативме, отплативме, и стигнавме речиси до нула и бенг - Прва светска војна. Уште еднаш се повторува процесот. Стигнуваме до големата депресија и Втората светска војјна. Се креваме до астрономско ниво, околу 118% од БДП, навистина неодржливо, навистина опасно. Но отплаќаме, отплаќаме, отплаќаме, и тогаш што е ова? Зошто се крева од 1970-тите? Делумно, тоа е поради кратење на даноците што се неосновани, но пред сѐ е поради покачување на буџетско трошење, посебно Медикер. Се приближуваме до нивоата на задолженост што ги имавме во време на Втората светска војна, а Бејби бум генерацијата сѐ уште не се пензионирала. Кога ќе се пензионира, ова се ќе се случи. Овие податоци се од Конгресната служба за буџет и ги покажуваат најреалните предвидување што може да се случат ако тековната ситуација, трошење и трендови се продолжат.
All right, now what you might notice is that these two graphs are actually identical, not in terms of the x- and y-axes, or in terms of the data they present, but in terms of their moral and political implications, they say the same thing. Let me translate for you.
Во ред, можете да забележите дека овие два графици се идентични, не во однос на x и y оските, или во однос на податоците што ги презентираат, туку во однос на нивните морални и политички импликации, тие кажуваат исто нешто. Да ви преведеам.
"We are doomed unless we start acting now. What's wrong with you people on the other side in the other party? Can't you see reality? If you won't help, then get the hell out of the way."
„Ние сме проколнати освен ако не почнеме да дејстуваме сега. Што е проблемот со вас луѓе на другата страна во другата партија? Не ја гледате реалноста? Ако не сакате да помогнете, тогаш тргнете се од патот.“
We can deflect both of these asteroids. These problems are both technically solvable. Our problem and our tragedy is that in these hyper-partisan times, the mere fact that one side says, "Look, there's an asteroid," means that the other side's going to say, "Huh? What? No, I'm not even going to look up. No."
Можеме да ги одбиеме двата астероиди. Обата проблеми се технички решливи. Нашиот проблем и нашата трагедија е во тоа дека во овие хипер-партиски времиња, самиот факт што едната страна вели „Гледајте астероид“, значи дека другата страна ќе рече, „Што? Не, не сакам ни да погледнам нагоре. Не.“
To understand why this is happening to us, and what we can do about it, we need to learn more about moral psychology. So I'm a social psychologist, and I study morality, and one of the most important principles of morality is that morality binds and blinds. It binds us into teams that circle around sacred values but thereby makes us go blind to objective reality.
За да разбереме зошто ова ни се случува, и што можеме да направиме, мораме да научиме повеќе за морална психологија. Јас сум социјален психолог и го проучувам моралот, и еден од најважните принципи на моралот е дека моралот залепува и заслепува. Не залепува во тимови кои кружат околу нашите свети вредности но со тоа не прави слепи за објективната реалност.
Think of it like this. Large-scale cooperation is extremely rare on this planet. There are only a few species that can do it. That's a beehive. That's a termite mound, a giant termite mound. And when you find this in other animals, it's always the same story. They're always all siblings who are children of a single queen, so they're all in the same boat. They rise or fall, they live or die, as one. There's only one species on the planet that can do this without kinship, and that, of course, is us. This is a reconstruction of ancient Babylon, and this is Tenochtitlan.
Мислете за тоа на овој начин. Соработка од големи размери е екстремно ретка на оваа планета. Само неколку видови ја прават. Рој на пчели. Колонија на термити. И кога ќе го најдете ова кај други животни, секогаш е истата приказна. Тие секогаш се браќа и сестри кои се деца на една кралица, и така сите се во ист брод. Тие се воздигнуваат или паѓаат, живеат или умираат, како еден. Само еден вид на земјава може да го прави ова без сродство, и тој вид, секако сме ние. Ова е реконструкција на античкиот Вавилон, а ова е Теночитлан.
Now how did we do this? How did we go from being hunter-gatherers 10,000 years ago to building these gigantic cities in just a few thousand years? It's miraculous, and part of the explanation is this ability to circle around sacred values. As you see, temples and gods play a big role in all ancient civilizations. This is an image of Muslims circling the Kaaba in Mecca. It's a sacred rock, and when people circle something together, they unite, they can trust each other, they become one. It's as though you're moving an electrical wire through a magnetic field that generates current. When people circle together, they generate a current. We love to circle around things. We circle around flags, and then we can trust each other. We can fight as a team, as a unit. But even as morality binds people together into a unit, into a team, the circling blinds them. It causes them to distort reality. We begin separating everything into good versus evil. Now that process feels great. It feels really satisfying. But it is a gross distortion of reality.
Како го направивме ова? Како од почетокот на ловџии-собирачи пред 10.000 години стигнавме да ги градиме овие гигантски градови за само неколку илјади години? Чудовишно е, и дел од објаснувањето е оваа можност за собирање околу свети вредности. Како што гледате, храмовите и боговите играат голема улога во сите антички цивилизации. Ова е слика од муслимани околу Каба во Мека. Тоа е свет камен, и кога луѓето ќе се соберат околу нешто, се обединуваат, си веруваат еден на друг, стануваат еден. Како да мрдате електрична жица низ магнетно поле кое создава струја. Кога луѓето ќе се здружат, тие генерираат струја. Сакаме да се здружуваме околу работи. Се здружуваме околу знамиња и тогаш можеме да си веруваме. Можеме да се бориме како тим, како едно. Но дури и кога моралот ги спојува луѓето заедно во единица, во тим, тоа и ги заслепува. Ги предизвикува да си ја извитоперат реалноста. Почнуваме да делиме сѐ на добро наспроти зло. Тоа создава одлично чувство. Не тера да се чуствуваме задоволени. Но тоа е голема дисторзија на реалноста.
You can see the moral electromagnet operating in the U.S. Congress. This is a graph that shows the degree to which voting in Congress falls strictly along the left-right axis, so that if you know how liberal or conservative someone is, you know exactly how they voted on all the major issues. And what you can see is that, in the decades after the Civil War, Congress was extraordinarily polarized, as you would expect, about as high as can be. But then, after World War I, things dropped, and we get this historically low level of polarization. This was a golden age of bipartisanship, at least in terms of the parties' ability to work together and solve grand national problems. But in the 1980s and '90s, the electromagnet turns back on. Polarization rises. It used to be that conservatives and moderates and liberals could all work together in Congress. They could rearrange themselves, form bipartisan committees, but as the moral electromagnet got cranked up, the force field increased, Democrats and Republicans were pulled apart. It became much harder for them to socialize, much harder for them to cooperate. Retiring members nowadays say that it's become like gang warfare. Did anybody notice that in two of the three debates, Obama wore a blue tie and Romney wore a red tie? Do you know why they do this? It's so that the Bloods and the Crips will know which side to vote for. (Laughter)
Можете да го видите моралниот електромагнет во фукнција во конгресот на САД. Ова е график што покажува до кој степен гласањето во Конгресот паѓа строго по десно-левата оска, па ако знаете колку некој е либерален или конзервативен, знаете точно како гласале на сите главни прашања. И можете да видите дека во декадите по граѓанската војна, конгресот беше невообичаено поларизиран, како што би очекувале, најмногу што може. Но потоа, по Првата светска војна, работите паднаа, и го имаме ова историско ниско ниво на поларизација. Ова е златното време на непартиското одлучување, барем во однос на способноста на партиите да работат заедно и да решаваат големи државни проблеми. Но во 1980-тите и 90-тите електромагнетот повторно се вклучува. Поларизацијата се крева. Порано конзервативците, умерените и либералите можеа заедно да работат во конгресот. Можеа да се прилагодат, да формираат непартиски комитети, но како што проработе моралниот електромагнет, се зголеми струјното поле и демократите и републиканците се разделија. Стана многу тешко да се социјализираат заедно, уште потешко да соработуваат. Конгресмените што се пензионираат сега велат дека е како војна помеѓу банди. Дали некој забележа дека во две од трите дебати, Овама носеше сина а Ромни црвена вратоврска? Знаете зошто го направија ова? За бандите да знаат за кого да гласаат.
The polarization is strongest among our political elites. Nobody doubts that this is happening in Washington. But for a while, there was some doubt as to whether it was happening among the people. Well, in the last 12 years it's become much more apparent that it is. So look at this data. This is from the American National Elections Survey. And what they do on that survey is they ask what's called a feeling thermometer rating. So, how warm or cold do you feel about, you know, Native Americans, or the military, the Republican Party, the Democratic Party, all sorts of groups in American life. The blue line shows how warmly Democrats feel about Democrats, and they like them. You know, ratings in the 70s on a 100-point scale. Republicans like Republicans. That's not a surprise. But when you look at cross-party ratings, you find, well, that it's lower, but actually, when I first saw this data, I was surprised. That's actually not so bad. If you go back to the Carter and even Reagan administrations, they were rating the other party 43, 45. It's not terrible. It drifts downwards very slightly, but now look what happens under George W. Bush and Obama. It plummets. Something is going on here. The moral electromagnet is turning back on, and nowadays, just very recently, Democrats really dislike Republicans. Republicans really dislike the Democrats. We're changing. It's as though the moral electromagnet is affecting us too. It's like put out in the two oceans and it's pulling the whole country apart, pulling left and right into their own territories like the Bloods and the Crips.
Поларизацијата е најсилна помеѓу нашите политички елити. Никој не се сомнева дека ова се случува во Вашингтон. Но некое време имаше сомнеж дали ова се случува помеѓу луѓето. Па, во последните 12 години тоа стана многу по очигледно. Погледнете ги овие податоци. Ова е од истражувањето за изборите во Америка. Во тоа истражување прашуваат нешто што се вика рангирање по термометар. Значи, колку топло или ладно се чувствувате за, знаете, Индијанците, војската, републиканската партија, демократската партија, сите разни групи во Американскиот живот. Сината линија покажува колку топло се чувствуваат демократите за демократите, и тие ги сакаат. Знаете, рангот во 70-тите на скала од 100. Републиканците ги сакаат републиканците. Тоа не е изненадување. Но кога ќе ги погледате рангирањата што не се внатре-партиски ќе видите дека сакањето е пониско, но всушност кога прв пат ги видов овие податоци, бев изненаден. Тоа всушност не е толку лошо. Ако се вратите назад во времето на Картер или Реган, тие ја рангираа другата партија околу 43, 45. Не е лошо. Оди надолу малку, но видете што се случува во времето на Буш и Обама. Пропаѓа. Нешто се случува овде. Моралниот електромагнет повторно се вклучува, и денес, скоро, демократите навистина не ги сакаат републиканците. Републиканците навистина не ги сакаат демократите. Ние се менуваме. Како моралниот електромагнет да влијае и на нас. Како да е ставен во двата океани и да ја тегне земјата на два дела, лево и десно во нивни сопствени територии како Bloods-ите и Crips-ите (две познати спротиставени банди).
Now, there are many reasons why this is happening to us, and many of them we cannot reverse. We will never again have a political class that was forged by the experience of fighting together in World War II against a common enemy. We will never again have just three television networks, all of which are relatively centrist. And we will never again have a large group of conservative southern Democrats and liberal northern Republicans making it easy, making there be a lot of overlap for bipartisan cooperation. So for a lot of reasons, those decades after the Second World War were an historically anomalous time. We will never get back to those low levels of polarization, I believe.
Има многу причини зошто ова ни се случува, и многу од нив не можеме да ги поправиме. Никогаш повторно нема да имаме политичка класа која е создадена од искуството на заедничка борба во Втора светска војна против заеднички непријател. Никогаш повеќе нема да имаме само три телевизии од кои сите се релативно центристички. И никогаш нема да имаме голема група на конзервативни јужни демократи и либерални северни републиканци кои ќе прават да има преклопување за двопартиска соработка. Така, од многу причини, тие декади по Втората светска војна беа историска аномалија. Верувам дека никогаш нема да се вратиме на тоа ниско ниво на поларизација.
But there's a lot that we can do. There are dozens and dozens of reforms we can do that will make things better, because a lot of our dysfunction can be traced directly to things that Congress did to itself in the 1990s that created a much more polarized and dysfunctional institution. These changes are detailed in many books. These are two that I strongly recommend, and they list a whole bunch of reforms. I'm just going to group them into three broad classes here.
Но има многу што може да се направи. Има дузина реформи што можеме да ги направиме кои ќе ги направат работите подобри, бидејќи многу од нашето нефункционирање може да се следи назад дирекнто до нештата што конгресот ги направи во 1990-тите што создаде многу пополаризирана и нефункционална институција. Овие промени се опишани во многу книги. Овие две ги препорачувам. и тие предлагаат еден куп реформи. Ќе ги групирам во три широки класи.
So if you think about this as the problem of a dysfunctional, hyper-polarized institution, well, the first step is, do what you can so that fewer hyper-partisans get elected in the first place, and when you have closed party primaries, and only the most committed Republicans and Democrats are voting, you're nominating and selecting the most extreme hyper-partisans. So open primaries would make that problem much, much less severe.
Ако мислите дека ова е проблем на нефункционална, хипер-поларизирана институција, првиот чекор е да направите сѐ што може за помалку хипер-партијци да бидат избрани, а кога имате затворени партиски избори, и кога само најпосветените републиканци и демократи гласаат, тогаш ги номинирате и бирате само најектремните хипер-партијци. Така, отворени партиски избори ќе го направат проблемот многу полесен.
But the problem isn't primarily that we're electing bad people to Congress. From my experience, and from what I've heard from Congressional insiders, most of the people going to Congress are good, hard-working, intelligent people who really want to solve problems, but once they get there, they find that they are forced to play a game that rewards hyper-partisanship and that punishes independent thinking. You step out of line, you get punished. So there are a lot of reforms we could do that will counteract this.
Но проблемот не е примарно дека избираме лоши луѓе за конгресот. Од моето искуство и од она што сум го чул од луѓе од конгресот, повеќе од луѓето што одат во конгресот се добри, работливи, интелегентни луѓе кои навистина сакаат да решаваат проблеми, но штом ќе стигнат таму, приморани се да играат игра која наградува хипер-партизираност и казнува независно мислење. Излезеш ли од редот, ќе бидеш казнет. Има многу реформи што може да ги направиме кои ќе делуваат против ова.
For example, this "Citizens United" ruling is a disaster, because it means there's like a money gun aimed at your head, and if you step out of line, if you try to reach across the aisle, there's a ton of money waiting to be given to your opponent to make everybody think that you are a terrible person through negative advertising.
На пример, пресудата "Citizens United" е катастрофа, бидејќи значи дека има пиштол од пари прилепен на твоето чело, и ако излезеш од линијата и пробаш да посегнеш преку преминот, има тон пари што ќе му бидат дадени на твојот противник за сите со помош на негативно рекламирање да бидат натерани да мислат дека ти си одвратна личност.
But the third class of reforms is that we've got to change the nature of social relationships in Congress. The politicians I've met are generally very extroverted, friendly, very socially skillful people, and that's the nature of politics. You've got to make relationships, make deals, you've got to cajole, please, flatter, you've got to use your personal skills, and that's the way politics has always worked. But beginning in the 1990s, first the House of Representatives changed its legislative calendar so that all business is basically done in the middle of the week. Nowadays, Congressmen fly in on Tuesday morning, they do battle for two days, then they fly home Thursday afternoon. They don't move their families to the District. They don't meet each other's spouses or children. There's no more relationship there. And trying to run Congress without human relationships is like trying to run a car without motor oil. Should we be surprised when the whole thing freezes up and descends into paralysis and polarization? A simple change to the legislative calendar, such as having business stretch out for three weeks and then they get a week off to go home, that would change the fundamental relationships in Congress.
Третата класа реформи е дека мораме да ја промениме природата на социјалните врски во конгресот. Политичарите што ги сретнав се генерално многу екстровертни, пријателски настроени, социјално вешти луѓе и тоа е природата на политиката. Мора да создаваш врски, правиш зделки, да задоволуваш, ласкаш, мора да ги користиш личните вештини, и така политиката функционирала од секогаш. Но во почетокот на 1990-тите конгресот го смени календарот така што сета работа се прави во средина на неделата. Денес, конгресмените долетуваат во вторник наутро, се борат два дена и одат дома во четврток вечер. Не ги селат своите фамилии во Вашингтон. Не ги среќаваат своите партнери и деца. Нема повеќе врски таму. И да се раководи конгресот без човечки односи е како да се вози кола без масло во моторот. Треба ли да бидеме изненадени кога целата работа смрзнува и пропаѓа во парализа и поларизација? Проста промена во законодавниот календар, што ќе овозможи развлекување на работата во 3 недели и потоа недела дома, ќе ги смени основните односи во конгресот.
So there's a lot we can do, but who's going to push them to do it? There are a number of groups that are working on this. No Labels and Common Cause, I think, have very good ideas for changes we need to do to make our democracy more responsive and our Congress more effective.
Значи има многу што треба да се направи, но кој ќе ги натера да го направат? Има повеќе групи што работат на ова. No Labels и Common Cause мислам имаат многу добри идеи за промените што треба да ги направиме за нашата демократија да биде почувствителна и нашиот конгрес поефективен.
But I'd like to supplement their work with a little psychological trick, and the trick is this. Nothing pulls people together like a common threat or a common attack, especially an attack from a foreign enemy, unless of course that threat hits on our polarized psychology, in which case, as I said before, it can actually pull us apart. Sometimes a single threat can polarize us, as we saw. But what if the situation we face is not a single threat but is actually more like this, where there's just so much stuff coming in, it's just, "Start shooting, come on, everybody, we've got to just work together, just start shooting." Because actually, we do face this situation. This is where we are as a country.
Но би сакал да ја дополнам нивната работа со мал психолошки трик, и тој е ова. Ништо не ги зближува луѓето заедно како заедничка закана или заеднички напад, посебно напад од надворешен непријател, освен се разбира, ако таа закана не удри по нашата поларизирана психологија, и тогаш, како што реков претходно, да не подели уште повеќе. Некогаш некоја закана може и да не поларизира. Но што ако ситуација со која се соочуваме не е една закана туку повеќе е дека толку многу работи надоаѓаат што едноставно е „Почнете да пукате, сите, мораме заедно да работиме, почнете да пукате.“ Бидејќи всушност, се соочуваме со оваа ситуација. Овде сме како држава.
So here's another asteroid. We've all seen versions of this graph, right, which shows the changes in wealth since 1979, and as you can see, almost all the gains in wealth have gone to the top 20 percent, and especially the top one percent. Rising inequality like this is associated with so many problems for a democracy. Especially, it destroys our ability to trust each other, to feel that we're all in the same boat, because it's obvious we're not. Some of us are sitting there safe and sound in gigantic private yachts. Other people are clinging to a piece of driftwood. We're not all in the same boat, and that means nobody's willing to sacrifice for the common good. The left has been screaming about this asteroid for 30 years now, and the right says, "Huh, what? Hmm? No problem. No problem."
Еве уште еден астероид. Сите сме виделе верзии од овој график, нели, кој покажува промени во богатството од 1979, и како што можете да видите, речиси сите придобивки во богатство се отидени во горните 20% и посебно во врвните 1%. Растечка нееднаквост како ова е асоцирана со многу проблеми за една демократија. Посебно, тоа ја уништува способноста да си веруваме, да се чувствуаме дека сме во ист брод, затоа што е очигледно дека не сме. Некои од нас си седат безбедно во гигантски приватни јахти. Други се држат за тенка гранка што плови. Не сме во истиот брод и тоа значи дека никој не сака да се жртвува за заедничко добро. Левицата вриска за овој астероиод веќе 30 години а десницата вели “Што? Хм? Нема проблем. Нема проблем.“
Now, why is that happening to us? Why is the inequality rising? Well, one of the largest causes, after globalization, is actually this fourth asteroid, rising non-marital births. This graph shows the steady rise of out-of-wedlock births since the 1960s. Most Hispanic and black children are now born to unmarried mothers. Whites are headed that way too. Within a decade or two, most American children will be born into homes with no father. This means that there's much less money coming into the house. But it's not just money. It's also stability versus chaos. As I know from working with street children in Brazil, Mom's boyfriend is often a really, really dangerous person for kids.
Сега, зошто ни се случува ова? Зошто се зголемува нееднаквоста? Една од најголемите причини, по глобализацијата, е овој четврт астероид, растечки број на вонбрачни деца. Овој график прикажува постојан раст на раѓања надвор од брак од 1960-тите. Повеќето деца од шпанско и црно потекло се родени од немажени мајки. Белите се на тој пат исто така. За декада или две повеќето Американски деца ќе бидат родени во домови без татко. Ова значи дека многу помалку пари ќе доаѓаат во домот. Но не само пари. И стабилност наспроти хаос. Како што знам од работата со деца од улица во Бразил, дечкото на мајката често е многу, многу опасна личност за децата.
Now the right has been screaming about this asteroid since the 1960s, and the left has been saying, "It's not a problem. It's not a problem." The left has been very reluctant to say that marriage is actually good for women and for children. Now let me be clear. I'm not blaming the women here. I'm actually more critical of the men who won't take responsibility for their own children and of an economic system that makes it difficult for many men to earn enough money to support those children. But even if you blame nobody, it still is a national problem, and one side has been more concerned about it than the other. The New York Times finally noticed this asteroid with a front-page story last July showing how the decline of marriage contributes to inequality.
Десницата вриска за овој астероид од 1960-тите, а левицата вели: „Не е проблем. Не е проблем“. Левицата беше многу неволна да рече бракот е добар за жените и децата. Да бидам јасен. Не ги обвинувам жените. Повеќе сум критичен кон мажите кои не сакаат да преземат одговорност за нивните деца и кон економски систем кој прави да биде тешко за многу мажи да заработат доволно за да ги издржуваат тие деца. Но дури и да не обвинувате никого, сепак тоа е државен проблем, и едната страна била поконцентрирана на него отколку другата страна Њу Јорк Тајмс конечно го забележа овој астероид со насловна страница минатиот јули прикажувајќи како падот на бракот придонесува кон нееднаквоста.
We are becoming a nation of just two classes. When Americans go to college and marry each other, they have very low divorce rates. They earn a lot of money, they invest that money in their kids, some of them become tiger mothers, the kids rise to their full potential, and the kids go on to become the top two lines in this graph. And then there's everybody else: the children who don't benefit from a stable marriage, who don't have as much invested in them, who don't grow up in a stable environment, and who go on to become the bottom three lines in that graph.
Стануваме нација на две класи. Кога Американците одат на факултет и се земаат меѓу себе, имаат многу ниски стапки на развод. Заработуваат многу пари, ги инвестираат тие пари во своите деца, некои од нив стануваат тигрици мајки, децата израснуваат во цел свој потенцијал, и стануваат првите две линии во овој график. И потоа тука се сите други: децата што немаат корист од стабилен брак, во кои не се инвестира многу, кои не растат во стабилна околина, и кои стануваат последните три линии од овој график.
So once again, we see that these two graphs are actually saying the same thing. As before, we've got a problem, we've got to start working on this, we've got to do something, and what's wrong with you people that you don't see my threat?
Уште еднаш гледаме дека овие два графици покажуваат иста работа. Како и претходно имаме проблем и мораме да почнеме да работиме на ова, мораме да направиме нешто, и што е проблемот со вас луѓе што не ја гледата мојата закана?
But if everybody could just take off their partisan blinders, we'd see that these two problems actually are best addressed together. Because if you really care about income inequality, you might want to talk to some evangelical Christian groups that are working on ways to promote marriage. But then you're going to run smack into the problem that women don't generally want to marry someone who doesn't have a job. So if you really care about strengthening families, you might want to talk to some liberal groups who are working on promoting educational equality, who are working on raising the minimum wage, who are working on finding ways to stop so many men from being sucked into the criminal justice system and taken out of the marriage market for their whole lives.
Но ако сите ги извадат своите партиски завеси ќе видиме дека овие два проблеми всушност можат најлесно да се решат заедно. Затоа што ако навистина се грижите за нееднаквоста на приходот, можеби ќе сакате да зборувате со некои христијански групи кои работат на начини за промовирање на бракот. Но тогаш ќе се соочите со проблемот дека жените генерално не сакаат да се омажат со некој што нема работа. Па ако навистина се грижите за зајакнување на семејствата, треба да зборувате со некои либерални групи кои работат на промовирање на образовна еднаквост, кревање на минималната плата, кои бараат начини да спречат многу мажи од тоа да бидат вовлечени во кривичниот систем и извадени од пазарот за брак засекогаш.
So to conclude, there are at least four asteroids headed our way. How many of you can see all four? Please raise your hand right now if you're willing to admit that all four of these are national problems. Please raise your hands. Okay, almost all of you.
За заклучок, има барем четири астероиди што одат кон нас. Колкумина од вас можат да ги видат сите четири? Кренете ја ракате сега ако сте спремни да признаете дека сите четири се државни проблеми. Кренете рака. Во ред. Речиси сите.
Well, congratulations, you guys are the inaugural members of the Asteroids Club, which is a club for all Americans who are willing to admit that the other side actually might have a point. In the Asteroids Club, we don't start by looking for common ground. Common ground is often very hard to find. No, we start by looking for common threats because common threats make common ground.
Па честитки. Вие се првите членови на клубот на астероиди, што е клуб за сите Американци кои се спремни да признаат дека другата страна всушнст можеби е во право. Во клубот на астероиди не почнуваме со барање на заеднчка основа. Заедничка основа често многу тешко се наоѓа. Не. Почнуваме со барање на заеднички закани затоа што заеднички закани прават заедничка основа.
Now, am I being naive? Is it naive to think that people could ever lay down their swords, and left and right could actually work together? I don't think so, because it happens, not all that often, but there are a variety of examples that point the way. This is something we can do. Because Americans on both sides care about the decline in civility, and they've formed dozens of organizations, at the national level, such as this one, down to many local organizations, such as To The Village Square in Tallahassee, Florida, which tries to bring state leaders together to help facilitate that sort of working together human relationship that's necessary to solve Florida's problems. Americans on both sides care about global poverty and AIDS, and on so many humanitarian issues, liberals and evangelicals are actually natural allies, and at times they really have worked together to solve these problems. And most surprisingly to me, they sometimes can even see eye to eye on criminal justice. For example, the incarceration rate, the prison population in this country has quadrupled since 1980. Now this is a social disaster, and liberals are very concerned about this. The Southern Poverty Law Center is often fighting the prison-industrial complex, fighting to prevent a system that's just sucking in more and more poor young men. But are conservatives happy about this? Well, Grover Norquist isn't, because this system costs an unbelievable amount of money. And so, because the prison-industrial complex is bankrupting our states and corroding our souls, groups of fiscal conservatives and Christian conservatives have come together to form a group called Right on Crime. And at times they have worked with the Southern Poverty Law Center to oppose the building of new prisons and to work for reforms that will make the justice system more efficient and more humane.
Сега, дали сум наивен? Дали е наивно да се мисли дека луѓето можат да го положат оружјето и левото и десното да работат заедно? Не мислам дека е така затоа што се случува, не често, но има повеќе примери кои покажуваат натаму. Ова е нешто што можеме да го направиме. Затоа што Американците на двете страни се грижат за падот на учтивоста и тие формираа дузина организации на национално ниво, како оваа, па сѐ до многу локални организации, како To The Village Square во Талахасе, Флорида, која се обидува да ги спои државните водачи за да создаде човечки односи кои се потребни за решавање на проблемите на Флорида. Американците на двете страни се грижат за светската сиромаштија и СИДА, и за многу хуманитарни прашања, либералите и евангелистите се всушност природни сојузници, и некогаш навистина работеле заедно за да решаваат проблеми. И најизненадувачки за мене, тие понекогаш гледаат еднакво на прашањето за кривична правда. На пример, стапката на затворање, затворската популација во оваа земја четворократно се золемила од 1980. Ова е општествена катастрофа, и либералите се многу загрижени за ова. Southern Poverty Law Center често се бори против затворско-индустрискиот комплекс, се бори да го спречи системот што вовлекува повеќе и повеќе сиромашни млади мажи. Но дали конзервативците се среќни со ова? Па Грувер Норквист не е, затоа што овој систем чини неверојано многу пари. И така бидејќи затворско индустрискиот комплекс ги банкротира нашите држави и кородира нашите души, групи на фискални конзервативци и христијански конзерватици формираа група што се вика Right on Crime. И повремено работеа заедно со Southern Poverty Law Center за да се спротиват на градењето на нови затвори и на реформи кои ќе го направат правниот систем поефикасен и похуман.
So this is possible. We can do it. Let us therefore go to battle stations, not to fight each other, but to begin deflecting these incoming asteroids. And let our first mission be to press Congress to reform itself, before it's too late for our nation.
Значи ова е можно. Можеме да го направиме. Затоа да се упатиме на борбените позиции, не да се бориме еден со друг, туку да почнеме да ги одбиваме овие надоаѓачки астероиди. И нашата прва мисија нека биде да го притиснеме конгресот да се реформира, пред да биде предоцна за нашата држава.
Thank you. (Applause)
Благодарам. (Аплауз)