The story starts: I was at a friend's house, and she had on her shelf a copy of the DSM manual, which is the manual of mental disorders. It lists every known mental disorder. And it used to be, back in the '50s, a very slim pamphlet. And then it got bigger and bigger and bigger, and now it's 886 pages long. And it lists currently 374 mental disorders.
Почетак приче: био сам код пријатељице која је на полици имала примерак DSM приручника, класификације менталних поремећаја. Ту се налазе сви познати ментални поремећаји. Педесетих је то био танак памфлет. А онда се повећавао и повећавао, а сада има 886 страна. Тренутно наводи 374 ментална поремећаја.
So I was leafing through it, wondering if I had any mental disorders, and it turns out I've got 12.
Листао сам га, питајући се да ли имам неки од њих, и испоставило се да имам 12.
(Laughter)
(Смех)
I've got generalized anxiety disorder, which is a given. I've got nightmare disorder, which is categorized if you have recurrent dreams of being pursued or declared a failure, and all my dreams involve people chasing me down the street going, "You're a failure!"
Имам генерализовани анксиозни поремећај, што је тачно. Имам поремећај сна, што је категорисано ако стално сањате да вас неко прогања или говори да нисте успели - у свим мојим сновима ме људи вијају низ улицу, вичући: "Ти си пропалитет".
(Laughter)
(Смех)
I've got parent-child relational problems, which I blame my parents for.
Имам проблем у односу са родитељима, за шта кривим своје родитеље.
(Laughter)
(Смех)
I'm kidding. I'm not kidding. I'm kidding. And I've got malingering. And I think it's actually quite rare to have both malingering and generalized anxiety disorder, because malingering tends to make me feel very anxious.
Шалим се. Не шалим се. Шалим се. Патим од симулације. Мислим да је реткост истовремено патити од симулације и генерализованог анксиозног поремећаја јер се због симулације осећам веома анксиозно.
Anyway, I was looking through this book, wondering if I was much crazier than I thought I was, or maybe it's not a good idea to diagnose yourself with a mental disorder if you're not a trained professional, or maybe the psychiatry profession has a kind of strange desire to label what's essentially normal human behavior as a mental disorder. I didn't know which of these was true, but I thought it was kind of interesting, and I thought maybe I should meet a critic of psychiatry to get their view, which is how I ended up having lunch with the Scientologists.
Дакле, листао сам ту књигу питајући се да ли сам луђи него што сам мислио или можда није добра идеја да себи дајете дијагнозу менталног поремећаја ако нисте обучени професионалац или можда психијатрија има чудну жељу да у основи нормално понашање обележи као менталну болест. Нисам знао шта је од овога истина али сам мислио да је занимљиво. Мислио сам да треба да упознам критичара психијатрије и чујем његово мишљење. Тако сам завршио на ручку са сајентолозима.
(Laughter)
It was a man called Brian, who runs a crack team of Scientologists who are determined to destroy psychiatry wherever it lies. They're called the CCHR. And I said to him, "Can you prove to me that psychiatry is a pseudo-science that can't be trusted?" And he said, "Yes, we can prove it to you." And I said, "How?" And he said, "We're going to introduce you to Tony." And I said, "Who's Tony?" And he said, "Tony's in Broadmoor." Now, Broadmoor is Broadmoor Hospital. It used to be known as the Broadmoor Asylum for the Criminally Insane. It's where they send the serial killers, and the people who can't help themselves. And I said to Brian, "Well, what did Tony do?" And he said, "Hardly anything. He beat someone up or something, and he decided to fake madness to get out of a prison sentence. But he faked it too well, and now he's stuck in Broadmoor and nobody will believe he's sane. Do you want us to try and get you into Broadmoor to meet Tony?" So I said, "Yes, please."
Са човеком по имену Брајан, који предводи тим сајентолога, одлучних да потпуно униште психијатрију. Зову се "CCHR". Тражио сам да ми докаже да је психијатрија псеудо наука којој се не може веровати. Рекао је: "Можемо доказати." Питао сам га како. Рекао је: "Упознаћемо те са Тонијем." Питао сам: "Ко је Тони?" Одговорио је: "Тони је у Бродмору." Бродмор је болница. Некада позната као Бродмор установа за душевно оболеле злочинце. Тамо шаљу серијске убице и људе који не могу себи да помогну. Питао сам Брајана шта је Тони урадио. Рекао је: "Скоро ништа. Некога је пребио или тако нешто и одлучио да одглуми лудило како би избегао затворску казну. Али предобро је одглумио и сад је заглавио у Бродмору и нико не верује да је нормалан. Да ли желиш да те одведемо тамо да га упознаш?" Рекао сам: "Да, молићу."
So I got the train to Broadmoor. I began to yawn uncontrollably around Kempton Park, which apparently is what dogs also do when anxious, they yawn uncontrollably. And we got to Broadmoor. And I got taken through gate after gate after gate after gate into the wellness center, which is where you get to meet the patients. It looks like a giant Hampton Inn. It's all peach and pine and calming colors. And the only bold colors are the reds of the panic buttons. And the patients started drifting in. And they were quite overweight and wearing sweatpants, and quite docile-looking. And Brian the Scientologist whispered to me, "They're medicated," which, to the Scientologists, is like the worst evil in the world, but I'm thinking it's probably a good idea.
Укрцао сам се на воз за Бродмор. Око Кемптон парка сам почео неконтролисано да зевам, што изгледа и пси раде кад су нервозни - неконтролисано зевају. Стигли смо у Бродмор. Провели су ме кроз капију за капијом за капијом за капијом у велнес центар где се срећете са пацијентима. Изгледа као огроман хотел. Све је лепо и у смирујућим бојама. Једино су тастери за аларм обојени јарко црвено. Пацијенти су почели полако да улазе. Били су прилично дебели и носили су тренерке и изгледали прилично пасивно. Брајан, сајентолог, ми је шапнуо: "На лековима су", што је за сајентологе једнако најгорем злу, али мислио сам да је то вероватно добра идеја.
(Laughter)
(Смех)
And then Brian said, "Here's Tony." And a man was walking in. And he wasn't overweight, he was in very good physical shape. And he wasn't wearing sweatpants, he was wearing a pinstripe suit. And he had his arm outstretched like someone out of The Apprentice. He looked like a man who wanted to wear an outfit that would convince me that he was very sane.
А онда је Брајан рекао: "Ено га Тони." Један човек је улазио. Није био дебео, био је у доброј форми. И није носио тренерку, него одело на штрафте. Једну руку је испружио, као неко из серије "The Apprentice". Изгледао је као човек који жели да носи одећу која би ме убедила да је веома нормалан.
And he sat down. And I said, "So is it true that you faked your way in here?" And he said, "Yep. Yep. Absolutely. I beat someone up when I was 17. And I was in prison awaiting trial, and my cellmate said to me, 'You know what you have to do? Fake madness. Tell them you're mad, you'll get sent to some cushy hospital. Nurses will bring you pizzas, you'll have your own PlayStation.'" I said, "Well, how did you do it?" He said, "Well, I asked to see the prison psychiatrist. And I'd just seen a film called 'Crash,' in which people get sexual pleasure from crashing cars into walls. So I said to the psychiatrist, 'I get sexual pleasure from crashing cars into walls.'" And I said, "What else?" He said, "Oh, yeah. I told the psychiatrist that I wanted to watch women as they died, because it would make me feel more normal." I said, "Where'd you get that from?" He said, "Oh, from a biography of Ted Bundy that they had at the prison library."
Сео је. Питао сам га да ли је истина да је на превару дошао ту. Рекао је: "Да. Апсолутно. Пребио сам неког кад ми је било 17 година" Био сам у затвору, чекао суђење, а цимер у ћелији ми је рекао: "Знаш шта треба да урадиш? Да одглумиш лудило. Реци им да си луд. Послаће те у неку удобну болницу. Сестре ће ти доносити пице. Имаћеш свој Playstation."" Питао сам га како је то урадио, а он је рекао: "Тражио сам да видим затворског психијатра. Тада сам био гледао филм "Судар", где људи доживе сексуално задовољство кад се слупају колима у зид. Рекао сам психијатру да и ја доживљавам сексуално задовољство кад се слупам колима у зид. Питао сам: "И шта још?" Рекао је: "О, да. Рекао сам психијатру да желим да гледам жене како умиру јер то чини да се осећам нормалнијим." Питао сам га одакле му то. Рекао је: "О, из биографије Теда Бандија коју су имали у затворској библиотеци."
Anyway, he faked madness too well, he said. And they didn't send him to some cushy hospital. They sent him to Broadmoor. And the minute he got there, said he took one look at the place, asked to see the psychiatrist, said, "There's been a terrible misunderstanding. I'm not mentally ill." I said, "How long have you been here for?" He said, "Well, if I'd just done my time in prison for the original crime, I'd have got five years. I've been in Broadmoor for 12 years."
Углавном, рекао је да је превише добро одглумио лудило. И нису га послали у неку удобну болницу. Послали су га у Бродмор. Чим је стигао, погледао је око себе, затражио да види психијатра и рекао: "Дошло је до великог неспоразума. Ја нисам ментално оболео." Питао сам га колико дуго се ту налази. Рекао је: "Па, да сам само одлежао у затвору за првобитни злочин, добио бих 5 година. У Бродмору сам већ 12 година."
Tony said that it's a lot harder to convince people you're sane than it is to convince them you're crazy. He said, "I thought the best way to seem normal would be to talk to people normally about normal things like football or what's on TV. I subscribe to New Scientist, and recently they had an article about how the U.S. Army was training bumblebees to sniff out explosives. So I said to a nurse, 'Did you know that the U.S. Army is training bumblebees to sniff out explosives?' When I read my medical notes, I saw they'd written: 'Believes bees can sniff out explosives.'"
Тони каже да је много теже убедити људе да сте ментално здрави него убедити их да сте луди. Рекао је: "Мислим да је најбољи начин да изгледам нормано тај да са људима разговарам о нормалним стварима као што је фудбал или ТВ програм. Читам "New Scientist" и тамо је недавно изашао чланак о томе како америчка војска тренира пчеле да нањуше експлозив. Питао сам једну сестру да ли зна да америчка војска тренира пчеле да нањуше експлозив. Када сам прочитао свој картон, видео сам да су написали: "Верује да пчеле могу да нањуше експлозив.""
(Laughter)
Рекао је: "Знаш, увек траже
He said, "You know, they're always looking out for nonverbal clues to my mental state. But how do you sit in a sane way? How do you cross your legs in a sane way? It's just impossible." When Tony said that to me, I thought to myself, "Am I sitting like a journalist? Am I crossing my legs like a journalist?"
невербалне знаке мог менталног стања. Али како се седи на нормалан начин? Како се прекрштају ноге на нормалан начин? То је немогуће." И кад ми је то рекао, помислио сам: "Да ли ја седим као новинар? Да ли прекрштам ноге као новинар?"
He said, "You know, I've got the Stockwell Strangler on one side of me, and I've got the 'Tiptoe Through the Tulips' rapist on the other side of me. So I tend to stay in my room a lot because I find them quite frightening. And they take that as a sign of madness. They say it proves that I'm aloof and grandiose." So, only in Broadmoor would not wanting to hang out with serial killers be a sign of madness. Anyway, he seemed completely normal to me, but what did I know?
Рекао је: "Знаш, са једне стране имам Давитеља из Стоквела, а са друге опасног силоватеља. Много времена проводим у соби јер ме они плаше. А они то схватају као знак лудила. Кажу да то доказује да сам дистанциран и имам грандиозне мисли." Само у Бродмору се непровођење времена са серијским убицама тумачи као лудило. Углавном, мени је деловао потпуно нормално - али шта сам ја знао? Када сам стигао кући, писао сам његовом лекару, Ентонију Мадену.
And when I got home I emailed his clinician, Anthony Maden. I said, "What's the story?" And he said, "Yep. We accept that Tony faked madness to get out of a prison sentence, because his hallucinations -- that had seemed quite cliche to begin with -- just vanished the minute he got to Broadmoor. However, we have assessed him, and we've determined that what he is is a psychopath." And in fact, faking madness is exactly the kind of cunning and manipulative act of a psychopath. It's on the checklist: cunning, manipulative. So, faking your brain going wrong is evidence that your brain has gone wrong. And I spoke to other experts, and they said the pinstripe suit -- classic psychopath -- speaks to items one and two on the checklist: glibness, superficial charm and grandiose sense of self-worth. And I said, "Well, but why didn't he hang out with the other patients?" Classic psychopath -- it speaks to grandiosity and also lack of empathy. So all the things that had seemed most normal about Tony was evidence, according to his clinician, that he was mad in this new way. He was a psychopath.
Питао сам: "О чему се ради?" Рекао је: "Да, прихватамо да је Тони глумио лудило како би избегао затвор јер су његове халуцинације, које су иначе биле потпуни клише, једноставно нестале чим је стигао у Бродмор. Међутим, ми смо га прегледали. И утврдили смо да је он психопата." Заправо, лажирање лудила је врста лукавог и манипулативног понашања психопате. Налази се на чек листи: лукаво и манипулативно. Дакле, претварање да вам мозак не ради како треба је знак да вам мозак не ради како треба. Разговарао сам и са другим стручњацима и рекли су да је одело на штрафте класика за психопате. Што указује на прву и другу ставку са чек листе - говорљивост, површан шарм и грандиозни осећај сопствене вредности. Питао сам: "Није желео да проводи време са осталим пацијентима?" Класично за психопатију - то говори о грандиозности и недостатку емпатије. Дакле све што је у вези с Тонијем деловало нормално, по његовом клиничару је било доказ да је он луд на овај нови начин. Био је психопата.
And his clinician said to me, "If you want to know more about psychopaths, you can go on a psychopath-spotting course run by Robert Hare, who invented the psychopath checklist." So I did. I went on a psychopath-spotting course, and I am now a certified -- and I have to say, extremely adept -- psychopath spotter.
Његов лекар ми је рекао: "Ако желите да знате више о психопатама, можете ићи на курс препознавања психопата који води Роберт Хер, који је направио чек листу психопатије." И отишао сам. Ишао сам на курс препознавања психопатије и сада сам сертификован - и морам рећи веома прилагођен - да препознам психопату.
So, here's the statistics: One in a hundred regular people is a psychopath. So there's 1,500 people in his room. Fifteen of you are psychopaths. Although that figure rises to four percent of CEOs and business leaders, so I think there's a very good chance there's about 30 or 40 psychopaths in this room. It could be carnage by the end of the night.
Ево и статистике: једна од сто обичних особа је психопата. Овде има 1500 људи. Петнаесторо од вас су психопате. Мада, та цифра расте на 4% код директора и пословних вођа. Мислим да постоји велика шанса да овде има око 30 до 40 психопата. Може доћи до покоља до краја вечери.
(Laughter)
(Смех)
Hare said the reason why is because capitalism at its most ruthless rewards psychopathic behavior -- the lack of empathy, the glibness, cunning, manipulative. In fact, capitalism, perhaps at its most remorseless, is a physical manifestation of psychopathy. It's like a form of psychopathy that's come down to affect us all. Hare said, "You know what? Forget about some guy at Broadmoor who may or may not have faked madness. Who cares? That's not a big story. The big story," he said, "is corporate psychopathy. You want to go and interview yourself some corporate psychopaths."
Хер каже да је то зато што сурови капитализам награђује психопатско понашање - недостатак емпатије, говорљивост, лукавост, манипулативност. У ствари, најнемилосрдинији капитализам је физичка манифестација психопатије. Као облик психопатије који ће нас све погодити. Хер ми је рекао: "Знаш шта? Заборави неког типа у Бродмору који је можда одглумио лудило. Кога брига? То није велика вест. Велика вест је корпоративна психопатија. Иди интервјуиши неке корпоративне психопате."
So I gave it a try. I wrote to the Enron people. I said, "Could I come and interview you in prison, to find out it you're psychopaths?"
Покушао сам. Писао сам људима из Енрона. Питао сам да ли могу да их интервјуишем у затвору и откријем да ли су психопате.
(Laughter)
Нису ми одговорили.
And they didn't reply.
(Laughter)
Променио сам тактику.
So I changed tack. I emailed "Chainsaw Al" Dunlap, the asset stripper from the 1990s. He would come into failing businesses and close down 30 percent of the workforce, just turn American towns into ghost towns. And I emailed him and I said, "I believe you may have a very special brain anomaly that makes you ... special, and interested in the predatory spirit, and fearless. Can I come and interview you about your special brain anomaly?" And he said, "Come on over!"
Писао сам Алу "Моторној тестери" Данлапу, стечајном директору из деведесетих. Он би у фирмама у пропадању отпустио 30% радне снаге, претварајући америчке градове у градове духова. Писао сам му и рекао: "Верујем да имате посебну мождану аномалију која Вас чини посебним, неустрашивим и са духом грабљивца. Да ли могу да Вас интервјуишем у вези са том посебном можданом аномалијом?" Рекао је да дођем.
(Laughter)
So I went to Al Dunlap's grand Florida mansion. It was filled with sculptures of predatory animals. There were lions and tigers -- he was taking me through the garden -- there were falcons and eagles, he was saying, "Over there you've got sharks and --" he was saying this in a less effeminate way -- "You've got more sharks and you've got tigers." It was like Narnia.
Отишао сам у његову вилу на Флориди, која је била пуна скулптура животиња грабљивица. Били су ту лавови и тигрови. Водио ме је кроз двориште. Ту су били соколови и орлови. Рекао ми је: "Тамо су ајкуле" То је рекао мало мужевније. "Има више ајкула и има тигрова." Као да сам се нашао у Нарнији.
(Laughter)
(Смех)
And then we went into his kitchen. Now, Al Dunlap would be brought in to save failing companies, he'd close down 30 percent of the workforce. And he'd quite often fire people with a joke. Like, for instance, one famous story about him, somebody came up to him and said, "I've just bought myself a new car." And he said, "Well, you may have a new car, but I'll tell you what you don't have -- a job."
Онда смо отишли у његову кухињу. Ал Данлап је спашавао фирме у стечају. Отпустио би 30% радне снаге. Често је то радио уз шалу. На пример, једна позната анегдота каже да му је неко пришао и рекао: "Купио сам нови ауто." А он је рекао: "Можда имаш нови ауто, али рећи ћу ти шта немаш - посао."
So in his kitchen -- he was in there with his wife, Judy, and his bodyguard, Sean -- and I said, "You know how I said in my email that you might have a special brain anomaly that makes you special?" He said, "Yeah, it's an amazing theory, it's like Star Trek. You're going where no man has gone before." And I said, "Well --" (Clears throat)
У кухињи, где је стајао са женом Џуди и телохранитељем Шоном, питао сам га: "Знате да сам у мејлу споменуо да имате мождану аномалију која вас чини посебним?" Одговорио је: "Да, то је невероватна теорија. Као Стар Трек. Идете где нико раније није ишао." Рекао сам: "Па, неки психолози би рекли
(Laughter)
Some psychologists might say that this makes you --" (Mumbles)
да сте..." (Мрмља)
(Laughter)
(Смех)
And he said, "What?" And I said, "A psychopath." And I said, "I've got a list of psychopathic traits in my pocket. Can I go through them with you?"
Питао је: "Шта?" Рекох: "Психопата. Имам у џепу листу психопатских особина. Можемо ли да их прођемо заједно?"
And he looked intrigued despite himself, and he said, "Okay, go on." And I said, "Okay. Grandiose sense of self-worth." Which I have to say, would have been hard for him to deny, because he was standing under a giant oil painting of himself.
Упркос себи деловао је заинтересовано, па је рекао да наставим. "Океј. Грандиозни осећај сопствене вредности." Било би му тешко да то порекне, јер је стајао испод огромне слике сопственог портрета.
(Laughter)
(Смех)
He said, "Well, you've got to believe in you!" And I said, "Manipulative." He said, "That's leadership."
Рекао је: "Па, морате веровати у себе!" Рекао сам: "Манипулативан." Одговорио је: "То је вођство."
(Laughter)
And I said, "Shallow affect, an inability to experience a range of emotions." He said, "Who wants to be weighed down by some nonsense emotions?" So he was going down the psychopath checklist, basically turning it into "Who Moved My Cheese?"
Рекао сам: "Плитки афект: немогућност осећања различитих емоција." "Ко жели да га неке глупе емоције спутавају?" Пролазио је кроз листу психопатије, претварајући је у књигу "Ко је мазнуо мој сир?"
(Laughter)
(Смех)
But I did notice something happening to me the day I was with Al Dunlap. Whenever he said anything to me that was kind of normal -- like he said "no" to juvenile delinquency, he said he got accepted into West Point, and they don't let delinquents in West Point. He said "no" to many short-term marital relationships. He's only ever been married twice. Admittedly, his first wife cited in her divorce papers that he once threatened her with a knife and said he always wondered what human flesh tasted like, but people say stupid things to each other in bad marriages in the heat of an argument, and his second marriage has lasted 41 years. So whenever he said anything to me that just seemed kind of non-psychopathic, I thought to myself, well I'm not going to put that in my book. And then I realized that becoming a psychopath spotter had kind of turned me a little bit psychopathic. Because I was desperate to shove him in a box marked "Psychopath." I was desperate to define him by his maddest edges.
Али тог дана сам приметио да ми се нешто дешава. Када год ми је рекао нешто релативно нормално - као кад је рекао "не" на питање о младалачкој делинквенцији. Рекао је да су га примили на Вест Поинт, а тамо не пуштају делинквенте. Није имао много краткотрајних брачних веза. Женио се само два пута. Додуше, његова прва жена је у тужби за развод навела да јој је једном претио ножем и рекао да се одувек питао каквог је укуса људско месо, али у лошим браковима, људи једни другима говоре глупе ствари у свађи, а његов други брак траје 41 годину. Дакле, кад год ми је рекао нешто не-психопатско, помислио сам како то нећу ставити у књигу. А онда сам схватио да сам, поставши познавалац психопатије, и сам помало постао психопата. Јер сам очајно желео да га уклопим у категорију психопата. Очајно сам желео да га дефинишем његовим најлуђим особинама.
And I realized, my God -- this is what I've been doing for 20 years. It's what all journalists do. We travel across the world with our notepads in our hands, and we wait for the gems. And the gems are always the outermost aspects of our interviewee's personality. And we stitch them together like medieval monks, and we leave the normal stuff on the floor. And you know, this is a country that over-diagnoses certain mental disorders hugely. Childhood bipolar -- children as young as four are being labeled bipolar because they have temper tantrums, which scores them high on the bipolar checklist.
И схватио сам да, о боже, то радим 20 година. То сви новинари раде. Путујемо светом са блокчићима у рукама и чекамо сјајне тренутке. А то су увек периферне карактеристике личности особе коју интервјуишемо. И онда их спајамо, као средњевековни монаси. Одбацујемо нормалне ствари. Ово је земља која умногоме превише дијагностикује неке менталне поремећаје. Дечији биполарни поремећај - деца од четири године проглашавају се биполарном јер имају емотивне испаде, који их високо котирају на чеклисти биполарности.
When I got back to London, Tony phoned me. He said, "Why haven't you been returning my calls?" I said, "Well, they say that you're a psychopath." And he said, "I'm not a psychopath." He said, "You know what? One of the items on the checklist is lack of remorse, but another item on the checklist is cunning, manipulative. So when you say you feel remorse for your crime, they say, 'Typical of the psychopath to cunningly say he feels remorse when he doesn't.' It's like witchcraft, they turn everything upside-down." He said, "I've got a tribunal coming up. Will you come to it?" So I said okay.
Када сам се вратио у Лондон, звао ме је Тони. Питао је зашто му не узвраћам позиве. Рекао сам: "Па, кажу ми да си психопата." Одговорио је: "Нисам психопата. Знаш, једна од карактеристика на листи је недостатак кајања, али друга карактеристика је лукавство, манипулативност. Када кажеш да се кајеш због свог злочина, они кажу: "Типично за психопате да лукаво кажу да се кају кад то није тачно." То је као вештичарење. Све преокрену наглавачке." Рекао је да му ускоро следи комисија и питао да ли ћу доћи. Рекао сам да хоћу.
So I went to his tribunal. And after 14 years in Broadmoor, they let him go. They decided that he shouldn't be held indefinitely because he scores high on a checklist that might mean that he would have a greater than average chance of recidivism. So they let him go. And outside in the corridor he said to me, "You know what, Jon? Everyone's a bit psychopathic." He said, "You are, I am. Well, obviously I am." I said, "What are you going to do now?" He said, "I'm going to go to Belgium. There's a woman there that I fancy. But she's married, so I'm going to have to get her split up from her husband."
Отишао сам на комисију. И после 14 година у Бродмору, пустили су га. Одлучили су да не би требало да буде затворен на неодређено време јер има висок скор на чеклисти, што можда значи да има више шансе за рецидив. И пустили су га. У ходнику ми је рекао: "Знаш шта, Џоне? Свако је помало психопата. Ти си. Ја сам. Очигледно да јесам." Питао сам га шта ће сада да ради. Рекао је: "Идем у Белгију јер тамо је једна жена која ми се свиђа. Али удата је, па морам да је разведем од мужа."
(Laughter)
(Смех)
Anyway, that was two years ago, and that's where my book ended. And for the last 20 months, everything was fine. Nothing bad happened. He was living with a girl outside London. He was, according to Brian the Scientologist, making up for lost time, which I know sounds ominous, but isn't necessarily ominous. Unfortunately, after 20 months, he did go back to jail for a month. He got into a "fracas" in a bar, he called it. Ended up going to jail for a month, which I know is bad, but at least a month implies that whatever the fracas was, it wasn't too bad.
У сваком случају, то је било пре две године и ту се моја књига завршава. Последњих 20 месеци је све било у реду. Ништа лоше се није десило. Живео је са девојком изван Лондона. Како каже Брајан сајентолог, Тони је надокнађивао пропуштено - знам да то звучи злослутно али није тако. Нажалост, након 20 месеци, вратио се у затвор на месец дана. Упао је у гужву у кафани, како је рекао - завршио у затвору на месец дана, што знам да је лоше, али месец дана имплицира да та гужва није била тако страшна.
And then he phoned me. And you know what, I think it's right that Tony is out. Because you shouldn't define people by their maddest edges. And what Tony is, is he's a semi-psychopath. He's a gray area in a world that doesn't like gray areas. But the gray areas are where you find the complexity. It's where you find the humanity, and it's where you find the truth. And Tony said to me, "Jon, could I buy you a drink in a bar? I just want to thank you for everything you've done for me." And I didn't go. What would you have done?
Онда ме је позвао. Знате шта, мислим да је у реду што је изашао. Јер не би требало да дефинишете људе њиховим најлуђим особинама. А Тони је полу-психопата. Он је сива зона у свету који не воли сиве зоне. Али у сивим зонама се налази сложеност, у њима налазите хуманост и у њима налазите истину. Тони ме је питао: "Џоне, могу ли да те частим пићем? Да ти захвалим за све што си учинио за мене." Нисам отишао. Шта бисте ви урадили?
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)