The language I'm speaking right now is on its way to becoming the world's universal language, for better or for worse. Let's face it, it's the language of the internet, it's the language of finance, it's the language of air traffic control, of popular music, diplomacy -- English is everywhere.
Језик којим управо причам на путу је да постане светски универзални језик, било то добро или лоше. Суочимо се са тим, то је језик интернета, језик финансија, језик контроле ваздушног лета, популарне музике, дипломатије - енглески језик је свуда.
Now, Mandarin Chinese is spoken by more people, but more Chinese people are learning English than English speakers are learning Chinese. Last I heard, there are two dozen universities in China right now teaching all in English. English is taking over.
Е, сад, мандарински кинески говори више људи, али већи је број Кинеза који уче енглески него Енглеза који уче кинески. Последње што сам чуо је да тренутно постоји двадесетак универзитета у Кини у којима се све предаје на енглеском. Енглески преузима вођство.
And in addition to that, it's been predicted that at the end of the century almost all of the languages that exist now -- there are about 6,000 -- will no longer be spoken. There will only be some hundreds left. And on top of that, it's at the point where instant translation of live speech is not only possible, but it gets better every year.
Као додатак томе, предвиђено је да се на крају овог века скоро сви језици који тренутно постоје, а има их око 6 000, неће више користити. Остаће само неколико стотина језика. Поврх свега тога, тренутно је моментално превођење живог говора не само могуће, већ постаје све боље сваке године.
The reason I'm reciting those things to you is because I can tell that we're getting to the point where a question is going to start being asked, which is: Why should we learn foreign languages -- other than if English happens to be foreign to one? Why bother to learn another one when it's getting to the point where almost everybody in the world will be able to communicate in one?
Разлог због којег вам наводим све ове ствари је тај што видим да стижемо до тренутка када ће се поставити питање које гласи: „Зашто бисмо учили стране језике, осим ако нам је енглески страни језик?“ Зашто би се мучили да научимо још један језик ако стижемо до тачке када ће сви на свету моћи да комуницирају помоћу једног језика?
I think there are a lot of reasons, but I first want to address the one that you're probably most likely to have heard of, because actually it's more dangerous than you might think. And that is the idea that a language channels your thoughts, that the vocabulary and the grammar of different languages gives everybody a different kind of acid trip, so to speak. That is a marvelously enticing idea, but it's kind of fraught.
Мислим да постоји пуно разлога, али прво желим да се позабавим оним за који сте највероватније чули, јер је заправо много опаснији него што мислите, а то је идеја да језик каналише ваше мисли, да речник и граматика различитих језика свима дају различите трипове, да тако кажем. Ово је необично примамљива идеја, али је некако пренаглашена.
So it's not that it's untrue completely. So for example, in French and Spanish the word for table is, for some reason, marked as feminine. So, "la table," "la mesa," you just have to deal with it. It has been shown that if you are a speaker of one of those languages and you happen to be asked how you would imagine a table talking, then much more often than could possibly be an accident, a French or a Spanish speaker says that the table would talk with a high and feminine voice. So if you're French or Spanish, to you, a table is kind of a girl, as opposed to if you are an English speaker.
Није да је потпуно нетачна. На пример, у француском и шпанском, реч за сто је, из неког разлога, одређена да буде женског рода. Тако је „la table“, „la mesa“, само треба да се навикнете на то. Показало се да, ако говорите један од ових језика и деси се да вас питају да замислите да сто прича, много ће се често десити да бисмо помислили да је случајност да ће говорник француског или шпанског рећи да би сто причао користећи висок или женски глас. Ако сте Француз или Шпанац, за вас је сто врста девојке, што би било супротно од говорника енглеског.
It's hard not to love data like that, and many people will tell you that that means that there's a worldview that you have if you speak one of those languages. But you have to watch out, because imagine if somebody put us under the microscope, the us being those of us who speak English natively. What is the worldview from English?
Тешко је не волети овакве податке, а многи људи ће вам рећи да то значи да постоји поглед на свет који имате ако користите један од ових језика. Међутим, морате да пазите, јер замислите да нас неко стави под микроскоп, а „ми“ смо они који користе енглески као матерњи. Какав је поглед на свет из енглеске перспективе?
So for example, let's take an English speaker. Up on the screen, that is Bono. He speaks English. I presume he has a worldview. Now, that is Donald Trump. In his way, he speaks English as well.
На пример, узмимо говорника енглеског језика. Горе, на платну је Боно. Он говори енглески. Претпостављам да има поглед на свет. Е, сад, ово је Доналд Трамп. На свој начин, и он прича енглески.
(Laughter)
(Смех)
And here is Ms. Kardashian, and she is an English speaker, too. So here are three speakers of the English language. What worldview do those three people have in common? What worldview is shaped through the English language that unites them? It's a highly fraught concept. And so gradual consensus is becoming that language can shape thought, but it tends to be in rather darling, obscure psychological flutters. It's not a matter of giving you a different pair of glasses on the world.
Ево и госпођице Кардашијан, а и она је говорник енглеског. Дакле, ево три говорника енглеског језика. Који поглед на свет им је заједнички? Који поглед на свет је обликован кроз енглески језик који их обједињује? То је веома лош концепт. Постепено, јавља се општа сагласност да језик може да обликује мисли, али често кроз прилично фаворизована, нејасна психолошка лелујања. Није ствар у томе да вам се да другачији пар наочара за свет.
Now, if that's the case, then why learn languages? If it isn't going to change the way you think, what would the other reasons be? There are some. One of them is that if you want to imbibe a culture, if you want to drink it in, if you want to become part of it, then whether or not the language channels the culture -- and that seems doubtful -- if you want to imbibe the culture, you have to control to some degree the language that the culture happens to be conducted in. There's no other way.
Е, сад, ако је то случај, зашто бисмо онда учили језике? Ако вам неће променити начин на који размишљате, који други разлог би могао постојати? Постоје неки разлози. Један од њих је да, ако желите да упијете културу, ако желите да испијате из ње, ако желите да јој постанете део, онда, без обзира на то да ли језик каналише културу - а то делује сумњиво - ако желите да упијете културу, морате да контролишете до одређеног нивоа језик у ком се дешава да се култура спроводи. Не постоји други начин.
There's an interesting illustration of this. I have to go slightly obscure, but really you should seek it out. There's a movie by the Canadian film director Denys Arcand -- read out in English on the page, "Dennis Ar-cand," if you want to look him up. He did a film called "Jesus of Montreal." And many of the characters are vibrant, funny, passionate, interesting French-Canadian, French-speaking women. There's one scene closest to the end, where they have to take a friend to an Anglophone hospital. In the hospital, they have to speak English. Now, they speak English but it's not their native language, they'd rather not speak English. And they speak it more slowly, they have accents, they're not idiomatic. Suddenly these characters that you've fallen in love with become husks of themselves, they're shadows of themselves.
Постоји интересантна илустрација овога. Морам да будем помало нејасан, али заиста треба да га потражите. Постоји филм који је урадио канадски режисер Дени Аркон, што би се на енглеском прочитало као „Денис Аркенд“, ако желите да га потражите. Урадио је филм под називом „Монтреалски Исус“. Многи од ликова су енергични, забавни, острашћени, интересантни француски Канађани, жене које говоре француски. Постоји сцена која је при крају, када морају да одведу пријатељицу у болницу у којој се говори енглески. У тој болници морају да говоре енглески. Е, сад, они говоре енглески, али им то није матерњи језик; радије би да не причају на енглеском. Говоре га спорије, имају акценат, не користе идиоматске изразе. Изненада, ови ликови у које сте се заљубили постају само сопствене љуштуре, сопствене сенке.
To go into a culture and to only ever process people through that kind of skrim curtain is to never truly get the culture. And so to the extent that hundreds of languages will be left, one reason to learn them is because they are tickets to being able to participate in the culture of the people who speak them, just by virtue of the fact that it is their code. So that's one reason.
Одлазак у културу и доживљавање људи кроз такву прозирну завесу никада не значи стварно разумевање културе. Тако, због могућности да ће стотине језика бити напуштено, један од разлога да их научимо је тај што представљају улазницу за могућност да учествујемо у култури људи који их говоре, због саме чињенице да им је то кȏд. Дакле, то је један разлог.
Second reason: it's been shown that if you speak two languages, dementia is less likely to set in, and that you are probably a better multitasker. And these are factors that set in early, and so that ought to give you some sense of when to give junior or juniorette lessons in another language. Bilingualism is healthy.
Други разлог - показало се да је, ако говорите два језика, мања шанса да се јави деменција и да сте вероватно бољи у вршењу више радњи истовремено. Ово су фактори који се рано јављају, те мора да вам то може дати некакав увид у то када да дечаку или девојчици обезбедите часове других језика. Двојезичност је здрава.
And then, third -- languages are just an awful lot of fun. Much more fun than we're often told. So for example, Arabic: "kataba," he wrote, "yaktubu," he writes, she writes. "Uktub," write, in the imperative. What do those things have in common? All those things have in common the consonants sitting in the middle like pillars. They stay still, and the vowels dance around the consonants. Who wouldn't want to roll that around in their mouths? You can get that from Hebrew, you can get that from Ethiopia's main language, Amharic. That's fun.
Затим, као треће - језици су једноставно невероватно забавни. Много забавнији него што се прича. Тако је, на пример, арапско „катаба“, „он је писао“, „јактубу“, „он пише“, „она пише“, „уктуб“, „пиши“ заповедним начином. Шта је заједничко овим стварима? Свима су им заједнички сугласници који се налазе у средини, као стожери. Они стоје мирно, а самогласници плешу око сугласника. Ко не би пожелео да то ваља по устима? Можете исто видети у јеврејском, у главном језику Етиопије, амхарском. То је забавно.
Or languages have different word orders. Learning how to speak with different word order is like driving on the different side of a street if you go to certain country, or the feeling that you get when you put Witch Hazel around your eyes and you feel the tingle. A language can do that to you.
Или, језици који имају различит распоред речи. Учење да говорите језик који има другачији распоред речи једнако је вожњи другачијом страном улице ако одете у одређену земљу, или осећај када ставите антиинфламаторну крему око очију и осетите пецкање. Језик вам то може учинити.
So for example, "The Cat in the Hat Comes Back," a book that I'm sure we all often return to, like "Moby Dick." One phrase in it is, "Do you know where I found him? Do you know where he was? He was eating cake in the tub, Yes he was!" Fine. Now, if you learn that in Mandarin Chinese, then you have to master, "You can know, I did where him find? He was tub inside gorging cake, No mistake gorging chewing!" That just feels good. Imagine being able to do that for years and years at a time.
Тако, на пример, „Мачак са шеширом се враћа“, књига којој смо се сви често враћали, сигуран сам, као што је „Моби Дик“. Једна фраза у њој је: „Да ли знате где сам га нашао? Да ли знате где је био? Јео је торту испод туша, Да, баш јесте!“ Добро. Е, сад, ако учите ово на мандаринском кинеском, онда морате да савладате: „Ти моћи знаш, ја где њега нађох? Био је туш унутар прождирао торту, Грешке без, прождирајуће жвакање!“ То је просто добар осећај. Замислите да то можете да радите годинама.
Or, have you ever learned any Cambodian? Me either, but if I did, I would get to roll around in my mouth not some baker's dozen of vowels like English has, but a good 30 different vowels scooching and oozing around in the Cambodian mouth like bees in a hive. That is what a language can get you.
Или, да ли сте икада учили камбоџански? Нисам ни ја, али да јесам, не бих ваљао по устима тек десетак самогласника, као у случају енглеског, већ добраних 30 различитих самогласника који се провлаче и испуштају из камбоџанских уста као пчеле у кошници. То је оно што вам језик може дати.
And more to the point, we live in an era when it's never been easier to teach yourself another language. It used to be that you had to go to a classroom, and there would be some diligent teacher -- some genius teacher in there -- but that person was only in there at certain times and you had to go then, and then was not most times. You had to go to class. If you didn't have that, you had something called a record. I cut my teeth on those. There was only so much data on a record, or a cassette, or even that antique object known as a CD. Other than that you had books that didn't work, that's just the way it was.
Да додам, живимо у периоду који је такав да никада није било лакше научити други језик. Некада сте морали да одете у учионицу, а тамо би био неки ревносни учитељ, неки генијалац од учитеља, али је та особа била тамо само у одређено време и морали сте тада да идете, а „тада“ није значило „у већини случајева“. Морали сте да одете на час. Ако нисте имали то, имали сте нешто под називом „плоча“. На њима сам испекао занат. Многобројни подаци постојали су само на плочи или на касети, па чак и на прастаром предмету познатим под називом це-де. Поред тога, имали сте књиге које нису функционисале; то је, просто, било тако.
Today you can lay down -- lie on your living room floor, sipping bourbon, and teach yourself any language that you want to with wonderful sets such as Rosetta Stone. I highly recommend the lesser known Glossika as well. You can do it any time, therefore you can do it more and better. You can give yourself your morning pleasures in various languages. I take some "Dilbert" in various languages every single morning; it can increase your skills. Couldn't have done it 20 years ago when the idea of having any language you wanted in your pocket, coming from your phone, would have sounded like science fiction to very sophisticated people.
Данас можете да легнете, да лежите на поду своје дневне собе, пијуцкате бурбон и сами учите било који језик који пожелите уз помоћ сјајних комплета, какав је „Розета стоун“. Здушно препоручујем и мање познату „Глосику“. Можете то радити кад год, те стога можете да радите више и боље. Можете себи да пружите јутарње задовољство на различитим језицима. Ја читам „Дилберта“ на различитим језицима сваког јутра; то вам може повећати способности. Нисам то могао да радим пре 20 година, када је идеја да имате било који језик који желите у сопственом џепу, да долази из вашег телефона, звучала као научна фантастика чак и веома софистицираним људима.
So I highly recommend that you teach yourself languages other than the one that I'm speaking, because there's never been a better time to do it. It's an awful lot of fun. It won't change your mind, but it will most certainly blow your mind.
Тако, од срца препоручујем да сами себе научите језике другачије од онога који говорите, јер никада није било боље време за то. Невероватно је забавно. Неће вам променити ум, али ће вас сигурно оборити с ногу.
Thank you very much.
Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)