I'm very fortunate to be here. I feel so fortunate. I've been so impressed by the kindness expressed to me. I called my wife Leslie, and I said, "You know, there's so many good people trying to do so much good. It feels like I've landed in a colony of angels." It's a true feeling. But let me get to the talk -- I see the clock is running.
Веома сам срећан што сам овде. Осећам се веома привилегованим. Веома сам изненађен љубазношћу која ми је исказана. Звао сам своју жену Лесли и рекао јој, "Знаш, овде има толико добрих људи који покушавају да ураде толико доброг. Осећам се као да сам слетео у колонију анђела." То је истинско осећање. Али почећу са својим говором - видим да сат откуцава.
I'm a public school teacher, and I just want to share a story of my superintendent. Her name is Pam Moran in Albemarle County, Virginia, the foothills of the Blue Ridge Mountains. And she's a very high-tech superintendent. She uses smart boards, she blogs, she Tweets, she does Facebook, she does all this sort of high-tech stuff. She's a technology leader and instructional leader. But in her office, there's this old wooden, weather-worn table, kitchen table -- peeling green paint, it's kind of rickety. And I said, "Pam, you're such a modern, cutting-edge person. Why is this old table in your office?"
Ја сам учитељ у државној школи и желим да поделим с вама причу о мојој директорки. Она се зове Пем Моран, из Албемарл округа у Вирџинији, у подножју Блу Риџ планина. Она је веома напредна што се технологије тиче. Користи дигиталне табле, блогује, користи Твитер и Фејсбук, користи све те високо технолошке ствари. Она је лидер у технологији, али и у подучавању. али у својој канцеларији има стари дрвени, временом истрошен кухињски сто - зелена фарба се љушти и некако је офуцан. Питао сам је, "Пем, тако си модерна особа. Зашто имаш тај стари сто у канцеларији?"
And she told me, she said, "You know, I grew up in Southwestern Virginia, in the coal mines and the farmlands of rural Virginia, and this table was in my grandfather's kitchen. And we'd come in from playing, he'd come in from plowing and working, and we'd sit around that table every night. And as I grew up, I heard so much knowledge and so many insights and so much wisdom come out around this table, I began to call it the wisdom table. And when he passed on, I took this table with me and brought it to my office, and it reminds me of him. It reminds me of what goes on around an empty space sometimes." The project I'm going to tell you about is called the World Peace Game, and essentially it is also an empty space. And I'd like to think of it as a 21st century wisdom table, really.
А она ми је на то рекла, "Знаш, одрасла сам у југозападној Вирџинији, међу рудницима угља и салашима руралне Вирџиније, а овај сто је био у кухињи мога деде. Кад бисмо ушли после играња, а он после рада и орања, седели бисмо за тим столом сваке вечери. Док сам одрастала, чула сам толико знања и толико увида и мудрости за тим столом, да сам почела да га зовем сто мудрости. Када је он умро, понела сам сто са собом и ставила га у канцеларију и он ме подсећа на њега. Подсећа ме на то шта се понекад дешава у празном простору." Пројекат о ком ћу говорити зове се "World Peace Game", и у основи је и то празан простор. Заправо, волим о томе да мислим као о столу мудрости за 21. век.
It all started back in 1977. I was a young man, and I had been dropping in and out of college. And my parents were very patient, but I had been doing intermittent sojourns to India on a mystical quest. And I remember the last time I came back from India -- in my long white flowing robes and my big beard and my John Lennon glasses -- and I said to my father, "Dad, I think I've just about found spiritual enlightenment." He said, "Well there's one more thing you need to find." I said, "What is that, dad?" "A job." (Laughter) And so they pleaded with me to get a degree in something. So I got a degree and it turned out to be education. It was an experimental education program. It could have been dentistry, but the word "experimental" was in it, and so that's what I had to go for.
Све је почело 1977. Био сам младић, уписивао се и исписивао са факултета. Моји родитељи су били веома стрпљиви, а ја сам с прекидима ишао у Индију на мистично ходочашће. Сећам се кад сам се последњи пут вратио из Индије - у дугој лепршавој белој одори, са дугом брадом и ленонкама, рекао сам оцу "Тата, мислим да сам пронашао духовно просветљење." Он је одговорио, "Треба да нађеш још само једну ствар." Питао сам, "Коју, тата?" "Посао." (смех) Нагодили смо се да стекнем диплому из било чега. Тако сам дипломирао и испоставило се да је то било образовање. Био је то експериментални програм образовања. Могао сам бити зубар, али ту је била реч "експериментално" и морао сам на то да се бацим.
And I went in for a job interview in the Richmond Public Schools in Virginia, the capital city, bought a three-piece suit -- my concession to convention -- kept my long beard and my afro and my platform shoes -- at the time it was the '70s -- and I walked in, and I sat down and had an interview. And I guess they were hard up for teachers because the supervisor, her name was Anna Aro, said I had the job teaching gifted children. And I was so shocked, so stunned, I got up and said, "Well, thank you, but what do I do?" (Laughter) Gifted education hadn't really taken hold too much. There weren't really many materials or things to use. And I said, "What do I do?" And her answer shocked me. It stunned me. Her answer set the template for the entire career I was to have after that. She said, "What do you want to do?" And that question cleared the space. There was no program directive, no manual to follow, no standards in gifted education in that way. And she cleared such a space that I endeavored from then on to clear a space for my students, an empty space, whereby they could create and make meaning out of their own understanding.
Отишао сам на разговор за посао у државној школи у Ричмонду, главном граду Вирџиније, купио сам одело из 3 дела - мој уступак конвенцији, задржао сам браду и афро фризуру и ципеле са платформом - то су биле седамдесете - и ушао, сео и имао разговор. Мислим да су им учитељи били потребни, јер је супервизор, звала се Ана Аро, рекла да сам добио посао наставника за даровиту децу. Био сам толико шокиран и затечен, устао сам и рекао, "Хвала вам, али шта треба да радим?" (смех) Образовање надарене деце није баш било свакодневица. Није постојало много материјала који је могао да се користи. Питао сам "Шта да радим?" Одговор ме је шокирао. Затекао ме. Њен одговор је поставио основу за целу моју каријеру након тога. Рекла је "Шта желите да радите?" То питање је расчистило простор. Није постојао програм, упутство за праћење, никакви стандарди за образовање даровитих на тај начин. Она је отворила простор, да сам се ја од тада трудио да отворим својим ученицима простор, празан простор на ком могу стварати значења на основу свог сопственог разумевања.
So this happened in 1978, and I was teaching many years later, and a friend of mine introduced me to a young filmmaker. His name is Chris Farina. Chris Farina is here today at his own cost. Chris, could you stand up and let them see you -- a young, visionary filmmaker who's made a film. (Applause) This film is called "World Peace and Other 4th Grade Achievements." He proposed the film to me -- it's a great title. He proposed the film to me, and I said, "Yeah, maybe it'll be on local TV, and we can say hi to our friends." But the film has really gone places. Now it's still in debt, but Chris has managed, through his own sacrifice, to get this film out. So we made a film and it turns out to be more than a story about me, more than a story about one teacher. It's a story that's a testament to teaching and teachers. And it's a beautiful thing.
Ово се десило 1978., а много година касније сам предавао и један пријатељ ме је упознао са младим редитељем. Зове се Крис Фарина. Он је данас овде о сопственом трошку. Крис, да ли би устао да те виде - млад редитељ, визионар, који је снимио филм. (аплауз) Филм се зове "World Peace and Other 4th Grade Achievements." Он ми је предложио филм - наслов је одличан. Предложио ми је филм, рекао сам "Да, можда ће се пуштати на локалној ТВ и можемо поздравити своје пријатеље." Али филм је био на разним местима. И даље је у дуговима, али Крис успева, својим напорима, да избаци филм на тржиште. Направили смо филм и испоставило се да је то више од приче о мени, више од приче о једном учитељу. Та прича је завет подучавању и учитељима. И прелеп је.
And the strange thing is, when I watch the film -- I have the eerie sensation of seeing it -- I saw myself literally disappear. What I saw was my teachers coming through me. I saw my geometry teacher in high school, Mr. Rucell's wry smile under his handlebar mustache. That's the smile I use -- that's his smile. I saw Jan Polo's flashing eyes. And they weren't flashing in anger, they were flashing in love, intense love for her students. And I have that kind of flash sometimes. And I saw Miss Ethel J. Banks who wore pearls and high-heels to elementary school every day. And you know, she had that old-school teacher stare. You know the one. (Laughter) "And I'm not even talking about you behind me, because I've got eyes in the back of my head." (Laughter) You know that teacher? I didn't use that stare very often, but I do have it in my repertoire. And Miss Banks was there as a great mentor for me.
Чудно је да, кад гледам филм - имам неки језив осећај због гледања - видим себе како буквално нестајем. Видео сам како кроз мене излазе моји наставници. Видео сам искривљен осмех мог наставника геометрије из средње школе, гдина. Расела, како провирује испод бркова. То је осмех који користим - то је његов осмех. Видео сам сјајне очи Џен Поло. Оне не сјаје од беса, него из љубави, јаке љубави према ученицима. И ја понекад имам такав сјај. И видео сам гђицу Етел Џ. Бенкс, која је носила бисере и штикле сваки дан у основну школу. Имала је онај поглед старинских учитеља, знате. Знате тај. (смех) "А о вама иза да и не говорим, јер имам очи и на леђима." (смех) Знате ту учитељицу? Тај поглед нисам често користио, али га имам у свом репертоару. Гђица Бенкс ми је била изузетан ментор.
And then I saw my own parents, my first teachers. My father, very inventive, spatial thinker. That's my brother Malcolm there on the right. And my mother, who taught me in fourth grade in segregated schools in Virginia, who was my inspiration. And really, I feel as though, when I see the film -- I have a gesture she does, like this -- I feel like I am a continuation of her gesture. I am one of her teaching gestures. And the beautiful thing was, I got to teach my daughter in elementary school, Madeline. And so that gesture of my mother's continues through many generations. It's an amazing feeling to have that lineage. And so I'm here standing on the shoulders of many people. I'm not here alone. There are many people on this stage right now.
А онда сам видео и своје родитеље, моје прве учитеље. Мој отац, врло инвентиван, размишљао је у простору. Са десне стране је мој брат Малколм. И моја мајка, која ме је учила у четвртом разреду у подељеним школама у Вирџинији и била ми инспирација. И заиста, кад видим филм осећам као - имам неки покрет као она, овако - осећам као да сам наставак тог покрета. Ја сам један од њених учитељских покрета. Дивно је што сам могао да предајем својој ћерки Медлин у основној школи. Тако се тај мајчин покрет наставља кроз много генерација. Изузетан је осећај имати ту линију. Ја овде стојим на раменима многих људи. Нисам овде сам. Овде је тренутно много људи на бини.
And so this World Peace Game I'd like to tell you about. It started out like this: it's just a four-foot by five-foot plywood board in an inner-city urban school, 1978. I was creating a lesson for students on Africa. We put all the problems of the world there, and I thought, let's let them solve it. I didn't want to lecture or have just book reading. I wanted to have them be immersed and learn the feeling of learning through their bodies. So I thought, well they like to play games. I'll make something -- I didn't say interactive; we didn't have that term in 1978 -- but something interactive. And so we made the game, and it has since evolved to a four-foot by four-foot by four-foot Plexiglass structure. And it has four Plexiglass layers.
Волео бих да причам о "World Peace Game". Почело је овако: то је само шперплоча 1,2х1,5м у једној градској урбаној школи, 1978. Припремао сам предавање о Африци. Све светске проблеме смо ту ставили и помислио сам, нека их они реше. Нисам желео да предајем или само да се чита из књиге. Желео сам да уроне и науче осећај учења кроз своја тела. Помислио сам, они воле да играју игре. Направићу нешто - нисам рекао интерактивно. Нисмо имали ту реч 1978. - али нешто интерактивно. Тако смо направили ову игру која је од тада еволуирала у структуру од плексигласа димензија 1,2м са 1,2м са 1,2м. Има четири слоја од плексигласа.
There's an outer space layer with black holes and satellites and research satellites and asteroid mining. There's an air and space level with clouds that are big puffs of cotton we push around and territorial air spaces and air forces, a ground and sea level with thousands of game pieces on it -- even an undersea level with submarines and undersea mining. There are four countries around the board. The kids make up the names of the countries -- some are rich; some are poor. They have different assets, commercial and military. And each country has a cabinet. There's a Prime Minister, Secretary of State, Minister of Defense and a CFO, or Comptroller. I choose the Prime Minister based on my relationship with them. I offer them the job, they can turn it down, and then they choose their own cabinet. There's a World Bank, arms dealers and a United Nations. There's also a weather goddess who controls a random stock market and random weather.
Има слој свемира са црним рупама и сателитима и сателитима за истраживање и бушење астероида. Постоји ниво ваздуха и неба са облацима који су велики комади вате које померамо и територијални ваздушни простор и ваздушне снаге, копнени и морски ниво са хиљадама делова игре - чак и подводни ниво са подморницама и истраживачима морског дна. На табли постоје четири државе. Деца измишљају њихове називе - неке су богате, неке сиромашне. Поседују различиту комерцијалну и војну имовину. Свака држава има управу. Ту је премијер, државни секретар, министар одбране, и финансијски шеф или контролор валуте. Премијера бирам на основу своје везе с њима. Понудим им посао, могу да га одбију, а онда сами бирају своју управу. Постоји Светска Банка, трговци оружјем и Уједињене Нације. Постоји и богиња времена која контролише насумичну берзу и насумично време.
(Laughter)
(смех)
That's not all. And then there's a 13-page crisis document with 50 interlocking problems. So that, if one thing changes, everything else changes. I throw them into this complex matrix, and they trust me because we have a deep, rich relationship together. And so with all these crises, we have -- let's see -- ethnic and minority tensions; we have chemical and nuclear spills, nuclear proliferation. There's oil spills, environmental disasters, water rights disputes, breakaway republics, famine, endangered species and global warming. If Al Gore is here, I'm going to send my fourth-graders from Agnor-Hurt and Venable schools to you because they solved global warming in a week. (Laughter) (Applause) And they've done it several times too.
То није све. Постоји и кризни документ на 13 страна са 50 међусобно повезаних проблема. Дакле, ако се једна ствар промени, све се мења. Убацим их у ову сложену матрицу, а они ми верују јер имамо дубок, квалитетан однос. Постоје разне кризе, имамо - да видим - етничке и мањинске тензије; имамо хемијске и нуклеарне незгоде, ширење нуклеарног оружја. Проливања нафте, еколошке катастрофе, расправе око права на воду, републике које се оцепљују, глад, угрожене врсте и глобално загревање. Ако је Ал Гор овде, послаћу му моје четвртаке из Агнор-Хурт и Винабл школе, јер они су глобално загревање решили за недељу дана. (смех) (аплауз) Урадили су то неколико пута.
(Laughter)
(смех)
So I also have in the game a saboteur -- some child -- it's basically a troublemaker -- and I have my troublemaker put to use because they, on the surface, are trying to save the world and their position in the game. But they're also trying to undermine everything in the game. And they do it secretly through misinformation and ambiguities and irrelevancies, trying to cause everyone to think more deeply. The saboteur is there, and we also read from Sun Tzu's "The Art of War." Fourth-graders understand it -- nine years old -- and they handle that and use that to understand how to, not follow -- at first they do -- the paths to power and destruction, the path to war. They learn to overlook short-sighted reactions and impulsive thinking, to think in a long-term, more consequential way.
У игри имамо и саботера - неко дете - то је неко ко прави невоље - и тај неваљац учествује у игри јер наизглед, он покушава да спасе свет и своју позицију у игри. Али такође покушава да наруши све у игри. То ради тајно кроз погрешне информације и нејасноће и небитне ствари, покушава да наведе све да дубље размишљају. Саботер је ту, а такође читамо из "Уметности ратовања" од Сун Цуа. Четвртаци га разумеју - имају девет година - и могу да схвате и користе то да би разумели како да не прате - у почетку прате - путеве моћи и деструкције, пут у рат. Науче да превиде брзоплете реакције и импулсивно размишање, да размишљају на дуге стазе, последично.
Stewart Brand is here, and one of the ideas for this game came from him with a CoEvolution Quarterly article on a peace force. And in the game, sometimes students actually form a peace force. I'm just a clock watcher. I'm just a clarifier. I'm just a facilitator. The students run the game. I have no chance to make any policy whatsoever once they start playing. So I'll just share with you ...
Стјуарт Бренд је овде, а једна од идеја за ову игру је потекла од њега, из чланка у "Coevolution Quarterly" о мировним снагама. У игри, ученици некад стварно формирају мировне снаге. Ја само пратим време. Разјашњавам ствари. Управљам процесом. Ученици воде игру. Немам прилику да утичем на било каква правила кад почну да играју. Поделићу са вама ово...
(Video) Boy: The World Peace Game is serious. You're actually getting taught something like how to take care of the world. See, Mr. Hunter is doing that because he says his time has messed up a lot, and he's trying to tell us how to fix that problem.
(Видео) Дечак: "World Peace Game" игра је озбиљна. Стварно вас учи како да водите рачуна о свету. Видите, гдин Хантер то ради јер каже да је његово време много збркано и покушава да нам каже како да поправимо тај проблем.
John Hunter: I offered them a -- (Applause) Actually, I can't tell them anything because I don't know the answer. And I admit the truth to them right up front: I don't know. And because I don't know, they've got to dig up the answer. And so I apologize to them as well. I say, "I'm so sorry, boys and girls, but the truth is we have left this world to you in such a sad and terrible shape, and we hope you can fix it for us, and maybe this game will help you learn how to do it." It's a sincere apology, and they take it very seriously.
Џон Хантер: Понудио сам им - (аплауз) Уствари ја ништа не могу да им кажем јер не знам одговор. Одмах на почетку им признам истину: ја не знам. И због тога, они морају да пронађу одговор. И извињавам им се. Кажем, "Дечаци и девојчице, жао ми је, али истина је да смо вам оставили овај свет у тужном и ужасном стању и надамо се да можете да га поправите и можда ће вам ова игра помоћи да научите како." То је искрено извињење и они га схватају веома озбиљно.
Now you may be wondering what all this complexity looks like. Well when we have the game start, here's what you see.
Можда се питате како сва ова сложеност изгледа. Па, ово је оно што видите кад игра почне.
(Video) JH: All right, we're going into negotiations as of now. Go. (Chatter)
(Видео) ЏХ: У реду, од сад ступамо у преговоре. Крените. (галама)
JH: My question to you is, who's in charge of that classroom? It's a serious question: who is really in charge? I've learned to cede control of the classroom over to the students over time. There's a trust and an understanding and a dedication to an ideal that I simply don't have to do what I thought I had to do as a beginning teacher: control every conversation and response in the classroom. It's impossible. Their collective wisdom is much greater than mine, and I admit it to them openly. So I'll just share with you some stories very quickly of some magical things that have happened.
ЏХ: Питање упућено вама: ко контролише ту учионицу? То је озбиљно питање, ко је заиста контролише? Временом сам научио да контролу препустим ученицима. Постоји поверење и разумевање и посвећеност једном идеалу тако да ја једноставно не морам да радим оно што сам мислио кад сам био почетник: да контролишем сваки разговор и одговор у учионици. То је немогуће. Њихова колективна мудрост је много већа од моје и то им отворено признајем. На брзину ћу вам испричати неке приче о неким магичним стварима које су се десиле.
In this game we had a little girl, and she was the Defense Minister of the poorest nation. And the Defense Minister -- she had the tank corps and Air Force and so forth. And she was next door to a very wealthy, oil-rich neighbor. Without provocation, suddenly she attacked, against her Prime Minister's orders, the next-door neighbor's oil fields. She marched into the oil field reserves, surrounded it, without firing a shot, and secured it and held it. And that neighbor was unable to conduct any military operations because their fuel supply was locked up.
У игри смо имали девојчицу која је била министар одбране најсиромашније државе. Она је као министар имала тенкове и војну авијацију итд. Била је сусед једне нафтом богате земље. Без икакве провокације, одједном је, противно наређењима премијера, напала нафтна поља суседне земље. Умарширала је у нафтна поља, опколила цистерне, без испаљеног метка, осигурала их и држала их. Тај сусед није могао да спроведе никакве војне операције јер им је доток горива био затворен.
We were all upset with her, "Why are you doing this? This is the World Peace Game. What is wrong with you?" (Laughter) This was a little girl and, at nine years old, she held her pieces and said, "I know what I'm doing." To her girlfriends she said that. That's a breach there. And we learned in this, you don't really ever want to cross a nine year-old girl with tanks. (Laughter) They are the toughest opponents. And we were very upset. I thought I was failing as a teacher. Why would she do this?
Сви смо били љути на њу, "Зашто то радиш? Ово је игра Светског мира. Шта се дешава с тобом?" (смех) То је била девојчица и са девет година, држала је своје пиуне и рекла "Знам шта радим." То је рекла својим другарицама. То је прекршај. Из овога смо научили да не желите никад да наљутите деветогодишњу девојчицу са тенковима. (смех) Оне су најтежи противници. Били смо веома узрујани. Мислио сам да као учитељ не ваљам. Зашто је то урадила?
But come to find out, a few game days later -- and there are turns where we take negotiation from a team -- actually there's a negotiation period with all teams, and each team takes a turn, then we go back in negotiation, around and around, so each turn around is one game day. So a few game days later it came to light that we found out this major country was planning a military offensive to dominate the entire world. Had they had their fuel supplies, they would have done it. She was able to see the vectors and trend lines and intentions long before any of us and understand what was going to happen and made a philosophical decision to attack in a peace game.
После неолико дана игре, сазнао сам - имамо периоде када неки тим преговара - заправо са свим тимовима имамо периоде преговора - и сваки тим дође на ред, онда се враћамо на преговоре изнова и изнова, и сваки обрт круга је један дан игре. После неколико дана игре, испоставило се да смо сазнали да је та велика држава планирала војну акцију како би завладала читавим светом. Да су имали приступ гориву, то би урадили. Она је много пре нас увидела кретања и намере и разумела шта ће се десити и донела филозофску одлуку да нападне, у игри мира.
Now she used a small war to avert a larger war, so we stopped and had a very good philosophical discussion about whether that was right, conditional good, or not right. That's the kind of thinking that we put them in, the situations. I could not have designed that in teaching it. It came about spontaneously through their collective wisdom.
Користила је мали рат да би предупредила велики рат, па смо се зауставили и имали веома добру филозофску дискусију о томе да ли је то у реду, да ли је условно добро, или није у реду. У такво размишљање и ситуације их стављамо. То не бих могао да убацим у предавање. То је спонтано дошло из њихове заједничке мудрости.
(Applause)
(аплауз)
Another example, a beautiful thing happened. We have a letter in the game. If you're a military commander and you wage troops -- the little plastic toys on the board -- and you lose them, I put in a letter. You have to write a letter to their parents -- the fictional parents of your fictional troops -- explaining what happened and offering your condolences. So you have a little bit more thought before you commit to combat. And so we had this situation come up -- last summer actually, at Agnor-Hurt School in Albemarle County -- and one of our military commanders got up to read that letter and one of the other kids said, "Mr. Hunter, let's ask -- there's a parent over there." There was a parent visiting that day, just sitting in the back of the room. "Let's ask that mom to read the letter. It'll be more realer if she reads it." So we did, we asked her, and she gamely picked up the letter. "Sure." She started reading. She read one sentence. She read two sentences. By the third sentence, she was in tears. I was in tears. Everybody understood that when we lose somebody, the winners are not gloating. We all lose. And it was an amazing occurrence and an amazing understanding.
Још један пример, десило се нешто предивно. У игри имамо једно писмо. Ако сте војни заповедник и управљате трупама - малим пластичним играчкама на табли - и изгубите их, ја убацујем писмо. Морате њиховим родитељима да напишете писмо - фиктивним родитељима ваших фиктивних војника - објашњавајући шта се десило и изражавајући своје саучешће. Да бисте мало више размислили пре него што се упустите у битку. Десила се следећа ситуација - баш прошлог лета, у Агнор-Хурт школи у округу Албемарл - један од наших војсковођа је устао да прочита писмо а једно од друге деце је рекло, "Господине Хантер, питајмо ону маму тамо." Једна мама је била у посети тог дана, седела у позадини собе. "Питајмо ту маму да прочита писмо. Биће стварније ако га она прочита." И питали смо је, а она је радо прихватила писмо. "Наравно." Почела је да чита. Прочитала је једну реченицу. Прочитала је две реченице. До треће реченице, плакала је. Ја сам плакао. Сви су разумели да када некога изгубимо, победници не ликују. Сви губимо. Био је то изузетан догађај и изузетно раумевање.
I'll show you what my friend David says about this. He's been in many battles.
Показаћу вам шта мој пријатељ Дејвид каже о овоме. Био је у многим биткама.
(Video) David: We've really had enough of people attacking. I mean, we've been lucky [most of] the time. But now I'm feeling really weird because I'm living what Sun Tzu said one week. One week he said, "Those who go into battle and win will want to go back, and those who lose in battle will want to go back and win." And so I've been winning battles, so I'm going into battles, more battles. And I think it's sort of weird to be living what Sun Tzu said.
(Видео) Дејвид: Стварно нас је доста људи нападало. Мислим, углавном смо имали среће. Али сада се осећам чудно, јер живим оно о чему је Сун Цу рекао једне недеље. Једне недеље је рекао, "Они који оду у битку и победе, желеће да иду поново, а они који изгубе желеће да оду поново и да победе." Тако и ја добијам битке, и идем у битке, још битака. И мислим да је некако чудно живети оно о чему је Сун Цу причао.
JH: I get chills every time I see that. That's the kind of engagement you want to have happen. And I can't design that, I can't plan that, and I can't even test that. But it's self-evident assessment. We know that's an authentic assessment of learning. We have a lot of data, but I think sometimes we go beyond data with the real truth of what's going on.
ЏХ: Сваки пут кад то видим, најежим се. Ово је активност какву желите да имате. Ја то не могу да испланирам и не могу чак ни да тестирам. Али то је само-доказива процена. Знамо да је то аутентична процена учења. Имамо много података, али мислим да некада идемо даље са правом истином о ономе што се догађа.
So I'll just share a third story. This is about my friend Brennan. We had played the game one session after school for many weeks, about seven weeks, and we had essentially solved all 50 of the interlocking crises. The way the game is won is all 50 problems have to be solved and every country's asset value has to be increased above its starting point. Some are poor, some are wealthy. There are billions. The World Bank president was a third-grader one time. He says, "How many zeros in a trillion? I've got to calculate that right away." But he was setting fiscal policy in that game for high school players who were playing with him.
Испричаћу вам и трећу причу. Ова је о мом пријатељу Бренану. Играли смо по једну сесију игре, после школе много недеља, око седам недеља, и отприлике смо решили свих 50 кризних ситуација. Игра се добија када се свих 50 проблема реши и имовина сваке земље мора да се увећа у односу на почетак игре. Неке су сиромашне, неке богате. Имамо милијарде. Једном је председник светске банке био ученик трећег разреда. рекао је, "Колико има нула у трилиону? Морам одмах то да израчунам." Он је уређивао фискалну политику у игри за средњошколце који су играли с њим.
So the team that was the poorest had gotten even poorer. There was no way they could win. And we were approaching four o'clock, our cut-off time -- there was about a minute left -- and despair just settled over the room. I thought, I'm failing as a teacher. I should have gotten it so they could have won. They shouldn't be failing like this. I've failed them. And I was just feeling so sad and dejected. And suddenly, Brennan walked over to my chair and he grabbed the bell, the bell I ring to signal a change or a reconvening of cabinets, and he ran back to his seat, rang the bell. Everybody ran to his chair: there was screaming; there was yelling, waving of their dossiers. They get these dossiers full of secret documents. They were gesticulating; they were running around. I didn't know what they were doing. I'd lost control of my classroom. Principal walks in, I'm out of a job. The parents were looking in the window.
Тако да је најсиромашнији тим постао још сиромашнији. Није било шансе да победе. Било је скоро четири сата, време прекида - имали смо још око минут - и очај се раширио просторијом. Помислио сам, нисам добар учитељ. Требало је да наместим тако да могу да победе. Не би требало да им овако лоше иде. Изневерио сам их. Био сам тужан и депресиван. Одједном је Бренан дошао до моје столице, зграбио звоно, звоно којим означавам промену или окупљање кабинета, и отрчао назад на своје место и позвонио. Сви су отрчали до њега, вриштали су, викали, махали својим досијеима. Добијају досије пун тајних докумената. Гестикулирали су, трчали наоколо. Нисам знао шта раде. Изгубио сам контролу над учионицом. Ако директор уђе, губим посао. Родитељи су гледали кроз прозор.
And Brennan runs back to his seat. Everybody runs back to their seat. He rings the bell again. He says, "We have" -- and there's 12 seconds left on the clock -- "we have, all nations, pooled all our funds together. And we've got 600 billion dollars. We're going to offer it as a donation to this poor country. And if they accept it, it'll raise their asset value and we can win the game. Will you accept it?" And there are three seconds left on the clock. Everybody looks at this prime minister of that country, and he says, "Yes." And the game is won. Spontaneous compassion that could not be planned for, that was unexpected and unpredictable.
Бренан трчи назад на место. Сви се враћају на своја места. Поново звони. Каже, "Све" - а на сату је остало још 12 секунди - "све нације су спојиле своје фондове. Имамо 600 милијарди долара. Понудићемо их као донацију овој сиромашној држави. Ако прихвате, то ће повећати њихову имовину и добићемо игру. Да ли ћете прихватити?" Остало је три секунде до краја. Сви гледају у премијера те државе, а он каже "Да". И игра је добијена. Спонтано саосећање које није могло да се планира, које је било неочекивано и непредвидиво.
Every game we play is different. Some games are more about social issues, some are more about economic issues. Some games are more about warfare. But I don't try to deny them that reality of being human. I allow them to go there and, through their own experience, learn, in a bloodless way, how not to do what they consider to be the wrong thing. And they find out what is right their own way, their own selves. And so in this game, I've learned so much from it, but I would say that if only they could pick up a critical thinking tool or creative thinking tool from this game and leverage something good for the world, they may save us all. If only.
Сваки пут игра је другачија. Некад је више о социјалним питањима, некад више о економским. У неким има више ратовања. Али не покушавам да им ускратим реалност људскости. Дозвољавам им да се упусте у то и да, кроз своје искуство, науче без крвопролића, како да не ураде оно што сматрају лошим. Они на свој начин, кроз себе откривају шта је исправно. Много сам научио кроз ову игру, али рекао бих, кад би они само из ове игре покупили начин критичког или креативног размиљања и кад би пружили нешто добро свету, могли би све да нас спасу. Кад би било тако.
And on behalf of all of my teachers on whose shoulders I'm standing, thank you. Thank you. Thank you.
Захваљујем вам се, у име свих мојих учитеља на чијим раменима стојим. Хвала вам. Хвала.
(Applause)
(аплауз)