I heard this amazing story about Miuccia Prada. She's an Italian fashion designer. She goes to this vintage store in Paris with a friend of hers. She's rooting around, she finds this one jacket by Balenciaga -- she loves it. She's turning it inside out. She's looking at the seams. She's looking at the construction. Her friend says, "Buy it already." She said, "I'll buy it, but I'm also going to replicate it." Now, the academics in this audience may think, "Well, that sounds like plagiarism." But to a fashionista, what it really is is a sign of Prada's genius: that she can root through the history of fashion and pick the one jacket that doesn't need to be changed by one iota, and to be current and to be now.
Ја слушнав следната интересна приказна за Миуча Прада (Miuccia Prada). Таа е италијанска модна дизајнерка. Таа оди во продавница за стара облека во Париз со пријателка. Пребарува наоколу и наоѓа едно Баленчиага (Balenciaga) палто. Многу и’ се допаѓа. Го превртува од сите страни. Ги разгледува рабовите; разгледува како е сошиено. Пријателката и’ вели: „Купи го веќе еднаш!“ Таа оговара: „Ќе го купам, но и ќе го реплицирам.“ Сега, академските граѓани во публиката можеби ќе помислат: „Па, тоа звучи како плагијат.“ Но, за човек од светот на модата, тоа всушност е знак на генијалноста на Прада, дека таа може да пребара низ модната историја и да избере едно палто кое нема да мора воопшто да го менува, а да биде модерно и да биде ново.
You might also be asking whether it's possible that this is illegal for her to do this. Well, it turns out that it's actually not illegal. In the fashion industry, there's very little intellectual property protection. They have trademark protection, but no copyright protection and no patent protection to speak of. All they have, really, is trademark protection, and so it means that anybody could copy any garment on any person in this room and sell it as their own design. The only thing that they can't copy is the actual trademark label within that piece of apparel. That's one reason that you see logos splattered all over these products. It's because it's a lot harder for knock-off artists to knock off these designs because they can't knock off the logo. But if you go to Santee Alley, yeah. (Laughter) Well, yeah. Canal Street, I know. And sometimes these are fun, right?
Вие можеби се прашувате дали е можно тоа што таа го прави да е нелегално. Па, тоа всушност не е нелегално. Во модната индустрија има многу мало ниво на заштита на интелектуалната сопственост. Тие имаат заштита на трговската марка, но не и заштита од копирање, нуту заштита на патенти. Единствено што тие имаат е заштита на трговската марка. И така, тоа значи дека било кој може да го копира било кое парче облека што било кој во оваа просторија го носи и да го продаде како сопствен дизајн. Единствено нешто што не може да го копираат е етикетата со трговската марка што се наоѓа на тоа парче облека. Оваа е една од причините зошто ги гледате логоата расфрлани насекаде по овие производи. Токму затоа што им е многу потешко на фалсификаторите да ги превземат брендираните креации затоа што не можат да го превземат и логото. Но, ако отидете на Санти улицата, да. Секако, да... И на Канал улицата, знам... И некогаш овие се забавни, нели.
Now, the reason for this, the reason that the fashion industry doesn't have any copyright protection is because the courts decided long ago that apparel is too utilitarian to qualify for copyright protection. They didn't want a handful of designers owning the seminal building blocks of our clothing. And then everybody else would have to license this cuff or this sleeve because Joe Blow owns it. But too utilitarian? I mean is that the way you think of fashion? This is Vivienne Westwood. No! We think of it as maybe too silly, too unnecessary.
И, сега, причината за ова, причината зошто во модната индустрија не постои заштита од копирање е бидејќи судовите одамна одлучија дека облеката е премногу секојдневна за да се квалификува за заштита од копирање. Тие не сакаа само неколку дизајнери да ги поседуваат правата на основните делови од нашата облека. Во таков случај, сите останати ќе мораа да ги лиценцираат оваа манжетна или оној ракав затоа што Тој Некојси ги поседува правата на нив. Но - премногу секојдневна? Дали е тоа начинот на кој вие размислувате за модата? Ова е Вивиен Вествуд (Vivienne Westwood). Не. Мислиме дека тоа е можеби многу лудо, воопшто не е неопходно.
Now, those of you who are familiar with the logic behind copyright protection -- which is that without ownership, there is no incentive to innovate -- might be really surprised by both the critical success of the fashion industry and the economic success of this industry. What I'm going to argue today is that because there's no copyright protection in the fashion industry, fashion designers have actually been able to elevate utilitarian design, things to cover our naked bodies, into something that we consider art. Because there's no copyright protection in this industry, there's a very open and creative ecology of creativity.
Оние од вас на кои им е блиска логиката што стои позади заштитата од копирање, која би значела дека без сопственост, нема поттик кон иновација, би можеле навистина да се изненадат како од критичниот успех на модната индустрија, така и од нејзиниот економски успех. Она за што сакам да расправам денес е дека, бидејќи не постои заштита од копирање во модната индустрија, модните дизајнери всушност имаа можност да го издигнат секојдневниот дизајн, нештата кои ги покриваат нашите голи тела, до нешто кое го сметаме за уметност. Поради тоа што не постои заштита од копирање во оваа индустрија, постои многу отворена и креативна екологија на креативност.
Unlike their creative brothers and sisters, who are sculptors or photographers or filmmakers or musicians, fashion designers can sample from all their peers' designs. They can take any element from any garment from the history of fashion and incorporate it into their own design. They're also notorious for riffing off of the zeitgeist. And here, I suspect, they were influenced by the costumes in Avatar. Maybe just a little. Can't copyright a costume either.
За разлика од нивните креативни браќа и сестри кои се скулптори или фотографи филмски продуценти или музичари, модните дизајнери можат да користат примери од креациите на сите нивни колеги дизајнери. Можат да го земат било кој елемент од било кое парче облека од историјата на модата и да го вметнат во своите сопствени креации. Тие се, исто така, озлогласени за крадење од „духот на времето“. А овде, се сомневам дека биле под влијание на костимите во „Аватар“. Можеби само малку. Не можете да ги заштитите правата ниту над костимите.
Now, fashion designers have the broadest palette imaginable in this creative industry. This wedding dress here is actually made of sporks, and this dress is actually made of aluminum. I've heard this dress actually sort of sounds like wind chimes as they walk through. So, one of the magical side effects of having a culture of copying, which is really what it is, is the establishment of trends. People think this is a magical thing. How does it happen? Well, it's because it's legal for people to copy one another.
Сега модните креатори ја имаат најшироката палета што може да се замисли во оваа креативна индустрија. Овој невестински фустан овде е всушност направен од пластични вилушки. А овој фустан е направен од алуминиум. Слушнав дека фустанов звучи како ѕвончиња на ветер кога одите наоколу. Значи, една од магичните нус-појави на постоењето на култура на копирање. што навистина е тоа, е воспоставувањето на трендовите. Луѓето мислат дека ова е магично. Како се случува? Па, тоа е затоа што е легално луѓето да се копираат меѓусебно.
Some people believe that there are a few people at the top of the fashion food chain who sort of dictate to us what we're all going to wear, but if you talk to any designer at any level, including these high-end designers, they always say their main inspiration comes from the street: where people like you and me remix and match our own fashion looks. And that's where they really get a lot of their creative inspiration, so it's both a top-down and a bottom-up kind of industry.
Некои луѓе веруваат дека е мал бројот на оние кои се на врвот на модниот „ланец на исхрана“ кои на некој начин ни’ диктираат што ќе облечеме. Но, ако поразговарате со било кој дизајнер на кое и да е ниво, вклучувајќи ги и оние кои дизајнираат висока мода. тие секогаш велат дека нивната главна инспирација доаѓа од улицата, каде луѓето како вие и јас ги мешаат и комбинираат сопствените модни изгледи, и од таму, модните дизајнери, навистина црпат многу од својата креативна инспирација. Значи, тоа е навистина една индустрија која оди подеднакво од-долу-нагоре и обратно.
Now, the fast fashion giants have probably benefited the most from the lack of copyright protection in the fashion industry. They are notorious for knocking off high-end designs and selling them at very low prices. And they've been faced with a lot of lawsuits, but those lawsuits are usually not won by fashion designers. The courts have said over and over again, "You don't need any more intellectual property protection." When you look at copies like this, you wonder: How do the luxury high-end brands remain in business? If you can get it for 200 bucks, why pay a thousand? Well, that's one reason we had a conference here at USC a few years ago. We invited Tom Ford to come -- the conference was called, "Ready to Share: Fashion and the Ownership of Creativity" -- and we asked him exactly this question. Here's what he had to say. He had just come off a successful stint as the lead designer at Gucci, in case you didn't know.
Секако дека “брзите“ модните гиганти најверојатно имаа најголема корист од недостигот од заштита од копирање во модната индустрија. Тие се озлогласени поради копирањето на креации од високата мода и нивно продавање за многу ниски цени. И биле соочени со многу тужби, но овие тужби вообичаено не ги добиваат модните дизајнери. Судовите повториле многу пати: „Вам не ви е потребна поголема заштита на интелектуалната сопственост.“ Кога ќе погледнете некоја копија како оваа, секако се чудите, како луксузните брендови од високата мода остануваат во бизнисот? Ако можете да го добиете за 200 долари, зошто да платите илјада? Токму заради тоа ние одржавме една конференција овде пред неколку години. Го поканивме Том Форд (Tom Ford) да присуствува. Конференцијата беше насловена како: „Подготвени за споделување: Модата и сопственоста врз креативноста.“ И, му го поставивме токму ова прашање. Ова е неговиот одговор. Тој само што заврши со успешна работа како водечки дизајнер во Гучи (Gucci), во случај ако не сте знаеле.
Tom Ford: And we found after much research that -- actually not much research, quite simple research -- that the counterfeit customer was not our customer.
Том Форд: После многу истражување, всушност и не толку големо истражување, но прилично едноставно истражување, дознавме дека фалсификат-клиентот не е наш купувач.
Johanna Blakley: Imagine that. The people on Santee Alley are not the ones who shop at Gucci. (Laughter) This is a very different demographic. And, you know, a knock-off is never the same as an original high-end design, at least in terms of the materials; they're always made of cheaper materials. But even sometimes a cheaper version can actually have some charming aspects, can breathe a little extra life into a dying trend. There's lots of virtues of copying. One that a lot of cultural critics have pointed to is that we now have a much broader palette of design choices to choose from than we ever have before, and this is mainly because of the fast fashion industry, actually. And this is a good thing. We need lots of options.
Џоана Блекли: Замисли го тоа! Луѓето на Санти улицата не се истите кои купуваат во Гучи. (Смеење) Ова е многу поразлична демографска група. И, знаете, фалсификуваната не е никогаш иста како оригиналната креација. барем во однос на материјалот, тие се секогаш направени од поевтини материјали. Но, некогаш дури, поевтината верзија всушност може да делува шармантно, може да внесе живот во умирачкиот тренд. Има многу доблести во копирањето. Една од тие, која многу критичари на културата ја истакнуваат е дека ние сега, повеќе од било кога во минатото, имаме многу поширока палета на модни избори од кои можеме да избереме. И ова е главно поради таа „брза“ модна индустрија. И тоа е добра работа. Нам ни се потребни многу опции.
Fashion, whether you like it or not, helps you project who you are to the world. Because of fast fashion, global trends actually get established much more quickly than they used to. And this, actually, is good news to trendsetters; they want trends to be set so that they can move product. For fashionistas, they want to stay ahead of the curve. They don't want to be wearing what everybody else is wearing. And so, they want to move on to the next trend as soon as possible.
Модата, сакале вие тоа да го признаете или не, ви помага да му покажете на светот кои сте вие. Поради „брзата“ мода, глобалните трендови многу побрзо се воспоставуваат одошто во минатото. И тоа е всушност, добра вест за тренд-сетерите. Тие сакаат да се постават трендовите за да можат да го придвижат производот. За луѓето од светот на модата, тие сакаат да бидат пред времето. Тие не сакаат да носат облека каква што носат сите други. И затоа, тие сакаат да преминат на следниот тренд што е можно побрзо.
I tell you, there is no rest for the fashionable. Every season, these designers have to struggle to come up with the new fabulous idea that everybody's going to love. And this, let me tell you, is very good for the bottom line. Now of course, there's a bunch of effects that this culture of copying has on the creative process. And Stuart Weitzman is a very successful shoe designer. He has complained a lot about people copying him, but in one interview I read, he said it has really forced him to up his game. He had to come up with new ideas, new things that would be hard to copy. He came up with this Bowden-wedge heel that has to be made out of steel or titanium; if you make it from some sort of cheaper material, it'll actually crack in two. It forced him to be a little more innovative. (Music)
Ви велам, нема одмор за модерните. Секоја сезона, модните дизајнери мораат да се борат да смислат нова прекрасна идеја која на сите ќе им се допадне. И ова, да ви кажам, е многу добро за приходот. Секако, постојат низа ефекти кои оваа култура на копирање ги има врз креативниот процес. Стјуарт Вајцман (Stuart Weitzman) е многу успешен дизајнер на обувки. Тој многу се жалеше за тоа што луѓето го „копираат“. Но, во едно негово интервју прочитав дека кажува оти токму тоа го поттикнало постојано да се подобрува. Тој морал да смисли нови идеи, нови нешта кои тешко би можеле да се копираат. Тој дојде до идеја за оваа „клинеста“ потпетица која мора да се изработи од челик или титаниум. Ако ја направите од некој поевтин материјал таа ќе се скрши на два дела. „Копирањето“ него го принуди да биде малку покреативен
And that actually reminded me of jazz great, Charlie Parker. I don't know if you've heard this anecdote, but I have. He said that one of the reasons he invented bebop was that he was pretty sure that white musicians wouldn't be able to replicate the sound. (Laughter) He wanted to make it too difficult to copy, and that's what fashion designers are doing all the time. They're trying to put together a signature look, an aesthetic that reflects who they are. When people knock it off, everybody knows because they've put that look out on the runway, and it's a coherent aesthetic.
Ова ме потсети на одличниот џез музичар Чарли Паркер (Charlie Parker). Можеби не сте ја слушнале анегдотава. Тој рекол дека една од причините што го создал би-бап правецот (bebop) е таа дека бил прилично сигурен оти белите музичари нема да можат да го копираат звукот. Тој сакал да го направи премногу тежок за копирање. И тоа е она што модните дизајнери го прават целото време. Се обидуваат да состават автентичен изглед, естетика, која ќе ги рефлектира нив. Кога луѓето фалсификуваат, секој знае за тоа бидејќи го ставаат тој изглед на модната писта, и тоа е кохерентна естетика.
I love these Gallianos. Okay, we'll move on. (Laughter)
Ги обожавам овие. Во ред, продолжуваме понатаму.
This is not unlike the world of comedy. I don't know if you know that jokes also can't be copyright protected. So when one-liners were really popular, everybody stole them from one another. But now, we have a different kind of comic. They develop a persona, a signature style, much like fashion designers. And their jokes, much like the fashion designs by a fashion designer, really only work within that aesthetic. If somebody steals a joke from Larry David, for instance, it's not as funny.
Ова не е различно од светот на комедијата. Не знам дали знаете дека шегите исто така, не се заштитени од копирање. Па така, кога некоја реченица била многу популарна, сите ја краделе еден од друг. Но сега имаме друг вид на комедија. Комичарите го развиваат ликот, создаваат автентичен стил, слично како модните дизајнери. И нивните шеги, слично како кај модните креации на модните дизајнери, навистина функционираат само во таа рамка. Ако некој украде некоја шега, на пример од Лари Дејвид (Larry David), таа не е толку смешна како кога тој ја кажува.
Now, the other thing that fashion designers have done to survive in this culture of copying is they've learned how to copy themselves. They knock themselves off. They make deals with the fast fashion giants and they come up with a way to sell their product to a whole new demographic: the Santee Alley demographic.
Друга една работа која модните дизајнери ја направија за да преживеат во оваа култура на копирање е таа што научија да се копираат самите себе. Тие се копираат себеси. Тие прават договори со „брзите“ модни гиганти, и наоѓаат начин да ги продадат своите производи на демографски сосема нова група, демографијата на Санти улицата.
Now, some fashion designers will say, "It's only in the United States that we don't have any respect. In other countries there is protection for our artful designs." But if you take a look at the two other biggest markets in the world, it turns out that the protection that's offered is really ineffectual. In Japan, for instance, which I think is the third largest market, they have a design law; it protects apparel, but the novelty standard is so high, you have to prove that your garment has never existed before, it's totally unique. And that's sort of like the novelty standard for a U.S. patent, which fashion designers never get -- rarely get here in the states.
Некои модни дизајнери на ова ќе кажат „Само во САД немаме никаква почит. Во другите држави постои заштита за нашите уметнички креации.“ Но, ако ги погледнете двата други најголеми светски пазари, ќе забележите дека заштитата која се нуди не е реално ефективна. Во Јапонија. на пример, која мислам дека е треттиот најголем пазар, имаат закон за дизајн, тој ја заштитува облеката, но стандардот за новитети е многу високо поставен, вие морате да докажете дека вашето парче облека никогаш порано не постоело, дека е сосема уникатно. И тоа е слично како стандардот за новитети за патентот во САД, кој модните дизајнери никогаш не го добиваат, или многу ретко овде во САД.
In the European Union, they went in the other direction. Very low novelty standard, anybody can register anything. But even though it's the home of the fast fashion industry and you have a lot of luxury designers there, they don't register their garments, generally, and there's not a lot of litigation. It turns out it's because the novelty standard is too low. A person can come in and take somebody else's gown, cut off three inches from the bottom, go to the E.U. and register it as a new, original design. So, that does not stop the knock-off artists. If you look at the registry, actually, a lot of the registered things in the E.U. are Nike T-shirts that are almost identical to one another.
Во Европската Унија тие тргнаа во сосема друга насока. Многу ниски стандарди за новитети, секој може да регистрира се’ што ќе посака. Но, иако тоа е домот на „брзата“ модна индустрија а имате и многу дизајнери на висока мода таму, тие, општо, не ги регистрираат нивните креации, и нема многу судски спорови за ова. Се чини дека е така поради ниското ниво на стандарди за новитети. Некој може да земе облека од некого друг, да ја скрати 3 сантиметри, да отиде во ЕУ и да ја регистрира како нова, оригинална креација. Тоа сепак не ги сопира фалсификаторите. Ако го разгледате всушност регистерот, многу од регистрираните нешта во ЕУ се Најк (Nike) маичките кои се скоро идентични една со друга.
But this has not stopped Diane von Furstenberg. She is the head of the Council of Fashion Designers of America, and she has told her constituency that she is going to get copyright protection for fashion designs. The retailers have kind of quashed this notion though. I don't think the legislation is going anywhere, because they realized it is so hard to tell the difference between a pirated design and something that's just part of a global trend. Who owns a look? That is a very difficult question to answer. It takes lots of lawyers and lots of court time, and the retailers decided that would be way too expensive.
Но ова не ја сопре Дајана фон Фурштенберг (Diane von Furstenberg). Таа е директорка на Советот на модни дизајнери на Америка, и таа при својот избор кажа дека ќе добие заштита од копирање за модните креации. Трговците сепак не ја земаа оваа забелешка предвид. Не мислам дека законската легислатива се менува. Затоа што тие сфаќаат дека е многу тешко да се направи разлика помеѓу фалсификуван дизајн и нешто кое е само дел од глобалниот тренд. Кој поседува одреден изглед? Ова е прашање кое е тешко да се одговори. Потребни се многу адвокати и многу судско време. Така, трговците заклучија дека ова би им било премногу скапо.
You know, it's not just the fashion industry that doesn't have copyright protection. There's a bunch of other industries that don't have copyright protection, including the food industry. You cannot copyright a recipe because it's a set of instructions, it's fact, and you cannot copyright the look and feel of even the most unique dish. Same with automobiles. It doesn't matter how wacky they look or how cool they look, you cannot copyright the sculptural design. It's a utilitarian article, that's why. Same with furniture, it's too utilitarian. Magic tricks, I think they're instructions, sort of like recipes: no copyright protection. Hairdos, no copyright protection. Open source software, these guys decided they didn't want copyright protection. They thought it'd be more innovative without it. It's really hard to get copyright for databases. Tattoo artists, they don't want it; it's not cool. They share their designs. Jokes, no copyright protection. Fireworks displays, the rules of games, the smell of perfume: no. And some of these industries may seem sort of marginal to you, but these are the gross sales for low I.P. industries, industries with very little copyright protection, and there's the gross sales of films and books. (Applause) It ain't pretty.
Знаете, не е само модната индустрија која нема заштита од копирање. Постои уште цела низа индустрии кои ја немаат таа заштита, вклучително и прехрамбената индустрија. Вие не можете да копирате рецептура бидејќи таа претставува збир од инструкции, тоа е факт. И не можете да го копирате изгледот и осетот дури ни за најуникатното јадење. Исто е и со автомобилите. Не е битно колку смотано или одлично изгледаат, вие не можете да го копирате скулптурниот дизајн. Затоа што е секојдневен производ. Исто е и со мебелот. Премногу е секојдневен. Магични трикови, мислам дека се инструкции, нешто како рецепти. Нема заштита од копирање. Фризури - нема заштита од копирање. Слободен (Open-source) софтвер - овие луѓе решија дека не сакаат заштита од копирање. Тие сметаа дека ќе биде поиновативно без неа. Навистина е тешко да се добие таква заштита за бази на податоци. Момците кои тетовираат - тие не ја сакаат, не е кул (cool). Тие ги споделуваат своите дизајни. Шеги, нема заштита од копирање. Огномети. Правила за игри. Мирисот на парфем - не. А некои од овие индустрии, може да ви се чини дека се маргинални, но на лево се продажбите на индустриите со ниско ниво на интелектуална сопственост, индустрии со многу слаба заштита од копирање. И десно е продажбата на филмови и книги. (Аплауз) Не е убаво.
(Applause)
(Аплауз)
So you talk to people in the fashion industry and they're like, "Shhh! Don't tell anybody we can actually steal from each other's designs. It's embarrassing." But you know what? It's revolutionary, and it's a model that a lot of other industries -- like the ones we just saw with the really small bars -- they might have to think about this. Because right now, those industries with a lot of copyright protection are operating in an atmosphere where it's as if they don't have any protection, and they don't know what to do.
И така, ако разговарате со луѓе од модната индустрија и тие велат: „Пссст! Не кажувај никому дека ние всушност можеме да си ги крадеме креациите едни од други. Срамота е.“ Но, знаете што? - Тоа е револуционерна идеја. И тоа е модел за којшто многу други индустрии како овие на десно што тукушто ги видовме, би требало да размислат, зашто, токму сега, оние индустрии со голема заштита од копирање функционираат во атмосфера која е како да немаат никаква заштита. И тие не знаат што да прават.
When I found out that there are a whole bunch of industries that didn't have copyright protection, I thought, "What exactly is the underlying logic? I want a picture." And the lawyers do not provide a picture, so I made one. These are the two main sort of binary oppositions within the logic of copyright law. It is more complex than this, but this will do. First: Is something an artistic object? Then it deserves protection. Is it a utilitarian object? Then no, it does not deserve protection. This is a difficult, unstable binary.
Кога дознав дека постои цел куп индустрии кои немаат заштита од копирање, си помислив, која е точно логиката во сево ова? Сакав слика, а адвокатите не ми ја обезбедуваат. Па затоа јас сама си ја направив. Ова се двата главни вида на бинарни (крајни) спротивности според логиката на законите за заштита од копирање. Малку е покомплексно од ова, но ќе заврши работа. Прво, дали нешто е уметнички предмет? Тогаш заслужува заштита. Дали е секојдневен предмет? Тогаш не, не заслужува заштита. Ова е тешка, нестабилна бинарна спротивност.
The other one is: Is it an idea? Is it something that needs to freely circulate in a free society? No protection. Or is it a physically fixed expression of an idea: something that somebody made and they deserve to own it for a while and make money from it? The problem is that digital technology has completely subverted the logic of this physically fixed, expression versus idea concept. Nowadays, we don't really recognize a book as something that sits on our shelf or music as something that is a physical object that we can hold. It's a digital file. It is barely tethered to any sort of physical reality in our minds. And these things, because we can copy and transmit them so easily, actually circulate within our culture a lot more like ideas than like physically instantiated objects.
Следната е - дали е тоа идеја? Дали е нешто кое треба слободно да кружи во слободно општество? Нема заштита. Или е тоа физички фиксиран израз на идеја, нешто кое некој го направил, и заслужува да го поседува некое време и да направи пари со тоа. Проблемот е дека дигиталната технологија сосема ја промени логиката на физички фиксираниот израз наспроти идејата како концепт. Денес, ние навистина не ја препознаваме книгата како нешто што се наоѓа на нашите полици или музиката како нешто кое е физички објект што можеме да го допреме и држиме в раце. Тоа е дигитална датотека (file). Таа е одвај врзана со било каква физичка реалност во нашите умови. А овие нешта, бидејќи можеме толку лесно да ги копираме и пренесуваме, всушност кружат низ нашата култура многу повеќе како идеи одошто како физички одредени предмети.
Now, the conceptual issues are truly profound when you talk about creativity and ownership and, let me tell you, we don't want to leave this just to lawyers to figure out. They're smart. I'm with one. He's my boyfriend, he's okay. He's smart, he's smart. But you want an interdisciplinary team of people hashing this out, trying to figure out: What is the kind of ownership model, in a digital world, that's going to lead to the most innovation? And my suggestion is that fashion might be a really good place to start looking for a model for creative industries in the future.
Концептуалните теми се навистина длабоки ако зборувате за креативност и сопственост и, дозволете ми да ви кажам, ние не сакаме да го оставиме ова само на правниците да го решат. Тие се умни. Јас сум со еден од нив. Моето момче. Тој е ОК. Тој е умен. Тој е умен. Но вам ви е потребен интердисциплинарен тим на луѓе за да го средат ова, кои ќе се обидат да сфатат кој тип на модел на сопственост постои во дигиталниот свет, што ќе води до највеќе иновации. И мојата сугестија е дека модата може да е навистина добро место за да се побара модел за креативните индустрии во иднина.
If you want more information about this research project, please visit our website: it's ReadyToShare.org. And I really want to thank Veronica Jauriqui for making this very fashionable presentation.
Ако сакате повеќе информации за овој истражувачки проект, ве молиме посетете ја нашата веб страница на ReadyToShare.org. И навистина сакам да и’ се заблагодарам на Вероника Жаурики која ја изработи оваа прекрасна презентација.
Thank you so much. (Applause)
Многу ви благодарам.