I'm actually here to make a challenge to people. I know there have been many challenges made to people. The one I'm going to make is that it is time for us to reclaim what peace really means. Peace is not "Kumbaya, my Lord." Peace is not the dove and the rainbow -- as lovely as they are. When I see the symbols of the rainbow and the dove, I think of personal serenity. I think of meditation. I do not think about what I consider to be peace, which is sustainable peace with justice and equality. It is a sustainable peace in which the majority of people on this planet have access to enough resources to live dignified lives, where these people have enough access to education and health care, so that they can live in freedom from want and freedom from fear. This is called human security. And I am not a complete pacifist like some of my really, really heavy-duty, non-violent friends, like Mairead McGuire. I understand that humans are so "messed up" -- to use a nice word, because I promised my mom I'd stop using the F-bomb in public. And I'm trying harder and harder. Mom, I'm really trying.
Овде сам, заправо да бих изазвала људе. Знам да је било много изазова упућених људима. Онај који ћу ја направити је да је време да повратимо право значење мира. Мир није, ”Кумбаја, мој Господе.” Мир нису голубица и дуга - колико год да су дивне. Када видим симболе дуге и голубице, помислим на лични спокој. Помислим на медитацију. Не мислим о ономе што ја сматрам миром, што је одживи мир са правдом и једнакошћу. То је одрживи мир у коме већина људи ове планете има прилаз довољној количини ресурса да би живела достојанственим животом, где ти људи имају довољно приступа образовању и здравственој нези, тако да могу да живе у оној слободи коју желе и ослобођени страха. То се зове људска сигурност. Ја нисам у потпуности пацифиста као неки од мојих пријатеља, веома, веома, снажних поборника ненасиља, као што је Мејрид Мекгвајер. Разумем да су људи толико збуњени - да кажем на леп начин јер сам обећала мајци да ћу престати да користим Ј-реч у јавности. И све се више и више трудим. Мама, стварно се трудим.
We need a little bit of police; we need a little bit of military, but for defense. We need to redefine what makes us secure in this world. It is not arming our country to the teeth. It is not getting other countries to arm themselves to the teeth with the weapons that we produce and we sell them. It is using that money more rationally to make the countries of the world secure, to make the people of the world secure. I was thinking about the recent ongoings in Congress, where the president is offering 8.4 billion dollars to try to get the START vote. I certainly support the START vote. But he's offering 84 billion dollars for the modernizing of nuclear weapons. Do you know the figure that the U.N. talks about for fulfilling the Millennium Development Goals is 80 billion dollars? Just that little bit of money, which to me, I wish it was in my bank account -- it's not, but ... In global terms, it's a little bit of money. But it's going to modernize weapons we do not need and will not be gotten rid of in our lifetime, unless we get up off our ... and take action to make it happen, unless we begin to believe that all of the things that we've been hearing about in these last two days are elements of what come together to make human security. It is saving the tigers. It is stopping the tar sands. It is having access to medical equipment that can actually tell who does have cancer. It is all of those things. It is using our money for all of those things. It is about action.
Треба нам мало полиције, мало војске, али за одбрану. Морамо редефинисати оно што нас чини сигурним на овом свету. А то не значи да нашу земљу наоружамо до зуба. То не значи да постигнемо да се друге земље наоружају до зуба са оружјем које ми поризводимо и онда им продамо. То значи да користимо тај новац на рационалнији начин да бисмо обезбедили земље широм света, да бисмо учинили сигурним људе широм света. Размишљала сам о скорашњим догађајима у Конгресу, када је председник понудио 8.4 милијарде долара да би добио ”СТАРТ” гласање. Ја наравно подржавам гласање за ”СТАРТ”. Али он нуди 84 милијарде долара за модернизацију нуклеарног оружја. Да ли знате да је бројка о којој Уједињене нације говоре да би постигла Миленијумске циљеве за развој 80 милијарди долара? Само мало новца, камо среће да је на мом рачуну, али није... У глобалном смислу то је јако мало новца. Али модернизоваће оружје које нам није потребно и којег се нећемо отарасити током нашег животног века, осим ако не устанемо са наших... и урадимо нешто да бисмо то остварили - осим ако не почнемо да верујемо да су све ствари о којима смо слушали током последње две године елементи онога што заједно представља људску безбедност. Спашава тигрове. Зауставља песак натопљен катраном. Даје приступ докторској опреми која заправо може да каже ко има рак. Све те ствари. Користи наш новац за све те ствари. Ради се о акцији.
I was in Hiroshima a couple of weeks ago, and His Holiness -- we're sitting there in front of thousands of people in the city, and there were about eight of us Nobel laureates. And he's a bad guy. He's like a bad kid in church. We're staring at everybody, waiting our turn to speak, and he leans over to me, and he says, "Jody, I'm a Buddhist monk." I said, "Yes, Your Holiness. Your robe gives it away." (Laughter) He said, "You know that I kind of like meditation, and I pray." I said, "That's good. That's good. We need that in the world. I don't follow that, but that's cool." And he says, "But I have become skeptical. I do not believe that meditation and prayer will change this world. I think what we need is action." His Holiness, in his robes, is my new action hero.
Пре неколико недеља била сам у Хирошими као и Његова Светост - седели смо испред хиљада људи у граду и било је око осам Нобеловаца. А он је лош тип; он је као неваљало дете у цркви. Буљили смо у све и чекали наш ред за говор, а он се нагнуо ка мени и рекао ми, ”Џоди, ја сам будистички монах.” Рекла сам, ”Да, Ваша Светости. Ваша хаљина Вас одаје.” (Смех) Рекао је, ”Знаш, ја волим медитацију и молим се.” Рекла сам, ”То је добро. То је добро. То нам је потребно у свету. Ја то не пратим, али је кул.” А он је рекао, ”Али постао сам скептичан. Не верујем да ће медитација у молитва променити овај свет. Мислим да је потребна акција.” Његова Светост, у својој хаљини, је мој нови акциони херој,
I spoke with Aung Sun Suu Kyi a couple of days ago. As most of you know, she's a hero for democracy in her country, Burma. You probably also know that she has spent 15 of the last 20 years imprisoned for her efforts to bring about democracy. She was just released a couple of weeks ago, and we're very concerned to see how long she will be free, because she is already out in the streets in Rangoon, agitating for change. She is already out in the streets, working with the party to try to rebuild it. But I talked to her for a range of issues. But one thing that I want to say, because it's similar to what His Holiness said. She said, "You know, we have a long road to go to finally get democracy in my country. But I don't believe in hope without endeavor. I don't believe in the hope of change, unless we take action to make it so."
Причала сам са Аунг Сун Су Куием пре неколико дана. Као што већина вас зна, она је херој демократије у својој домовини, Бурми. Такође вероватно знате да је провела 15 од последњих 20 година у затвору због свог труда да донесе демократију. Управо је пуштена пре неколико недеља и веома смо забринути за то колико дуго ће бити слободна, зато што је већ на улицама Рангуна, где се бори за промену. Већ је на улицама радећи са странком и покушавајући да је поново успостави. Разговарале смо о разним стварима. Али желим рећи једну ствар зато што је слична ономе што је Његова Светост рекао. Рекла је, ”Знаш, имамо много тога пред собом да бисмо коначно довели демократију у моју земљу. Али ја не верујем у наду без напора. Не верујем у наду без промене, осим ако не кренемо у акцију да то и остваримо.”
Here's another woman hero of mine. She's my friend, Dr. Shirin Ebadi, the first Muslim woman to receive the Nobel Peace Prize. She has been in exile for the last year and a half. You ask her where she lives -- where does she live in exile? She says the airports of the world. She is traveling because she was out of the country at the time of the elections. And instead of going home, she conferred with all the other women that she works with, who said to her, "Stay out. We need you out. We need to be able to talk to you out there, so that you can give the message of what's happening here." A year and a half -- she's out speaking on behalf of the other women in her country.
Ево још једне жене, мог хероја. То је моја пријатељица Др. Ширин Ебади, прва муслиманска жена која је добила Нобелову награду за мир. Била је у изгнанству последњих годину ипо дана. Питате је где живи у изгнанству. Она каже да живи на светским аеродромима. Путује зато што је била ван земље током избора. И уместо да оде кући, разговарала је са свим женама са којима ради које су јој рекле: ”Остани напољу. Тамо си нам потребна. Потребно нам је да можемо да разговарамо са тобом тако да можеш да пошаљеш поруку о ономе што се овде дешава.” Годину ипо дана - она говори у име осталих жена у својој земљи.
Wangari Maathai -- 2004 Peace laureate. They call her the "Tree Lady," but she's more than the Tree Lady. Working for peace is very creative. It's hard work every day. When she was planting those trees, I don't think most people understand that, at the same time, she was using the action of getting people together to plant those trees to talk about how to overcome the authoritarian government in her country. People could not gather without getting busted and taken to jail. But if they were together planting trees for the environment, it was okay -- creativity. But it's not just iconic women like Shirin, like Aung Sun Suu Kyi, like Wangari Maathai -- it is other women in the world who are also struggling together to change this world.
Вангари Матаи - добитница Нобелове награде за мир 2004. Зову је ”дама дрво”, али она је више од тога. Радити за мир је веома креативно. То је тежак рад сваког дана. Мислим да већина људи не разуме да је она док је садила то дрвеће истовремено примењивала активност сакупљања људи да би заједно посадили дрвеће и разговарали о томе како да превазиђу ауторитативну власт у њеној земљи. Људи нису могли да се окупљају, а да не буду ухапшени и одведени у затвор. Али ако су заједно садили дрвеће за околину, онда је било у реду - креативност. Не ради се само о познатим женама као Ширин, као Аунг Сун Су Куи, као Вангари Матаи; ради се о свим осталим женама света које се такође боре да заједно промене свет.
The Women's League of Burma, 11 individual organizations of Burmese women came together because there's strength in numbers. Working together is what changes our world. The Million Signatures Campaign of women inside Burma working together to change human rights, to bring democracy to that country. When one is arrested and taken to prison, another one comes out and joins the movement, recognizing that if they work together, they will ultimately bring change in their own country.
Женска лига Бурме - 11 индивидуалних организација бурманских жена су се сакупиле јер су заједно биле јаче. Радећи заједно мења свет. Кампања ”Милион потписа” жена унутар Бурме које раде заједно како би промениле људска права, и донела демократију у своју земљу. Када једну ухапсе и одведу у затвор, друга се придружи покрету знајући да ће, ако раде заједно на крају остварити промену у својој сопственој земљи.
Mairead McGuire in the middle, Betty Williams on the right-hand side -- bringing peace to Northern Ireland. I'll tell you the quick story. An IRA driver was shot, and his car plowed into people on the side of the street. There was a mother and three children. The children were killed on the spot. It was Mairead's sister. Instead of giving in to grief, depression, defeat in the face of that violence, Mairead hooked up with Betty -- a staunch Protestant and a staunch Catholic -- and they took to the streets to say, "No more violence." And they were able to get tens of thousands of, primarily, women, some men, in the streets to bring about change. And they have been part of what brought peace to Northern Ireland, and they're still working on it, because there's still a lot more to do.
Мајрид Мекгвајер у средини, Бети Вилијамс на десној страни - доносе мир у Северну Ирску. Рећи ћу вам кратку причу. Возач Ирске Републиканске Армије је био погођен, а његов ауто је насрнуо на људе који су били на тротоарима. Ту је стајала мајка са троје деце. Деца су на месту била мртва. То је била Мејридина сестра. Уместо да се преда патњи, депресији, поразу пред тим насиљем, Мајрид се нашла са Бети - оданом протестанткињом и оданом католкињом - и изашле су на улице да кажу, ”Не више насиља.” Успеле су да на улице прикупе десетине хиљада, углавном жена, неких мушкараца, и да донесу промену. Били су део групе која је донела мир у Северну Ирску и још увек на томе раде, јер још увек има доста тога да се уради.
This is Rigoberta Menchu Tum. She also received the Peace Prize. She is now running for president. She is educating the indigenous people of her country about what it means to be a democracy, about how you bring democracy to the country, about educating, about how to vote -- but that democracy is not just about voting; it's about being an active citizen.
Ово је Ригоберта Менћу Тум. И она је добила Нобелову награду за мир. Сада се кандидовала за председника. Она образује домородачке народе у својој земљи о томе шта значи демоктратија и како је донети у земљу, о томе како да гласају - али и о томе да демократија није само у гласању, већ и у активној грађанској дужности.
That's what I got stuck doing -- the landmine campaign. One of the things that made this campaign work is because we grew from two NGOs to thousands in 90 countries around the world, working together in common cause to ban landmines. Some of the people who worked in our campaign could only work maybe an hour a month. They could maybe volunteer that much. There were others, like myself, who were full-time. But it was the actions, together, of all of us that brought about that change.
То је оно где сам се ја заглавила - у кампањи против нагазних мина. Јенда од ствари које су омогућиле ову кампању је то што смо из невладине организације прерасли у хиљаде у 90 земаља широм света, радећи заједно са зајдничким циљем да забранимо нагазне мине. Неки људи који су радили у нашој кампањи су могли да раде можда само сат времена месечно. Толико су могли да волонтирају. Други, као ја, су посвећивали пуно радно време. Али акција свих нас је оно што је довело до промене.
In my view, what we need today is people getting up and taking action to reclaim the meaning of peace. It's not a dirty word. It's hard work every single day. And if each of us who cares about the different things we care about got up off our butts and volunteered as much time as we could, we would change this world, we would save this world. And we can't wait for the other guy. We have to do it ourselves.
По мом мишљењу, оно што нам је данас потребно је да људи устану и предузму нешто да би повратили значење мира. То није прљава реч. То је тежак свакодневни рад. И када би свако од нас коме је стало до различитих ствари до којих је нама стало устао са своје гузице и волонтирао колико год времена може, могли бисмо да променимо свет, могли бисмо га спасити. Не можемо да чекамо на неког другог; морамо то сами урадити.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)