I want to address the issue of compassion. Compassion has many faces. Some of them are fierce; some of them are wrathful; some of them are tender; some of them are wise. A line that the Dalai Lama once said, he said, "Love and compassion are necessities. They are not luxuries. Without them, humanity cannot survive." And I would suggest, it is not only humanity that won't survive, but it is all species on the planet, as we've heard today. It is the big cats, and it's the plankton.
Сакам да зборувам на тема сочувство. Сочувството има повеќе лица. Некои се безмилосни, некои гневни, некои нежни, а некои мудри. Далај Лама има речено „Љубовта и сочувството се потреба.“ Тие не се луксуз. Без нив, човештвото нема да опстане. А јас би рекла, не е само опстанокот на човештвото, туку на сите суштества на планетава, како што чувме денес. Тоа се големите мачки, тоа се планктоните.
Two weeks ago, I was in Bangalore in India. I was so privileged to be able to teach in a hospice on the outskirts of Bangalore. And early in the morning, I went into the ward. In that hospice, there were 31 men and women who were actively dying. And I walked up to the bedside of an old woman who was breathing very rapidly, fragile, obviously in the latter phase of active dying. I looked into her face. I looked into the face of her son sitting next to her, and his face was just riven with grief and confusion.
Пред 2 недели бев во Бангалор во Индија. Имав можност да работам во едно прифатилиште во предградието на Бангалор. Рано наутро, влегов во одделението. Во прифатилиштето имаше мажи и жени, вкупно 31. Тие буквално умираа. Отидов до постелата на една стара жена која дишеше забрзано и испрекинато, очигледно беше во краен стадиум на умирање. Ја погледнав во лицето. Погледнав во лицето на нејзиниот син кој седеше до неа, и неговото лице беше скршено од болка и збунетост.
And I remembered a line from the Mahabharata, the great Indian epic: "What is the most wondrous thing in the world, Yudhisthira?" And Yudhisthira replied, "The most wondrous thing in the world is that all around us people can be dying and we don't realize it can happen to us." I looked up. Tending those 31 dying people were young women from villages around Bangalore. I looked into the face of one of these women, and I saw in her face the strength that arises when natural compassion is really present. I watched her hands as she bathed an old man.
Се сетив на еден стих од Махабхарата, славниот индиски еп: „Која е најчудесната работа на светот, Јудхистара?“ Јудхистара одговорил: “Најчудесната работа на светот е тоа што околу нас луѓето умираат, а ние не сфаќаме дека тоа може и нам да ни се случи.“ Погледнав наоколу, оние кои се грижеа за луѓето кои умираа беа млади жени од околните села на Бангалор. Погледнав во лицето на една од жените и на нејзиното лице видов сила која се појавува само во присуство на автентично сочувство. Ги погледнав нејзините раце додека го миеше телото на еден старец.
My gaze went to another young woman as she wiped the face of another dying person. And it reminded me of something that I had just been present for. Every year or so, I have the privilege of taking clinicians into the Himalayas and the Tibetan Plateau. And we run clinics in these very remote regions where there's no medical care whatsoever.
Потоа погледнав во една друга млада жена како го брише лицето на друг човек кој умираше. Тоа ме потсети на нешто што неодамна го доживеав. Речиси секоја година, ја имам привилегијата да носам лекари на Хималаите и Тибетантската висорамнина. Имаме отворено болници во тие далечни региони каде што не постои медицинска нега.
And on the first day at Simikot in Humla, far west of Nepal, the most impoverished region of Nepal, an old man came in clutching a bundle of rags. And he walked in, and somebody said something to him, we realized he was deaf, and we looked into the rags, and there was this pair of eyes. The rags were unwrapped from a little girl whose body was massively burned. Again, the eyes and hands of Avalokiteshvara. It was the young women, the health aids, who cleaned the wounds of this baby and dressed the wounds.
Првиот ден во Симикот, во Хумла на далечниот запад од Непал најсиромашниот дел на Непал, дојде еден старец облечен во искинати алишта. Тој влезе и некој нешто му рече, свативме дека е глувонем и погледнавме во парталавите алишта и тука ги видовме очите. Во парталите беше завиткано едно мало девојче со ужасни изгореници по телото Повторно, на сцена стапија очите и рацете на Авалокитешвара. Младата медицинска сестра, му ги исчисти раните на девојчето и ги превитка раните.
I know those hands and eyes; they touched me as well. They touched me at that time. They have touched me throughout my 68 years. They touched me when I was four and I lost my eyesight and was partially paralyzed. And my family brought in a woman whose mother had been a slave to take care of me. And that woman did not have sentimental compassion. She had phenomenal strength. And it was really her strength, I believe, that became the kind of mudra and imprimatur that has been a guiding light in my life.
Ги познавам тие очи и раце; и јас бев допрена од нив. Бев допрена од нив еднаш. Ме допираат изминативе 68 години. Ме допреа кога имав четири години. Го изгубив видот и бев делумно парализирана. Моето семејство доведе една жена, чија мајка била робинка, да се грижи за мене. И таа жена немаше сентиментално сочувство. Таа имаше невидена сила. И токму нејзината сила, верувам ме водеше низ животниот тек.
So we can ask: What is compassion comprised of? And there are various facets. And there's referential and non-referential compassion. But first, compassion is comprised of that capacity to see clearly into the nature of suffering. It is that ability to really stand strong and to recognize also that I'm not separate from this suffering. But that is not enough, because compassion, which activates the motor cortex, means that we aspire, we actually aspire to transform suffering. And if we're so blessed, we engage in activities that transform suffering. But compassion has another component, and that component is really essential. That component is that we cannot be attached to outcome.
Па да се запрашаме: Од што се состои сочувството? Постојат разни аспекти. Постои конкретно сочувство и генерално. Но, првенствено сочувството се состои од способноста да се погледне јасно во природата на страдањето. Тоа е способноста да застанеме цврсто и да препознаеме дека не сме одвоени од страдањата на другите. Но тоа не е доволно, бидејќи сочувството, кое го активира моторниот кортекс, значи дека ние се стремиме, се стремиме да го промениме страдањето. И ако сме благословени, стануваме дел од дејствија кои го менуваат страдањето. Но сочувството има и друга компонента, и таа компонента е од суштинско значење. Таа компонента вели дека не смееме да се приврземе за исходот.
Now I worked with dying people for over 40 years. I had the privilege of working on death row in a maximum security [prison] for six years. And I realized so clearly in bringing my own life experience, from working with dying people and training caregivers, that any attachment to outcome would distort deeply my own capacity to be fully present to the whole catastrophe.
Работам со луѓе кои умираат веќе 40 години. Имав прилика да работам со осуденици на смрт во најстрогите затвори околу 6 години. И сватив сосема јасно, преку моето искуство, преку мојата работа со луѓе кои умираат и преку обучување на тие кои се грижат за нив, дека приврзаност за исходот само ќе ја наруши мојата способност да бидам целосно присутна во сета таа катастрофа.
And when I worked in the prison system, it was so clear to me, this: that many of us in this room, and almost all of the men that I worked with on death row, the seeds of their own compassion had never been watered. That compassion is actually an inherent human quality. It is there within every human being. But the conditions for compassion to be activated, to be aroused, are particular conditions. I had that condition, to a certain extent, from my own childhood illness. Eve Ensler, whom you'll hear later, has had that condition activated amazingly in her through the various waters of suffering that she has been through.
И додека работев во затворскиот систем ми стана сосема јасно дека кај многумина од нас и речиси кај сите со кои работев зо затворите. Всушност, нивното сочувство никогаш не било пробудено на вистински начин. Тоа сочувство всушност, претставува вродена човечка особина. Постои кај секое човечко суштество. Но, условите кои се потребни да го активираат сочувството, да го разбудат, се посебни услови. Јас ги имав тие услови до одреден степен. Болеста низ која поминав во детството. Ив Енслер, за кого ќе чуете подоцна, кај себе го пробудил сочувството на чудесен начин поминувајќи низ секакви страдања.
And what is fascinating is that compassion has enemies, and those enemies are things like pity, moral outrage, fear. And you know, we have a society, a world, that is paralyzed by fear. And in that paralysis, of course, our capacity for compassion is also paralyzed. The very word terror is global. The very feeling of terror is global. So our work, in a certain way, is to address this imago, this kind of archetype that has pervaded the psyche of our entire globe.
И тоа што е зачудувачко е дека сочувството има непријатели, а тоа се сожалувањето, моралната осуда, стравот. Знаете, ние имаме општество и свет кои се парализирани од страв. И во таа парализа, се разбира, нашата способност за сочувство е исто така парализирана. Самиот збор терор е глобален. Самото чувство на терор е глобално. Оттука, наша цел е да се спротиставиме на ваквата тенденција, на ваквиот архетип кој е проткаен во психата на целиот свет.
Now we know from neuroscience that compassion has some very extraordinary qualities. For example: A person who is cultivating compassion, when they are in the presence of suffering, they feel that suffering a lot more than many other people do. However, they return to baseline a lot sooner. This is called resilience. Many of us think that compassion drains us, but I promise you it is something that truly enlivens us.
Познато ни е од областа на невро-науката дека сочувството има одредени исклучителни карактеристики. На пример, Луѓе кои негуваат сочувство, кога се во присуство на оние кои страдаат, многу повеќе го чувствуваат страдањето за разлика од повеќето луѓе. Меѓутоа, тие побрзо се враќаат на почетната состојба. Тоа се вика отпорност. Многумина мислат дека сочувството нé исцрпува, Но, ви тврдам тоа е нешто што нé оживува.
Another thing about compassion is that it really enhances what's called neural integration. It hooks up all parts of the brain. Another, which has been discovered by various researchers at Emory and at Davis and so on, is that compassion enhances our immune system. Hey, we live in a very noxious world. (Laughter) Most of us are shrinking in the face of psycho-social and physical poisons, of the toxins of our world. But compassion, the generation of compassion, actually mobilizes our immunity.
Друга работа. Сочувството доведува до т.н. невронска интеграција. Ги поврзува сите делови на мозокот. Понатаму, неколку научници од универзитетите Емори и Дејвис, открија дека сочувството го подобрува нашиот имунолошки систем. Еј, живееме во нездрав свет. (смеа) Повеќето од нас се повлекуваме пред психо-социјалните и физички проблеми од отровите на светот. Но, сочувството, создавањето на сочувство, всушност го мобилизира нашиот имунитет.
You know, if compassion is so good for us, I have a question. Why don't we train our children in compassion? (Applause) If compassion is so good for us, why don't we train our health care providers in compassion so that they can do what they're supposed to do, which is to really transform suffering? And if compassion is so good for us, why don't we vote on compassion? Why don't we vote for people in our government based on compassion, so that we can have a more caring world? In Buddhism, we say, "it takes a strong back and a soft front." It takes tremendous strength of the back to uphold yourself in the midst of conditions. And that is the mental quality of equanimity.
Знаете, ако сочувството е толку добро за нас, имам едно прашање: Зошто не ги подучуваме нашите деца да бидат сочувствителни? (аплауз) Ако сочувството е толку добро за нас, зошто не ги подучуваме медицинските лица на сочувство за да го работат она што треба да го работат ? A тоа е да го променат страдањето. И ако сочувството е толку добро за нас, зошто не гласаме водени од сочувство? Зошто не гласаме за луѓето во нашите влади врз основа на сочувство, за да можеме да имаме еден погрижлив свет? Во Будизмот, велиме: „Треба силен грб и, мека предница.“ Потребен е многу силен `рбет за да останеш исправен во секакви околности. Тоа е менталниот квалитет на сталоженоста.
But it also takes a soft front -- the capacity to really be open to the world as it is, to have an undefended heart. And the archetype of this in Buddhism is Avalokiteshvara, Kuan-Yin. It's a female archetype: she who perceives the cries of suffering in the world. She stands with 10,000 arms, and in every hand, there is an instrument of liberation, and in the palm of every hand, there are eyes, and these are the eyes of wisdom. I say that, for thousands of years, women have lived, exemplified, met in intimacy, the archetype of Avalokitesvara, of Kuan-Yin, she who perceives the cries of suffering in the world.
Но, треба и мека предница - способност да бидеш отворен кон светот онаков каков што е, да имаш широко срце. Архетипот на ова во Будизмот е Авалокитешвара, Куан-Јин. Тоа е женскиот архетип: таа која ги восприема криците на страдањата во светот. Таа стои со 10.000 раце, и во секоја рака, има алат за ослободување, и во дланката на секоја рака има очи, и тоа се очите на мудроста. Велам дека илјадници години, жените живееле како пример и олицетворение на архетипот на Авалокитешвара, на Куан-Јин, таа која ги восприема криците на страдањата во светот.
Women have manifested for thousands of years the strength arising from compassion in an unfiltered, unmediated way in perceiving suffering as it is. They have infused societies with kindness, and we have really felt that as woman after woman has stood on this stage in the past day and a half. And they have actualized compassion through direct action. Jody Williams called it: It's good to meditate. I'm sorry, you've got to do a little bit of that, Jody. Step back, give your mother a break, okay.
Илјадници години жените ја покажуваат силата која се раѓа од сочувство на отворен и непосреден начин низ восприемањето на страдањето онакво какво што е. Тие влеваат добрина во општествата, а тоа вистински го почуствувавме додека жените една по една застануваа на оваа сцена во изминатиот ден и половина. Тие го отелотворија сочувството преку непосредно дејство. Џоди Вилијамс рече: „Добро е да се медитира.“ Жал ми е Џоди, мораш малку и тоа. Повлечи се, дај ѝ прилика на мајка ти.
(Laughter)
(Смеа)
But the other side of the equation is you've got to come out of your cave. You have to come into the world like Asanga did, who was looking to realize Maitreya Buddha after 12 years sitting in the cave. He said, "I'm out of here." He's going down the path. He sees something in the path. He looks, it's a dog, he drops to his knees. He sees that the dog has this big wound on its leg. The wound is just filled with maggots. He puts out his tongue in order to remove the maggots, so as not to harm them. And at that moment, the dog transformed into the Buddha of love and kindness.
Но другата страна на равенката е што мораш да излезеш од твојата пештера. Треба да влезеш во светот како што направи Асанга. Кој сакал да го спознае Буда Мајтреја после 12 месеци седење во пештерата. Тој рекол: „Излегувам одовде.“ Тој одел по патот. Одејќи забележал нешто на патот. Погледнал, тоа било куче, се наведнал на колена. Видел голема рана на ногата на кучето. Раната била преполна со ларви. Тој го испружил јазикот за да ги тргне ларвите на начин за да не ги повреди. И во тој момент, кучето се претворило во Буда во Буда на љубовта и добрината.
I believe that women and girls today have to partner in a powerful way with men -- with their fathers, with their sons, with their brothers, with the plumbers, the road builders, the caregivers, the doctors, the lawyers, with our president, and with all beings. The women in this room are lotuses in a sea of fire. May we actualize that capacity for women everywhere.
Верувам дека девојките и жените денес треба на силен начин да се поврзат со мажите- со нивните татковци, синови, браќа, со занаетчиите и маjсторите, со оние кои пружаат нега, со адвокатите, со нашиот претседател и со сите човечки суштества. Жените во оваа просторија се лотоси во морето на огнот. Да ја отелотвориме таа способнсост на жените во целиот свет.
Thank you.
Благодарам!
(Applause)
(аплауз)