I'm here because I have a very important message: I think we have found the most important factor for success. And it was found close to here, Stanford. Psychology professor took kids that were four years old and put them in a room all by themselves. And he would tell the child, a four-year-old kid, "Johnny, I am going to leave you here with a marshmallow for 15 minutes. If, after I come back, this marshmallow is here, you will get another one. So you will have two." To tell a four-year-old kid to wait 15 minutes for something that they like, is equivalent to telling us, "We'll bring you coffee in two hours." (Laughter) Exact equivalent.
Тука сум бидејќи имам важна порака. Мислам дека го пронајдовме најважниот фактор за успех. И тоа блиску до тука, во Стенфорд. Еден професор по психологија земал четиригодишни деца и ги оставил во сами соба. И му рекол на секое дете, четиригодишно детенце, „Џони, ќе те оставам овде сам со едно манчмелоу, петнаесет минути. Ако, кога ќе се вратам, манчмелоуто е тука, ќе добиеш уште едно. Значи ќе имаш две." Да му се каже на четиригодишно дете да чека 15 минути за нешто што го сака, е еквивалентно како нас да ни кажете, "Ќе Ви донесеме кафе за два часа." (Смеа) Целосно еквивалентно.
So what happened when the professor left the room? As soon as the door closed... two out of three ate the marshmallow. Five seconds, 10 seconds, 40 seconds, 50 seconds, two minutes, four minutes, eight minutes. Some lasted 14-and-a-half minutes. (Laughter) Couldn't do it. Could not wait. What's interesting is that one out of three would look at the marshmallow and go like this ... Would look at it. Put it back. They would walk around. They would play with their skirts and pants.
И што се случи кога професорот си замина од собата? Штом се затвори вратата... две од три деца го изедоа манчмелоуто. Пет секунди, 10 секунди, 40 секунди, 50 секунди, две минути, четири минути, осум минути. Некои издржаа 14 и пол минути. (Смеа) Но, не успеаа. Не може да чекаат. Тоа што е интересно е дека едно од три деца ќе го погледнеа манчмелоуто и ќе направеа вака... Ќе го погледнеа. Ќе го оставеа на масата. Ќе шетаа наоколу. Ќе си играа со здолништата и панталоните.
That child already, at four, understood the most important principle for success, which is the ability to delay gratification. Self-discipline: the most important factor for success. 15 years later, 14 or 15 years later, follow-up study. What did they find? They went to look for these kids who were now 18 and 19. And they found that 100 percent of the children that had not eaten the marshmallow were successful. They had good grades. They were doing wonderful. They were happy. They had their plans. They had good relationships with the teachers, students. They were doing fine.
Тие деца, уште на четири години, го разбраа најважниот принцип за успех. Тоа е способноста за одложување на наградата. Самодисциплина, најважниот фактор за успех. 15 години подоцна, 14 или 15 години подоцна, дополнително истражување. Што открија? Отидоа да ги бараат овие деца што сега имаа 18 или 19 години. И открија дека 100% од децата што не го изедоа манчмелоуто се успешни. Има добри оценки. Убаво им одеше. Беа среќни. Имаа планови. Имаа добри односи со наставниците, учениците. Добро им одеше.
A great percentage of the kids that ate the marshmallow, they were in trouble. They did not make it to university. They had bad grades. Some of them dropped out. A few were still there with bad grades. A few had good grades.
Голем процент од децата што го изедоа манчмелоуто, беа во неволја. Не се запишаа на универзитет. Имаа лоши оценки. Некои од нив се отпишаа. Неколку беа уште во училиште со лошите оценки. Неколку имаа добри оценки.
I had a question in my mind: Would Hispanic kids react the same way as the American kids? So I went to Colombia. And I reproduced the experiment. And it was very funny. I used four, five and six years old kids. And let me show you what happened.
Имав прашање: дали хиспано децата ќе реагираат на ист начин како американските? И отидов во Колумбија и го повторив експериментот. Беше многу смешно. Имаше четири, пет и шест годишни деца. И дозволете да Ви покажам што се случи.
(Spanish) (Laughter)
(Смеа)
So what happened in Colombia? Hispanic kids, two out of three ate the marshmallow; one out of three did not. This little girl was interesting; she ate the inside of the marshmallow. (Laughter) In other words, she wanted us to think that she had not eaten it, so she would get two. But she ate it. So we know she'll be successful. But we have to watch her. (Laughter) She should not go into banking, for example, or work at a cash register. But she will be successful.
Што се случи во Колумбија? Хиспано децата, две од три го изедоа манчмелоуто. Едно од три не го изеде. Ова девојче беше интересно. Таа ја изеде внатрешноста на манчмелоуто. (Смеа) Со други зборови, сакаше да мислиме дека не го изела за да добие уште едно. Но, го изеде. Знаме дека ќе биде успешна. Но, мораме да внимаваме на неа. (Смеа) Не би требало да стане банкарка, на пример, или да работи на каса. Но, ќе биде успешна.
And this applies for everything. Even in sales. The sales person that -- the customer says, "I want that." And the person says, "Okay, here you are." That person ate the marshmallow. If the sales person says, "Wait a second. Let me ask you a few questions to see if this is a good choice." Then you sell a lot more. So this has applications in all walks of life.
И ова важи за сѐ. Дури и во продажба. Продавачот кој -- Муштеријата вели: - Го сакам тоа. И продавачот вели: - Во ред. Повели. Тој го изел манчмелоуто. Ако продавачот рече: - Почекај малку. Да те прашам неколку прашања за да видиме дали ова е добар избор. Тогаш ќе продаде многу повеќе. Ова е примелниво во сите аспекти на животот.
I end with -- the Koreans did this. You know what? This is so good that we want a marshmallow book for children. We did one for children. And now it is all over Korea. They are teaching these kids exactly this principle. And we need to learn that principle here in the States, because we have a big debt. We are eating more marshmallows than we are producing. Thank you so much.
Завршувам со ова -- Во Кореа го направија истото. Знате што? Ова е толку добро што сакаме манчмелоу книга за деца. Направивме една таква и сега е низ цела Кореа. Тие ги учат децата токму на овој принцип. И мораме да го научиме принципот и во САД. Бидејќи имаме голем долг. Јадеме повеќе манчмелоуа одошто произведуваме. Ви благодарам.