So a couple of years ago I started a program to try to get the rockstar tech and design people to take a year off and work in the one environment that represents pretty much everything they're supposed to hate; we have them work in government. The program is called Code for America, and it's a little bit like a Peace Corps for geeks. We select a few fellows every year and we have them work with city governments. Instead of sending them off into the Third World, we send them into the wilds of City Hall. And there they make great apps, they work with city staffers. But really what they're doing is they're showing what's possible with technology today.
Пре пар година сам започела програм у ком сам покушала да наведем изузетне дизајнере и информатичаре да годину дана раде у једном окружењу које представља скоро све што би они требало да мрзе; позвали смо их да раде у влади. Програм се зове "Кодирај за Америку" и помало је као "Мировне снаге" за штребере. Сваке године одаберемо неколико стипендиста који раде са градским владама. Уместо да их пошаљемо у земље трећег света, шаљемо их у дивљине Градске куће. Тамо праве одличне апликације, раде са особљем. Али они уствари показују шта је могуће уз помоћ данашње технологије.
So meet Al. Al is a fire hydrant in the city of Boston. Here it kind of looks like he's looking for a date, but what he's really looking for is for someone to shovel him out when he gets snowed in, because he knows he's not very good at fighting fires when he's covered in four feet of snow. Now how did he come to be looking for help in this very unique manner? We had a team of fellows in Boston last year through the Code for America program. They were there in February, and it snowed a lot in February last year. And they noticed that the city never gets to digging out these fire hydrants. But one fellow in particular, a guy named Erik Michaels-Ober, noticed something else, and that's that citizens are shoveling out sidewalks right in front of these things. So he did what any good developer would do, he wrote an app.
Упознајте Ала. Ал је ватрогасни хидрант из Бостона. Овде изгледа као да тражи некога за састанак али заправо тражи некога да га откопа кад га снег затрпа, јер зна да није добар у борби против ватре кад је затрпан под метром снега. Како то да он тражи помоћ на овај јединствени начин? Прошле године смо у Бостону имали тим стипендиста на програму "Кодирајмо за Америку". Били су тамо у фебруару, кад је много снега падало. Приметили су да град никада не откопава ове хидранте. Али један стипендиста, по имену Ерик Михаелс-Обер, приметио је још нешто, а то је да грађани откопавају тротоаре непосредно испред хидраната. Урадио је оно што би сваки добар програмер урадио: написао је апликацију.
It's a cute little app where you can adopt a fire hydrant. So you agree to dig it out when it snows. If you do, you get to name it, and he called the first one Al. And if you don't, someone can steal it from you. So it's got cute little game dynamics on it. This is a modest little app. It's probably the smallest of the 21 apps that the fellows wrote last year. But it's doing something that no other government technology does. It's spreading virally.
То је слатка апликација, помоћу које можете усвојити хидрант. Пристанете да га откопате кад падне снег. Ако то урадите, можете му дати име, а први је назван Ал. Ако то не урадите, неко вам га може украсти. Дакле има и симпатичну динамику игре у себи. То је скромна мала апликација. Вероватно и најмања од 21 апликације које су стипендисти направили прошле године. Али она ради нешто што не ради ниједна друга владина технологија. Вирално се шири.
There's a guy in the I.T. department of the City of Honolulu who saw this app and realized that he could use it, not for snow, but to get citizens to adopt tsunami sirens. It's very important that these tsunami sirens work, but people steal the batteries out of them. So he's getting citizens to check on them. And then Seattle decided to use it to get citizens to clear out clogged storm drains. And Chicago just rolled it out to get people to sign up to shovel sidewalks when it snows. So we now know of nine cities that are planning to use this. And this has spread just frictionlessly, organically, naturally.
Један момак у информационом сектору Града Хонолулу је видео ову апликацију и схватио да може да је искористи, не за снег, него да наведе грађане да усвоје сирене за цунами. Веома је важно да оне раде, али људи из њих краду батерије. Он је навео грађане да их проверавају. А онда је Сијетл одлучио да их користи да наведе грађане да очисте запушене шахтове. Чикаго ју је управо искористио да активира људе да очисте тротоаре кад падне снег. Тренутно знамо да девет градова планира да ово користи. Ово се проширило тако лако, органски, природно.
If you know anything about government technology, you know that this isn't how it normally goes. Procuring software usually takes a couple of years. We had a team that worked on a project in Boston last year that took three people about two and a half months. It was a way that parents could figure out which were the right public schools for their kids. We were told afterward that if that had gone through normal channels, it would have taken at least two years and it would have cost about two million dollars. And that's nothing. There is one project in the California court system right now that so far cost taxpayers two billion dollars, and it doesn't work. And there are projects like this at every level of government.
Ако ишта знате о владиној технологији, знате да ово није начин на који иначе функционише. Набављање софтвера обично траје пар година. Прошле године у Бостону, на једном пројекту је троје људи то урадило за два ипо месеца. То је био начин да родитељи сазнају која државна школа је добра за њихово дете. Сазнали смо да, да је то ишло нормалним каналима, било би потребно најмање две године и коштало би око два милиона долара. То није ништа. У калифорнијском судском систему тренутно постоји пројекат који је до сада пореске обвезнике коштао две милијарде долара, а не функционише. Такви пројекти постоје на сваком нивоу власти.
So an app that takes a couple of days to write and then spreads virally, that's sort of a shot across the bow to the institution of government. It suggests how government could work better -- not more like a private company, as many people think it should. And not even like a tech company, but more like the Internet itself. And that means permissionless, it means open, it means generative. And that's important. But what's more important about this app is that it represents how a new generation is tackling the problem of government -- not as the problem of an ossified institution, but as a problem of collective action. And that's great news, because, it turns out, we're very good at collective action with digital technology.
Апликација за чије писање је потребно пар дана, а која се вирално шири, била је нека врста знака упозорења за владине институције. Она сугерише како би влада могла боље да ради - не да буде више као приватна фирма, што многи мисле да би требало. Чак не ни као технолошка фирма, него више као сам интернет. То значи без дозволе, отворено, генеративно. А то је важно. Оно што је важније у вези с овом апликацијом је да она представља како нова генерација третира проблем владе - не као проблем окамењене институције, него проблем колективне акције. А то је одлична вест, јер се испоставља да смо добри у колективној активности, уз помоћ дигиталне технологије.
Now there's a very large community of people that are building the tools that we need to do things together effectively. It's not just Code for America fellows, there are hundreds of people all over the country that are standing and writing civic apps every day in their own communities. They haven't given up on government. They are frustrated as hell with it, but they're not complaining about it, they're fixing it. And these folks know something that we've lost sight of. And that's that when you strip away all your feelings about politics and the line at the DMV and all those other things that we're really mad about, government is, at its core, in the words of Tim O'Reilly, "What we do together that we can't do alone."
Постоји велика заједница људи који праве алате који су нам потребни да заједно деламо ефективно. То нису само стипендисти "Кодирајмо за Америку", широм земље постоје стотине људи који пишу цивилне апликације у својим заједницама, сваког дана. Нису одустали од владе. До зла бога су њоме исфрустрирани, али се не жале него је поправљају. Они знају нешто што смо ми заборавили. А то је да, када занемарите осећања према политици и редовима у СУП-у, према свим стварима због којих смо стварно љути, влада је, у својој суштини, по речима Тима О'Рајлија, "Оно што радимо заједно, јер не можемо сами".
Now a lot of people have given up on government. And if you're one of those people, I would ask that you reconsider, because things are changing. Politics is not changing; government is changing. And because government ultimately derives its power from us -- remember "We the people?" -- how we think about it is going to effect how that change happens.
Многи су дигли руке од владе. Ако сте међу њима, позивам вас да размислите, јер се ствари мењају. Политика се не мења; влада се мења. А пошто влада, у основи, добија своју моћ од нас - сећате се, "Глас народа"? - оно што о њој мислимо утицаће на начин те промене.
Now I didn't know very much about government when I started this program. And like a lot of people, I thought government was basically about getting people elected to office. Well after two years, I've come to the conclusion that, especially local government, is about opossums.
Када сам почињала овај програм нисам много знала о влади. Као и многи, мислила сам да се ту ради о постављању људи у фотеље. После две године, закључила сам да се, посебно у локалној влади, ради о опосумима.
This is the call center for the services and information line. It's generally where you will get if you call 311 in your city. If you should ever have the chance to staff your city's call center, as our fellow Scott Silverman did as part of the program -- in fact, they all do that -- you will find that people call government with a very wide range of issues, including having an opossum stuck in your house. So Scott gets this call. He types "Opossum" into this official knowledge base. He doesn't really come up with anything. He starts with animal control. And finally, he says, "Look, can you just open all the doors to your house and play music really loud and see if the thing leaves?" So that worked. So booya for Scott. But that wasn't the end of the opossums.
Ово је позивни центар за услуге и информације. То ћете добити ако у свом граду позовете 9821. Ако бисте имали прилику да радите у том центру, као што је наш стипендиста Скот Силверман радио - заправо сви су то радили - видели бисте да људи зову тај број са разним врстама проблема, укључујући и тај да вам опосум уђе у кућу. Скот је примио тај позив. Укуца "опосум" у своју базу података. И не добије ништа. Почне са контролом животиња. И на крају каже: "Само отворите сва врата и пустите музику веома гласно и видите да ли ће створ да изађе?" То је упалило. Браво Скот. Али то није био крај опосумима.
Boston doesn't just have a call center. It has an app, a Web and mobile app, called Citizens Connect. Now we didn't write this app. This is the work of the very smart people at the Office of New Urban Mechanics in Boston. So one day -- this is an actual report -- this came in: "Opossum in my trashcan. Can't tell if it's dead. How do I get this removed?" But what happens with Citizens Connect is different. So Scott was speaking person-to-person. But on Citizens Connect everything is public, so everybody can see this. And in this case, a neighbor saw it. And the next report we got said, "I walked over to this location, found the trashcan behind the house. Opossum? Check. Living? Yep. Turned trashcan on its side. Walked home. Goodnight sweet opossum."
Бостон нема само један позивни центар. Има и апликацију за интернет и телефом, која се зове "Citizens Connect". Ту апликацију нисмо ми написали. То је дело веома паметних људи из Канцеларије за Нову урбану механику у Бостону. Једног дана је стигло ово - то је званични извештај - "Опосум у мојој канти за смеће. Не знам је л' мртав. Како да га уклоним?" Са овом апликацијом се дешава нешто другачије. Скот је разговарсао са особом. Али овде је све јавно, сви могу ово да виде. У овом случају је један комшија видео. Следећи извештај који смо добили каже: "Одшетао сам до ове локације, пронашао канту иза куће. Опосум? Ту је. Жив? Да. Преврнуо канту. Отишао кући. Лаку ноћ, слатки опосуме."
(Laughter)
(смех)
Pretty simple. So this is great. This is the digital meeting the physical. And it's also a great example of government getting in on the crowd-sourcing game. But it's also a great example of government as a platform. And I don't mean necessarily a technological definition of platform here. I'm just talking about a platform for people to help themselves and to help others. So one citizen helped another citizen, but government played a key role here. It connected those two people. And it could have connected them with government services if they'd been needed, but a neighbor is a far better and cheaper alternative to government services. When one neighbor helps another, we strengthen our communities. We call animal control, it just costs a lot of money.
Једноставно. Ово је супер. Сусрет дигиталног и физичког. И одличан пример како се влада укључује у crowd-sourcing. Али је и одличан пример владе као платформе. Не мислим обавезно на технолошку дефиницију платформе. Говорим о платформи где људи помажу себи и другима. Један грађанин је помогао другом, али је влада ту имала кључну улогу. Повезала је то двоје људи. Могла је да их повеже са владиним сервисима, да је требало, али комшија је много боља и јефтинија алтернатива владиним сервисима. Када један комшија помогне другом, ојачавају се заједнице. Кад зовемо кафилерију, то кошта.
Now one of the important things we need to think about government is that it's not the same thing as politics. And most people get that, but they think that one is the input to the other. That our input to the system of government is voting. Now how many times have we elected a political leader -- and sometimes we spend a lot of energy getting a new political leader elected -- and then we sit back and we expect government to reflect our values and meet our needs, and then not that much changes? That's because government is like a vast ocean and politics is the six-inch layer on top. And what's under that is what we call bureaucracy. And we say that word with such contempt. But it's that contempt that keeps this thing that we own and we pay for as something that's working against us, this other thing, and then we're disempowering ourselves.
Једна од важних ствари које морамо знати о влади је да није исто што и политика. Многи то схватају, али мисле да је једно покретач другог. Да је наш покретач владиног система гласање. Колико смо пута изабрали политичког вођу - понекад трошимо много снаге да би нови вођа био изабран - а онда седнемо и очекујемо да влада изражава наше вредности и испуни наше потребе и онда се ништа не мења? То је зато што је влада огроман океан, а политика је слој од 3 цм одгоре. А испод тога је оно што називамо бирократијом. Ту реч изговарамо са толико презира. Али тај презир одржава ту ствар коју поседујемо и коју плаћамо као нешто што ради против нас, као нешто друго и онда себи ускраћујемо моћ.
People seem to think politics is sexy. If we want this institution to work for us, we're going to have to make bureaucracy sexy. Because that's where the real work of government happens. We have to engage with the machinery of government. So that's OccupytheSEC movement has done. Have you seen these guys? It's a group of concerned citizens that have written a very detailed 325-page report that's a response to the SEC's request for comment on the Financial Reform Bill. That's not being politically active, that's being bureaucratically active.
Људи изгледа мисле да је политика секси. Ако желимо да та институција ради за нас, мораћемо бирократију да учинимо да буде секси. Јер ту се дешава прави рад владе. Морамо да се укључимо у владину машинерију. Покрет OccupytheSEC је то урадио. Да ли сте видели те момке? То је група забринутих грађана који су написали веома детаљан извештај на 325 страна, који представља одговор Комисији за сигурност тржишта на коментар на Закон финансијске реформе. То није политички активизам, то је бирократски активизам.
Now for those of us who've given up on government, it's time that we asked ourselves about the world that we want to leave for our children. You have to see the enormous challenges that they're going to face. Do we really think we're going to get where we need to go without fixing the one institution that can act on behalf of all of us? We can't do without government, but we do need it to be more effective. The good news is that technology is making it possible to fundamentally reframe the function of government in a way that can actually scale by strengthening civil society. And there's a generation out there that's grown up on the Internet, and they know that it's not that hard to do things together, you just have to architect the systems the right way.
Време је да се ми, који смо дигли руке од владе, запитамо какав свет желимо да оставимо својој деци. Сигурно увиђате огромне изазове с којима ће се суочити. Да ли заиста мислимо да ћемо стићи тамо где треба, уколико не поправимо једину институцију која може да ради у име свих нас? Не можемо без владе, али је потребно да она буде ефектнија. Добра вест је да технологија омогућава да у основи преформулишемо функцију владе на начин који може расти, јачајући цивилно друштво Постоји генерација која одраста на интернету, а они знају да није тако тешко радити ствари заједно, морате само изградити системе на прави начин.
Now the average age of our fellows is 28, so I am, begrudgingly, almost a generation older than most of them. This is a generation that's grown up taking their voices pretty much for granted. They're not fighting that battle that we're all fighting about who gets to speak; they all get to speak. They can express their opinion on any channel at any time, and they do. So when they're faced with the problem of government, they don't care as much about using their voices. They're using their hands. They're using their hands to write applications that make government work better.
Просечни узраст наших стипендиста је 28, завидим им, јер сам скоро генерацију старија од већине. То је генерација која је одрасла схватајући своје гласове здраво за готово. Они не боре битку као сви ми, око тога ко ће говорити; они сви могу да говоре. Могу да изразе своје мишљење било којим путем, било када, и то и чине. Када су суочени са проблемом владе, не брину толико о коришћењу гласова. Користе своје руке. Користе руке да напишу апликације помоћу којих владе боље раде.
And those applications let us use our hands to make our communities better. That could be shoveling out a hydrant, pulling a weed, turning over a garbage can with an opossum in it. And certainly, we could have been shoveling out those fire hydrants all along, and many people do. But these apps are like little digital reminders that we're not just consumers, and we're not just consumers of government, putting in our taxes and getting back services. We're more than that, we're citizens. And we're not going to fix government until we fix citizenship.
Те апликације нам дозвољавају да користимо руке како бисмо побољшали заједнице. То је можда откопавање хидранта, чупање корова, окретање канте у којој је опосум. Сигурно, вероватно смо сво време откопавали хидранте што многи и чине. Али те апликаицје су мали дигитални подсетници да ми нисмо само потрошачи, нисмо само конзументи владе, који плаћају порез и користе услуге. Ми смо више од тога, ми смо грађани. Нећемо поправити владу док не поправимо грађанство.
So the question I have for all of you here: When it comes to the big, important things that we need to do together, all of us together, are we just going to be a crowd of voices, or are we also going to be a crowd of hands?
Питање које имам за све вас је: кад се ради о великим, важним стварима које морамо заједно да урадимо, сви заједно, да ли ћемо бити само гомила гласова или ћемо бити и гомила руку?
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)