Ten years ago, I had my first exhibition here. I had no idea if it would work or was at all possible, but with a few small steps and a very steep learning curve, I made my first sculpture, called "The Lost Correspondent." Teaming up with a marine biologist and a local dive center, I submerged the work off the coast of Grenada, in an area decimated by Hurricane Ivan. And then this incredible thing happened. It transformed. One sculpture became two. Two quickly became 26. And before I knew it, we had the world's first underwater sculpture park.
Пред десет години, Ја имав првата изложба овде. Не знаев дали ќе фунционира или дали е воопшто можно, но со мали чекори и многу брзо учење, Ја направив мојата прва скулптура наречена "The Lost Correspondent." Здружувајќи се со морски биолог и со локалниот центар за нуркање, Го потопив делото крај брегот на Гранада, Во областа уништена од ураганот Иван. Потоа ова неверојатно нешто се случи. Се трансформираше. Една скулптура стана две. Две набрзо станаа 26 И пред да знам, го имавме првиот подводен парк со скулптури во светот.
In 2009, I moved to Mexico and started by casting local fisherman. This grew to a small community, to almost an entire movement of people in defense of the sea. And then finally, to an underwater museum, with over 500 living sculptures. Gardening, it seems, is not just for greenhouses. We've since scaled up the designs: "Ocean Atlas," in the Bahamas, rising 16 feet up to the surface and weighing over 40 tons, to now currently in Lanzarote, where I'm making an underwater botanical garden, the first of its kind in the Atlantic Ocean.
Во 2009, се преселив во Мексико и почнав да правам скулптури на локалните рибари. Ова прерасна во мала заедница, до скоро цело движење на луѓе во одбрана на морето. Тогаш конечно, до подводен музеј, со преку 500 живи скулптури. Градинарството, се чини, не е само за во оранжерии. Оттогаш ги зголемивме дизајните: "Ocean Atlas," на Бахамите, се подига на 16 стапки до површината и тежи преку 40 тони. Сега моментално на Ланзароти правам подводна ботаничка градина, првата од овој вид во Атлантскиот Океан.
Each project, we use materials and designs that help encourage life; a long-lasting pH-neutral cement provides a stable and permanent platform. It is textured to allow coral polyps to attach. We position them down current from natural reefs so that after spawning, there's areas for them to settle. The formations are all configured so that they aggregate fish on a really large scale. Even this VW Beetle has an internal living habitat to encourage crustaceans such as lobsters and sea urchins.
За секој проект користиме материјали и дизајни кои го поттикнуваат животот; долготраен и pH-неутрален цемент овозможува стабилна и трајна платформа. Текстурирано е за да им овозможи на коралите да се прикачат. Ги позиционираме подолу од природните гребени за по мрестењето, да има каде да се сместат. Ги поставивме така да можат да соберат многу риби. Дури и оваа Волксваген Буба има внатрешно живеалиште за да ги охрабри черупкарите, како јастозите и морските ежиња.
So why exhibit my work in the ocean? Because honestly, it's really not easy. When you're in the middle of the sea under a hundred-foot crane, trying to lower eight tons down to the sea floor, you start to wonder whether I shouldn't have taken up watercolor painting instead.
Зошто да ја изложувам мојата работа во океанот? Затоа што искрено, не е лесно. Кога си во средина на морето под 30 метарски кран, и пробуваш да спуштиш осум тони до морското дно, започнуваш да мислиш дали наместо ова не требаше да правам слики со акварел.
(Laughter)
(Смеа)
But in the end, the results always blow my mind.
Но на крајот, резултатите секогаш ме зачудуваат.
(Music)
(Музика)
The ocean is the most incredible exhibition space an artist could ever wish for. You have amazing lighting effects changing by the hour, explosions of sand covering the sculptures in a cloud of mystery, a unique timeless quality and the procession of inquisitive visitors, each lending their own special touch to the site.
Океанот е најневеројатното место за изложба какво што уметник може да посака. Има прекрасни светлосни ефекти кои се менуваат на секој час, експлозии на песок кои ги покриваат скулптурите во облаци на мистерија, уникатен безвременски квалитет и поворка на љубопитни посетители, кои оставаат свој посебен отпечаток на местото.
(Music)
(Музика)
But over the years, I've realized that the greatest thing about what we do, the really humbling thing about the work, is that as soon as we submerge the sculptures, they're not ours anymore, because as soon as we sink them, the sculptures, they belong to the sea. As new reefs form, a new world literally starts to evolve, a world that continuously amazes me. It's a bit of a cliché, but nothing man-made can ever match the imagination of nature.
Но низ годините, сфатив дека најдоброто нешто од тоа што ние го правевме, вистинската понизност во работата, е во тоа што кога ќе ги спуштиме скулптурите, тие не се повеќе наши, бидејќи откако ќе ги потопиме, скулптурите му припаѓаат на морето. Кога се формираат нови гребени, нов свет почнува да еволуира, свет што ме вчудоневидува. Малку е клише, но ништо создадено од човекот неможе да се спореди со имагинацијата на природата.
Sponges look like veins across the faces. Staghorn coral morphs the form. Fireworms scrawl white lines as they feed. Tunicates explode from the faces. Sea urchins crawl across the bodies feeding at night. Coralline algae applies a kind of purple paint. The deepest red I've ever seen in my life lives underwater. Gorgonian fans oscillate with the waves. Purple sponges breathe water like air. And grey angelfish glide silently overhead.
Сунѓерите личат на вените на лицето. Разни форми на корали ја менуваат формата. Црвите оставаат траги во вид на бели линии кога се хранат. Плаштарите експлодираат од лицата. Морските ежиња лазат преку телата додека хранат ноќе. Коралните алги оставаат вид на виолетова боја. Најтемната црвена што некогаш сум ја видел живее под вода. Коралите осцилираат во ритамот на брановите. Виолетовите сунѓери дишат вода како воздух. Сивите скаларии се лизгаат тивко над главите.
And the amazing response we've had to these works tells me that we've managed to plug into something really primal, because it seems that these images translate across the world, and that's made me focus on my responsibility as an artist and about what I'm trying to achieve. I'm standing here today on this boat in the middle of the ocean, and this couldn't be a better place to talk about the really, really important effect of my work. Because as we all know, our reefs are dying, and our oceans are in trouble.
Неверојатната реакција кој ја добивме за овие изработки ми кажува дека сме успеале да навлеземе во нешто исконско, оти овие слики лесно ги разбираат секаде во светот, а тоа ме натера да се фокусирам на мојата одговорност како уметник и на тоа што пробувам да го постигнам. Стојам денеска на овој брод во средина на океанот и ова неможе да биде подобро место за да зборуваме за најважниот ефект од мојата работа. Бидејќи како што сите знаеме, дека нашите гребени умираат, а нашите океани се во опасност.
So here's the thing: the most used, searched and shared image of all my work thus far is this. And I think this is for a reason, or at least I hope it is. What I really hope is that people are beginning to understand that when we think of the environment and the destruction of nature, that we need to start thinking about our oceans, too.
Ова е работата: најкористената, најбараната и најсподелуваната фотографија од мојата работа до сега е оваа. Мислам дека ова е со причина, барем се надевам дека е. Навистина се надевам дека луѓето почнуваат да сфаќаат дека кога мислиме на околината и уништувањето на природата, треба да почнеме да мислиме и на нашите океани.
Since building these sites, we've seen some phenomenal and unexpected results. Besides creating over 800 square meters of new habitats and living reef, visitors to the marine park in Cancun now divide half their time between the museum and the natural reefs, providing significant rest for natural, overstressed areas. Visitors to "Ocean Atlas" in the Bahamas highlighted a leak from a nearby oil refinery. The subsequent international media forced the local government to pledge 10 million dollars in coastal cleanups. The sculpture park in Grenada was instrumental in the government designating a spot -- a marine-protected area. Entrance fees to the park now help fund park rangers to manage tourism and fishing quotas. The site was actually listed as a "Wonder of the World" by National Geographic.
Откако ги изградивме овие места, видовме феноменални и неочекувани резултати. Покрај тоа што создадовме 800 метри квадратни нови живеалишта и жив гребен, посетителите на водниот парк во Канкун сега едниот дел од времето го поминуваат во музејот, а другиот крај природните гребени, овозможувајќи им значајна оддишка на преоптерените природни области. Посетителите на "Ocean Atlas" на Бахамите открија протекување од блиската рафинерија на нафта. Меѓународните медиуми ја натераа локалната влада да вети 10 милиони долари за крајбрежно чистење. Скулптурниот парк во Гренада беше клучен кога владата изврши маркирање на заштитената морска област. Со влезниците од паркот се плаќаат ренџерите кои управуваат со туризмот и риболовните квоти. Местото беше наведено како "Чудо на Светот" од страна на National Geographic.
So why are we all here today in this room? What do we all have in common? I think we all share a fear that we don't protect our oceans enough. And one way of thinking about this is that we don't regard our oceans as sacred, and we should. When we see incredible places -- like the Himalayas or the La Sagrada Família, or the Mona Lisa, even -- when we see these incredible places and things, we understand their importance. We call them sacred, and we do our best to cherish them, to protect them and to keep them safe. But in order to do that, we are the ones that have to assign that value; otherwise, it will be desecrated by someone who doesn't understand that value.
Тогаш зошто сме денес сите тука во оваа просторија? Што имаме сите ние заедничко? Мислам дека сите го делиме стравот од тоа дека не си ги чуваме доволно океаните. Еден начин на размислување за ова е дека не ги гледаме океаните како нешто свето, а треба да го правиме тоа. Кога ќе видиме неверојатни места-- како Хималаите, La Sagrada Família, или Мона Лиса-- кога ќе ги видиме овие неверојатни места и работи, ја разбираме нивната важност. Ги викаме свети, и го даваме најдоброто од нас за да ги негуваме, заштитиме и да ги чуваме сигурни. Но за да го направиме тоа, ние сме тие кои треба да им ја назначат оваа вредност; во спротивно ќе бидат осквернавени од некој кој не ја познава таа вредност.
So I want to finish up tonight by talking about sacred things. When we were naming the site in Cancun, we named it a museum for a very important and simple reason: museums are places of preservation, of conservation and of education. They're places where we keep objects of great value to us, where we simply treasure them for them being themselves. If someone was to throw an egg at the Sistine Chapel, we'd all go crazy. If someone wanted to build a seven-star hotel at the bottom of the Grand Canyon, then we would laugh them out of Arizona. Yet every day we dredge, pollute and overfish our oceans. And I think it's easier for us to do that, because when we see the ocean, we don't see the havoc we're wreaking. Because for most people, the ocean is like this. And it's really hard to think of something that's just so plain and so enormous, as fragile. It's simply too massive, too vast, too endless. And what do you see here? I think most people actually look past to the horizon. So I think there's a real danger that we never really see the sea, and if we don't really see it, if it doesn't have its own iconography, if we miss its majesty, then there's a big danger that we take it for granted.
Вечерва сакам да завршам зборувајќи за свети нешта. Кога го именувавме местото во Канкун, го нарековме музеј поради многу важна и едноставна причина: музеите се места на зачувување, конзервација и едукација. Тоа се места каде што чуваме објекти кои ни се од голема важност, каде што едноставно ги величиме за тоа што се. Ако некој фрли јајце на Систинската Капела, сите ќе полудиме. Ако некој сака да изгради хотел со седум ѕвезди на дното на Големиот Кањон, тогаш ќе ги избркаме од Аризона. Но секој ден ги загадуваме и ги опустошуваме од риба океаните. Мислам дека полесно е за нас да го правиме тоа, бидејќи кога ќе го видиме океанот, не го гледаме хаосот кој го створуваме. Бидејќи за мнозина од луѓето, океанот е ваков. Многу е тешко да се замисли дека нешто толку рамно и толку големо, е всушност толку кревко. Едноставно е премногу масивно, преголемо, бескрајно. Што гледате вие овде? Мислам дека повеќето луѓе гледаат право кон хоризонтот. Опасноста тука е што ние никогаш не го забележуваме морето, а ако не го забележиме. ако ја нема иконографијата, ако го испуштиме неговото величество, тогаш постои голема опасност дека ќе го земаме здраво за готово.
Cancun is famous for spring break, tequila and foam parties. And its waters are where frat boys can ride around on Jet Skis and banana boats. But because of our work there, there's now a little corner of Cancun that is simply precious for being itself. And we don't want to stop in Grenada, in Cancun or the Bahamas. Just last month, I installed these Four Horsemen of the Apocalypse in the Thames River, in central London, right in front of the Houses of Parliament, putting a stark message about climate change in front of the people that have the power to help change things.
Канкун е познат по пролетниот распуст, текила и забави со пена. Води во кои момците од братството можат да се возат со глисери и банана бродови. Но поради она што го направивме во Канкун, таму има едно катче што е скапоцено само по себе. И несакаме да сопреме во Гренада, Канкун, или на Бахамите. Претходниот месец ги поставив овие Четворица Јавачи на Апокалипсата во реката Темза, во центарот на Лондон, токму пред парламентот поставивме една јасна порака за климатските промени пред луѓето кои имаат моќ да направат промени.
Because for me, this is just the beginning of the mission. We want to team up with other inventors, creators, philanthropists, educators, biologists, to see better futures for our oceans. And we want to see beyond sculpture, beyond art, even.
Бидејќи за мене, ова е само почетокот на мисијата. Сакаме да се здружиме со другите пронаоѓачи, креатори, филантропи, едукатори, биолози, за видиме подобра иднина за нашите океани. Сакаме да видиме оттаде скулптурата, дури и оттаде уметноста.
Say you're a 14-year-old kid from the city, and you've never seen the ocean. And instead of getting taken to the natural history museum or an aquarium, you get taken out to the ocean, to an underwater Noah's Ark, which you can access through a dry-glass viewing tunnel, where you can see all the wildlife of the land be colonized by the wildlife of the ocean. Clearly, it would blow your mind.
Да речеме дека сте 14 год. момче од градот и никогаш не сте го виделе океанот. Наместо да ве однесат во музејот на национална историја или во аквариум, ве носат во океанот, во подводна Ноева арка, во која се стигнува преку стаклен тунел, каде можете да видите како дивиот свет од копното е колонизиран од дивиот свет во океанот. Тоа би било неверојатно.
So let's think big and let's think deep. Who knows where our imagination and willpower can lead us? I hope that by bringing our art into the ocean, that not only do we take advantage of amazing creativity and visual impact of the setting, but that we are also giving something back, and by encouraging new environments to thrive, and in some way opening up a new -- or maybe it's a really old way of seeing the seas: as delicate, precious places, worthy of our protection.
Да мислиме големо и да мислиме длабоко. Кој знае каде може да не однесе нашата волја и имагинација? Се надевам дека внесувајќи ја нашата уметност во океанот, не само што ќе ги искористиме неверојатната креативност и визуелното влијание на океанот туку и ќе му вратиме нешто назад, ќе поттикнеме нови околини да цутат, на некој начин ќе овозможиме нов--а можеби е и стар начин на гледање на морињата: како деликатни, скапоцени места, кои вреди да бидат заштитени од нас.
Our oceans are sacred.
Нашите океани се свети.
Thank you.
Ви Благодарам
(Applause)
(Аплауз)