I think all of us have been interested, at one time or another, in the romantic mysteries of all those societies that collapsed, such as the classic Maya in the Yucatan, the Easter Islanders, the Anasazi, Fertile Crescent society, Angor Wat, Great Zimbabwe and so on. And within the last decade or two, archaeologists have shown us that there were environmental problems underlying many of these past collapses. But there were also plenty of places in the world where societies have been developing for thousands of years without any sign of a major collapse, such as Japan, Java, Tonga and Tikopea. So evidently, societies in some areas are more fragile than in other areas. How can we understand what makes some societies more fragile than other societies? The problem is obviously relevant to our situation today, because today as well, there are some societies that have already collapsed, such as Somalia and Rwanda and the former Yugoslavia. There are also societies today that may be close to collapse, such as Nepal, Indonesia and Columbia.
Мислим да смо сви у једном тренутку били заинтересовани за романтичне мистерије свих оних друштава која су се урушила, као што су класичне Маје са Јукатана, становници Ускршњих острва, Анасази, друштво Урука, Ангкор Ват, Велики Зимбабве и тако даље. И током последње деценије или две, археолози су нам показали да су поблеми са природном средином прожимали многе од ових прошлих колапса. Али било је исто тако и много места у свету где су се друштва развијала хиљадама година без иједног знака већег колапса, као што су Јапан, Јава, Тонга и Тикопеја. Дакле, очигледно, друштва су у неким областима осетљивија него у другим. Како можемо разумети шта нека друштва чини осетљивијим од других? Тај проблем је очигледно важан за нашу данашњу ситуацију, јер и данас постоје друштва која су већ колапсирала, као што су Сомалија и Руанда и некадашња Југославија. Такође постоје друштва која су можда близу колапса, као што су Непал, Индонезија и Колумбија.
What about ourselves? What is there that we can learn from the past that would help us avoid declining or collapsing in the way that so many past societies have? Obviously the answer to this question is not going to be a single factor. If anyone tells you that there is a single-factor explanation for societal collapses, you know right away that they're an idiot. This is a complex subject. But how can we make sense out of the complexities of this subject? In analyzing societal collapses, I've arrived at a five-point framework -- a checklist of things that I go through to try and understand collapses. And I'll illustrate that five-point framework by the extinction of the Greenland Norse society. This is a European society with literate records, so we know a good deal about the people and their motivation. In AD 984 Vikings went out to Greenland, settled Greenland, and around 1450 they died out -- the society collapsed, and every one of them ended up dead.
А шта је са нама (САД)? Шта је то што можемо научити из прошлости да бисмо избегли опадање или пропаст на начин на који су то искусила многа друштва у прошлости? Очигледно је да одговор на ово питање неће бити један фактор. Ако вам неко каже да само један фактор објашњава друштвене колапсе, одмах знате да је он/она идиот. То је комплексна тема. Али како да извучемо смисао из комплексности ове теме? Анализирањем друштвених колапса, наишао сам на шему са пет тачака: листа ствари кроз које прођем како бих разумео колапсе. Показаћу вам ту шему са 5 тачака на примеру истребљења гренландског нордијског друштва. То је европско друштво са евиденцијом писмености, тако да знамо доста о тим људима и њиховим мотивацијама. 984. АД, Викинзи су отишли на Гренланд и тамо се настанили, а око 1450. су изумрли - друштво је колапсирало, и сви су до једног завршили мртви.
Why did they all end up dead? Well, in my five-point framework, the first item on the framework is to look for human impacts on the environment: people inadvertently destroying the resource base on which they depend. And in the case of the Viking Norse, the Vikings inadvertently caused soil erosion and deforestation, which was a particular problem for them because they required forests to make charcoal, to make iron. So they ended up an Iron Age European society, virtually unable to make their own iron. A second item on my checklist is climate change. Climate can get warmer or colder or dryer or wetter. In the case of the Vikings -- in Greenland, the climate got colder in the late 1300s, and especially in the 1400s. But a cold climate isn't necessarily fatal, because the Inuit -- the Eskimos inhabiting Greenland at the same time -- did better, rather than worse, with cold climates. So why didn't the Greenland Norse as well?
Зашто су умрли? Према мојој петотачковној шеми, прва тачка је људски утицај на природну средину: људи несвесно уништавају основу ресурса од које зависе. А у случају викиншких Нордијаца, Викинзи су ненамерно изазвали ерозију тла и крчење шума, што је за њима представљало значајан проблем јер им је шума била неопходна за прављење угља и гвожђа. Тако су завршили друштво европског гвозденог доба, буквално без могућности да више направе сопствено гвожђе. Друга ствар на мојој листи је промена климе. Она може постати топлија или хладнија, сувља или влажнија. У случају Викинга са Гренланда, клима је постала хладнија касних 1300-их а посебно 1400-их. Али хладна клима није неминовно фатална; Инуити - Ескими који су живели на Гренланду у исто време - су били успешнији у хладним климама. А зашто онда нису и гренлански Нордијци?
The third thing on my checklist is relations with neighboring friendly societies that may prop up a society. And if that friendly support is pulled away, that may make a society more likely to collapse. In the case of the Greenland Norse, they had trade with the mother country -- Norway -- and that trade dwindled: partly because Norway got weaker, partly because of sea ice between Greenland and Norway.
Трећа ствар на мојој листи су односи са суседним, пријатељским народима који могу да подрже друштво. А ако се та пријатељска подршка повуче, друштво је склоније колапсу. Гренландски Нордијци су имали трговину са Норвешком, која је усахнула делом због тога што је Норвешка ослабила, а делом због мора леда између Гренланда и Норвешке.
The fourth item on my checklist is relations with hostile societies. In the case of Norse Greenland, the hostiles were the Inuit -- the Eskimos sharing Greenland -- with whom the Norse got off to bad relationships. And we know that the Inuit killed the Norse and, probably of greater importance, may have blocked access to the outer fjords, on which the Norse depended for seals at a critical time of the year.
Четврта тачка на мојој листи су односи са непријатељским друштвима. Непријатељи нордијског Гренланда су били Инуити, Ескими који су такође живели на Гренланду и са којима су Нордијци имали лоше односе. Знамо да су Инуити убили Нордијце и да су вероватно, што је још важније, блокирали прилазе спољним фјордовима од којих су зависиле нордијске залихе фока у критичним периодима године.
And then finally, the fifth item on my checklist is the political, economic, social and cultural factors in the society that make it more or less likely that the society will perceive and solve its environmental problems. In the case of the Greenland Norse, cultural factors that made it difficult for them to solve their problems were: their commitments to a Christian society investing heavily in cathedrals; their being a competitive-ranked chiefly society; and their scorn for the Inuit, from whom they refused to learn. So that's how the five-part framework is relevant to the collapse and eventual extinction of the Greenland Norse.
И напокон, пета тачка на мојој листи су политички, економски, социјални и културни фактори друштва који му мање више омогућавају да схвати и реши своје проблеме о природној средини. Културни фактори који су гренландским Нордијцима отежали решавање проблема су били њихова преданост хришћанском друштву које је много улагало у изградњу катедрала. То друштво је било поглаварско, компетитивно рангирано, пуно презира према Инуитима од којих је одбијало да научи. Дакле, тако је петотачковна шема важна за колапс и коначно истребљење гренландских Нордијаца.
What about a society today? For the past five years, I've been taking my wife and kids to Southwestern Montana, where I worked as a teenager on the hay harvest. And Montana, at first sight, seems like the most pristine environment in the United States. But scratch the surface, and Montana suffers from serious problems. Going through the same checklist: human environmental impacts? Yes, acute in Montana. Toxic problems from mine waste have caused damage of billions of dollars. Problems from weeds, weed control, cost Montana nearly 200 million dollars a year. Montana has lost agricultural areas from salinization, problems of forest management, problems of forest fires. Second item on my checklist: climate change. Yes -- the climate in Montana is getting warmer and drier, but Montana agriculture depends especially on irrigation from the snow pack, and as the snow is melting -- for example, as the glaciers in Glacier National Park are disappearing -- that's bad news for Montana irrigation agriculture.
А шта је са данашњим друштвом? Последњих 5 година сам водио супругу и децу у југозападну Монтану, где сам радио као младић на жетви. Монтана на први поглед изгледа као најчистија средина у САД. Али ако загребете површину, Монтана пати од озбиљних проблема. Ако кренемо кроз исту листу: људски утицаји на природну средину. Да, они су јаки у Монтани. Проблеми тоскичности из рударског отпада су изазвали штету вредну милијарде долара. Проблеми корова и његове контроле су коштали Монтану скоро 200 милиона долара годишње. Мотана је изгубила пољопривредна добра због салинизације, проблема третирања шума и шумских пожара. Друга ствар на мојој листи: примена климе: да, клима у Монтани је топлија и сувља, али пољопривреда у Монтани посебно зависи од наводњавања из снежног покривача, а снег се сада топи; глечери у Националном парку Глечер (САД) нестају и то је лоша вест за пољопривредно наводњавање у Монтани.
Third thing on my checklist: relations with friendlies that can sustain the society. In Montana today, more than half of the income of Montana is not earned within Montana, but is derived from out of state: transfer payments from social security, investments and so on -- which makes Montana vulnerable to the rest of the United States.
Трећа ствар на мојој листи: односи са пријатељима који могу да одрже друштво. Данас се више од половине прихода Монтане не зарађује у самој држави, већ изван ње: пренос уплата из социјалног, из разних инвестиција и сличног, што Монтану чини осетљивом у односу на остатак САД-а.
Fourth: relations with hostiles. Montanans have the same problems as do all Americans, in being sensitive to problems created by hostiles overseas affecting our oil supplies, and terrorist attacks. And finally, last item on my checklist: question of how political, economic, social, cultural attitudes play into this. Montanans have long-held values, which today seem to be getting in the way of their solving their own problems. Long-held devotion to logging and to mines and to agriculture, and to no government regulation; values that worked well in the past, but they don't seem to be working well today.
Четврто: односи са непријатељима. Монтањани имају исте проблеме као и сви Американци, а то је да су осетљиви на проблеме изазване непријатељима из осталих земаља који утичу на наше залихе нафте, као и на терористичке нападе. И коначно, последња ствар на листи: питање о томе какву улогу политички, економски, друштвени и културни ставови имају у овоме. Монтањани имају старе вредности које данас чини се, стоје на путу њиховом решавању сопствених проблема. Дугогодишња оданост шумарству, рударству и пољопривреди, без икакве државне регулације. Вредности које су биле успешне у прошлости данас нису погодне.
So, I'm looking at these issues of collapses for a lot of past societies and for many present societies. Are there any general conclusions that arise? In a way, just like Tolstoy's statement about every unhappy marriage being different, every collapsed or endangered society is different -- they all have different details. But nevertheless, there are certain common threads that emerge from these comparisons of past societies that did or did not collapse and threatened societies today. One interesting common thread has to do with, in many cases, the rapidity of collapse after a society reaches its peak. There are many societies that don't wind down gradually, but they build up -- get richer and more powerful -- and then within a short time, within a few decades after their peak, they collapse. For example, the classic lowland Maya of the Yucatan began to collapse in the early 800s -- literally a few decades after the Maya were building their biggest monuments, and Maya population was greatest.
Дакле, ја гледам колапсе многих прошлих, али и садашњих друштава. Да ли се јављају неки генерални закључци? На неки начин, као Толстојева тврдња да је сваки несрећни брак другачији, тако је и свако колапсирано или угрожено друштво је другачије - сви имају другачије детаље. Ипак, постоје одређене заједничке нити које произилазе из ових поређења између прошлих друштава која јесу или нису колапсирала и угрожених друштава данашњице. Једна интересантна заједничка ствар има везе са, у многим случајевима, брзином колапса након што је друштво достигло врхунац. Постоје многа друштва која не пропадају постепено, већ се изграђују, обогаћују, постају моћнија, а онда за кратко време, неколико деценија након врхунца колапсирају. На пример, класична је прича Маја са Јукатана чији је колапс почео раних 1800-их, буквално неколико деценија након што су изградили своје највеће споменике, када им је популација била највећа.
Or again, the collapse of the Soviet Union took place within a couple of decades, maybe within a decade, of the time when the Soviet Union was at its greatest power. An analogue would be the growth of bacteria in a petri dish. These rapid collapses are especially likely where there's a mismatch between available resources and resource consumption, or a mismatch between economic outlays and economic potential. In a petri dish, bacteria grow. Say they double every generation, and five generations before the end the petri dish is 15/16ths empty, and then the next generation's 3/4ths empty, and the next generation half empty. Within one generation after the petri dish still being half empty, it is full. There's no more food and the bacteria have collapsed. So, this is a frequent theme: societies collapse very soon after reaching their peak in power.
Или, колапс Совјетског Савеза који се догодио само неколико деценија, можда само једну, након времена када је Совјетски Савез био највећа сила. Аналогија томе би било гајење бактерија у Петријевој шољи. Ови брзи колапси су посебно вероватни тамо где постоји неусклађеност између доступних ресурса и њихове потрошње, или неусклађеност између економскик планова и економског потенцијала. Бактерије расту у Петријевој шољи. Удвостручују се у свакој генерацији, и 5 генерација пре краја Петријеве шоље, шоља је празна 15/16, а онда у је следећој генерацији празна ¾, а у следећој је полу празна. Потребна је једна генерација да шоља након што је полу празна, буде пуна. Нема више хране и бактерије колапсирају. Дакле, ово је учестала тема, да друштва колапсирају убрзо након достигнућа врхунца моћи.
What it means to put it mathematically is that, if you're concerned about a society today, you should be looking not at the value of the mathematical function -- the wealth itself -- but you should be looking at the first derivative and the second derivatives of the function. That's one general theme. A second general theme is that there are many, often subtle environmental factors that make some societies more fragile than others. Many of those factors are not well understood. For example, why is it that in the Pacific, of those hundreds of Pacific islands, why did Easter Island end up as the most devastating case of complete deforestation? It turns out that there were about nine different environmental factors -- some, rather subtle ones -- that were working against the Easter Islanders, and they involve fallout of volcanic tephra, latitude, rainfall. Perhaps the most subtle of them is that it turns out that a major input of nutrients which protects island environments in the Pacific is from the fallout of continental dust from central Asia. Easter, of all Pacific islands, has the least input of dust from Asia restoring the fertility of its soils. But that's a factor that we didn't even appreciate until 1999.
Ако то поставимо математички, произилази да, ако сте забринути за друштво данас, не би требало да гледате у вредност математичке функције, односно самог богатства, већ би требало да гледате на прве и друге деривације те функције. То је једна уопштена тема. Друга општа тема је да постоји много сутпилних фактора животне средине који нека друштва чине осетљивијим од других, а многе од тих фактора не разумемо у потпуности. На пример, зашто су у Пацифику, од свих постојећих острва, баш Ускршња острва завршила као случај најгорег и потпуног раскрчења шуме? Испоставља се да је постојало 9 различитих фактора животне средине, неких суптилних, а неких који су радили против становника острва, као што су на пример, последице вулканске прашине, географска ширина, падавине. Можда је најсуптилније међу њима то што се испоставља да највећи допринос хранљивих материја који штите животну средину острва у Пацифику потиче из падавина континенталне прашине из централне Азије. Од свих пацифичких оства, Ускршње има најмање падавина азијске прашине која опоравља плодност земљишта. Али то је фактор који нисмо ни познавали до 1999.
So, some societies, for subtle environmental reasons, are more fragile than others. And then finally, another generalization. I'm now teaching a course at UCLA, to UCLA undergraduates, on these collapses of societies. What really bugs my UCLA undergraduate students is, how on earth did these societies not see what they were doing? How could the Easter Islanders have deforested their environment? What did they say when they were cutting down the last palm tree? Didn't they see what they were doing? How could societies not perceive their impacts on the environments and stop in time? And I would expect that, if our human civilization carries on, then maybe in the next century people will be asking, why on earth did these people today in the year 2003 not see the obvious things that they were doing and take corrective action? It seems incredible in the past. In the future, it'll seem incredible what we are doing today. And so I've been trying to develop a hierarchical set of considerations about why societies fail to solve their problems -- why they fail to perceive the problems or, if they perceive them, why they fail to tackle them. Or, if they tackle them, why do they fail to succeed in solving them?
Дакле, нека друштва ради суптилних разлога везаних за животну средину су осетљивија од других. Коначно, још једна генерализација. Тренутно предајем предмет на Универзитету у Лос Анђелесу у Калифорнији, о овим колапсима друштава. Оно што моје студенте стварно мучи је, како то да ова друштва нису видела шта раде? Како су становници Ускршњег острва могли да посеку целу шуму? Шта су рекли када су секли последњу палму? Зар нису видели шта раде? Како то да друштва не примећују своје утицаје на средину зашто их не зауставе на врема? Ја очекујем да наша људска цивилизација настави да постоји, онда ће се можда у следећем веку људи питати зашто забога ови људи, 2003. године нису видели очигледне ствари које су радили и зашто нису нешто предузели? Изгледа невероватно, када се ради о прошлости. У будућности изгледа невероватно то што данас радимо. Покушавам да развијем хијерархијску групу разлога због којих друштва не успевају да реше своје проблеме. Зашто не успеју да увиде проблеме, или ако их увиде, зашто не успеју да им се суоче? Или, ако не успеју им се суоче, зашто не успеју да их реше?
I'll just mention two generalizations in this area. One blueprint for trouble, making collapse likely, is where there is a conflict of interest between the short-term interest of the decision-making elites and the long-term interest of the society as a whole, especially if the elites are able to insulate themselves from the consequences of their actions. Where what's good in the short run for the elite is bad for the society as a whole, there's a real risk of the elite doing things that would bring the society down in the long run. For example, among the Greenland Norse -- a competitive rank society -- what the chiefs really wanted is more followers and more sheep and more resources to outcompete the neighboring chiefs. And that led the chiefs to do what's called flogging the land: overstocking the land, forcing tenant farmers into dependency. And that made the chiefs powerful in the short run, but led to the society's collapse in the long run.
Поменућу само две генерализације у овој области. Један пример невоље која свакако предочава колапс, је сукоб краткорочних интереса оне мањине која одлучује и дугорочних интереса друштва као целине, посебно ако су они који одлучују у могућности да себе изолују од последица својих делатности. Оно што је краткорочно добро за мањину је дугорочно лоше за друштво у целини; постоји ризик да мањина ради оно што би друштво оштетило на дуге стазе. На пример, у компетитивном друштву гренландских Нордијаца, оно што су поглавице стварно хтеле је да имају више следбеника, као и више оваца и ресурса да би престигли суседне поглавице. То је навело поглавице да раде оно што називамо шибањем земље: њено преоптерећење које је приморало земљораднике на зависност. А то је поглавице учинило моћним на кратко време, али је довело до дугорочног друштвеног колапса.
Those same issues of conflicts of interest are acute in the United States today. Especially because the decision makers in the United States are frequently able to insulate themselves from consequences by living in gated compounds, by drinking bottled water and so on. And within the last couple of years, it's been obvious that the elite in the business world correctly perceive that they can advance their short-term interest by doing things that are good for them but bad for society as a whole, such as draining a few billion dollars out of Enron and other businesses. They are quite correct that these things are good for them in the short term, although bad for society in the long term. So, that's one general conclusion about why societies make bad decisions: conflicts of interest.
Исти ти конфликти интереса су снажни у САД данас. Посебно зато што су они који одлучују у САД-у често у могућности да себе изолују од последица, јер живе у добро обезбеђеним кућама и пију флаширану воду, итд. А у последњих неколико година, очигледно је да елита пословног света схвата да може да побољша своје краткорочне интересе тако што ради ствари добре за себе, али лоше за друштво као целину, као што су, на пример, исцрпели неколико милијарди долара из Енрона и осталих фирми. У праву су они да су те стари добре за њих на кратке стазе, иако су лоше за друштво на дуге стазе. Дакле, то је један генералан закључак о томе зашто друштва доносе лоше одлуке: због сукоба интереса.
And the other generalization that I want to mention is that it's particularly hard for a society to make quote-unquote good decisions when there is a conflict involving strongly held values that are good in many circumstances but are poor in other circumstances. For example, the Greenland Norse, in this difficult environment, were held together for four-and-a-half centuries by their shared commitment to religion, and by their strong social cohesion. But those two things -- commitment to religion and strong social cohesion -- also made it difficult for them to change at the end and to learn from the Inuit. Or today -- Australia. One of the things that enabled Australia to survive in this remote outpost of European civilization for 250 years has been their British identity. But today, their commitment to a British identity is serving Australians poorly in their need to adapt to their situation in Asia. So it's particularly difficult to change course when the things that get you in trouble are the things that are also the source of your strength.
Друга генерализација коју желим поменути је да је за друштво посебно тешко да донесе цитирам, добре одлуке када постоји конфликт између јако устаљених вредности које су у многим околностима добре, али су у другим лоше. На пример, гренландски Нордијци су се, у свом тешком окружењу опстали заједно током четири ипо века а држала их је заједничка посвећеност религији и снажној друштвеној јединствености. Али те две ствари - посвећеност религији и јако друштвено јединство - су им такође отежале да се на крају промене и да науче од Инуита. Или данас, на пример Аустралија. Једна од ствари која је Аустралији омогућила да преживи 250 година у овом забаченом војном гарнизону европске цивилизације је био британски идентитет. Али данас, њихова посвећеност британском идентитету иде Аустралијанцима на штету када се ради о прилагођавању ситуацији у Азији. Дакле, посебно је тешко променити пут када су ствари због којих доспевате у невољу истовремено и извор ваше снаге.
What's going to be the outcome today? Well, all of us know the dozen sorts of ticking time bombs going on in the modern world, time bombs that have fuses of a few decades to -- all of them, not more than 50 years, and any one of which can do us in; the time bombs of water, of soil, of climate change, invasive species, the photosynthetic ceiling, population problems, toxics, etc., etc. -- listing about 12 of them. And while these time bombs -- none of them has a fuse beyond 50 years, and most of them have fuses of a few decades -- some of them, in some places, have much shorter fuses. At the rate at which we're going now, the Philippines will lose all its accessible loggable forest within five years. And the Solomon Islands are only one year away from losing their loggable forest, which is their major export. And that's going to be spectacular for the economy of the Solomons. People often ask me, Jared, what's the most important thing that we need to do about the world's environmental problems? And my answer is, the most important thing we need to do is to forget about there being any single thing that is the most important thing we need to do. Instead, there are a dozen things, any one of which could do us in. And we've got to get them all right, because if we solve 11, we fail to solve the 12th -- we're in trouble. For example, if we solve our problems of water and soil and population, but don't solve our problems of toxics, then we are in trouble.
Који ће бити резултат данашњице? Свима нам је познато да у саверменом свету постоје десетине врста темпираних бомби. Оне имају фитиљ дуг неколико деценија, неке од њих не више од 50 година, и свака нас може дотаћи. Темпиране водене бомбе, земљане, климатске, бомбе егзотичних врста, фотосинтетичких максимума, проблема популације, токсичности итд. итд., има их око 12. И док ове темпиране бомбе - ниједна нема фитиљ дужи од 50 година, а већина има фитиљ дуг пар деценија - неке од њих у неким местима имају много краће фитиље. Ако наставимо стопом којом се тренутно крећемо, Филипини ће изгубити сву шуму погодну за сечење за 5 година. Соломонска острва су само годину дана од губитка своје шуме, која представља њихов највећи извоз. То ће бити спектакуларно за економију Соломона. Људи ме често питају, ”Џереде, која је најважнија ствар коју морамо урадити у вези са проблемима светске природне средине?” Мој одговор је, најважнија ствар коју морамо урадити је да заборавимо да постоји било која јединствена ствар која је најважнија и коју морамо да урадимо. Уместо тога, постоје десетине ствари, од којих би нам било која послужила. И морамо их урадити ваљано, јер ако решимо 11, а не успемо да решимо дванаесту, онда смо у невољи. На пример, ако решимо пробмеле воде, земљишта и популације, али не решимо проблеме токсичности, онда смо у невољи.
The fact is that our present course is a non-sustainable course, which means, by definition, that it cannot be maintained. And the outcome is going to get resolved within a few decades. That means that those of us in this room who are less than 50 or 60 years old will see how these paradoxes are resolved, and those of us who are over the age of 60 may not see the resolution, but our children and grandchildren certainly will. The resolution is going to achieve either of two forms: either we will resolve these non-sustainable time-fuses in pleasant ways of our own choice by taking remedial action, or else these conflicts are going to get settled in unpleasant ways not of our choice -- namely, by war, disease or starvation. But what's for sure is that our non-sustainable course will get resolved in one way or another in a few decades. In other words, since the theme of this session is choices, we have a choice. Does that mean that we should get pessimistic and overwhelmed? I draw the reverse conclusion.
Чињеница је да је наш савремени пут неодржив, што по дефиницији значи да не може бити одржан. А исход ће бити решен за неколико деценија. То значи да ће они овде присутних који имају мање од 50 или 60 година видети како ће се ови парадокси разрешити, а они од нас преко 60 година можда неће видети исход, али наша деца и унуци сигурно хоће. Исход ће достићи један од два облика: или ћемо решити те неодрживе временске фитиље на пријатне начине по нашем сопственим избору и корективним мерама, или ће се конфликти решити на непријатне начине који неће бити по нашем избору - на пример ратом, болестима или гладовањем. Али оно што је сигурно је да ће наш неодрживи пут бити решен на један или други начин за неколико деценија. Другим речима, пошто је тема овог блока говора избор, имамо избора. Да ли то значи да бисмо требали да будемо песимисти и да се оптеретимо? Ја закључујем супротно.
The big problems facing the world today are not at all things beyond our control. Our biggest threat is not an asteroid about to crash into us, something we can do nothing about. Instead, all the major threats facing us today are problems entirely of our own making. And since we made the problems, we can also solve the problems. That then means that it's entirely in our power to deal with these problems. In particular, what can all of us do? For those of you who are interested in these choices, there are lots of things you can do. There's a lot that we don't understand, and that we need to understand. And there's a lot that we already do understand, but aren't doing, and that we need to be doing. Thank you. (Applause)
Велики проблеми са којима смо данас суочени нису уопште ван наше контроле. Наша највећа претња није астероид који ће се у нас закуцати, нешто поводом чега не можемо ништа предузети. Уместо тога, све велике претње данас су проблеми које смо потпуно сами направили. А пошто смо их ми створили, сами можемо и да их решимо. То онда значи да је суочавање са овим проблемима у потпуности у нашим рукама. Конкретно, шта сви ми можемо да урадимо? За оне од вас који сте заинтересовани у ове изборе, има много ствари које можете урадити. Има доста тога што не разумемо и што морамо разумети. И има доста тога што што стварно разумемо, а не радимо, а што би, у ствари, требало да радимо. Хвала вам. (Аплауз)