I'm a gamer, so I like to have goals. I like special missions and secret objectives. So here's my special mission for this talk: I'm going to try to increase the life span of every single person in this room by seven and a half minutes. Literally, you will live seven and a half minutes longer than you would have otherwise, just because you watched this talk.
Ја сам гејмер и волим да имам циљеве. Волим специјалне мисије и тајне задатке. А ово је моја специјална мисија за овај говор: покушаћу да продужим животни век сваке особе у овој просторији за седам и по минута. Буквлано, живећете седам и по минута дуже него што бисте иначе живели, само зато што гледате овај говор.
Some of you are looking a little bit skeptical. That's okay, because check it out -- I have math to prove that it is possible. It won't make much sense now. I'll explain it all later, just pay attention to the number at the bottom: +7.68245837 minutes. That will be my gift to you if I'm successful in my mission.
Океј, неки од вас делују помало скептично. То је у реду, јер погледајте - математика доказује да је то могуће. Сада неће имати много смисла. Све ћу објаснити касније, али обратите пажњу на број у дну: 7,68245837 минута ће бити мој поклон вама, ако будем успешна у својој мисији.
Now, you have a secret mission too. Your mission is to figure out how you want to spend your extra seven and a half minutes. And I think you should do something unusual with them, because these are bonus minutes. You weren't going to have them anyway.
И ви имате тајну мисију. Ваша мисија је да одлучите како желите да проведете својих додатних седам и по минута. Мислим да би требало да урадите нешто необично, јер су то бонус минути. Не бисте их иначе имали. Сад, пошто сам ја дизајнер игара, можда мислите:
Now, because I'm a game designer, you might be thinking to yourself, I know what she wants us to do with those minutes, she wants us to spend them playing games. Now this is a totally reasonable assumption, given that I have made quite a habit of encouraging people to spend more time playing games. For example, in my first TED Talk, I did propose that we should spend 21 billion hours a week, as a planet, playing video games.
"Знам шта жели да радимо с тим минутима, жели да их потрошимо на играње игара." То је потпуно разумна претпоставка, с обзиром да имам навику да подстичем људе да проводе више времена играјући игре. На пример, у мом првом TED говору, предложила сам да би сви на планети требало да проведемо 21 милијарду сати недељно играјући игре.
Now, 21 billion hours, it's a lot of time. It's so much time, in fact, that the number one unsolicited comment that I have heard from people all over the world since I gave that talk, is this: Jane, games are great and all, but on your deathbed, are you really going to wish you spent more time playing Angry Birds?
То је много времена. Уствари толико много, да је најчешћи коментар који чујем од људи широм света од како сам одржала тај говор, следећи: "Џејн, игре су супер, али да ли ћеш на самртној постељи стварно да пожелиш да си провела више времена играјући "Angry Birds"?"
(Laughter)
Ова идеја преовлађује и чујем је свуда - игре су губљење времена
This idea is so pervasive -- that games are a waste of time that we will come to regret -- that I hear it literally everywhere I go. For example, true story: Just a few weeks ago, this cab driver, upon finding out that a friend and I were in town for a game developers' conference, turned around and said -- and I quote -- "I hate games. Waste of life. Imagine getting to the end of your life and regretting all that time."
које ћемо зажалити. На пример, истинита прича: пре само неколико недеља, овај таксиста је, кад је сазнао да смо пријатељ и ја дошли у град на конференцију дизајнера игара, рекао - цитирам - "Мрзим игре. Траћење живота. Замисли да на крају живота жалиш за свим тим временом."
Now, I want to take this problem seriously. I want games to be a force for good in the world. I don't want gamers to regret the time they spent playing, time that I encouraged them to spend. So I have been thinking about this question a lot lately. When we're on our deathbeds, will we regret the time we spent playing games?
Желим да овај проблем схватим озбиљно. Мислим, желим да игре покрећу на добре ствари у свету. Не желим да играчи жале за временом проведеним у игрању, а на које их ја подстичем. Зато сам о овом питању у последње време много размишљала. Да ли ћемо, на самртној постељи, жалити за временом које смо провели играјући игре?
Now, this may surprise you, but it turns out there is actually some scientific research on this question. It's true. Hospice workers, the people who take care of us at the end of our lives, recently issued a report on the most frequently expressed regrets that people say when they are literally on their deathbeds. And that's what I want to share with you today -- the top five regrets of the dying.
Можда ће вас изненадити да постоје нека научна истраживања на ову тему. Истина је. Радници у хоспису, они који воде бригу о нама на крају нашег живота, су недавно издали извештај о стварима због којих се најчешће кају људи који су буквално на самртним постељама. То желим да поделим са вама данас - 5 најчешћих кајања умирућих.
Number one: I wish I hadn't worked so hard. Number two: I wish I had stayed in touch with my friends. Number three: I wish I had let myself be happier. Number four: I wish I'd had the courage to express my true self. And number five: I wish I'd lived a life true to my dreams, instead of what others expected of me.
Број један: волео бих да нисам толико напорно радио. Број два: волео бих да сам остао у контакту са пријатељима. Број три: волео бих да сам допустио себи да будем срећнији. Број четири: волео бих да сам имао храбрости да изразим правог себе. И број пет: волео бих да сам живео у складу са својим сновима, уместо онога што су други од мене очекивали.
Now, as far as I know, no one ever told one of the hospice workers, "I wish I'd spent more time playing video games," but when I hear these top five regrets of the dying, I can't help but hear five deep human cravings that games actually help us fulfill.
Сад, колико ја знам, нико до сада није рекао радницима у хоспису да жели да је играо више игара, али кад чујем ових пет кајања умирућих, не могу а да не чујем 5 дубоких људских жеља које уз помоћ игара испуњавамо.
For example, I wish I hadn't worked so hard. For many people, this means, I wish I'd spent more time with my family, with my kids when they were growing up. Well, we know that playing games together has tremendous family benefits. A recent study from Brigham Young University School of Family Life reported that parents who spend more time playing video games with their kids have much stronger real-life relationships with them.
На пример, волео бих да нисам тако напорно радио. Многим људима ово значи "волео бих да сам провео више времена са својом породицом и децом док су одрастала". Па, знамо да је заједничко играње игара од огромне користи за породицу. Недавна студија Школе о породичном животу, Бригам Јанг универзитета, показује да родитељи који више играју видео игре са својом децом, имају много јаче везе с њима у стварном животу.
"I wish I'd stayed in touch with my friends." Hundreds of millions of people use social games like FarmVille or Words With Friends to stay in daily contact with real-life friends and family. A recent study from the University of Michigan showed that these games are incredibly powerful relationship-management tools. They help us stay connected with people in our social network that we would otherwise grow distant from, if we weren't playing games together.
Волео бих да сам остао у контакту са пријатељима. Па, стотине милиона људи дневно уз друштвене игре "Фармвил" или "Words With Friends" остаје у контакту са стварним пријатељима и породицом. Недавна студија Универзитета у Мичигену је показала да су ове игре невероватно моћни алати за управљање односима. Помажу нам да останемо повезани са људима око себе од којих бисмо се можда удаљили, да с њима не играмо игре.
"I wish I'd let myself be happier." Well, here I can't help but think of the groundbreaking clinical trials recently conducted at East Carolina University that showed that online games can outperform pharmaceuticals for treating clinical anxiety and depression. Just 30 minutes of online game play a day was enough to create dramatic boosts in mood and long-term increases in happiness.
Волео бих да сам допустио себи да будем срећнији. Овде морам да се сетим револуционарног клиничког експеримента који је недавно спровео Универзитет источне Каролине, а који показује да су интернет игре учинковитије од лекова за третирање клиничке анксиозности и депресије. Само 30 минута играња онлајн игара дневно било је довољно да драматично поправи расположење и на дуже стазе повећа срећу.
"I wish I'd had the courage to express my true self." Well, avatars are a way to express our true selves, our most heroic, idealized version of who we might become. You can see that in this alter ego portrait by Robbie Cooper of a gamer with his avatar. And Stanford University has been doing research for five years now to document how playing a game with an idealized avatar changes how we think and act in real life, making us more courageous, more ambitious, more committed to our goals.
Волео бих да сам имао храбрости да искажем своју личност. Па, аватари су начин да изразимо своје истинско ја, своје најхрабрије, идеализоване верзије онога што бисмо могли постати. То је илустровао Роби Купер у овом алтер его портрету једног играча и његовог аватара. А Универзитет Стенфорд већ 5 година истражује и бележи како играње игре са идеализованим аватаром мења наше размишљање и понашање у реалном свету, чинећи нас храбријим, амбициознијим, посвећенијим циљевима.
"I wish I'd led a life true to my dreams, and not what others expected of me." Are games doing this yet? I'm not sure, so I've left a Super Mario question mark. We're going to come back to this one.
Волео бих да сам живео у складу са својим сновима, а не како су други од мене очекивали. Да ли игре ово већ раде? Нисам сигурна, па сам оставила упитник у стилу Супер Марија. Вратићемо се на ово.
But in the meantime, perhaps you're wondering, who is this game designer to be talking to us about deathbed regrets? And it's true, I've never worked in a hospice, I've never been on my deathbed. But recently I did spend three months in bed, wanting to die. Really wanting to die.
Али можда се питате у међувремену, ко је ова дизајнерка игара да нам говори о кајањима на самртној постељи? Истина је да никад нисам радила у хоспису, нисам била на својој самртној постељи. Али недавно сам провела 3 месеца у кревету, желећи да умрем. Заиста желећи да умрем.
Now let me tell you that story. It started two years ago, when I hit my head and got a concussion. The concussion didn't heal properly, and after 30 days, I was left with symptoms like nonstop headaches, nausea, vertigo, memory loss, mental fog. My doctor told me that in order to heal my brain, I had to rest it. So I had to avoid everything that triggered my symptoms. For me that meant no reading, no writing, no video games, no work or email, no running, no alcohol, no caffeine. In other words -- and I think you see where this is going -- no reason to live.
Испричаћу вам ту причу. Почело је пре две године, када сам имала потрес мозга. Нисам се у потпуности опоравила, и после 30 дана имала сам непрестане главобоље, мучнине, вртоглавице, губитке памћења, менталну помућеност. Лекар ми је рекао да, да би се мозак залечио, морам да га одмарам. Морала сам да избегавам све што ми је изазивало симптоме. То је за мене значило да нема читања, писања, видео игара, рада или мејла, трчања, алкохола, кафеина. Другим речима, мислим да знате куда ово води, нема разлога за живот.
(Laughter)
Наравно, требало би да буде смешно,
Of course it's meant to be funny, but in all seriousness, suicidal ideation is quite common with traumatic brain injuries. It happens to one in three, and it happened to me. My brain started telling me, "Jane, you want to die." It said, "You're never going to get better." It said, "The pain will never end."
али у свој озбиљности, суицидалне мисли су прилично уобичајене код трауматских повреда мозга. Јављају се код једне од 3 особе, а то сам била ја. Мозак је почео да ми говори: "Џејн, желиш да умреш." Говорио је да се никада нећу опоравити. Говорио је да бол неће никада престати.
And these voices became so persistent and so persuasive that I started to legitimately fear for my life, which is the time that I said to myself after 34 days -- and I will never forget this moment -- I said, "I am either going to kill myself or I'm going to turn this into a game."
Ти гласови су постали толико упорни у убедљиви, да сам озбиљно почела да се бојим за свој живот и после 34 дана сам рекла себи - тај тренутак никада нећу заборавити - рекла сам: "Или ћу да се убијем или ћу да претворим ово у игру."
Now, why a game? I knew from researching the psychology of games for more than a decade that when we play a game -- and this is in the scientific literature -- we tackle tough challenges with more creativity, more determination, more optimism, and we're more likely to reach out to others for help. I wanted to bring these gamer traits to my real-life challenge, so I created a role-playing recovery game called Jane the Concussion Slayer.
Зашто баш у игру? Из истраживања психологије игара дуже од деценије, знам да када играмо неку игру - ово каже научна литература - тешке изазове решавамо са више креативности, одлучности, оптимизма и спремнији смо да од других тражимо помоћ. Желела сам да ове играчке особине пренесем у свој животни изазов, па сам креирала игру за опоравак са улогама, која се звала "Џејн, убица потреса мозгова".
Now this became my new secret identity, and the first thing I did as a slayer was call my twin sister -- I have an identical twin sister named Kelly -- and tell her, "I'm playing a game to heal my brain, and I want you to play with me." This was an easier way to ask for help.
То је постало мој нови тајни идентитет, а прво што сам као "убица" урадила било је да позовем своју идентичну сестру близнакињу која се зове Кели и да јој кажем да играм игру како бих залечила мозак и желим да она игра са мном. То је био лакши начин тражења помоћи.
She became my first ally in the game, my husband Kiyash joined next, and together we identified and battled the bad guys. Now this was anything that could trigger my symptoms and therefore slow down the healing process, things like bright lights and crowded spaces. We also collected and activated power-ups. This was anything I could do on even my worst day to feel just a little bit good, just a little bit productive. Things like cuddling my dog for 10 minutes, or getting out of bed and walking around the block just once.
Она је постала мој први савезник у игри, потом се придружио мој супруг Кијеш и заједно смо налазили и борили се против лоших ликова. То је било шта што проузрокује моје симптоме и на тај начин успорава процес лечења, као што су јака светла или крцати простори. Такође смо сакупљали и повећавали моћ. То сам чак и најгорих дана могла да радим да бих се осећала макар мало добро или продуктивно. На пример, мажење мог пса десетак минута, устајање из кревета и шетање по кварту макар једном.
Now the game was that simple: Adopt a secret identity, recruit your allies, battle the bad guys, activate the power-ups. But even with a game so simple, within just a couple days of starting to play, that fog of depression and anxiety went away. It just vanished. It felt like a miracle. Now it wasn't a miracle cure for the headaches or the cognitive symptoms. That lasted for more than a year, and it was the hardest year of my life by far. But even when I still had the symptoms, even while I was still in pain, I stopped suffering.
Игра је била једноставна: усвојите тајни идентитет, скупите савезнике, борите се против зликоваца, активирате моћи. Али чак и са тако једноставном игром, само пар дана након почетка играња, она магла анксиозности и депресије је прошла. Само нестала. Било је то као чудо. Али то није био магични лек против главобоља или когнитивних симптома. То је трајало више од годину дана и то је била до сада најтежа година у мом животу. Али чак и кад сам имала симптоме, кад сам била у боловима, ја нисам патила.
Now what happened next with the game surprised me. I put up some blog posts and videos online, explaining how to play. But not everybody has a concussion, obviously, not everyone wants to be "the slayer," so I renamed the game SuperBetter.
Оно што се даље десило са игром ме је изненадило. Писала сам блог и поставила неколико видео снимака, објашњавајући како се игра. Али очигледно, нису сви имали потрес мозга, не желе сви да буду "убице", па сам преименовала игру у "SuperBetter".
And soon, I started hearing from people all over the world who were adopting their own secret identity, recruiting their own allies, and they were getting "super better," facing challenges like cancer and chronic pain, depression and Crohn's disease. Even people were playing it for terminal diagnoses like ALS. And I could tell from their messages and their videos that the game was helping them in the same ways that it helped me. They talked about feeling stronger and braver. They talked about feeling better understood by their friends and family. And they even talked about feeling happier, even though they were in pain, even though they were tackling the toughest challenge of their lives.
Ускоро су почели да ми се јављају људи широм света који су стварали своје тајне идентитете, окупљали своје савезнике и могли "супер боље" да се суоче са изазовима као што су рак и хроничан бол, депресија или Кронова болест. Играли су чак и људи са смртоносним болестима, као што је Лу Герингова болест. Из њихових порука и видео снимака било ми је јасно да им игра помаже на исте начине на које је помогла мени. Говорили су да се осећају јаче и храбрије. Рекли су да их пријатељи и породице боље разумеју. Чак су и рекли да се осећају срећније, иако су у боловима, иако се боре са најтежим изазовима у својим животима.
Now at the time, I'm thinking to myself, what is going on here? I mean, how could a game so trivial intervene so powerfully in such serious, and in some cases life-and-death, circumstances? I mean, if it hadn't worked for me, there's no way I would have believed it was possible. Well, it turns out there's some science here, too. Some people get stronger and happier after a traumatic event. And that's what was happening to us.
Тада сам помислила: "Шта се то овде дешава?" Мислим, како тако проста игра може тако моћно да утиче на тако озбиљне околности живота и смрти? Мислим, да мени није помогла, никада не бих помислила да је могуће. Испоставља се да и ту постоје научни подаци. Неки људи постану јачи и срећнији после трауматског догађаја. А то се нама дешавало.
The game was helping us experience what scientists call post-traumatic growth, which is not something we usually hear about. We usually hear about post-traumatic stress disorder. But scientists now know that a traumatic event doesn't doom us to suffer indefinitely. Instead, we can use it as a springboard to unleash our best qualities and lead happier lives.
Игра је помагала да искусимо оно што научници називају посттрауматски раст, о чему не слушамо често. Обично знамо за посттрауматски стресни поремећај. Али данас научници знају да нас трауматски догађај не осуђује на вечну патњу. Уместо тога, можемо да га користимо као одскочну даску да развијемо своје квалитете и живимо срећније.
Here are the top five things that people with post-traumatic growth say: "My priorities have changed." "I'm not afraid to do what makes me happy." "I feel closer to my friends and family." "I understand myself better. I know who I really am now." "I have a new sense of meaning and purpose in my life." "I'm better able to focus on my goals and dreams."
Ево најчешћих 5 ствари које кажу људи који доживе посттрауматски развој: Променили су ми се приоритети. Не бојим се да радим оно што ме чини срећним. Осећам већу блискост са пријатељима и породицом. Боље разумем себе. Сада заиста знам ко сам. Имам нови осећај смисла и значаја у животу. Могу боље да се фокусирам на циљеве и снове.
Now, does this sound familiar? It should, because the top five traits of post-traumatic growth are essentially the direct opposite of the top five regrets of the dying. Now this is interesting, right? It seems that somehow, a traumatic event can unlock our ability to lead a life with fewer regrets.
Да ли вам ово звучи познато? Требало би, јер су 5 најчешћих особина посттрауматског раста заправо директно супротне најчешћим разлозима кајања умирућих. Ово је занимљиво, зар не? Изгледа да некако трауматски догађај може да покрене нашу способност да живимо уз мање кајања.
But how does it work? How do you get from trauma to growth? Or better yet, is there a way to get all the benefits of post-traumatic growth without the trauma, without having to hit your head in the first place? That would be good, right?
Али како то функционише? Како од трауме долазите до раста? Или још боље, да ли можемо све те добре ствари посттрауматског раста да добијемо без трауме, без тога да уопште повредимо главу? То би било добро, зар не?
I wanted to understand the phenomenon better, so I devoured the scientific literature, and here's what I learned. There are four kinds of strength, or resilience, that contribute to post-traumatic growth, and there are scientifically validated activities that you can do every day to build up these four kinds of resilience, and you don't need a trauma to do it.
Желела сам да боље разумем тај феномен, па сам "прогутала" стручну литературу и ево шта сам сазнала. Постоје четири врсте снаге или отпорности, које доприносе посттрауматском расту и постоје научно оправдане активности које можете радити сваког дана да бисте их ојачали и за то вам није потребна траума.
I could tell you what these four types of strength are, but I'd rather you experience them firsthand. I'd rather we all start building them up together right now. Here's what we're going to do. We'll play a quick game together. This is where you earn the seven and a half minutes of bonus life that I promised you earlier. All you have to do is successfully complete the first four SuperBetter quests. And I feel like you can do it. I have confidence in you.
Могла бих да вам кажем који су то типови снага, али више бих волела да их сами искусите. Радије бих да сада сви заједно почнемо да их јачамо. Ево шта ћемо да урадимо. Одиграћемо једну брзу игру. Ту ћете зарадити оних додатних 7,5 минута живота које сам вам раније обећала. Све што је потребно, је да успешно завршите први од четири "SuperBetter" задатка. Осећам да можете. Верујем у вас.
So, everybody ready? This is your first quest. Here we go. Pick one: Stand up and take three steps, or make your hands into fists, raise them over your head as high as you can for five seconds, go! All right, I like the people doing both. You are overachievers. Very good.
Јесу ли сви спремни? Ово је први задатак. Крећемо. Изаберите: устаните и направите 3 корака или стегните шаке у песнице, дигните их изнад главе и пет секунди држите што више можете. Крените! Добро, свиђају ми се они који раде обоје. Ви сте веома амбициозни. Врло добро. (Смех)
(Laughter)
Браво, свима. Тиме добијате +1
Well done, everyone. That is worth +1 physical resilience, which means that your body can withstand more stress and heal itself faster. We know from the research that the number one thing you can do to boost your physical resilience is to not sit still. That's all it takes. Every single second that you are not sitting still, you are actively improving the health of your heart, and your lungs and brains.
за физичку отпорност, што значи да ваше тело може да издржи више стреса и брже да се опорави. Из истраживања знамо да је најбоља ствар која подстиче физичко здравље, покрет. То је све што је потребно. Сваке секунде у којој не мирујете, ви активно побољшавате здравље свог срца, плућа и мозга.
Everybody ready for your next quest? I want you to snap your fingers exactly 50 times, or count backwards from 100 by seven, like this: 100, 93... Go!
Да ли су сви спремни за следећи задатак? Пуцкајте прстима тачно 50 пута или бројите уназад од 100 по 7, овако: 100, 93... Крените!
(Snapping)
(Пуцкање)
Don't give up.
Не посустајте.
(Snapping)
(Пуцкање)
Don't let the people counting down from 100 interfere with your counting to 50.
Не дозволите да људи који броје од 100 поремете ваше бројање до 50.
(Snapping)
(Смех)
(Laughter)
Nice. Wow. That's the first time I've ever seen that. Bonus physical resilience. Well done, everyone. Now that's worth +1 mental resilience, which means you have more mental focus, more discipline, determination and willpower. We know from the scientific research that willpower actually works like a muscle. It gets stronger the more you exercise it. So tackling a tiny challenge without giving up, even one as absurd as snapping your fingers exactly 50 times or counting backwards from 100 by seven is actually a scientifically validated way to boost your willpower.
Лепо. Сјајно. Ово први пут видим. Бонус са физичко здравље. Браво за све. Овим добијате +1 за менталну снагу, што значи да имате више концентрације, дисциплине, одлучности и воље. Из научних истраживања знамо да снага воље заправо ради као мишић. Ако је више вежбате, она постаје јача. Не одустајање од малог изазова, чак и тако апсурдног као што је пуцкетање прстима тачно 50 пута или бројање уназад од 100 по 7, је уствари научно оправдани начин за јачање снаге воље.
So good job. Quest number three. Pick one: Because of the room, fate's really determined this for you, but here are the two options. If you're inside, find a window and look out of it. If you're outside, find a window and look in. Or do a quick YouTube or Google image search for "baby [your favorite animal.]"
Одлично. Задатак број три. Изаберите: због просторије у којој се налазимо, ово одлучује судбина, али ево две опције. Ако сте унутра, погледајте кроз прозор. Ако сте напољу, погледајте унутра. Или брзо на Гуглу или Јутјубу укуцајте ”слика бебе [ваше омиљене животиње]".
Do it on your phones, or just shout out some baby animals, and I'll put them on the screen. So, what do we want to see? Sloth, giraffe, elephant, snake. Okay, let's see what we got. Baby dolphin and baby llamas. Everybody look. Got that? Okay, one more. Baby elephant.
Можете то урадити на телефонима или само викнути називе беба неких животиња, а ја ћу пронаћи неке и пустити их на монитор. Дакле, шта желите да видите? Лењивца, жирафу, слона, змију. Океј, да видимо шта имамо. Беба делфина и беба ламе. Погледајте. Видите? Океј, још једна. Беба слон.
(Audience) Oh!
We're clapping for that? That's amazing.
Аплаудирамо томе? То је сјајно.
(Laughter)
All right, what we're just feeling there is plus-one emotional resilience, which means you have the ability to provoke powerful, positive emotions like curiosity or love, which we feel looking at baby animals, when you need them most.
Оно што овде осећамо јесте +1 за емотивну отпорност, што значи да можете да покренете моћне позитивне емоције као што су радозналост или љубав, које осећамо када гледамо бебе животиња, кад су нам најпотребније.
Here's a secret from the scientific literature for you. If you can manage to experience three positive emotions for every one negative emotion over the course of an hour, a day, a week, you dramatically improve your health and your ability to successfully tackle any problem you're facing. And this is called the three-to-one positive emotion ratio. It's my favorite SuperBetter trick, so keep it up.
Ево вам и тајне из научне литературе. Ако можете да доживите три позитивне емоције за сваку негативну у року од једног сата, дана, недеље, драматично побољшавате своје здравље и способност да успешно решите било који проблем с којим се суочавате. Ово је однос позитивних емоција 3 према 1. То је мој омиљени трик игре "SuperBetter", само наставите.
All right, pick one, last quest: Shake someone's hand for six seconds, or send someone a quick thank you by text, email, Facebook or Twitter. Go!
У реду, последњи задатак, изаберите једно: рукујте се с неким 6 секунди или брзо пошаљите неком захвалницу поруком, мејлом, на Фејбук или Твитер. Крените!
(Chatting)
(Ћаскање)
Looking good, looking good. Nice, nice. Keep it up. I love it! All right, everybody, that is +1 social resilience, which means you actually get more strength from your friends, your neighbors, your family, your community. Now, a great way to boost social resilience is gratitude. Touch is even better.
Добро изгледа. Лепо, лепо. Само наставите. Одушевљена сам! У реду људи, ово је +1 за друштвену отпорност, што значи да добијате више снаге од пријатеља, комшија, своје породице, заједнице. Одличан начин да се повећа друштвена отпорност је захвалност. Додир је још бољи.
Here's one more secret for you: Shaking someone's hand for six seconds dramatically raises the level of oxytocin in your bloodstream, now that's the trust hormone. That means that all of you who just shook hands are biochemically primed to like and want to help each other. This will linger during the break, so take advantage of the networking opportunities.
Ево вам још једне тајне: 6 секунди руковања с неким значајно повећава ниво окситоцина у крвотоку, а то је хормон поверења. То значи да сте сви који сте се сада руковали биохемијски предодређени да се свидите и желите да помогнете једни другима. Ово ће трајати током паузе, па искористите могућности повезивања.
(Laughter)
(Смех)
Well, you have successfully completed your four quests, let's see if I've successfully completed my mission to give you seven and a half minutes of bonus life. Now I get to share one more little bit of science with you. It turns out that people who regularly boost these four types of resilience -- physical, mental, emotional and social -- live 10 years longer than everyone else. So this is true. If you are regularly achieving the three-to-one positive emotion ratio, if you are never sitting still for more than an hour at a time, if you are reaching out to one person you care about every single day, if you are tackling tiny goals to boost your willpower, you will live 10 years longer than everyone else, and here's where that math I showed you earlier comes in.
У реду, успешно сте завршили 4 задатка, па хајде да видимо да ли сам ја била успешна у мисији да вам продужим живот за 7,5 минута. Сада могу са вама да поделим још мало науке. Испоставља се да људи који редовно јачају ова 4 типа отпорности - физичку, менталну, емоционалну, друштвену - живе десет година дуже од осталих. То је истина. Ако редовно доживљавате однос од 3 позитивне емоције наспрам једне негативне, ако никада не седите дуже од сат времена одједном, ако сваког дана контактирате неку особу до које вам је стало, ако достижете мале циљеве да бисте ојачали снагу воље, живећете 10 година дуже од свих осталих и овде се уклапа она математика од раније.
So, the average life expectancy in the U.S. and the U.K. is 78.1 years, but we know from more than 1,000 peer-reviewed scientific studies that you can add 10 years of life by boosting your four types of resilience. So every single year that you are boosting your four types of resilience, you're actually earning .128 more years of life or 46 more days of life, or 67,298 more minutes of life, which means every single day, you are earning 184 minutes of life, or every single hour that you are boosting your four types of resilience, like we just did together, you are earning 7.68245837 more minutes of life.
Дакле, просечан животни век у САД и Британији је 78,1 година, али знамо из више од 1 000 студија да томе можете додати 10 година јачајући ова 4 типа отпорности. Дакле, сваке године када јачате ове отпорности, ви заправо добијате 0,128 година живота или 46 дана или 67,298 минута живота више, што значи да сваког дана добијате додатних 184 минута живота, тј сваког сата у ком јачате ове типове отпорности, као што смо сад радили, добијате 7,68245837 минута живота више.
Congratulations, those seven and a half minutes are all yours. You totally earned them.
Честитам, тих седам и по минута су ваши. Поштено сте их зарадили.
Yeah!
(Аплауз)
(Applause)
Да! Сјајно.
Awesome. Wait, wait, wait. You still have your special mission, your secret mission. How are you going to spend these minutes of bonus life?
Чекајте, чекајте. И даље имате специјалну, тајну мисију. Како ћете да потрошите тих додатних
Well, here's my suggestion.
7,5 минута живота?
These seven and a half bonus minutes are kind of like genie's wishes. You can use your first wish to wish for a million more wishes. Pretty clever, right? So, if you spend these seven and a half minutes today doing something that makes you happy, or that gets you physically active, or puts you in touch with someone you care about, or even just tackling a tiny challenge, you're going to boost your resilience, so you're going to earn more minutes.
Па, ево мог предлога. Они су као жеље за духа из боце. Можете искористити прву да пожелите још милион жеља. Прилично паметно, зар не? Ако тих 7,5 минута данас потрошите радећи нешто што вас чини срећним или што вас физички покреће или доводи у контакт са неким до кога вам је стало или само помаже у малом изазову, ви ћете појачати своју отпорност, и зарадити више минута.
And the good news is, you can keep going like that. Every hour of the day, every day of your life, all the way to your deathbed, which will now be 10 years later than it would have otherwise. And when you get there, more than likely, you will not have any of those top five regrets, because you will have built up the strength and resilience to lead a life truer to your dreams. And with 10 extra years, you might even have enough time to play a few more games.
Добра вест је да можете тако да наставите. Сваког сата у дану, сваког дана вашег живота, све до самртне постеље, која ће сада бити 10 година касније него што би иначе била. А тада, веома је вероватно да се нећете кајати због оних 5 ствари, јер ћете ојачати снагу и отпорност да водите живот у складу са својим сновима. А са додатних 10 година живота, можда ћете имати довољно времена да играте више игара.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)