War has been a part of my life since I can remember. I was born in Afghanistan, just six months after the Soviets invaded, and even though I was too young to understand what was happening, I had a deep sense of the suffering and the fear around me.
Војната е дел од мојот живот откако паметам. Родена сум во Авганистан, шест месеци по Советската инвазија и иако бев премлада да сфатам што се случува длабоко го чувствував страдањето и стравот околу мене.
Those early experiences had a major impact on how I now think about war and conflict. I learned that when people have a fundamental issue at stake, for most of them, giving in is not an option. For these types conflicts -- when people's rights are violated, when their countries are occupied, when they're oppressed and humiliated -- they need a powerful way to resist and to fight back. Which means that no matter how destructive and terrible violence is, if people see it as their only choice, they will use it. Most of us are concerned with the level of violence in the world. But we're not going to end war by telling people that violence is morally wrong. Instead, we must offer them a tool that's at least as powerful and as effective as violence.
Ова рано искуство најмногу влијаеше на мојот денешен став кон војната и судирот. Научив дека, кога основните човекови права им се нарушени, повеќето луѓе се борат до крај. За овие видови судири- кога човековите права се нарушени, кога нивните земји се окупирани, кога тие се угнетени и понижени- потребен е моќен начин за отпор и борба. Што значи, без разлика колку уништувачко и ужасно е насилството, ако луѓето си го постават како единствен избор, тие ќе го употребат. Повеќето од нас сме загрижени за степенот на насилство во светот. Но нема да запреме војна зборувајќи дека насилството е морално погрешно. Наместо тоа треба да им дадеме алат кој е истото толку моќен и ефикасен како и насилството.
This is the work I do. For the past 13 years, I've been teaching people in some of the most difficult situations around the world how they can use nonviolent struggle to conduct conflict. Most people associate this type of action with Gandhi and Martin Luther King. But people have been using nonviolent action for thousands of years. In fact, most of the rights that we have today in this country -- as women, as minorities, as workers, as people of different sexual orientations and citizens concerned with the environment -- these rights weren't handed to us. They were won by people who fought for them and who sacrificed for them. But because we haven't learned from this history, nonviolent struggle as a technique is widely misunderstood.
Ова е мојата работа. Последните 13 години ги подучувам луѓето во најтешките состојби во светот како да употребат ненасилна борба за справување со конфликт. Повеќето ја поистоветуваат оваа активност со Ганди и М.Л.Кинг. Но луѓето користат ненасилни дејствија илјадници години. Всушност, повеќето права кои ги имаме денес во оваа земја- како жени, како малцинства, како работници, како луѓе со различна сексуална ориентација и граѓани загрижени за животната средина- овие права не ни беа доделени. Беа стекнати од луѓе кои се изборија за нив и кои се жртвуваа за нив. Но бидејќи не научивме од ова минато, ненасилната борба како вештина е нашироко погрешно сфатена.
I met recently with a group of Ethiopian activists, and they told me something that I hear a lot. They said they'd already tried nonviolent action, and it hadn't worked. Years ago they held a protest. The government arrested everyone, and that was the end of that. The idea that nonviolent struggle is equivalent to street protests is a real problem. Because although protests can be a great way to show that people want change, on their own, they don't actually create change -- at least change that is fundamental.
Неодамна се сретнав со група активисти од Етиопија, и ми кажаа нешто што често го слушам. Рекоа веќе се обиделе со ненансилни дејствија и не им успеа. Пред неколку години организирале протест. Власта ги уапсила сите и тоа бил крај на сѐ. Идејата дека ненасилната борба е еднаква на уличните протести е вистински проблем. Иако протестите се одличен начин луѓето да покажат дека сакаат промени, сепак сами по себе, тие не водат промени- барем не коренити промени.
(Laughter)
(Смеа)
Powerful opponents are not going to give people what they want just because they asked nicely ... or even not so nicely.
Моќните противници нема да им дадат на луѓето она што го бараат само затоа што тие културно побарале ... или дури не толку културно.
(Laughter)
(Смеа)
Nonviolent struggle works by destroying an opponent, not physically, but by identifying the institutions that an opponent needs to survive, and then denying them those sources of power. Nonviolent activists can neutralize the military by causing soldiers to defect. They can disrupt the economy through strikes and boycotts. And they can challenge government propaganda by creating alternative media.
Ненасилната борба го уништува противникот, не физички, туку со препознавање на институциите нужни за опстанок на противникот а потоа не давајќи им пристап до изворите на моќ. Ненасилните активисти можат да ја неутрализираат армијата така што ги тераат војниците да дезертираат. Можат да ја подринат економијата преку штрајк и бојкот. И можат да ја предизвикаат владина пропаганда со создавање на алтернативни медиуми.
There are a variety of methods that can be used to do this. My colleague and mentor, Gene Sharp, has identified 198 methods of nonviolent action. And protest is only one. Let me give you a recent example.
Има разни методи кои можат да се применат. Мојата колешка и ментор, Џин Шарп, идентификува 198 методи на ненасилни дејствија. Протестот е само еден пример. Ќе ви дадам неодамнешен пример.
Until a few months ago, Guatemala was ruled by corrupt former military officials with ties to organized crime. People were generally aware of this, but most of them felt powerless to do anything about it -- until one group of citizens, just 12 regular people, put out a call on Facebook to their friends to meet in the central plaza, holding signs with a message: "Renuncia YA" -- resign already. To their surprise, 30,000 people showed up. They stayed there for months as protests spread throughout the country. At one point, the organizers delivered hundreds of eggs to various government buildings with a message: "If you don't have the huevos" -- the balls -- "to stop corrupt candidates from running for office, you can borrow ours."
До пред неколку месеци , во Гватемала владееја корумпирани воени службеници поврзани со организиран криминал. Луѓето беа свесни за ова, но повеќето не беа доволни моќни да направат било што, сѐ додека група граѓани, само 12 обични луѓе, не ги повикаа нивните пријатели на Фејсбук да се соберат на градскиот плоштад држејќи знаци со порака: "Renuncia YA" -- -Оставка веќе. На нивно изненадување 30.000 луѓе се појавија. Останаа таму со месеци при што протестот се ширеше во земјата. Едно време, организаторите доставија стотици јајца во разни владини згради со порака: „Ако немате huevos'" - мадиња- да ги спречите корумпираните кандидати да се кандидираат на избори може да ги позајмите нашите.“
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
President Molina responded by vowing that he would never step down. And the activists realized that they couldn't just keep protesting and ask the president to resign. They needed to leave him no choice. So they organized a general strike, in which people throughout the country refused to work. In Guatemala City alone, over 400 businesses and schools shut their doors. Meanwhile, farmers throughout the country blocked major roads. Within five days, the president, along with dozens of other government officials, resigned already.
Претседателот Молина одговори колнејќи се дека никогаш нема да отстапи. Активистите сфатија дека не можат само да протестираат и да бараат оставка од претседателот. Мораа да го остават без избор. Организираа генерален штрајк со кој луѓето ширум земјата одбиваа да работат. Само во градот Гватемала преку 400 фирми и училишта ги затворија вратите. Во меѓувреме, земјоделците во земјата ги блокираа главните патишта. За пет дена, претседателот заедно со повеќе владини службеници поднесоа оставка.
(Applause)
(Аплауз)
I've been greatly inspired by the creativity and bravery of people using nonviolent action in nearly every country in the world. For example, recently a group of activists in Uganda released a crate of pigs in the streets. You can see here that the police are confused about what to do with them.
Мошне сум инспирирана од креативноста и смелоста на луѓето кои користат ненасилни средства во речиси секоја земја во светот. На пример, неодамна група активисти во Уганда ослободија кафез со свињи на улиците. Овде гледате дека полицијата е збунета и не знае како да реагира.
(Laughter)
(Смеа)
The pigs were painted the color of the ruling party. One pig was even wearing a hat, a hat that people recognized.
Свињите беа обоени во боите на владејачката партија. Една свиња дури носеше и шешир кој луѓето го препознаа.
(Laughter)
(Смеа)
Activists around the world are getting better at grabbing headlines, but these isolated actions do very little if they're not part of a larger strategy. A general wouldn't march his troops into battle unless he had a plan to win the war. Yet this is how most of the world's nonviolent movements operate. Nonviolent struggle is just as complex as military warfare, if not more. Its participants must be well-trained and have clear objectives, and its leaders must have a strategy of how to achieve those objectives.
Активистите во светот стануваат сѐ подобри во придобивање наслови но овие изолирани дејствија прават малку ако не се дел од поголема стратегија. Генералот нема да ги поведе трупите во битка ако нема план да ја добие војната. Сепак, вака оперираат повеќето светски ненасилни движења. Ненасилната битка е исто толку сложена колку и војувањето, ако не и повеќе. Нејзините учесници мора да се добро обучени и со јасни цели, а водачите мора да имаат стратегија како да ги достигнат целите.
The technique of war has been developed over thousands of years with massive resources and some of our best minds dedicated to understanding and improving how it works. Meanwhile, nonviolent struggle is rarely systematically studied, and even though the number is growing, there are still only a few dozen people in the world who are teaching it. This is dangerous, because we now know that our old approaches of dealing with conflict are not adequate for the new challenges that we're facing.
Вештината на војување е создавана илјадници години со огромни ресурси, а некои од најдобрите умови се посветија да го разберат и унапредат начинот на работа. Во меѓувреме, ненасилната борба ретко е систематски проучувана, и иако бројот расте, сеуште има само десетина луѓе во светот кои го предаваат тоа. Тоа е опасно, бидејќи знаеме дека старите начини за справување со конфликти не се адекватни на новите предизвици со кои се соочуваме.
The US government recently admitted that it's in a stalemate in its war against ISIS. But what most people don't know is that people have stood up to ISIS using nonviolent action. When ISIS captured Mosul in June 2014, they announced that they were putting in place a new public school curriculum, based on their own extremist ideology. But on the first day of school, not a single child showed up. Parents simply refused to send them. They told journalists they would rather homeschool their children than to have them brainwashed.
Владата на САД неодамна призна дека е во ќор-сокак во војната со ИСИС. Но она што повеќето луѓе не го знаат е дека луѓето им се спротивставија на ИСИС со ненасилни средства. Кога ИСИС го зароби Мосул во јуни 2014, изјавија дека воведуваат нови наставни планови во училиштата засновани на нивната екстремистичка идеологија. Но на првиот училишен ден, ниту едно дете не се појави. Родителите едноставно одбија да ги пратат. Им кажаа на новинарите дека подобро дома ќе ги подучуваат децата отколку да им ги перат мозоците.
This is an example of just one act of defiance in just one city. But what if it was coordinated with the dozens of other acts of nonviolent resistance that have taken place against ISIS? What if the parents' boycott was part of a larger strategy to identify and cut off the resources that ISIS needs to function; the skilled labor needed to produce food; the engineers needed to extract and refine oil; the media infrastructure and communications networks and transportation systems, and the local businesses that ISIS relies on? It may be difficult to imagine defeating ISIS with action that is nonviolent. But it's time we challenge the way we think about conflict and the choices we have in facing it.
Ова е само еден пример на непослушност само во еден град. Но што ако се координира со многу други дејствија на ненасилен отпор кои веќе се случија кон ИСИС? Што ако бојкотот на родителите беше дел од поголема стратегија да се откријат и прекинат потребните извори за ИСИС; Квалификувани работници кои произведуваат храна; инжињери неопходни за вадење и преработка на нафта; медиумската инфраструктура, комуникациската мрежа транспортниот систем и локалните бизниси на кои ИСИС се потпира? Изгледа незамисливо да се победи ИСИС со дејствија кои се ненасилни. Но време е да се запрашаме како размислуваме за конфликтот и каков избор имаме да се соочиме со него.
Here's an idea worth spreading: let's learn more about where nonviolent action has worked and how we can make it more powerful, just like we do with other systems and technologies that are constantly being refined to better meet human needs. It may be that we can improve nonviolent action to a point where it is increasingly used in place of war. Violence as a tool of conflict could then be abandoned in the same way that bows and arrows were, because we have replaced them with weapons that are more effective. With human innovation, we can make nonviolent struggle more powerful than the newest and latest technologies of war. The greatest hope for humanity lies not in condemning violence but in making violence obsolete.
Еве идеја што вреди да се распространи: да научиме повеќе за тоа каде успеале ненасилните дејствија и како да ги направиме посилни, како што правиме со други системи и технологии кои постојано се подобруваат во корист на потребите на луѓето. Можеби можеме да го подобриме ненасилното дејствување до точка кога сѐ почесто ќе се користи наместо војна. Насилството како алат на конфликтот тогаш може да се отфрли исто како што се исфрлени лакот и стрелата. зашто ги заменивме со оружје кое е поефикасно. Со човековите откритија можеме да ја направиме ненасилната борба помоќна од последните и најнови технологии на војна. Најголемата надеж за човештвото не е во осудата на насилството туку во неговото надминување.
Thank you.
Благодарам!
(Applause)
(Аплауз)