The magical moment, the magical moment of conducting. Which is, you go onto a stage. There is an orchestra sitting. They are all, you know, warming up and doing stuff. And I go on the podium. You know, this little office of the conductor. Or rather a cubicle, an open-space cubicle, with a lot of space. And in front of all that noise, you do a very small gesture. Something like this, not very pomp, not very sophisticated, this. And suddenly, out of the chaos, order. Noise becomes music.
Магични тренутак, магични тренутак дириговања. јесте када се попнете на сцену. Оркестар седи. Сви се, знате, усвиравају и свашта нешто. И попнем се на подијум. Знате, овај мали простор диригента. Или пре одељење, отворено одељење, са доста простора. И ипсред све те буке, направите сићушан покрет. Слично овом, не одвећ раскошан, нити одвећ префињен, овакав. И изненада, из хаоста настане - ред. Бука постане музика.
And this is fantastic. And it's so tempting to think that it's all about me. (Laughter) All those great people here, virtuosos, they make noise, they need me to do that. Not really. If it were that, I would just save you the talk, and teach you the gesture. So you could go out to the world and do this thing in whatever company or whatever you want, and you have perfect harmony. It doesn't work. Let's look at the first video. I hope you'll think it's a good example of harmony. And then speak a little bit about how it comes about.
И то је фантастично. И вуче ме да мислим како је све то због мене. (Смех) Сви ови велики људи, виртуози, они праве буку и ја сам им за то потребан. Не баш. Да је то то, уштедео бих вам предавање и научио вас покрету. Тако бисте могли широм света да урадите ову ствар у било којој трупи или шта год желите, и добили бисте савршену хармонију. То не ради. Хајде да погледамо први снимак. Надам се да ћете мислити да је то добар пример хармоније. И онда да поразговарамо о томе како настаје.
(Music)
(Музика)
Was that nice? So that was a sort of a success. Now, who should we thank for the success? I mean, obviously the orchestra musicians playing beautifully, the Vienna Philharmonic Orchestra. They don't often even look at the conductor. Then you have the clapping audience, yeah, actually taking part in doing the music. You know Viennese audiences usually don't interfere with the music. This is the closest to an Oriental bellydancing feast that you will ever get in Vienna. (Laughter)
Да ли је било лепо? То је била врста успеха. Сад, коме би требало да захвалимо за успех? Мислим, очигледно је да оркестарски музичари свирају лепо, оркестар Бечке филхармоније. Они често ни не гледају диригента. Онда имате публику која тапше, да, која узима учешће у стварању музике. Знате, бечка публика се обично не меша у музику. Ово је најближе фешти оријенталног трбушног плеса што ће те икада добити у Бечу. (Смех)
Unlike, for example Israel, where audiences cough all the time. You know, Arthur Rubinstein, the pianist, used to say that, "Anywhere in the world, people that have the flu, they go to the doctor. In Tel Aviv they come to my concerts." (Laughter) So that's a sort of a tradition. But Viennese audiences do not do that. Here they go out of their regular, just to be part of that, to become part of the orchestra, and that's great. You know, audiences like you, yeah, make the event.
За разлику од, нпр. Израела, где публика кашље све време. Знате, Артур Рубинштајн, пијаниста, говорио је да "Свуда у свету, људи који имају грип, одлазе доктору. У Тел Авиву они долазе на моје концерте." (Смех) Тако, то је врста традиције. Али бечка публика то не ради. Овде они излазе из своје обичности, само да би били део тога, да постану део оркестра, и то је сјајно. Знате, публика као ви, да, чини догађај.
But what about the conductor? What can you say the conductor was doing, actually? Um, he was happy. And I often show this to senior management. People get annoyed. "You come to work. How come you're so happy?" Something must be wrong there, yeah? But he's spreading happiness. And I think the happiness, the important thing is this happiness does not come from only his own story and his joy of the music. The joy is about enabling other people's stories to be heard at the same time.
Али шта је са диригентом? Шта можете рећи да диригент, у ствари, ради? Хм, он је био срећан. И ја ово често показујем старијим менаџерима. Људи се изнервирају. "Долазиш на посао. Како си тако срећан?" Нешто мора да није у реду, да? Али он шири срећу. И ја мислим да срећа, важна је ствар ова срећа, не долази само из његове приче и његовог уживања у музици. Радост је у омогућавању да се приче других људи чују у исто време.
You have the story of the orchestra as a professional body. You have the story of the audience as a community. Yeah. You have the stories of the individuals in the orchestra and in the audience. And then you have other stories, unseen. People who build this wonderful concert hall. People who made those Stradivarius, Amati, all those beautiful instruments. And all those stories are being heard at the same time. This is the true experience of a live concert. That's a reason to go out of home. Yeah? And not all conductors do just that. Let's see somebody else, a great conductor. Riccardo Muti, please.
Имате причу оркестра као професионалног тела. Имате причу оркестра као заједнице. Да. Имате приче појединаца у оркестру и у публици. И имате друге приче, непримећене. Људи који су направили ову дивну концертну салу. Људи који су направили ове Страдиваријусе, Аматије, све дивне инструменте. И све ове приче се чују у исто време. То је прави доживљај живог концерта. То је разлог да се изађе из куће. Да? А не раде сви диригенти баш то. Хајде да видимо неког другог, великог диригента. Рикардо Мути, молим вас.
(Music)
(Музика)
Yeah, that was very short, but you could see it's a completely different figure. Right? He's awesome. He's so commanding. Yeah? So clear. Maybe a little bit over-clear. Can we have a little demonstration? Would you be my orchestra for a second? Can you sing, please, the first note of Don Giovanni? You have to sing "Aaaaaah," and I'll stop you. Okay? Ready?
Да, то је било кратко, али сте могли да видите да је то потпуно другачија фигура. Зар не? Он је одличан. Он тако заповеда. Да? Тако јасно. Можда мало превише јасно. Можемо ли направити малу демонстрацију? Да ли бисте ви били мој оркестар на тренутак? Можете ли отпевати, молим вас, прву ноту Дон Ђованија? Треба да отпевате "Ааааа", и ја ћу вас зауставити. У реду? Спремни?
Audience: ♫ Aaaaaaah ... ♫
Публика: ♫ аааааааааа ... ♫
Itay Talgam: Come on, with me. If you do it without me I feel even more redundant than I already feel. So please, wait for the conductor. Now look at me. "Aaaaaah," and I stop you. Let's go.
Итај Талгам: Хајде, са мном. Ако то урадите без мене осећам се сувишним чак и више него досад. Молим вас, сачекајте на диригента. Сада ме гледајте. "Аааааа" и ја ћу вас зауставити. Хајдемо.
Audience: ♫ ... Aaaaaaaah ... ♫ (Laughter)
Публика: ♫ ... Ааааааааа... ♫ (Смех)
Itay Talgam: So we'll have a little chat later. (Laughter) But ... There is a vacancy for a ... But -- (Laughter) -- you could see that you could stop an orchestra with a finger. Now what does Riccardo Muti do? He does something like this ... (Laughter) And then -- sort of -- (Laughter) So not only the instruction is clear, but also the sanction, what will happen if you don't do what I tell you. (Laughter) So, does it work? Yes, it works -- to a certain point.
Итај Талгам: Касније ћемо попричати. (Смех) Али... Постоји упражњено место за... Али -- (Смех) -- могли сте да видите да можете зауставити оркестар једним прстом. Па, шта Рикаро Мути ради? Он ради нешто попут овога... (Смех) И онда -- нешто као -- (смех) Тако да су не само инструкције јасне, већ и казне, шта ће се десити ако не урадите оно што вам каже. (Смех) Па, да ли то ради? Да, ради -- до одређне тачке.
When Muti is asked, "Why do you conduct like this?" He says, "I'm responsible." Responsible in front of him. No he doesn't really mean Him. He means Mozart, which is -- (Laughter) -- like a third seat from the center. (Laughter) So he says, "If I'm -- (Applause) if I'm responsible for Mozart, this is going to be the only story to be told. It's Mozart as I, Riccardo Muti, understand it."
Када су питали Мутија, "Зашто диригујете тако?" Одговорио је, "Ја сам одговоран." Одговоран пред њим. Не, он није мислио на Њега. Он мисли на Моцарта, који је -- (смех) -- као треће седиште од центра. (Смех) Па, рекао је "Ако сам -- (Аплауз) ако сам одговоран према Моцарту, ово ће бити једина прича коју сам испричао. То је Моцарт како га ја, Рикардо Мути, разумем."
And you know what happened to Muti? Three years ago he got a letter signed by all 700 employees of La Scala, musical employees, I mean the musicians, saying, "You're a great conductor. We don't want to work with you. Please resign." (Laughter) "Why? Because you don't let us develop. You're using us as instruments, not as partners. And our joy of music, etc., etc. ..." So he had to resign. Isn't that nice? (Laughter) He's a nice guy. He's a really nice guy. Well, can you do it with less control, or with a different kind of control? Let's look at the next conductor, Richard Strauss.
И знате шта се десило Мутију? Пре три године добио је писмо које је потписало свих 700 запослених у Ла Скали, запослени музичари, мислим музичари, у коме је писало, "Ви сте велики диригент. Ми не желимо да радимо са Вама. Молимо дајте оставку." (Смех) "Зашто? Зато што нам не дате да се развијамо. Ви нас користите као инструменте, не као партнере. И наше уживање у музици, итд... итд..." Тако је морао да да отказ. Није ли то дивно? (Смех) Он је фин момак. Он је заиста фин момак. Па, можете ли то радити са мање контроле или другом врстом контроле? Погледајмо следећег диригента, Рихарда Штрауса.
(Music)
(Музика)
I'm afraid you'll get the feeling that I really picked on him because he's old. It's not true. When he was a young man of about 30, he wrote what he called "The Ten Commandments for Conductors." The first one was: If you sweat by the end of the concert it means that you must have done something wrong. That's the first one. The fourth one you'll like better. It says: Never look at the trombones -- it only encourages them. (Laughter)
Бојим се да ће вам се учинити да сам се закачио за њега јер је стар. То није истина. Када је био младић око 30те, написао је оно што је назвао "Десет заповести за диригенте." Прва је била: Ако се ознојиш до краја концерта то значи да мора да си нешто урадио погрешно. То је прва. Четврту ћете више волети. Она каже: Никада не гледај у тромбоне --- то ће их само подстаћи. (Смех)
So, the whole idea is really to let it happen by itself. Do not interfere. But how does it happen? Did you see him turning pages in the score? Now, either he is senile, and doesn't remember his own music, because he wrote the music. Or he is actually transferring a very strong message to them, saying, "Come on guys. You have to play by the book. So it's not about my story. It's not about your story. It's only the execution of the written music, no interpretation." Interpretation is the real story of the performer. So, no, he doesn't want that. That's a different kind of control. Let's see another super-conductor, a German super-conductor. Herbert von Karajan, please.
Па, цела идеја је да се пусти да се догоди само од себе. Без мешања. Али како се догоди? Да ли сте га видели како окреће стране у партитури? Сад, или је сенилан, и не памти сопствену музику, јер је он написао музику. Или он, заправо, преноси веома јаку поруку, говорећи, "Хајде народе. Морате свирати како је написано." Тако то није моја прича. Нити је ваша прича. То је само извођење написане музике, без интерпретације." Интерпретација је права прича извођача. Па, не, он то не жели. То је друга врста контроле. Да видимо другог супер-диригента, немачког супер-диригента. Херберт вон Карајан, молим вас.
(Music)
(Музика)
What's different? Did you see the eyes? Closed. Did you see the hands? Did you see this kind of movement? Let me conduct you. Twice. Once like a Muti, and you'll -- (Claps) -- clap, just once. And then like Karajan. Let's see what happens. Okay? Like Muti. You ready? Because Muti ... (Laughter) Okay? Ready? Let's do it.
У чему је разлика? Да ли сте видели очи? Затворене. Да ли сте видели руке? Да ли сте видели овакав покрет? Да вам оддиригујем. Два пута. Једном попут Мутија, и ви ћете -- (тапше) -- тапшнути, само једном. И онда попут Карајана. Да видимо шта се догађа. Океј? Као Мути. Спремни? Јер Мути... (Смех) У реду? Спремни? Хајмо.
Audience: (Claps)
Публика: (Тапше)
Itay Talgam: Hmm ... again.
Итај Талгам: Хмм... опет.
Audience: (Claps) Itay Talgam: Good. Now like a Karajan. Since you're already trained, let me concentrate, close my eyes. Come, come.
Публика: (Тапше) Итај Талгам: Добро. Сада као Карајан. Пошто сте већ увежбани, да се концентришем, затворим очи. Хајде, хајде.
Audience: (Claps) (Laughter)
Публика: (Тапше) (Смех)
Itay Talgam: Why not together? (Laughter) Because you didn't know when to play. Now I can tell you, even the Berlin Philharmonic doesn't know when to play. (Laughter) But I'll tell you how they do it. No cynicism. This is a German orchestra, yes? They look at Karajan. And then they look at each other. (Laughter) "Do you understand what this guy wants?" And after doing that, they really look at each other, and the first players of the orchestra lead the whole ensemble in playing together.
Итај Талгам: Зашто не заједно? (Смех) Зато што нисте знали када да свирате. Сада вам могу рећи, чак ни Берлинска Филхармонија не зна када да свира. (Смех) Али ћу вам рећи како они то раде. Без цинизма. То је немачки оркестар, да? Они гледају Карајана. И онда гледају један другог. (Смех) "Да ли разумеш шта овај лик хоће?" И после тога, они заправо гледају један другог, и први свирач оркестра води читав ансамбл кроз заједничко свирање.
And when Karajan is asked about it he actually says, "Yes, the worst damage I can do to my orchestra is to give them a clear instruction. Because that would prevent the ensemble, the listening to each other that is needed for an orchestra." Now that's great. What about the eyes? Why are the eyes closed? There is a wonderful story about Karajan conducting in London. And he cues in a flute player like this. The guy has no idea what to do. (Laughter) "Maestro, with all due respect, when should I start?" What do you think Karajan's reply was? When should I start? Oh yeah. He says, "You start when you can't stand it anymore." (Laughter)
И када су питали Карајана о томе он је рекао, "Да, највећа штета коју могу учинити мом оркестру јесте да им дам јасно упутство. Зато што би то спречило чланове ансамбла да слушају један другог што је у оркестру неопходно." Па то је сјајно. Шта са његовим погледом? Зашто су очи затворене? Постоји дивна прича о Карајану кад је дириговао у Лондону. Дао је сигнал флаутисти овако. Човек није имао појма шта да ради. (Смех) "Маестро, уз дужно поштовање, када треба да почнем?" Шта мислиште шта је био Крајанов одговор? Када да почне? О да. Рекао је, "Почните кад више не будете могли да издржите." (Смех)
Meaning that you know you have no authority to change anything. It's my music. The real music is only in Karajan's head. And you have to guess my mind. So you are under tremendous pressure because I don't give you instruction, and yet, you have to guess my mind. So it's a different kind of, a very spiritual but yet very firm control. Can we do it in another way? Of course we can. Let's go back to the first conductor we've seen: Carlos Kleiber, his name. Next video, please.
То значи да знате да немате ауторитет да промените било шта. То је моја музика. Права музика је само у Карајановој глави. И ви морате да погодите моје мисли. Тако да сте под огромним притиском јер вам не дајем упутство, а опет, треба да погодите моје мисли. Тако, то је друга врста, веома духовна, а опет веома чврста врста контроле. Да ли можемо другачије да је урадимо? Наравно да можемо. Вратимо се првом диригенту ког смо видели: Карлос Клајбер, његово име. Следећи видео, молим вас.
(Music)
(Музика)
(Laughter) Yeah. Well, it is different. But isn't that controlling in the same way? No, it's not, because he is not telling them what to do. When he does this, it's not, "Take your Stradivarius and like Jimi Hendrix, smash it on the floor." It's not that. He says, "This is the gesture of the music. I'm opening a space for you to put in another layer of interpretation." That is another story.
(Смех) Да. Па, то је другачије. Али зар то није контролисање на исти начин? Не, није, јер им он не говори шта да ураде. Када он уради ово, то није, "Узми свог Страдиваријуса и као Џими Хендрикс, разби га о под." То није то. Он говори, "Ово је покрет музике. Ја отварам простор за тебе да поставиш још један слој интерпретације." То је друга прича.
But how does it really work together if it doesn't give them instructions? It's like being on a rollercoaster. Yeah? You're not really given any instructions, but the forces of the process itself keep you in place. That's what he does. The interesting thing is of course the rollercoaster does not really exist. It's not a physical thing. It's in the players' heads.
Али како им то успева заједно ако им не даје упутства? То је као да сте на ролер-костеру. Да? Нисте добили никаква упутства, али вас сама сила процеса држи на месту. То он ради. Интересантно је да, наравно, ролер-костер заправо не постоји. То није физичка ствар. Он је у главама свирача.
And that's what makes them into partners. You have the plan in your head. You know what to do, even though Kleiber is not conducting you. But here and there and that. You know what to do. And you become a partner building the rollercoaster, yeah, with sound, as you actually take the ride. This is very exciting for those players. They do need to go to a sanatorium for two weeks, later. (Laughter) It is very tiring. Yeah? But it's the best music making, like this.
И то их претвара у партнере. Имате план у својој глави. Знате шта да радите, иако вам Клајбер не диригује. Тек ту и тамо. Ви знате шта да урадите. И ви постајете партнер градећи ролер-костер, да, звуком, док се, заправо, возите. То је веома узбудљиво за ове свираче. Они морају да оду у санаторијум на две недеље, после тога. (Смех) То је веома заморно. Да? Али је то најбоље музицирање, као ово.
But of course it's not only about motivation and giving them a lot of physical energy. You also have to be very professional. And look again at this Kleiber. Can we have the next video, quickly? You'll see what happens when there is a mistake.
Али наравно да није само у питању мотивација и давања доста физичке енергије. Такође морате бити веома професионални. И погледајте поново овог Клајбера. Можемо ли следећи видео, брзо? Видићете шта се деси када се погреши.
(Music) Again you see the beautiful body language. (Music) And now there is a trumpet player who does something not exactly the way it should be done. Go along with the video. Look. See, second time for the same player. (Laughter) And now the third time for the same player. (Laughter) "Wait for me after the concert. I have a short notice to give you." You know, when it's needed, the authority is there. It's very important. But authority is not enough to make people your partners.
(Музика) Поново видите леп говор тела. (Музика) И ево га трубач који ради нешто не баш онако како треба. Наставимо са снимком. Гледајте. Видите, други пут за истог свирача. (Смех) И трећи пут за истог свирача. (Смех) "Сачекај ме после концерта. Морам пар речи са тобом..." Знате, када је потребно, ауторитет је ту. То је веома важно. Али ауторитет није довољан да људе учини вашим партнерима.
Let's see the next video, please. See what happens here. You might be surprised having seen Kleiber as such a hyperactive guy. He's conducting Mozart. (Music) The whole orchestra is playing. (Music) Now something else. (Music) See? He is there 100 percent, but not commanding, not telling what to do. Rather enjoying what the soloist is doing. (Music)
Да погледамо следећи снимак, молићу. Видите шта се овде дешава. Можда сте изненађени што видите Клајбера као овако хиперактивног човека. Он диригује Моцарта. (Музика) Цео оркестар свира. (Музика) Сада нешто друго. (Музика) Видите? Он је присутан 100 посто, али не заповеда, не говори шта да се ради. Пре ужива у ономе што солиста ради. (Музика)
Another solo now. See what you can pick up from this. (Music) Look at the eyes. Okay. You see that? First of all, it's a kind of a compliment we all like to get. It's not feedback. It's an "Mmmm ..." Yeah, it comes from here. So that's a good thing. And the second thing is it's about actually being in control, but in a very special way. When Kleiber does -- did you see the eyes, going from here? (Singing) You know what happens? Gravitation is no more.
Још један соло. Видите шта можете уочити овде. (Музика) Погледајте у очи. У реду. Да ли сте видели? Пре свега, то је врста комплимента који сви волимо да добијемо. То није одговор. "То је "Мммм..." Да, то долази одавде. То је добра ствар. Друга ствар је да се ради о контролисању, али на веома посебан начин. Када Клајбер уради -- да ли сте видели очи, почевши одавде? (Пева) Знате шта се догађа? Гравитације нема.
Kleiber not only creates a process, but also creates the conditions in the world in which this process takes place. So again, the oboe player is completely autonomous and therefore happy and proud of his work, and creative and all of that. And the level in which Kleiber is in control is in a different level. So control is no longer a zero-sum game. You have this control. You have this control. And all you put together, in partnership, brings about the best music. So Kleiber is about process. Kleiber is about conditions in the world.
Клајбер не само да ствара процес, већ ствара и услове у свету у коме се процес дешава. Па је опет, обоиста потпуно аутономан и стога срећан и поносан на свој рад, и креативан и то све. Ниво на ком Клајбер управља је на потпуно другом нивоу. Контрола више није игра нулте суме. Ви имате контролу. Ви имате контролу. И све што саберете, кроз партнерство, даје најбољу музику. Код Клајбера су у питању процеси. Код Клајбера су у питању услови света.
But you need to have process and content to create the meaning. Lenny Bernstein, my own personal maestro. Since he was a great teacher, Lenny Bernstein always started from the meaning. Look at this, please.
Али морате имати процес и садржај да створите значење. Лени Бернштајн, мој лични маестро. Пошто је био велики учитељ, Лени Бернштајн је увек почињао од значења. Погледајте ово, молићу.
(Music)
(Музика)
Do you remember the face of Muti, at the beginning? Well he had a wonderful expression, but only one. (Laughter) Did you see Lenny's face? You know why? Because the meaning of the music is pain. And you're playing a painful sound. And you look at Lenny and he's suffering. But not in a way that you want to stop. It's suffering, like, enjoying himself in a Jewish way, as they say. (Laughter) But you can see the music on his face. You can see the baton left his hand. No more baton. Now it's about you, the player, telling the story. Now it's a reversed thing. You're telling the story. And you're telling the story. And even briefly, you become the storyteller to which the community, the whole community, listens to. And Bernstein enables that. Isn't that wonderful?
Сећате ли се лица Мутија, са почетка? Он је имао диван израз, али само један. (Смех) Да ли сте видели Ленијево лице? Знате зашто? Зато што је смисао музике бол. И ви свирате болан звук. И погледате у Ленија и он пати. Али не на начин да пожелите да станете. То је патња попут уживања на јеврејски начин, као што кажу. (Смех) Али можете видети музику на његовом лицу. Можете видети палицу како је испала из руке. Нема више палице. Сада сте у питању ти, свирач, који прича причу. Сада је обрнуто. Ти причаш причу. И ти причаш причу. И макар накратко, ти постајеш приповедач кога заједница, читава заједница, слуша. И Бернштајн то омогућава. Зар то није дивно?
Now, if you are doing all the things we talked about, together, and maybe some others, you can get to this wonderful point of doing without doing. And for the last video, I think this is simply the best title. My friend Peter says, "If you love something, give it away." So, please.
Сад, ако радите све ствари, о којима смо причали, заједно и можда још неке, можете доћи до ове дивне тачке рада без рада. И, за последњи видео, мислим да је ово једноставно најбољи наслов. Мој пријатељ Петар је рекао, "Ако волиш нешто, подари га." Па, молићу.
(Music)
(Музика)
(Applause)
(Аплауз)