Thank you so much. It's really scary to be here among the smartest of the smart.
Многу ви благодарам. Навистина е страшно да се биде тука помеѓу најпаметните од паметните.
(Laughter)
Тука сум за да ви раскажам неколку приказни за страста.
I'm here to tell you a few tales of passion. There's a Jewish saying that I love: What is truer than truth? Answer: the story.
Постои една еврејска поговорка, која јас ја сакам. „Што е повистинито од вистината? - Одговор: Приказната.“
I'm a storyteller. I want to convey something that is truer than truth about our common humanity. All stories interest me, and some haunt me until I end up writing them. Certain themes keep coming up: justice, loyalty, violence, death, political and social issues, freedom. I'm aware of the mystery around us, so I write about coincidences, premonitions, emotions, dreams, the power of nature, magic.
Јас сум раскажувач. Сакам да пренесам нешто што е повистинито од вистината за нашето заедничко човештво. Сите приказни ме интересираат, некои ме прогонуваат сè додека не ги напишам. Одредени теми постојано се појавуваат: правда, верност, насилство, смрт, политички и општествени прашања, слобода. Свесна сум за мистериозноста околу нас, па затоа пишувам за случајности, претчувства, чувства, сништа, за моќта на природата, за магија.
In the last 20 years, I have published a few books, but I have lived in anonymity until February of 2006, when I carried the Olympic flag in the Winter Olympics in Italy. That made me a celebrity.
Во последните 20 години имам издадено неколку книги, но живеев анонимно сè до февруари 2006та, кога го носев знамето на Зимските Олимписки игри во Италија. Така станав славна. Сега луѓето ме препознаваат во трговски центри,
(Laughter)
Now people recognize me in Macy's, and my grandchildren think that I'm cool.
а моите внуци сметаат дека сум кул. (Смеа)
(Laughter)
Дозволете ми да ви раскажам за моите пет минути слава.
Allow me to tell you about my four minutes of fame. One of the organizers of the Olympic ceremony, of the opening ceremony, called me and said that I had been selected to be one of the flag bearers. I replied that surely, this was a case of mistaken identity, because I'm as far as you can get from being an athlete. Actually, I wasn't even sure that I could go around the stadium without a walker.
Еден од организаторите на олимписката церемонија, на церемонијата на отворање, ме повика и ми рече дека сум избрана да бидам една од носачките на знаме. Реков ова мора да е случај на погрешен идентитет, затоа што ни малку не сум спортски тип. Всушност, не бев ни сигурна дека можам да одам низ стадионот без некаква помош.
(Laughter)
(Смеа)
I was told that this was no laughing matter. This would be the first time that only women would carry the Olympic flag. Five women, representing five continents, and three Olympic gold medal winners. My first question was, naturally: What was I going to wear?
Ми рекоа дека работава не е за смеење. Ова ќе е првиот пат само жени да го носат Олимпиското знаме. Пет жени, претставувајќи пет континенти, и 3 добитнички на златен олимписки медал. Природно, моето прво прашање беше: „Што ќе носам?“
(Laughter)
(Смеа)
"A uniform," she said, and asked for my measurements. My measurements. I had a vision of myself in a fluffy anorak, looking like the Michelin Man.
„Униформа“-ми рече, и ме праша за моите мерки. Моите мерки. Се замислив себе си во пуфкаста ветровка, изгледајќи како човечето од „Мишелин“.
(Laughter)
(Смеа)
By the middle of February, I found myself in Turin, where enthusiastic crowds cheered when any of the 80 Olympic teams was in the street. Those athletes had sacrificed everything to compete in the games. They all deserved to win, but there's the element of luck. A speck of snow, an inch of ice, the force of the wind can determine the result of a race or a game. However, what matters most, more than training or luck, is the heart. Only a fearless and determined heart will get the gold medal. It is all about passion. The streets of Turin were covered with red posters announcing the slogan of the Olympics: "Passion lives here." Isn't it always true?
До средината на февруари, се најдов во Турин, каде ентузијастички настроените групи навиваа кога некои од 80те олимписки тимови беа на улица. Тие спортисти жртвуваа сè за да се натпреваруваат на Игрите. Сите тие заслужуваа да победат, но постои и моментот на среќа. Честичка снег, милиметар мраз, силата на ветрот можат да го одредат резултатот на една трка или игра. Како и да е, тоа што е најважно - повеќе од обуката или среќата - е срцето. Само бестрашните и одлучни срца го добиваат златниот медал. Сè е во страста. Улиците на Турин беа прекриени со црвени постери објавувајќи го слоганот на Игрите. „Страста живее тука“. Зарем тоа не е секогаш вистина? Срцето е тоа кое нè понесува и ја одредува нашата судбина.
Heart is what drives us and determines our fate. That is what I need for my characters in my books: a passionate heart. I need mavericks, dissidents, adventurers, outsiders and rebels, who ask questions, bend the rules and take risks. People like all of you in this room. Nice people with common sense do not make interesting characters.
Тоа е она што ми е потребно за ликовите во моите книги, страствено срце. Ми требаат непослушници, дисиденти, авантуристи, отпадници и бунтовници, кои прашуваат, прекршуваат правила и превземаат ризици. Луѓео како вас во оваа просторија. Фини луѓе со здрав разум не се интересни ликови.
(Laughter)
(Смеа)
They only make good former spouses.
Тие се само добри поранешни сопружници.
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
In the greenroom of the stadium, I met the other flag bearers: three athletes and the actresses Susan Sarandon and Sophia Loren. Also, two women with passionate hearts: Wangari Maathai, the Nobel Prize winner from Kenya who has planted 30 million trees, and by doing so, she has changed the soil, the weather, in some places in Africa, and of course, the economic conditions in many villages; and Somaly Mam, a Cambodian activist who fights passionately against child prostitution. When she was 14 years old, her grandfather sold her to a brothel. She told us of little girls raped by men who believe that having sex with a very young virgin will cure them from AIDS, and of brothels where children are forced to receive 15 clients per day, and if they rebel, they are tortured with electricity.
Во зелената соба на стадионот, сретнав и други носачки на знамиња: три спортистки, како и актерките Сузан Сарандон и Софија Лорен. Исто така, и две жени со страствени срца: Вангари Матаи, добитничка на Нобелова награда од Кенија која има засадено 30 милиони дрвца. И правејќи го тоа, ги изменила почвата, времето во некои области на Африка, и секако економските услови на многу села. И Сомали Мам, активистка од Камбоџа која страствено се бори против детската проституција. Кога имала 14, нејзиниот дедо ја продал во бордел. Ни раскажа за мали девојчиња силувани од мажи кои веруваат дека ако имаат секс со многу млада девица ќе се излечат од СИДА. И за борделите каде децата се принудени да примаат петнаесет клиенти дневно, и доколку се побунат - ги малтретираат со струја.
In the greenroom, I received my uniform. It was not the kind of outfit that I normally wear, but it was far from the Michelin Man suit that I had anticipated. Not bad, really. I looked like a refrigerator.
Во зелената соба ја добив мојата униформа. Не беше нешто што нормално би го носела, но беше далеку од костимот на човечето на „Мишелин“ кој го очекував. Не беше лошо, навистина. Изгледав како фрижидер.
(Laughter)
(Смеа)
But so did most of the flag bearers, except Sophia Loren, the universal symbol of beauty and passion. Sophia is over 70 and she looks great. She's sexy, slim and tall, with a deep tan. Now, how can you have a deep tan and have no wrinkles? I don't know. When asked in a TV interview how could she look so good, she replied, "Posture."
Како повеќето носачки на знамиња, освен Софија Лорен, универзалниот симбол за убавина и страст. Софија има повеќе од 70 години и изгледа одлично. Таа е секси, тенка и висока, со темен тен. Како можеш да имаш темен тен, а да немаш брчки? Не знам. Кога на едно тв-интервју ја запрашаа: „Како може да изгледаш толку добро?“ Таа одговори: „Ставот. Мојот грб е секогаш исправен,
(Laughter)
"My back is always straight, and I don't make old people's noises."
и не правам звуци кои ги прават старите.“ (Смеа)
(Laughter)
So there you have some free advice from one of the most beautiful women on earth: no grunting, no coughing, no wheezing, no talking to yourselves, no farting.
Ете, сега имате неколку бесплатни совети од една од најубавите жени на планетата. Без грофтање, без кашлање, без бревтање, без зборување сами со себе, без прдење.
(Laughter)
(Смеа)
Well, she didn't say that, exactly.
Па, не го рече баш тоа.
(Laughter)
(Смеа)
At some point around midnight, we were summoned to the wings of the stadium, and the loudspeakers announced the Olympic flag, and the music started -- by the way, the same music that starts here, the "Aida" march. Sophia Loren was right in front of me. She's a foot taller than I am, not counting the poofy hair.
Некаде околу полноќ, бевме повикани на еден дел на стадионот, кога звучниците го најавија Олимпиското знаме, и музиката започна - патем, истата музика која започна тука, Маршот на Аида. Софија Лорен беше точно пред мене - таа е 30cm повисока од мене, не сметајќи ја натапираната коса.
(Laughter)
(Смеа)
She walked elegantly, like a giraffe on the African savanna, holding the flag on her shoulder. I jogged behind --
Чекореше елегантно, како жирафа во африканска савана, држејќи го знамето на нејзиното рамо. Јас трчав позади (Смеа)
(Laughter)
на врвот на моите прсти, држејќи го знамето со крената рака,
on my tiptoes, holding the flag on my extended arm, so that my head was actually under the damn flag.
така што главата ми беше точно под проклето знаме. (Смеа)
(Laughter)
Секако, сите камери беа свртени кон Софија.
All the cameras were, of course, on Sophia. That was fortunate for me, because in most press photos, I appear too -- although, often between Sophia's legs --
За среќа, зашто на повеќето фотографии од пресовите и јас се појавувам, иако помеѓу нозете на Софија. (Смеа)
(Laughter)
Место каде повеќето мажи би сакале да бидат.
a place where most men would love to be.
(Смеа)
(Laughter)
(Аплауз)
(Applause)
Најдобрите 4 минути од мојот живот
The best four minutes of my entire life were those in the Olympic stadium. My husband is offended when I say this, although I have explained to him that what we do in private usually takes less than four minutes --
беа тие од Олимпискиот стадион. Мојот сопруг се навредува кога ќе го кажам ова, иако му објаснив дека тоа што ние приватно го правиме обично трае помалку од пет минути,
(Laughter)
(Смеа)
so he shouldn't take it personally.
па, не би требало да го сфаќа лично.
(Laughter)
Ги имам сите новинарски статии од тие прекрасни 4 минути,
I have all the press clippings of those four magnificent minutes because I don't want to forget them when old age destroys my brain cells. I want to carry in my heart forever the key word of the Olympics: passion.
затоа што не сакам да ги заборавам кога староста ќе ми ги уништи мозочните ќелии. Сакам засекогаш да го носам во срцето клучниот збор од Игрите, страст. Па, еве една приказна за страстта.
So here's a tale of passion. The year is 1998, the place is a prison camp for Tutsi refugees in Congo. By the way, 80 percent of all refugees and displaced people in the world are women and girls. We can call this place in Congo a death camp, because those who are not killed will die of disease or starvation. The protagonists of this story are a young woman, Rose Mapendo, and her children. She's pregnant and a widow. Soldiers had forced her to watch as her husband was tortured and killed. Somehow she manages to keep her seven children alive, and a few months later, she gives birth to premature twins, two tiny little boys. She cuts the umbilical cord with a stick and ties it with her own hair. She names the twins after the camp's commanders to gain their favor, and feeds them with black tea because her milk cannot sustain them. When the soldiers burst in her cell to rape her oldest daughter, she grabs hold of her and refuses to let go, even when they hold a gun to her head. Somehow, the family survives for 16 months, and then, by extraordinary luck and the passionate heart of a young American man, Sasha Chanoff, who manages to put her in a US rescue plane, Rose Mapendo and her nine children end up in Phoenix, Arizona, where they're now living and thriving.
Годината е 1998, местото е затворски камп за Тутси бегалците во Конго. Патем, 80% од сите бегалци и раселени луѓе во светот се жени и девојчиња. Ова место во Конго можеме да го наречеме „Камп на смртта“, затоа што тие кои не се убиени, ќе умрат од болест или изгладнетост. Актерите во оваа приказна се една млада жена - Роуз Мапендо и нејзините деца. Таа е бремена, и е вдовица. Војниците ја натерале да гледа како нејзиниот сопруг е измачуван и убиен. Таа некако успева да ги одржи нејзините седум деца во живот, а неколку месеци подоцна, предвремено раѓа близначиња. Две малечки момченца. Самата ја пресекува папочната врвца со прачка, и ја врзува со нејзината коса. Ги нарекува близнаците по командирите во кампот за да ја придобие нивната милост, и ги храни со црн чај зашто нејзиното млеко не може да ги нахрани. Кога војници упаѓаат во ќелијата да ја силуваа најстарата ќерка, таа ја грабнува и одбива да ја пушти, дури и кога тие ѝ вперуваат пиштол во главата. Семејството некако преживува во следните 16 месеци, и тогаш, со невидена среќа и со страствено срцето на младиот Американец Саша Шаноф кој успева да ја стави во американски авион за спасување, Роуз Мапендо и нејзините 9 деца завршуваат во Феникс, Аризона, каде што и сега живеат и напредуваат.
"Mapendo," in Swahili, means "great love." The protagonists of my books are strong and passionate women like Rose Mapendo. I don't make them up; there's no need for that. I look around, and I see them everywhere. I have worked with women and for women all my life. I know them well. I was born in ancient times, at the end of the world, in a patriarchal Catholic and conservative family. No wonder that by age five, I was a raging feminist -- although the term had not reached Chile yet, so nobody knew what the heck was wrong with me.
Мапендо, на свахили значи „голема љубов“. Ликовите во моите книги се силни и страствени жени, како Роуз Мапендо. Не ги измислувам. Нема потреба за тоа. Погледнувам наоколу и насекаде ги здогледувам. Имам работено со жени и за жените целиот мој живот. Добро ги познавам. Родена сум во праисториски времиња, на крајот на светот во патријахално, католичко и конзервативно семејство. Не е ни чудно што на пет годишна возраст бев бунтовна феминистка, иако тој поим сèуште немаше пристигнато во Чиле, па никој не знаеше што по ѓаволите не е во ред со мене.
(Laughter)
(Смеа)
I would soon find out that there was a high price to pay for my freedom and for questioning the patriarchy. But I was happy to pay it, because for every blow that I received, I was able to deliver two.
Наскоро ќе дознаам дека цената за мојата слобода и за непочитувањето на патријахалноста е висока. Но, сакав да ја платам, зашто за секој удар што го добивав, можев да возвратам со два. (Смеа)
(Laughter)
Once, when my daughter Paula was in her twenties, she said to me that feminism was dated, that I should move on. We had a memorable fight. Feminism is dated? Yes, for privileged women like my daughter and all of us here today, but not for most of our sisters in the rest of the world, who are still forced into premature marriage, prostitution, forced labor. They have children that they don't want or they cannot feed. They have no control over their bodies or their lives. They have no education and no freedom. They are raped, beaten up and sometimes killed with impunity. For most Western young women of today, being called a "feminist" is an insult. Feminism has never been sexy, but let me assure you that it never stopped me from flirting, and I have seldom suffered from lack of men.
Еднаш, кога ќерка ми Пола имаше 20-на год. ми рече дека феминизмот е застарен и треба да продолжам понатаму. Имавме караница за паметење. Феминизмот е застарен? Да, за привилегирани жени како ќерка ми и за сите кои сме тука денес, но не и за поголемиот дел од нашите сестри во светот, кои сèуште се приморани на предвремени бракови, проституција, присилна работа. Тие имаат деца кои не ги посакувале или не можат да ги нахранат. Тие немаат контрола врз нивните тела и нивните животи. Тие немаат ниту образование, ниту слобода. Тие се силувани, претепувани, а понекогаш и убивани по казна. За повеќето жени од Западот денес, да бидат наречени феминистки е навреда. Феминизмот никогаш не бил секси, но дозволете ми да ве убедам дека никогаш не ме спречил да флертувам, а јас ретко страдав од недостаток на мажи.
(Laughter)
(Смеа)
Feminism is not dead, by no means. It has evolved. If you don't like the term, change it, for Goddess' sake. Call it "Aphrodite" or "Venus" or "bimbo" or whatever you want. The name doesn't matter, as long as we understand what it is about, and we support it.
Феминизмот, во никој случај не е мртов. Тој има еволуирано. Доколку не ви се допаѓа терминот аман променете го. Наречете го „Афродита“,Венера“,шмизла“, или како сакате, името не е важно сè додека разбираме што значи и го поддржуваме. Така, еве уште една приказна за страста, но оваа е тажна.
So here's another tale of passion, and this is a sad one. The place is a small women's clinic in a village in Bangladesh. The year is 2005. Jenny is a young American dental hygienist who has gone to the clinic as a volunteer during her three-week vacation. She's prepared to clean teeth, but when she gets there, she finds out that there are no doctors, no dentists, and the clinic is just a hut full of flies. Outside, there is a line of women who have waited several hours to be treated. The first patient is in excruciating pain because she has several rotten molars. Jenny realizes that the only solution is to pull out the bad teeth. She's not licensed for that; she has never done it. She risks a lot and she's terrified. She doesn't even have the proper instruments, but fortunately, she has brought some novocaine. Jenny has a brave and passionate heart. She murmurs a prayer and she goes ahead with the operation. At the end, the relieved patient kisses her hands. That day the hygienist pulls out many more teeth.
Местото е мала клиника за жени во село во Бангладеш. Годината е 2005та. Џени е млада американска забна асистентка, која дошла во клиниката како волонтер за време на нејзиниот тринеделен одмор. Таа знае како да чисти заби, но кога пристигнала открила дека нема доктори, нема забари, а клиниката е всушност колиба полна со муви. Однадвор, имало редица жени кои чекале неколку часа да бидат лекувани. Првата пациентка има неподносливи болки затоа што има неколку расипани катници. Џени сфаќа дека единственото решение е да се извадат расипаните заби. Таа нема лиценцаи никогаш не го правела тоа претходно Многу ризикува и е преплашена. Таа дури ги нема ни соодветните инструменти, но, за среќа донела малку анестезија. Џени има храбро и страсно срце. Промрморува молитва и продолжува со операцијата. На крајот,смирената пациентка ѝ ги бакнува рацете. Тој ден асистентката вади еден куп заби.
The next morning, when she comes again to the so-called clinic, her first patient is waiting for her with her husband. The woman's face looks like a watermelon. It is so swollen that you can't even see the eyes. The husband, furious, threatens to kill the American. Jenny is horrified at what she has done. But then, the translator explains that the patient's condition has nothing to do with the operation. The day before, her husband beat her up because she was not home in time to prepare dinner for him.
Следното утро, кога поворно доаѓа во т.н.р.клиника, првата пациентка ја чека заедно со нејзиниот сопруг. Лицето на жената изгледа како лубеница. Толку е натечено што дури ни очите не ѝ се гледаат. Сопругот, бесен, се заканува дека ќе ја убие Американката. Џени е престрашена од тоа што го направила, но тогаш преведувачот објаснува дека состојбата на пациентката нема никаква врска со операцијата. Претходниот ден, сопруг отја претепал зашто не дошла дома на време за да му подготви вечера.
Millions of women live like this today. They are the poorest of the poor. Although women do two-thirds of the world's labor, they own less than one percent of the world's assets. They are paid less than men for the same work, if they're paid at all, and they remain vulnerable because they have no economic independence, and they are constantly threatened by exploitation, violence and abuse. It is a fact that giving women education, work, the ability to control their own income, inherit and own property benefits the society. If a woman is empowered, her children and her family will be better off. If families prosper, the village prospers, and eventually, so does the whole country.
Денес, милиони жени живеат вака. Тие се посиромашни и од сиромашните. Иако 2/3 од светската работна сила се жени, тие поседуваат помалку од 1% од светскиот имот. Тие се помалку платени од мажите за истата работа - ако воопшто се платени, и остануваат ранливи затоа што немаат економска независност, и постојано им се закануваат со екслпоатација. насилство и малтретирање. Факт е дека со пристап до образование и работа за жените, можност да ги контролираат своите приходи, да наследуваат и поседуваат имот, придонесува за општеството. Доколку жената има права, нејзините деца и нејзиното семејство подобро ќе живеат. Ако семејствата напредуваат, селата напредуваат, на крај и државата ќе напредува.
Wangari Maathai goes to a village in Kenya. She talks with the women and explains that the land is barren because they have cut and sold the trees. She gets the women to plant new trees and water them, drop by drop. In a matter of five or six years, they have a forest, the soil is enriched, and the village is saved.
Вангари Матаи оди во едно село во Кенија. Зборува со жените и им објаснува дека земјата е неплодна, затоа што ги исекле и продале сите дрвја. Таа ги убедува жените да садат нови дрвца и да ги наводнуваат, капка по капка. За околу пет или шест години, тие ќе имаат цела шума, почвата ќе е збогатена, а селото спасено.
The poorest and most backward societies are always those that put women down. Yet this obvious truth is ignored by governments and also by philanthropy. For every dollar given to a women's program, 20 dollars are given to men's programs. Women are 51 percent of humankind. Empowering them will change everything, more than technology and design and entertainment. I can promise you that women working together -- linked, informed and educated -- can bring peace and prosperity to this forsaken planet. In any war today, most of the casualties are civilians, mainly women and children. They are collateral damage. Men run the world, and look at the mess we have. What kind of world do we want? This is a fundamental question that most of us are asking. Does it make sense to participate in the existing world order? We want a world where life is preserved and the quality of life is enriched for everybody, not only for the privileged.
Најсиромашните и најзаостанатите општества се секогаш тие кои ги обесправуваат жените. Сепак, оваа очигледна вистина е игнорирана од владите, а, исто така и од филантропијата. За секој долар даден за програми за жени, се даваат 20 долари за програми за мажи. Жените сочинуваат 51% од човечкиот род. Давајќи им право, тие ќе сменат сè, повеќе отколку технологијата, дизајнот и забавата. Можам да ви ветам дека жените кои заедно работаат, сплотено, информирано и образовано, можат да донесат мир и напредок на оваа заборавена планета. Во секоја војна денес, најголемиот дел од жртвите се цивили, главно жени и деца. Тие претставуваат колатерална штета. Мажите го предводат светот, и погледнете во каков хаос се наоѓаме. Каков вид на свет ние сакаме? Ова е основното прашање кое повеќето од нас го поставуваат. Дали има смисла да учествуваме во постоечкиот светски поредок? Сакаме свет каде животот е заштитен, а квалитетот на живот е збогатен за сите, не само за привилегираните.
In January, I saw an exhibit of Fernando Botero's paintings at the UC Berkeley library. No museum or gallery in the United States, except for the New York gallery that carries Botero's work, has dared to show the paintings, because the theme is the Abu Ghraib prison. They are huge paintings of torture and abuse of power, in the voluminous Botero style. I have not been able to get those images out of my mind or my heart.
Во јануари, бев на изложба на слики на Фернандо Ботеро во универзитетската библиотека на Беркли. Ниту еден музеј или галерија во САД, освен галеријата во Њујорк која ги прикажува делата на Ботеро, не се осмели да ги претстави сликите, затоа што темата е затворот „Абу Граиб“. Тие се огромни слики со измачување и злоупотреба на моќта, во опсежноста на стилот на Ботеро. Не можев да ги тргнам тие слики од мојата глава, ниту од моето срце.
What I fear most is power with impunity. I fear abuse of power, and the power to abuse. In our species, the alpha males define reality, and force the rest of the pack to accept that reality and follow the rules. The rules change all the time, but they always benefit them, and in this case, the trickle-down effect, which does not work in economics, works perfectly. Abuse trickles down from the top of the ladder to the bottom. Women and children, especially the poor, are at the bottom. Even the most destitute of men have someone they can abuse -- a woman or a child. I'm fed up with the power that a few exert over the many through gender, income, race and class.
Тоа од што најмногу се плашам е моќта на казнување. Се плашам од злоупотреба на моќ и од моќ на злоупотреба. Во нашиот вид, алфа-мажјаците ја дефинираат реалноста, и го тераат остатокот од дувлото да ја прифатат таа реалност и да ги следат правилата. Правилата постојано се менуваат, но тие секогаш имаат корист, и тогаш, ефектот на економска политика во корист на богатите кој не постои во економијата, тука функционира беспрекорно. Злоупотребата се спушта од врвот на дното на скалата. Жените и децата, особено сиромашните, се на дното. Дури и најбедните мажи имаат некој кого можат да малтретираат, некоја жена или дете. Смачено ми е од моќ која неколкумина ја применуваат во однос на многуте преку родот, приходите, расата и класата.
I think that the time is ripe to make fundamental changes in our civilization. But for real change, we need feminine energy in the management of the world. We need a critical number of women in positions of power, and we need to nurture the feminine energy in men. I'm talking about men with young minds, of course. Old guys are hopeless; we have to wait for them to die off.
Сметам дека дојде време да се направат големи промени во оваа цивилизација. Но, за вистинска промена, имаме потреба од женска енергија во управувањето со светот. Потребен ни е значаен број на жени со позиција на моќ, и треба да ја негуваме феминистичката енергија кај мажите. Зборувам за мажите со млади умови, се разбира. Старите момци се безнадежни; мораме да почекаме да изумрат.
(Laughter)
(Смеа)
Yes, I would love to have Sophia Loren's long legs and legendary breasts. But given a choice, I would rather have the warrior hearts of Wangari Maathai, Somaly Mam, Jenny, and Rose Mapendo. I want to make this world good. Not better -- but to make it good. Why not? It is possible. Look around in this room -- all this knowledge, energy, talent and technology. Let's get off our fannies, roll up our sleeves and get to work, passionately, in creating an almost-perfect world.
Да, би сакала да ги имам нозете на Софија Лорен и нејзините легендарни гради. Но, ако имам избор, повеќе би сакала да го имам военото срце на Вангари Матаи, Сомали Мам, Џени и Роуз Мапендо. Сакам да го направам овој свет добар. Не подобар, само добар. Зошто да не?можно е.. Погледнете наоколу во оваа просторија, сето ова знаење, енергија, талент и технологија. Ајде да станеме, да ги засукаме ракавите и да се фатиме за работа - страствено, во создавањето на речиси совршен свет.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause and cheers)