So I want to tell you a story -- an encouraging story -- about addressing desperation, depression and despair in Afghanistan, and what we have learned from it, and how to help people to overcome traumatic experiences and how to help them to regain some confidence in the time ahead -- in the future -- and how to participate again in everyday life. So, I am a Jungian psychoanalyst, and I went to Afghanistan in January 2004, by chance, on an assignment for Medica Mondiale. Jung in Afghanistan -- you get the picture. Afghanistan is one of the poorest countries in the world, and 70 percent of the people are illiterate. War and malnutrition kills people together with hope. You may know this from the media, but what you may not know is that the average age of the Afghan people is 17 years old, which means they grow up in such an environment and -- I repeat myself -- in 30 years of war.
Желим да вам испричам причу, охрабрујућу причу о решавању проблема очајања, депресије и безнађа у Авганистану, шта смо из тога научили и како да помогнемо људима да превазиђу трауматична искуства и да поврате веру у времена која долазе, у будућност, и како да се врате свакодневним активностима. Ја сам аналитички психолог. У јануару 2004. године сам случајно дошла у Авганстан по задатку Медика Мондијала. Јунг у Авганистану, можете да замислите. Авганистан је једна од најсиромашнијих земаља света, где је 70% људи неписмено. Рат и неухрањеност убијају и људе и наду. Можда сте ово видели у вестима, али оно што нисте видели је да је просечна старост Авганистанаца 17 година, што ће рећи да они одрастају у таквом окружењу и, да поновим, у тридесетогодишњем рату.
So this translates into ongoing violence, foreign interests, bribery, drugs, ethnic conflicts, bad health, shame, fear and cumulative traumatic experiences. Local and foreign military are supposed to build peace together with the donors and the governmental and non-governmental organizations. And people had hope, yes, but until they realized their situation worsens every day -- either because they are being killed or because, somehow, they are poorer than eight years ago. One figure for that: 54 percent of the children under the age of five years suffer from malnutrition.
То ће рећи - у насиљу које траје, у страним интересима, подмићивању, дрогама, етничким конфликтима, лошем здравству, срамоти и страху, као и у кумулативним трауматичним искуствима. Локална и страна војска требало би да граде мир са донаторима и владиним и невладиним организацијама. Да, људи су имали наду, док нису схватили да се ситуација сваким даном погоршава - или због тога што их и даље убијају, или зато што су, некако, сиромашнији него пре осам година. Једна бројка која то илуструје: 54% деце млађе од 5 година пати од неухрањености.
Yet, there is hope. One day a man told me, "My future does not look brilliant, but I want to have a brilliant future for my son." This is a picture I took in 2005, walking on Fridays over the hills in Kabul, and for me it's a symbolic picture of an open future for a young generation.
Ипак, нада постоји. Једног дана, један човек ми је рекао: „Моја будућност није светла, али желим да изградим сјајну будућност за свога сина.” Ово је фотографија из 2005. године, коју сам направила шетајући једног петка брдима Кабула. Она за мене симболизује отворену будућност за млада поколења.
So, doctors prescribe medication. And donors are supposed to bring peace by building schools and roads. Military collect weapons, and depression stays intact. Why? Because people don't have tools to cope with it, to get over it. So, soon after my arrival, I had confirmed something which I had already known; that my instruments come from the heart of modern Europe, yes. However, what can wound us and our reaction to those wounds -- they are universal. And the big challenge was how to understand the meaning of the symptom in this specific cultural context. After a counseling session, a woman said to me, "Because you have felt me, I can feel myself again, and I want to participate again in my family life." This was very important, because the family is central in Afghans' social system.
И тако, доктори преписују лекове, а донатори би требало да донесу мир, градећи школе и путеве. Војска прикупља оружје, а депресија не јењава. Зашто? Зато што људи немају средстава да се са њом носе и да је превазиђу. Убрзо по мом доласку, потврдила сам нешто што сам већ знала, а то је да моја средства долазе из срца модерне Европе. Ипак, оно што нас повређује, као и наше реакције на те повреде су универзалне. Велики изазов овде је како да разумемо значење симптома у овом специфичном културолошком контексту. Након саветовања, једна жена ми је рекла: „Зато што сте ме разумели, ја сам поново своја и желим да поново учествујем у свом породичном животу”. Ово је веома важно, јер је породица центар социјалног система у Авганистану.
No one can survive alone. And if people feel used, worthless and ashamed, because something horrible has happened to them, then they retreat, and they fall into social isolation, and they do not dare to tell this evil to other people or to their loved ones, because they do not want to burden them. And very often violence is a way to cope with it. Traumatized people also easily lose control -- symptoms are hyper-arousal and memory flashbacks -- so people are in a constant fear that those horrible feelings of that traumatic event might come back unexpectedly, suddenly, and they cannot control it. To compensate this loss of inner control, they try to control the outside, very understandably -- mostly the family -- and unfortunately, this fits very well into the traditional side, regressive side, repressive side, restrictive side of the cultural context. So, husbands start beating wives, mothers and fathers beat their children, and afterward, they feel awful. They did not want to do this, it just happened -- they lost control. The desperate try to restore order and normality, and if we are not able to cut this circle of violence, it will be transferred to the next generation without a doubt. And partly this is already happening.
Нико не може да преживи сам. Ако се људи осећају искоришћено, безвредно и понижено јер им се нешто страшно десило, онда се они повлаче у социјалну изолацију и не усуђују се да о овом злу говоре другима и својим вољенима зато што не желе да их оптерећују. Често је насиље начин на који се они са овим носе. Трауматизовани људи лако губе контролу: симптоми су раздражљивост и поновно проживљавање траума. Тако људи непрекидно страхују да ће се та страшна осећања везана за трауматичне догађаје поново неочекивано појавити, изненада, и да они неће моћи да их контролишу. Да би надокнадили губитак унутрашње контроле, они покушавају да контролишу околину, разумљиво, углавном породицу, а нажалост, то се одлично уклапа у традиционалну страну, регресивну страну, репресивну страну, рестриктивну страну културолошког контекста. Тако мужеви почињу да бију жене, мајке и очеви бију децу, а после се сви осећају ужасно. Они то нису желели; то се просто десило - изгубили су контролу. Они очајнички покушавају да поврате ред и нормалност, и ако ми не можемо да прекинемо ово ланчано насиље, њега ће, без сумње, наследити будућа поколења. Ово се делом већ дешава.
So everybody needs a sense for the future, and the Afghan sense of the future is shattered. But let me repeat the words of the woman. "Because you have felt me, I can feel myself again." So the key here is empathy. Somebody has to be a witness to what has happened to you. Somebody has to feel how you felt. And somebody has to see you and listen to you. Everybody must be able to know what he or she has experienced is true, and this only goes with another person. So everybody must be able to say, "This happened to me, and it did this with me, but I'm able to live with it, to cope with it, and to learn from it. And I want to engage myself in the bright future for my children and the children of my children, and I will not marry-off my 13 year-old daughter," -- what happens too often in Afghanistan.
Зато је смисао будућности свакоме потребан, а авганистански смисао будућности је разбијен, али - допустите му да поновим речи оне жене: „Зато што сте ме разумели, ја сам поново своја”. Значи, решење је емпатија. Неко мора да посведочи шта вам се десило. Неко мора да осети како сте се ви осећали и неко мора да вас види и чује. Свакоме мора да буде омогућено да зна да је његово искуство истинито, а то може да се уради само удвоје. Свакоме мора да буде омогућено да каже: „Ово ми се десило и начинило ме оваквим какав сам сада, али ја могу да живим и да се носим са тим и да из тога извучем наук.” „Желим да учествујем у светлој будућности своје деце и њихове деце, и нећу удати своју тринаестогодишњу ћерку” што се у Авганистану и пречесто дешава.
So something can be done, even in such extreme environments as Afghanistan. And I started thinking about a counseling program. But, of course, I needed help and funds. And one evening, I was sitting next to a very nice gentleman in Kabul, and he asked what I thought would be good in Afghanistan. And I explained to him quickly, I would train psycho-social counselors, I would open centers, and I explained to him why. This man gave me his contact details at the end of the evening and said, "If you want to do this, call me." At that time, it was the head of Caritas Germany.
Нешто може да се учини чак и у тако екстремном амбијенту као што је Авганистан. Тако сам почела да размишљам о саветовалишту. Наравно, за то је потребна помоћ и новац. Једне вечери, седела сам поред једног веома углађеног господина у Кабулу, а он ме је питао шта мислим да би било добро урадити у Авганистану. Брзо сам му објаснила да бих обучила психолошко-социјалне саветнике и да бих отворила саветовалишта, а објаснила сам му и зашто. Тај човек ми је крајем вечери дао своје податке и рекао: „Ако желиш да то урадиш, позови ме”. У то време, он је био директор организације Каритас Немачке.
So, I was able to launch a three-year project with Caritas Germany, and we trained 30 Afghan women and men, and we opened 15 counseling centers in Kabul. This was our sign -- it's hand-painted, and we had 45 all over Kabul. Eleven thousand people came -- more than that. And 70 percent regained their lives. This was a very exciting time, developing this with my wonderful Afghan team. And they are working with me up to today. We developed a culturally-sensitive psycho-social counseling approach. So, from 2008 up until today, a substantial change and step forward has been taking place.
Тако сам успела да покренем трогодишњи пројекат са немачким Каритасом. Обучили смо 30 Авганистанки и Авганистанаца и отворили 15 саветовалишта у Кабулу. Ово је био наш знак - ручно је осликан - и имали смо их 45 широм Кабула. Дошло је 11 хиљада људи; чак и више. 70% њих се вратило свом старом животу. То су била узбудљива времена, када смо мој диван тим из Авганистана и ја развијали пројекат. Они и данас раде са мном. Развили смо културолошки прихватљив психолошко-социјални приступ саветовању. Од 2008. године до данас, одиграва се значајна промена и позитиван помак.
The European Union delegation in Kabul came into this and hired me to work inside the Ministry of Public Health, to lobby this approach -- we succeeded. We revised the mental health component of the primary health care services by adding psycho-social care and psycho-social counselors to the system. This means, certainly, to retrain all health staff. But for that, we already have the training manuals, which are approved by the Ministry and moreover, this approach is now part of the mental health strategy in Afghanistan.
Делегација ЕУ у Кабулу придружила се и запослила ме у склопу Министарства за јавно здравство, како бих лобирала за овај приступ. Успели смо. Ревидирали смо компоненту менталног здравља примарних здравствених услуга додавши психолошко-социјалну бригу и психолошко-социјалне саветнике у систем. Наравно, ово је подразумевало додатну обуку свих запослених, али ми смо за то већ имали приручнике које је одобрило Министарство. Поред тога, овај приступ је сада део стратегије за ментално здравље у Авганистану.
So we also have implemented it already in some selected clinics in three provinces, and you are the first to see the results. We wanted to know if what is being done is effective. And here you can see the patients all had symptoms of depression, moderate and severe. And the red line is the treatment as usual -- medication with a medical doctor. And all the symptoms stayed the same or even got worse. And the green line is treatment with psycho-social counseling only, without medication. And you can see the symptoms almost completely go away, and the psycho-social stress has dropped significantly, which is explicable, because you cannot take away the psycho-social stresses, but you can learn how to cope with them. So this makes us very happy, because now we also have some evidence that this is working.
Такође смо је већ применили у одабраним клиникама у три провинције, а ви ћете први видети резултате. Желели смо да знамо да ли наш рад даје резултате. Овде можете да видите да су сви пацијенти имали симптоме депресије - умерене и тешке. Црвена линија представља уобичајену терапију - лекове које преписује лекар. Сви симптоми остали су непромењени или су се погоршали. Зелена линија је лечење психолошко-социјалним саветовањем, без лекова. Можете да видите да су симптоми готово нестали и да је психолошко-социјални стрес драстично смањен, што је разумљиво, јер психолошко-социјални стрес не може да нестане, али можете да научите да се са њим носите. Због тога смо веома срећни. Сада имамо доказ да наш приступ даје резултате.
So here you see, this is a health facility in Northern Afghanistan, and every morning it looks like this all over. And doctors usually have three to six minutes for the patients, but now this will change. They go to the clinics, because they want to cure their immediate symptoms, and they will find somebody to talk to and discuss these issues and talk about what is burdening them and find solutions, develop their resources, learn tools to solve their family conflicts and gain some confidence in the future.
Овде видите здравствену установу у северном Авганистану која свако јутро изгледа овако. Доктори обично имају три до шест минута по пацијенту, али то ће се сада променити. Људи долазе у клинике зато што желе да излече непосредне симптоме, а тамо ће наћи некога да са њим разговарају о томе шта их оптерећује и пронаћи решења, развити средства и научити како да реше породичне сукобе и поврате веру у будућност.
And I would like to share one short vignette. One Hazara said to his Pashtun counselor, "If we were to have met some years ago, then we would have killed each other. And now you are helping me to regain some confidence in the future." And another counselor said to me after the training, "You know, I never knew why I survived the killings in my village, but now I know, because I am part of a nucleus of a new peaceful society in Afghanistan." So I believe this kept me running. And this is a really emancipatory and political contribution to peace and reconciliation. And also -- I think -- without psycho-social therapy, and without considering this in all humanitarian projects, we cannot build-up civil societies.
Желела бих да са вама поделим једну кратку вињету. Један Хазарејац је рекао свом паштунском саветнику: „Да смо се срели пре неколико година, ми бисмо се међусобно поубијали, а ти ми сада помажеш да повратим веру у будућност”. Други саветник ми је рекао након обуке: „Знаш, никада нисам знао зашто сам преживео покољ у мом селу, али сада знам. Зато што сам део језгра новог мирнодопског друштва у Авганистану”. Верујем да ми је то дало погон. Ово је заиста ослобађајући, политички допринос миру и помирењу. Такође, сматрам да без психолошко-социјалне терапије и без њеног разматрања у свим хуманитарним пројектима не можемо да изградимо грађанска друштва.
I thought it was an idea worth spreading, and I think it must be, can be, could be replicated elsewhere.
Мислила сам да је ова идеја вредна ширења и мислим да мора да буде, може да буде и треба да се понови и на другим местима.
I thank you for your attention.
Захваљујем на вашој пажњи.
(Applause)
(Аплауз)