When I was little, I thought my country was the best on the planet. And I grew up singing a song called "Nothing To Envy." And I was very proud. In school, we spent a lot of time studying the history of Kim Il-Sung, but we never learned much about the outside world, except that America, South Korea, Japan are the enemies. Although I often wondered about the outside world, I thought I would spend my entire life in North Korea, until everything suddenly changed.
Када сам била мала, мислила сам да је моја земља најбоља на планети и одрасла сам певајући песму "Ничему не завиди." Била сам веома поносна. У школи смо проводили доста времена проучавајући историју Ким Ил-Сунга, али никада нисмо научили много о спољном свету, осим да су Америка, Јужна Кореја и Јапан непријатељи. Иако сам се често питала о спољном свету, мислила сам да ћу цео свој живот провести у Северној Кореји, док се није све одједном променило.
When I was seven years old, I saw my first public execution. But I thought my life in North Korea was normal. My family was not poor, and myself, I had never experienced hunger.
Када сам имала седам година, први пут сам видела јавну егзекуцију, али сам мислила да је мој живот у Северној Кореји нормалан. Моја породица није била сиромашна и никада нисам осетила глад.
But one day, in 1995, my mom brought home a letter from a coworker's sister. It read, "When you read this, our five family members will not exist in this world, because we haven't eaten for the past three weeks. We are lying on the floor together, and our bodies are so weak, we are waiting to die."
Али једног дана 1995., моја мама је донела кући писмо од сестре једног колеге. Оно је гласило: "Када будете читали ово, свих пет чланова породице више неће постојати јер нисмо јели последње две недеље. Лежимо заједно на поду и наша тела су толико слаба да смо спремни да умремо ".
I was so shocked. This was the first time I heard that people in my country were suffering. Soon after, when I was walking past a train station, I saw something terrible that to this day I can't erase from my memory. A lifeless woman was lying on the ground, while an emaciated child in her arms just stared helplessly at his mother's face. But nobody helped them, because they were so focused on taking care of themselves and their families.
Била сам много шокирана. Било је то први пут да сам чула да људи у мојој земљи пате. Убрзо после тога, када сам пролазила поред железничке станице, видела сам нешто страшно што не могу избрисати из сећања. Беживотна жена је лежала на земљи, док је мршаво дете у њеном наручју беспомоћно зурило у лице своје мајке. Али нико им није помогао јер сви су били јако фокусирани на бригу о себи и својим породицама.
A huge famine hit North Korea in the mid-1990s. Ultimately, more than a million North Koreans died during the famine, and many only survived by eating grass, bugs and tree bark. Power outages also became more and more frequent, so everything around me was completely dark at night, except for the sea of lights in China, just across the river from my home. I always wondered why they had lights, but we didn't. This is a satellite picture showing North Korea at night, compared to neighbors.
Огромна глад је погодила Северну Кореју средином 1990-их. На крају је више од милион Севернокорејанаца умрло током глади, а многи су преживели једући траву, бубе и кору дрвета. Нестанак струје је био све чешћи, тако да је ноћу око мене све било у тоталном мраку, осим мора светлости у Кини, која је само преко реке од моје куће. Увек сам се питала зашто су они имали светла, а ми не. Ова сателитска слика показује Северну Кореју ноћу у поређењу са суседима.
This is the Amnok River, which serves as a part of the border between North Korea and China. As you can see, the river can be very narrow at certain points, allowing North Koreans to secretly cross. But many die. Sometimes, I saw dead bodies floating down the river. I can't reveal many details about how I left North Korea, but I only can say that during the ugly years of the famine, I was sent to China to live with distant relatives. But I only thought that I would be separated from my family for a short time. I could have never imagined that it would take 14 years to live together.
Ово је река Амрок, која је делом граница између Северне Кореје и Кине. Као што можете да видите, река је веома уска на појединим тачкама и омогућава Севернокорејанцима да je тајно пређу. Али, многи умиру. Понекад сам виђала мртва тела како плутају низ реку. Не могу да откријем много детаља о томе како сам напустила Северну Кореју, али само могу да кажем да су ме током грозних година глади послали у Кину да живим са далеким рођацима. Мислила сам да ћу бити одвојена од породице накратко. Никад нисам замишљала да треба да прође 14 година да бисмо живели заједно.
In China, it was hard living as a young girl without my family. I had no idea what life was going to be like as a North Korean refugee. But I soon learned it's not only extremely difficult, it's also very dangerous, since North Korean refugees are considered in China as illegal migrants. So I was living in constant fear that my identity could be revealed, and I would be repatriated to a horrible fate, back in North Korea.
У Кини, младој девојци је тешко да живи без своје породице. Нисам имала појма какав ће ми бити живот као севернокорејскe избеглицe, али убрзо сам сазнала да то није само изузетно тешко, већ је и веома опасно, зато што севернокорејске избеглице у Кини сматрају за илегалне имигранте. Тако сам живела у сталном страху да би мој идентитет могао бити откривен и да ћу бити враћена страшној судбини назад у Северну Кореју.
One day, my worst nightmare came true, when I was caught by the Chinese police, and brought to the police station for interrogation. Someone had accused me of being North Korean, so they tested my Chinese language abilities, and asked me tons of questions. I was so scared. I thought my heart was going to explode. If anything seemed unnatural, I could be imprisoned and repatriated. I thought my life was over. But I managed to control all the emotions inside me, and answer the questions. After they finished questioning me, one official said to another, "This was a false report. She's not North Korean." And they let me go. It was a miracle.
Једног дана, мој најгори кошмар се обистинио када ме је кинеска полиција ухватила и привела у полицијску станицу на саслушање. Неко ме је оптужио да сам Севернокорејка, па су тестирали мој кинески језик и поставили ми тоне питања. Страшно сам се уплашила, мислила сам да ће ми срце експлодирати. Ако било шта буде неприродно, могу ме затворити и вратити. Мислила сам да је мој живот готов, али сам успела да исконтролишем емоције и одговорим на питања. Пошто су завршили са испитивањем један службеник је рекао другом: "Ово је била лажна пријава. Она није Севернокорејка." Пустили су ме. То је било чудо.
Some North Koreans in China seek asylum in foreign embassies. But many can be caught by the Chinese police, and repatriated. These girls were so lucky. Even though they were caught, they were eventually released, after heavy international pressure. These North Koreans were not so lucky. Every year, countless North Koreans are caught in China and repatriated to North Korea, where they can be tortured, imprisoned, or publicly executed.
Неки Севернокорејци траже азил у Кини у страним амбасадама, али кинеска полиција многе ухвати и врати у Северну Кореју. Ове девојке су тако срећне. Иако су их ухватили на крају су пуштене после великог међународног притиска. Ови Севернокорејци нису били те среће. Сваке године, небројени Севернокорејци су ухваћени у Кини и враћени у Северну Кореју где је могуће да их муче, затворе
Even though I was really fortunate to get out, many other North Koreans have not been so lucky. It's tragic that North Koreans have to hide their identities and struggle so hard just to survive. Even after learning a new language and getting a job, their whole world can be turned upside down in an instant. That's why, after 10 years of hiding my identity, I decided to risk going to South Korea. And I started a new life yet again.
или јавно погубе. Иако сам била заиста срећна да изађем, многи други Севернокорејци нису те среће. Трагично је да Севернокорејци морају да крију свој идентитет и јако се боре само да би преживели. Чак и након учења новог језика и добијања посла, цео њихов свет се може у трену наглавачке преокренути. Зато, после 10 година скривања свог идентитета, одлучила сам да ризикујем одлазак у Јужну Кореју и поново сам почела нови живот.
Settling down in South Korea was a lot more challenging than I had expected. English was so important in South Korea, so I had to start learning my third language. Also, I realized there was a wide gap between North and South. We are all Korean, but inside, we have become very different, due to 67 years of division. I even went through an identity crisis. Am I South Korean or North Korean? Where am I from? Who am I? Suddenly, there was no country I could proudly call my own.
Скрасити се у Јужној Кореји је био много већи изазов него што сам очекивала. Енглески је тако важан у Јужној Кореји, па сам морала да почнем да учим свој трећи језик. Такође, схватила сам да постоји велики јаз између Севера и Југа. Ми смо сви Корејанци, али изнутра, постали смо веома различити због 67 година поделе. Чак сам прошла кроз кризу идентитета. Да ли сам из Северне или Јужне Кореје? Одакле сам? Ко сам ја? Одједном, није било земље коју поносно многу сматрати својом.
Even though adjusting to life in South Korea was not easy, I made a plan -- I started studying for the university entrance exam.
Иако прилагођавање на живот у Јужној Кореји није било лако, направила сам план. Почела сам да спремам пријемни испит за универзитет.
Just as I was starting to get used to my new life, I received a shocking phone call. The North Korean authorities intercepted some money that I sent to my family, and, as a punishment, my family was going to be forcibly removed to a desolate location in the countryside. They had to get out quickly. So I started planning how to help them escape.
Баш кад сам почела да се навикавам на свој нови живот, примила сам шокантан телефонски позив. Власти Северне Кореје су пресреле неке паре које сам послала својој породици и за казну, моја породица ће бити насилно склоњена на опустошено место на селу. Они су морали брзо да изађу, па сам почела да планирам како да им помогнем да побегну.
North Koreans have to travel incredible distances on the path to freedom. It's almost impossible to cross the border between North Korea and South Korea. So, ironically, I took a flight back to China and headed toward the North Korean border. Since my family couldn't speak Chinese, I had to guide them somehow through more than 2,000 miles in China, and then into Southeast Asia. The journey by bus took one week, and we were almost caught several times. One time, our bus was stopped and boarded by a Chinese police officer. He took everyone's I.D. cards, and he started asking them questions. Since my family couldn't understand Chinese, I thought my family was going to be arrested. As the Chinese officer approached my family, I impulsively stood up, and I told him that these are deaf and dumb people that I was chaperoning. He looked at me suspiciously, but luckily, he believed me.
Севернокорејци морају да пропутују невероватне раздаљине до слободе. Готово је немогуће прећи границу између Северне и Јужне Кореје па сам, иронично, узела лет назад за Кину и кренула сам према севернокорејској граници. Пошто моја породица није знала да говори кинески, морала сам да их водим, некако, кроз више од 3 000 km у Кини, а затим кроз југоисточну Азију. Путовање аутобусом је трајало недељу дана и неколико пута су нас готово ухватили. Једном, наш аутобус је зауставио и у њега ушао кинески полицајац. Свима је узео личне карте и почео да поставља питања. Пошто моја породица није разумела кинески помислила сам да ће је ухапсити. Како је кинески полицајац прилазио мојој породици импулсивно сам устала и рекла му да су то глуви и глупи људи које ја пратим. Погледао ме је сумњичаво, али на срећу, поверовао ми је.
We made it all the way to the border of Laos. But I had to spend almost all my money to bribe the border guards in Laos. But even after we got past the border, my family was arrested and jailed for illegal border crossing. After I paid the fine and bribe, my family was released in one month. But soon after, my family was arrested and jailed again, in the capital of Laos.
Успели смо да стигнемо све до границе са Лаосом, али сам морала да потрошим скоро сав свој новац да бих потплатила граничаре у Лаосу. Али, чак и након што смо прошли границу, моја породица је ухапшена и затворена због нелегалног преласка границе. Након што сам платила казну и мито, моја породица је пуштена после месец дана, али је убрзо после тога, ухапшена и затворена поново у главном граду Лаоса.
This was one of the lowest points in my life. I did everything to get my family to freedom, and we came so close, but my family was thrown in jail, just a short distance from the South Korean embassy. I went back and forth between the immigration office and the police station, desperately trying to get my family out. but I didn't have enough money to pay a bribe or fine anymore. I lost all hope.
Ово је био један од најтежих момената у мом животу. Урадила сам све да моја породица добије слободу и стигли смо тако близу ње, али је бачена у затвор на јако малој удаљености од амбасаде Јужне Кореје. Ишла сам напред-назад од имиграционе канцеларије до полицијске станице, очајнички покушавајући да их избавим, али више нисам имала довољно новца да платим мито или казну. Изгубила сам сву наду.
At that moment, I heard one man's voice ask me, "What's wrong?" I was so surprised that a total stranger cared enough to ask. In my broken English, and with a dictionary, I explained the situation, and without hesitating, the man went to the ATM, and he paid the rest of the money for my family, and two other North Koreans to get out of jail.
У том тренутку, зачула сам глас једног човека како ме пита: "Шта није у реду?" Била сам толико изненађена да је потпуном странцу довољно стало да пита. Својим лошим енглеским језиком, уз речник, објаснила сам ситуацију и без размишљања човек је пришао банкомату и платио остатак новца за моју породицу и за друга два Севернокорејанца да изађу из затвора.
I thanked him with all my heart, and I asked him, "Why are you helping me?"
Захвалила сам му од свег срца и запитала: "Зашто ми помажете?"
"I'm not helping you," he said. "I'm helping the North Korean people."
"Не помажем Вама", рекао је он. "Помажем севернокорејском народу."
I realized that this was a symbolic moment in my life. The kind stranger symbolized new hope for me and the North Korean people, when we needed it most. And he showed me that the kindness of strangers and the support of the international community are truly the rays of hope we North Korean people need.
Схватила сам да је ово симболичан тренутак у мом животу. Странац који симболизује нову наду за мене и за народ Северне Кореје, онда када је најпотребнија и показао ми је љубазност странаца и подршку међународне заједнице и истинске зраке наде потребне нама Севернокорејанцима.
Eventually, after our long journey, my family and I were reunited in South Korea. But getting to freedom is only half the battle. Many North Koreans are separated from their families, and when they arrive in a new country, they start with little or no money. So we can benefit from the international community for education, English language training, job training, and more. We can also act as a bridge between the people inside North Korea and the outside world. Because many of us stay in contact with family members still inside, and we send information and money that is helping to change North Korea from inside.
На крају, после нашег дугог путовања, моја породица и ја смо се сјединили у Јужној Кореји, али то је само пола битке до слободе. Многи Севернокорејци су одвојени од својих породица и када стигну у нову земљу, почну са мало или нимало новца. На тај начин, међународна заједница нам може помоћи у образовању, учењу енглеског језика, обуци за посао и у још много тога. Такође можемо да делујемо као мост између људи унутар Северне Кореје и спољног света јер су многи у контакту са члановима породице који су и даље унутра, и ми шаљемо информације и новац који помажу промену Северне Кореје изнутра.
I've been so lucky, received so much help and inspiration in my life, so I want to help give aspiring North Koreans a chance to prosper with international support. I'm confident that you will see more and more North Koreans succeeding all over the world, including the TED stage.
Била сам толико срећна, добила толику помоћ и инспирацију у свом животу, па желим да помогнем шансу Севернокорејанаца да успе уз међународну помоћ. Сигурна сам да ћете видети све више Севернокорејанаца који успевају широм света, укључујући и TED позорницу.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)