When I was little, I thought my country was the best on the planet. And I grew up singing a song called "Nothing To Envy." And I was very proud. In school, we spent a lot of time studying the history of Kim Il-Sung, but we never learned much about the outside world, except that America, South Korea, Japan are the enemies. Although I often wondered about the outside world, I thought I would spend my entire life in North Korea, until everything suddenly changed.
Кога бев малечка, мислев дека мојата земја е најдобрата на светот, и израснав пеејќи ја песната "Нема на што да завидуваме". И бев многу горда. Во училиште, многу долго време поминавме учејќи за историјата на Ким Ил Сон, но не учевме многу за надворешниот свет, освен тоа дека Америка, Јужна Кореја и Јапонија ни се непријатели. Иако честопати размислував за надворешниот свет, сепак претпоставував дека целиот живот ќе го поминам во С.Кореја, сè до моментот кога наеднаш сè се смени.
When I was seven years old, I saw my first public execution. But I thought my life in North Korea was normal. My family was not poor, and myself, I had never experienced hunger.
Кога имав седум години, за првпат присуствував на јавно погубување, но си мислев дека животот во Северна Кореја е нормален. Моето семејство не беше сиромашно, а јас никогаш немав почувствувано глад.
But one day, in 1995, my mom brought home a letter from a coworker's sister. It read, "When you read this, our five family members will not exist in this world, because we haven't eaten for the past three weeks. We are lying on the floor together, and our bodies are so weak, we are waiting to die."
Но еден ден, во 1995, мајка ми дома донесе писмо од сестрата на една нејзина колешка. Пишуваше, "Кога ќе го читате ова, сите пет членови на семејството ќе бидеме починати, бидејќи немаме јадено изминативе две недели. Сите заедно лежиме на подот, а нашите тела се толку слаби и подготвени сме да умреме."
I was so shocked. This was the first time I heard that people in my country were suffering. Soon after, when I was walking past a train station, I saw something terrible that to this day I can't erase from my memory. A lifeless woman was lying on the ground, while an emaciated child in her arms just stared helplessly at his mother's face. But nobody helped them, because they were so focused on taking care of themselves and their families.
Јас бев шокирана. Тогаш за првпат слушнав дека луѓето во мојата земја страдаат. Набргу после тоа, кога поминав покрај железничката станица, видов нешто ужасно што не можам да го избришам од сеќавањето. Безживотна жена лежеше на земјата, додека слабото дете во нејзините раце, беспомошно зјапаше во лицето на неговата мајка. Но никој не им помогна, бидејќи сите беа загрижени за себе и за своите семејства.
A huge famine hit North Korea in the mid-1990s. Ultimately, more than a million North Koreans died during the famine, and many only survived by eating grass, bugs and tree bark. Power outages also became more and more frequent, so everything around me was completely dark at night, except for the sea of lights in China, just across the river from my home. I always wondered why they had lights, but we didn't. This is a satellite picture showing North Korea at night, compared to neighbors.
Огромна глад ја погоди Северна Кореја во средината на 90-тите. На крајот, повеќе од милион Севернокорејци починаа за време на гладот, и многумина преживеаја јадејќи само трева, бубачки и кора од дрво. Сè почести беа прекините на струја, а ноќите беа обвиени во целосен мрак, освен морето од светилки во Кина, која беше веднаш преку реката од мојот дом. Отсекогаш се прашував зошто немаме светилки како нив. Ова е сателитска снимка на која се гледа Северна Кореја навечер во споредба со соседите.
This is the Amnok River, which serves as a part of the border between North Korea and China. As you can see, the river can be very narrow at certain points, allowing North Koreans to secretly cross. But many die. Sometimes, I saw dead bodies floating down the river. I can't reveal many details about how I left North Korea, but I only can say that during the ugly years of the famine, I was sent to China to live with distant relatives. But I only thought that I would be separated from my family for a short time. I could have never imagined that it would take 14 years to live together.
Ова е реката Амрок, која служи како дел од границата помеѓу Северна Кореја и Кина. Како што гледате, на одредени места, реката е многу тесна, овозможувајќи им на Севернокорејците тајно да преминат. Но многумина умираат. Понекогаш, можев да видам мртви тела како пловат по реката. Не можам да откријам многу детали за тоа како ја напуштив С.Кореја, само ќе кажам дека за време на грдите години додека траеше гладот, бев испратена да живеам во Кина, кај едни далечни роднини. Но, си мислев дека од семејството ќе бидам раздвоена само за краток период. Не можев ни да претпоставам дека ќе поминат 14 години до нашата следна средба.
In China, it was hard living as a young girl without my family. I had no idea what life was going to be like as a North Korean refugee. But I soon learned it's not only extremely difficult, it's also very dangerous, since North Korean refugees are considered in China as illegal migrants. So I was living in constant fear that my identity could be revealed, and I would be repatriated to a horrible fate, back in North Korea.
Во Кина, ми беше тешко без моето семејство бидејќи сеуште бев мала. Немав претстава каков ќе ми биде животот како севернокорејски бегалец, но набргу сфатив дека не само што е неверојатно тешко, туку е, и многу опасно, бидејќи во Кина, бегалците од Северна Кореја се сметаат како илегални мигранти. Па така, живеев во постојан страв дека ќе ми го откријат идентитетот, и ќе ме депортираат во Северна Кореја, каде ќе ме снајде ужасна судбина.
One day, my worst nightmare came true, when I was caught by the Chinese police, and brought to the police station for interrogation. Someone had accused me of being North Korean, so they tested my Chinese language abilities, and asked me tons of questions. I was so scared. I thought my heart was going to explode. If anything seemed unnatural, I could be imprisoned and repatriated. I thought my life was over. But I managed to control all the emotions inside me, and answer the questions. After they finished questioning me, one official said to another, "This was a false report. She's not North Korean." And they let me go. It was a miracle.
Еден ден, мојот најлош кошмар се оствари, кога бев приведена од кинеската полиција и однесена во полициската станица на испрашување. Некој ме пријавил дека сум од Северна Кореја, па затоа ме тестираа да видат колку го познавам Кинескиот јазик, и ми поставија куп прашања. Бев ептен исплашена, мислев дека ќе ми експлодира срцето. Ако се посомневаа, можеа да ме затворат и да ме депортираат. Мислев дека е дојден крајот, но некако ги исконтролирав емоциите и одговорив на прашањата. Откако завршија со испрашувањето, едниот инспектор му рече на другиот, "Ова е лажна пријава. Не е од Северна Кореја." И така ме пуштија. Тоа беше чудо.
Some North Koreans in China seek asylum in foreign embassies. But many can be caught by the Chinese police, and repatriated. These girls were so lucky. Even though they were caught, they were eventually released, after heavy international pressure. These North Koreans were not so lucky. Every year, countless North Koreans are caught in China and repatriated to North Korea, where they can be tortured, imprisoned, or publicly executed.
Во Кина, некои Севернокорејци бараат азил во странските амбасади, но ризикуваат да бидат фатени од кинеската полиција и да бидат депортирани. Овие девојчиња имаа многу среќа. Иако беа фатени, на крај сепак беа ослободени после силниот меѓународен притисок. Овие Севернокорејци немаа толку среќа. Во Кина, секоја година фаќаат безброј Севернокорејци, и ги депортираат во Северна Кореја, каде што може да бидат мачени, затворени
Even though I was really fortunate to get out, many other North Koreans have not been so lucky. It's tragic that North Koreans have to hide their identities and struggle so hard just to survive. Even after learning a new language and getting a job, their whole world can be turned upside down in an instant. That's why, after 10 years of hiding my identity, I decided to risk going to South Korea. And I started a new life yet again.
или јавно погубени. Иако јас имав огромна среќа да избегам, многу други Севернокорејци немаат таква среќа. Трагично е што Севернокорејците мораат да си го кријат идентитетот и да поминуваат голготи само за да преживеат. Дури и кога ќе научат нов јазик и кога ќе најдат работа, сепак нивниот живот може да се сруши како кула од карти. Затоа, после 10 години криење на идентитетот, решив да ризикувам и отидов во Јужна Кореја, и уште еднаш започнав нов живот.
Settling down in South Korea was a lot more challenging than I had expected. English was so important in South Korea, so I had to start learning my third language. Also, I realized there was a wide gap between North and South. We are all Korean, but inside, we have become very different, due to 67 years of division. I even went through an identity crisis. Am I South Korean or North Korean? Where am I from? Who am I? Suddenly, there was no country I could proudly call my own.
Прилагодувањето во Јужна Кореја ми беше многу потешко одошто очекував. Англискиот беше многу важен во Јужна Кореја, па затоа морав да учам и трет јазик. Исто така, сфатив дека постои голема разлика помеѓу Северот и Југот. Сите ние сме Корејци, но однатре, сме станале многу различни поради 67-годишната поделба. Јас дури и поминав низ криза на идентитетот. Дали сум Јужнокорејка или Севернокорејка? Од каде сум? Која сум? Наеднаш, немаше земја за која со гордост би рекла дека е моја.
Even though adjusting to life in South Korea was not easy, I made a plan -- I started studying for the university entrance exam.
Иако прилагодувањето на животот во Јужна Кореја не беше лесно, јас направив план. Започнав да учам за приемен испит на факултет.
Just as I was starting to get used to my new life, I received a shocking phone call. The North Korean authorities intercepted some money that I sent to my family, and, as a punishment, my family was going to be forcibly removed to a desolate location in the countryside. They had to get out quickly. So I started planning how to help them escape.
Само што почнав да се навикнувам на мојот нов живот, добив шокантен телефонски повик. Севернокорејските власти пресретнале пари кои ги имав испратено на моето семејство, и ми кажаа дека семејството, како казна, ќе биде насилно преселено на некоја пуста локација во внатрешноста. Мораа веднаш да ја напуштат земјата, и така почнав да кројам план за нивното бегство.
North Koreans have to travel incredible distances on the path to freedom. It's almost impossible to cross the border between North Korea and South Korea. So, ironically, I took a flight back to China and headed toward the North Korean border. Since my family couldn't speak Chinese, I had to guide them somehow through more than 2,000 miles in China, and then into Southeast Asia. The journey by bus took one week, and we were almost caught several times. One time, our bus was stopped and boarded by a Chinese police officer. He took everyone's I.D. cards, and he started asking them questions. Since my family couldn't understand Chinese, I thought my family was going to be arrested. As the Chinese officer approached my family, I impulsively stood up, and I told him that these are deaf and dumb people that I was chaperoning. He looked at me suspiciously, but luckily, he believed me.
Севернокорејците мораат да поминат долг пат за да дојдат до слобода. Речиси е невозможно да се помине границата помеѓу Северна Кореја и Јужна Кореја, па затоа, иронично, летав назад во Кина, и се упатив кон севернокорејската граница. Бидејќи моето семејство не зборува Кинески, морав јас да ги водам некако преку патот долг повеќе од 3000 километри во рамки на Кина, а потоа и во Југоисточна Азија. Патувањето со автобус траеше една недела, и неколку пати за малку ќе нè фатеа. Во една прилика, ни го сопреа автобусот, при што се качи еден кинески полицаец. Ни ги собра личните карти, и почна да поставува прашања. Бидејќи моите не разбираат Кинески, си помислив дека ќе ги уапсат. Додека кинескиот полицаец се приближуваше до моето семејство, јас наеднаш станав, и му реков дека овие луѓе се глуви и глупави, и дека се под мој надзор. Тој ме погледна сомнително, но за среќа ми поверува.
We made it all the way to the border of Laos. But I had to spend almost all my money to bribe the border guards in Laos. But even after we got past the border, my family was arrested and jailed for illegal border crossing. After I paid the fine and bribe, my family was released in one month. But soon after, my family was arrested and jailed again, in the capital of Laos.
Успеавме да стигнеме до границата со Лаос, но морав да ги потрошам речиси сите пари за да ги поткупам граничните стражари во Лаос. Но дури кога ја поминавме границата, моите сепак ги уапсија и ги затворија поради илегален премин на границата. Откако ја платив казната и поткупот, моите беа ослободени на еден месец, но набргу, повторно беа уапсени и затворени во главниот град на Лаос.
This was one of the lowest points in my life. I did everything to get my family to freedom, and we came so close, but my family was thrown in jail, just a short distance from the South Korean embassy. I went back and forth between the immigration office and the police station, desperately trying to get my family out. but I didn't have enough money to pay a bribe or fine anymore. I lost all hope.
Ова ми беше еден од најтешките периоди во животот. Направив сè за да им обезбедам слобода на моите, и бевме ептен близу, но повторно беа фрлени во затвор на само неколку метри од јужнокорејската амбасада. Постојано бев на релација помеѓу бирото за имиграција и полициската станица, очајно обидувајќи се да ги ослободам моите, но немав доволно пари за да ја платам казната или поткупот. Изгубив секаква надеж.
At that moment, I heard one man's voice ask me, "What's wrong?" I was so surprised that a total stranger cared enough to ask. In my broken English, and with a dictionary, I explained the situation, and without hesitating, the man went to the ATM, and he paid the rest of the money for my family, and two other North Koreans to get out of jail.
Во тој момент, слушнав еден глас кој ме праша, "Што е работата?" Бев многу изненадена од прашањето и заинтересираноста на овој туѓинец. На едвај разбирлив Англиски и со речник, му ја објаснив ситуацијата, и без двоумење човекот отиде до банкоматот и го плати остатокот од парите за моето семејство и за уште двајца Севернокорејци за да излезат од затвор.
I thanked him with all my heart, and I asked him, "Why are you helping me?"
Му заблагодарив од сè срце, и го прашав, "Зошто ми помагате?"
"I'm not helping you," he said. "I'm helping the North Korean people."
"Не ти помагам на тебе," рече тој. "Му помагам на севернокорејскиот народ."
I realized that this was a symbolic moment in my life. The kind stranger symbolized new hope for me and the North Korean people, when we needed it most. And he showed me that the kindness of strangers and the support of the international community are truly the rays of hope we North Korean people need.
Сфатив дека ова беше симболичен момент во мојот живот. Љубезниот странец симболизираше нова надеж за мене и за севернокорејскиот народ, во оние моменти кога најмногу ни требаше, и ми покажа дека добрината на странците и поддршката на меѓународната заедница се навистина зраци на надежта која нам Севернокорејците ни е потребна.
Eventually, after our long journey, my family and I were reunited in South Korea. But getting to freedom is only half the battle. Many North Koreans are separated from their families, and when they arrive in a new country, they start with little or no money. So we can benefit from the international community for education, English language training, job training, and more. We can also act as a bridge between the people inside North Korea and the outside world. Because many of us stay in contact with family members still inside, and we send information and money that is helping to change North Korea from inside.
Конечно, после долго патување, јас и моето семејство бевме заедно во Јужна Кореја, но доаѓање до слободата е само половина од патот. Многу Севернокорејци се разделени од нивните семејства, а кога ќе пристигнат во некоја друга земја, тие започнуваат со малку или без пари. Затоа меѓународната заедница би можела да ни помогне во образованието, во изучување на Англискиот, во обуките за работа и уште повеќе. Ние можеме да бидеме и своевиден мост помеѓу луѓето во Северна Кореја и надворешниот свет, бидејќи многу од нас остануваат во контакт со луѓето кои се сеуште внатре, на кои им испраќаме информации и пари, односно помагаме да се промени Северна Кореја однатре.
I've been so lucky, received so much help and inspiration in my life, so I want to help give aspiring North Koreans a chance to prosper with international support. I'm confident that you will see more and more North Koreans succeeding all over the world, including the TED stage.
Јас имав голема среќа, добив голема помош и инспирација во мојот живот, па затоа, со поддршка на меѓународната заедница, сакам да им помогнам на амбициозните Севернокорејци, и да им дадам шанса за успех. Уверена сум дека ќе гледате сè повеќе и повеќе успешни Севернокорејци низ целиот свет, а тука вклучувајќи ја и сцената на TED.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)