Twenty years ago, my family introduced a system called "Friday Democracy Meetings." Every Friday at 7pm, my family came together for an official meeting to discuss the current family affairs. These meetings were facilitated by one of my parents, and we even had a notetaker.
Пред дваесет години, моето семејство воведе систем наречен „Петочки демократски состаноци“ Секој петок во 19:00, моето семејство се собираше за официјален состанок да разговара за конкретни фамилијарни работи. Овие состаноци беа предводени од едниот родител, и дури имавме и записничар.
These meetings had two rules. First, you are allowed to speak open and freely. Us kids were allowed to criticize our parents without that being considered disrespectful or rude. Second rule was the Chatham House rule, meaning whatever is said in the meeting stays in the meeting.
Овие состаноци имаа две правила. Прво, дозволено е да зборуваш отворено и слободно. Ние децата, смеевме да ги критикуваме родителите без тоа да се смета за непочитување или непристојност. Второто правило беше правилото на куќата Чатам, што значеше дека она што се кажува на состанокот,останува на состанокот.
(Laughter)
(смеа)
The topics which were discussed in these meetings varied from one week to another. One week, we'd talk about what food we wanted to eat, what time us kids should go to bed and how to improve things as a family, while another meeting discussed pretty much events that happened at school and how to solve disputes between siblings, by which I mean real fights. At the end of each meeting, we'd reach decisions and agreements that would last at least until the next meeting.
Темите на разговор варираа од недела до недела. Една недела, зборуваме за тоа што сакаме да јадеме, кога треба ние децата да си легнеме и како да ги подобриме работите во семејството, додека друг пат зборувавме за тоа што се случило на училиште и како да ги решиме несогласувањата меѓу браќата и сестрите, при што мислам на вистински тепачки. На крај од секој состанок, донесувавме одлуки и договори што би траеле барем до следниот состанок.
So you could say I was raised as a politician. By the age of six or seven, I mastered politics. I was negotiating, compromising, building alliances with other political actors.
Па може да се каже дека израснав како политичар. На шест или седумгодишна возраст, ја усовршив политиката. Преговарав, правев компромиси, создадав алијанси со други политички актери.
(Laughter)
(смеа)
And I even once tried to jeopardize the political process.
Дури еднаш пробав да го нарушам политичкиот процес.
(Laughter)
(смеа)
These meetings sound very peaceful, civil and democratic, right? But that was not always the case. Because of this open, free space to talk, discuss and criticize, things sometimes got really heated.
Овие состаноци звучат како мирни, цивилни и демократски, така? Но, тоа не беше секогаш така. Поради овој отворен, слободен простор за разговор, дискусија и критика, работите понекогаш се влошуваа.
One meeting went really bad for me. I was about 10 years old at that time, and I'd done something really horrible at school, which I'm not going to share today --
Еден состанок заврши многу лошо за мене. Имав околу 10 години тогаш, и имав направено нешто многу грозно на училиште. нешто што нема да го споделам денес -
(Laughter)
(смеа)
but my brother decided to bring it up in the meeting. I could not defend myself, so I decided to withdraw from the meeting and boycott the whole system. I literally wrote an official letter and handed it to my dad, announcing that I am boycotting.
но мојот брат одлучи да го спомне на состанокот. Не можев да се бранам, па одлучив да се повлечам од состанокот и да го бојкотирам целиот систем. Буквално напишав официјално писмо и го предадов на татко ми, најавувајќи дека бојкотирам.
(Laughter)
(смеа)
I thought that if I stopped attending these meetings anymore, the system would collapse,
Помислив дека ако престанам да учествувам на состаноците, системот ќе се распадне,
(Laughter)
(смеа)
but my family continued with the meetings, and they often made decisions that I disliked. But I could not challenge these decisions, because I was not attending the meetings, and thus had no right to go against it.
но семејството продолжи со состаноците, и понекогаш носеа одлуки што не ми се допаѓаа. Но, не можев да се спротивставам, затоа што не учествував на состаноците, така што не можев да одам против тоа.
Ironically, when I turned about 13 years old, I ended up attending one of these meetings again, after I boycotted them for a long time. Because there was an issue that was affecting me only, and no other family member was bringing it up. The problem was that after each dinner, I was always the only one who was asked to wash the dishes, while my brothers didn't have to do anything about it. I felt this was unjust, unfair and discriminatory, so I wanted to discuss it in the meeting. As you know, the idea that it's a woman or a girl's role to do household work is a rule that has been carried out by many societies for so long, so in order for a 13-year-old me to challenge it, I needed a platform.
Иронично, кога наполнив околу 13 години, повторно отидов на еден од овие состаноци, откако ги бојкотирав долго време. Затоа што имаше проблем кој влијаеше врз мене, а никој друг од семејството не го спомнуваше. Проблемот беше што по секоја вечера, јас бев таа на која мораше да ги измие садовите, а моите браќа не правеа ништо. Почувствував дека ова е неправедно, нефер и дискриминаторско, па сакав да го дискутирам на состанокот. Како што знаете, идејата дека жена или девојка има задача да средува низ дома е правило кое владее во многу општества долго време. Но за да се спротивставам на 13 год. возраст ми требаше платформа.
In the meeting, my brothers argued that none of the other boys we knew were washing the dishes, so why should our family be any different? But my parents agreed with me and decided that my brothers should assist me. However, they could not force them, so the problem continued.
На состанокот, моите браќа се побунија дека никој од момчињата кои ги познавале не миеле садови, па зошто нашето семејство да е поразлично? Но, моите родители се согласија со мене и одлучија браќата да ми помагаат. Но, не можеа да ги присилат па проблемот продолжи.
Seeing no solution to my problem, I decided to attend another meeting and propose a new system that would be fair to everyone. So I suggested instead of one person washing all the dishes used by all the family members, each family member should wash their own dishes. And as a gesture of good faith, I said I'd wash the pots as well. This way, my brothers could no longer argue that it wasn't within their responsibility as boys or men to wash the dishes and clean after the family, because the system I proposed was about every member of the family cleaning after themselves and taking care of themselves.
Не гледајќи решение, одлучив да учествувам на друг состанок и да предложам нов систем кој ќе е фер за сите. Предложив наместо една личност да мие садови користени од целото семејство, секој член од семејството да ги мие своите садови. И како гест на добра волја, реков дека ќе ги мијам и лонците. Па така, моите браќа не можеа да речат дека тоа не е нивна одговорност како момчиња или мажи да мијат садови и чистат низ дома, затоа што системот што го предложив значеше секој член од семејството да чисти по себе и да се грижи за себе.
Everyone agreed to my proposal, and for years, that was our washing-the-dishes system.
Сите се согласија на со мојот предлог. и со години, тоа беше нашиот систем на миење садови.
What I just shared with you is a family story, but it's pure politics. Every part of politics includes decision-making, and ideally, the process of decision-making should include people from different backgrounds, interests, opinions, gender, beliefs, race, ethnicity, age, and so on. And they should all have an equal opportunity to contribute to the decision-making process and influence the decisions that will affect their lives directly or indirectly. As such, I find it difficult to understand when I hear young people saying, "I'm too young to engage in politics or to even hold a political opinion." Similarly, when I hear some women saying, "Politics is a dirty world I don't want to engage with," I'm worried that the idea of politics and political engagement has become so polarized in many parts of the world that ordinary people feel, in order for them to participate in politics, they need to be outspoken activists, and that is not true. I want to ask these young people, women and ordinary people in general: Can you really afford not to be interested or not to participate in politics?
Ова што го споделив со вас е семејна приказна, но е чиста политика. Секој дел од политиката вклучува донесување одлуки, а идеално, овој процес треба да вклучува луѓе од различни позадини, интереси, ставови, родови, уверувања, раси, етнички припадности, возрасти и така натаму. И сите треба да имаат еднаква шанса да придонесат за процесот на донесување одлуки и да влијаат врз одлуките што влијаат врз нивните животи директно или индиректно. Затоа, мене ми е тешко да разберам кога ќе слушнам млади луѓе како велат „Многу сум млад да се вклучам во политика или пак, да имам политичко мислење.“ Слично, кога ќе слушнам жени како велат, „Политиката е валкан свет во кој не сакам да се мешам,“ Се загрижувам дека идејата за политика и политичка вклученост стана толку поларизирана во многу делови од светот што обични луѓе веруваат, за да се вклучат во политика, мора да бидат врвни активисти, но тоа не е вистина. Сакам да ги прашам овие млади луѓе, жени и обични луѓе: Дали можете да си дозволите да не бидете заинтересирани или вклучени во политика?
Politics is not only activism. It's awareness, it's keeping ourselves informed, it's caring for the facts. When it's possible, it's casting a vote. Politics is the tool through which we structure ourselves as groups and societies. Politics governs every aspect of life, and by not participating in it, you're literally allowing other people to decide on what you can eat, wear, if you can have access to health care, free education, how much tax you pay, when you can retire, what is your pension. Other people are also deciding on whether your race and ethnicity is enough to consider you a criminal, or if your religion and nationality is enough to put you on a terrorist list. And if you still think you are a strong, independent human being unaffected by politics, then think twice.
Политиката не е само активизам. Таа е свесност, таа е одржување на информираноста, таа е грижа за фактите. А кога е можно, таа е гласање. Политика е алатка преку која се обликуваме како групи и општества. Таа владее со секој аспект од животот, а со тоа што не учествувате, буквално дозволувате друг да одлучува за тоа што смеете да јадете, носите дали смеете да имате пристап до медицинска нега бесплатно образование, колку данок плаќате, кога смеете да се пензионирате, колку е вашата пензија. Други луѓе одлучуваат и дали вашата раса или етничка припадност е доволна да сте криминалец, или дали религијата и националноста е доволна да сте на листата на терористи. И ако сѐ уште мислите дека сте цврст, независен човек на кого не влијае политиката, тогаш размислете два пати.
I am speaking to you as a young woman from Libya, a country that is in the middle of a civil war. After more than 40 years of authoritarian rule, it's not a place where political engagement by women and young people is possible, nor encouraged. Almost all political dialogues that took place in the past few years, even those gathered by foreign powers, has been with only middle-aged men in the room. But in places with a broken political system like Libya, or in seemingly functioning places, including international organizations, the systems we have nowadays for political decision-making are not from the people for the people, but they have been established by the few for the few. And these few have been historically almost exclusively men, and they've produced laws, policies, mechanisms for political participation that are based on the opinions, beliefs, worldviews, dreams, aspirations of this one group of people, while everyone else was kept out. After all, we've all heard some version of this sentence: "What does a woman, let alone a young person, who is brown, understand about politics?"
Ви зборувам вам, како млада жена од Либија, држава која е насред граѓанска војна. По повеќе од 40 години со авторитарна влада, не е место каде политичка ангажираност на жени и млади луѓе е ниту можна, ниту поттикната. Скоро сите политички дијалози во последните неколку години, дури и тие од странските сили биле само средовечни мажи во просторијата. Но, во места со нарушен политички систем како Либија, или во навидум функционални места, вклучувајќи интернационални организации, системите што ги имаме за политички донесувања на одлуки не се од луѓето за луѓето, туку се создадени од неколкумина за неколкумина. Историски гледано, скоро сите биле мажи, и создавале закони, политики механизми за политичка вклученост основани на нивни ставови верувања, светогледи, сонови аспирации на таа група на луѓе, додека сите останати беа настрана. Покрај сѐ, сите сме слушнале некоја верзија на реченицава: „Што разбира жена,а уште помалку млада личност со темна кожа, за политика?“
When you're young -- and in many parts of the world, a woman -- you often hear experienced politicians say, "But you lack political experience." And when I hear that, I wonder what sort of experience are they referring to? The experience of corrupted political systems? Or of waging wars? Or are they referring to the experience of putting the interests of economic profits before those of the environment? Because if this is political experience, then yes --
Кога си млад - и во многу делови од светот, жена - често слушаш искусни политичари како велат „Ти недостасува политичко искуство.“ И кога ќе го слушнам тоа, се прашувам какво искуство подразбираат? Искуството на корумпирани политички системи? Или водење војни? Или мислат на искуството на ставање на интересите за економски профит пред интересите на животната средина? Затоа што ако ова е политичко искуство, тогаш да -
(Applause)
(аплауз)
we, as women and young people, have no political experience at all.
ние, како жени и млади луѓе немаме никакво политичко искуство.
Now, politicians might not be the only ones to blame, because ordinary people, and many young people as well, don't care about politics. And even those who care don't know how to participate.
Сега, можеби вината не е во политичарите, затоа што обичните луѓе и многу млади луѓе истотака, не се грижат за политика. И дури и тие што се грижат не знаат како да учествуваат.
This must change, and here is my proposal. We need to teach people at an early age about decision-making and how to be part of it. Every family is its own mini political system that is usually not democratic, because parents make decisions that affect all members of the family, while the kids have very little to say. Similarly, politicians make decisions that affect the whole nation, while the people have very little say in them.
Ова мора да се смени, еве што предлагам. Ги учиме луѓето од најмала возраст како да донесуваат одлуки и како да бидат дел од тоа. Секое семејство е свој мини политички систем вообичаено не демократски, бидејќи родителите носат одлуки кои влијаат врз сите членови на семејството а децата имаат многу малку за кажување. Слично, политичарите носат одлуки што влијаат врз целиот народ, додека луѓето имаат мал удел во нив.
We need to change this, and in order to achieve this change systematically, we need to teach people that political, national and global affairs are as relevant to them as personal and family affairs.
Мора да го смениме ова, и за да се достигне оваа промена систематски, мора да ги научиме луѓето дека политички, национални и глобални случувања се релевантни за нив како и личните и семејни збиднувања.
So if we want to achieve this, my proposal and advice is, try out the Family Democracy Meeting system. Because that will enable your kids to exercise their agency and decision-making from a very early age.
Ако сакаме да го постигнеме ова мојот предлог и совет е, да го испробаме системот на семејни демократски состаноци. Затоа што ова ќе им овозможи на децата да ги вежбаат своите способности и донесување одлуки од најмала возраст.
Politics is about having conversations, including difficult conversations, that lead to decisions. And in order to have a conversation, you need to participate, not sign off like I did when I was a kid and then learn the lesson the hard way and have to go back again. If you include your kids in family conversations, they will grow up and know how to participate in political conversations. And most importantly, most importantly, they will help others engage.
Политика е разговарање, вклучувајќи тешки разговори што водат кон дискусии. За да се има разговор, потребно е учество, а не повлекување како јас што направив, научија лекцијата на потешкиот начин и врати се пак назад. Ако ги вкучите децата во семејни разговори, ќе пораснат и ќе знаат како да се вклучат во политички разговори, И најважно, најважно, ќе ги ангажираат и другите.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(аплауз)