"All I wanted was a much-deserved promotion, and he told me to 'Get up on the desk and spread 'em.'"
Сè што сакав беше да го добијам заслуженото унапредување, а тој ми рече: „Качи се на масата и рашири ги“.
"All the men in my office wrote down on a piece of paper the sexual favors that I could do for them. All I had asked for was an office with a window."
Сите мажи во канцеларијата напишаа на лист хартија кои сексуални услуги ги сакаат од мене. Сè што јас побарав беше канцеларија со прозорец.
"I asked for his advice about how I could get a bill out of committee; he asked me if I brought my kneepads."
„Го прашав за совет како да помине на комисија законот; тој ме праша дали носам штитници за колена.“
Those are just a few of the horrific stories that I heard from women over the last year, as I've been investigating workplace sexual harassment. And what I found out is that it's an epidemic across the world. It's a horrifying reality for millions of women, when all they want to do every day is go to work. Sexual harassment doesn't discriminate. You can wear a skirt, hospital scrubs, army fatigues. You can be young or old, married or single, black or white. You can be a Republican, a Democrat or an Independent. I heard from so many women: police officers, members of our military, financial assistants, actors, engineers, lawyers, bankers, accountants, teachers ... journalists. Sexual harassment, it turns out, is not about sex. It's about power, and about what somebody does to you to try and take away your power. And I'm here today to encourage you to know that you can take that power back.
Овие се само некои од ужасните приказни кои ги имам чуено од жени изминативе години, додека истражував за сексуалното малтретирање на работно место. Открив дека тоа е епидемија ширум светот. Ужасна вистина за милиони жени, кои единственото нешто кое сакаат е да одат на работа. Сексуалното малтретирање не дискриминира. Можете да носите здолништа, болнички мантил, камуфлажна војничка униформа. Може да сте млади или стари, мажени или немажени, црни или бели. Може да сте демократи или републиканци или независни. Слушнав од многу жени: полицајки, припаднички на воени единици, финансиски помошнички, актерки, инженерки, адвокатки, банкарки, сметководителки, наставнички.. новинарки. Излезе дека сексуалното малтретирање нема врска со сексот. Има врска со моќта, и она што некој ви го прави за да ви ја одземе моќта. Денес сум тука за да ве охрабрам да си ја вратите моќта.
(Applause)
(Аплауз)
On July 6, 2016, I jumped off a cliff all by myself. It was the scariest moment of my life; an excruciating choice to make. I fell into an abyss all alone, not knowing what would be below. But then, something miraculous started to happen. Thousands of women started reaching out to me to share their own stories of pain and agony and shame. They told me that I became their voice -- they were voiceless. And suddenly, I realized that even in the 21st century, every woman still has a story.
На 6-ти јули, 2016 год. направив скок во непознато сосема сама. Тоа беше најстрашниот миг во мојот живот; мачен избор. Паднав во бездна сама, без да знам што ме чека долу. Но тогаш нешто чудесно почна да се случува. Илјадници жени стапија во контакт со мене за да ги споделат нивните приказни за срамот, болката и агонијата. Ми велеа дека станав нивниот глас, тие беа безгласни. Наеднаш сфатив дека и во XXI-век секоја жена има своја приказна.
Like Joyce, a flight attendant supervisor whose boss, in meetings every day, would tell her about the porn that he'd watched the night before while drawing penises on his notepad. She went to complain. She was called "crazy" and fired. Like Joanne, Wall Street banker. Her male colleagues would call her that vile c-word every day. She complained -- labeled a troublemaker, never to do another Wall Street deal again. Like Elizabeth, an army officer. Her male subordinates would wave one-dollar bills in her face, and say, "Dance for me!" And when she went to complain to a major, he said, "What? Only one dollar? You're worth at least five or ten!"
Како Џојс, главна стјуардеса чиј шеф секојдневно на состаноците ѝ раскажувал за порно филмовите кои ги гледал претходната ноќ притоа цртајќи пениси во роковникот. Таа се жалела. Ја нарекле луда и добила отказ. Како Џоан, вработена во банка на Вол Стрит. Нејзините колеги ја ословувале со погрдниот збор на буквата „п“. Таа се жалела- ја обележаа како проблематична и никогаш повеќе не направила зделка на Вол Стрит. Како Елизабет, офицерка во армија. Нејзините подредени колеги мавтале со банкнота од 1 долар пред неа и ѝ велеле: „Танцувај ми“. Кога отишла да се пожали кај мајорот тој рекол: „Што? Само еден долар? Вредиш најмалку 5 или 10!“
After reading, replying to all and crying over all of these emails, I realized I had so much work to do. Here are the startling facts: one in three women -- that we know of -- have been sexually harassed in the workplace. Seventy-one percent of those incidences never get reported. Why? Because when women come forward, they're still called liars and troublemakers and demeaned and trashed and demoted and blacklisted and fired. Reporting sexual harassment can be, in many cases, career-ending. Of all the women that reached out to me, almost none are still today working in their chosen profession, and that is outrageous.
Откако ќе ги прочитав и ќе одговорев на сите плачејќи над мејловите, сфаќав колку многу треба да направам. Еве ги потресните факти: една од три жени - од тие кои ги знаеме - била сексуално малтретирана на работно место. 71 % од инцидентите никогаш не биле пријавени. Зошто? Затоа што кога жените ќе прозборат, ги нарекуваат лажливки, проблематични, ги понижуваат, отфрлуваат и деградираат, ги ставаат на црна листа и ги отпуштаат. Пријавување на сексуално малтретирање може да значи крај на кариера за некој. Сите овие жени кои ме исконтактираа, речиси ниту една не работи во избраната професија, а тоа е невидено.
I, too, was silent in the beginning. It happened to me at the end of my year as Miss America, when I was meeting with a very high-ranking TV executive in New York City. I thought he was helping me throughout the day, making a lot of phone calls. We went to dinner, and in the back seat of a car, he suddenly lunged on top of me and stuck his tongue down my throat. I didn't realize that to "get into the business" -- silly me -- he also intended to get into my pants. And just a week later, when I was in Los Angeles meeting with a high-ranking publicist, it happened again. Again, in a car. And he took my neck in his hand, and he shoved my head so hard into his crotch, I couldn't breathe. These are the events that suck the life out of all of your self-confidence. These are the events that, until recently, I didn't even call assault. And this is why we have so much work to do.
И јас бев повлечена на почетокот. Мене ми се случи на крајот на годината кога бев Мис Америка, кога се сретнав со ТВ директор на висока позиција во Њујорк. Мислев ми помага во текот на денот, кога постојано ми се јавуваше. Излеговме на вечера и на задното седиште наеднаш се нафрли врз мене и ми го вовлече јазикот в грло. Во својата наивност не сфаќав дека „да се фатиме за работа“- значи „да посегне по мојот долен веш“ . Една недела подоцна, ми се случи истото кога се сретнав со високо рангиран издавач во Лос Анџелес, повторно, во автомобил. Ме фати за вратот, и толку силно ми ја зари главата во неговото меѓуножје што едвај можев да дишам. Овие се настани кои целосно ја уништуваат вашата самодоверба Овие се настани кои до неодамна не ги ни нарекував напади. Затоа имаме уште многу да направиме.
After my year as Miss America, I continued to meet a lot of well-known people, including Donald Trump. When this picture was taken in 1988, nobody could have ever predicted where we'd be today.
После годините поминати како Мис Америка, продолжив да запознавам познати луѓе, вклучувајќи го и Доналд Трамп. Кога е направена фотографијава во 1988 год. никој не предвидуваше каде ќе стигнеме денес.
(Laughter)
(Смеа)
Me, fighting to end sexual harassment in the workplace; he, president of the United States in spite of it.
Јас, во борба да се запре сексуалното малтретирање на работно место: тој, претседател на САД и покрај тоа.
And shortly thereafter, I got my first gig in television news in Richmond, Virginia. Check out that confident smile with the bright pink jacket. Not so much the hair.
Веднаш потоа го добив првиот ангажман во ТВ вестите во Ричмонд, Вирџинија. Обрнете внимание на сигурната насмевка во розевото палто. Не гледајте ја косата.
(Laughter)
(Смеа)
I was working so hard to prove that blondes have a lot of brains. But ironically, one of the first stories I covered was the Anita Hill hearings in Washington, DC. And shortly thereafter, I, too, was sexually harassed in the workplace. I was covering a story in rural Virginia, and when we got back into the car, my cameraman started saying to me, wondering how much I had enjoyed when he touched my breasts when he put the microphone on me. And it went downhill from there. I was bracing myself against the passenger door -- this was before cellphones. I was petrified. I actually envisioned myself rolling outside of that door as the car was going 50 miles per hour like I'd seen in the movies, and wondering how much it would hurt.
Работев напорно да докажам дека русокосите се многу паметни. Но,која иронија-една од првите вести за кои известував беше сослушувањето на Анита Хил во Вашингтон. Набрзо потоа, и јас бев сексуално малтретирана. Известував од руралниот дел на Вирџинија и кога се вративме во возилото камерманот почна да ми зборува колку сум уживала додека ми ги допирал градите додека ми го местеше микрофонот. Од тој момент состојбата се влоши. Се потпирав на совозачката врата - ова беше пред мобилните телефони. Се скаменив. Замислував како излетувам низ вратата при брзина од 80 км на час како што гледав во филмовите, прашувајќи се колку ќе боли.
When the story about Harvey Weinstein came to light -- one the most well-known movie moguls in all of Hollywood -- the allegations were horrific. But so many women came forward, and it made me realize what I had done meant something.
Кога се обелодени приказната за Харви Вајнстин- еден од најпознатите филмски магнати во Холивуд- обвинувањата беа ужасни. Но толку многу жени проговорија што сфатив дека она што го направив вредеше.
(Applause)
(Аплауз)
He had such a lame excuse. He said he was a product of the '60s and '70s, and that that was the culture then. Yeah, that was the culture then, and unfortunately, it still is. Why? Because of all the myths that are still associated with sexual harassment.
Неговото оправдување звучеше бедно. Рече дека бил производ на 60-те и 70-те и дека тогаш тоа било вообичаено. Да, тоа било вообичаено тогаш, и за жал, се`уште е. Зошто? Поради сите митови кои се поврзани со сексуалното малтретирање.
"Women should just take another job and find another career." Yeah, right. Tell that to the single mom working two jobs, trying to make ends meet, who's also being sexually harassed.
„Жените треба да си најдат друга работа и друга кариера.“ Да, секако. Кажете ѝ на самохрана мајка која работи 2 работи во обид да врзе крај со крај и била сексуално малтретирана.
"Women -- they bring it on themselves." By the clothes that we wear and the makeup that we put on. Yeah, I guess those hoodies that Uber engineers wear in Silicon Valley are just so provocative.
„Жени- сами си го бараат.“ Поради облеката која ја носиме и шминката што ја користиме. Да, оние дуксерките што ги носат Убер инженерите во Силициумската Долина се исто провокативни.
"Women make it up." Yeah, because it's so fun and rewarding to be demeaned and taken down. I would know.
„Жените измислуваат“. Да, зашто е забавно и вреди да си отпуштена и деградирана. Јас го знам тоа.
"Women bring these claims because they want to be famous and rich." Our own president said that. I bet Taylor Swift, one of the most well-known and richest singers in the world, didn't need more money or fame when she came forward with her groping case for one dollar. And I'm so glad she did.
„Жените обвинуваат зашто сакаат да станат познати и богати. Нашиот претседател го изјави ова. Се обложувам дека Тејлор Свифт една од најпознатите и најбогати пејачки во светот, не сакала повеќе слава или пари кога поднесе тужба за несакано допирање, барајќи само 1 долар отштета. Многу ми е драго што го направи тоа.
Breaking news: the untold story about women and sexual harassment in the workplace: women just want a safe, welcoming and harass-free environment. That's it.
Најнова вест: нераскажана приказна за жените и сексуалното малтретирање на работно место: жените сакаат само безбедно и пријатно место без сексуално малтретирање. Толку.
(Applause)
(Аплауз)
So how do we go about getting our power back? I have three solutions.
Па, како да си ја вратиме моќта? Имам 3 решенија.
Number one: we need to turn bystanders and enablers into allies. Ninety-eight percent of United States corporations right now have sexual harassment training policies. Seventy percent have prevention programs. But still, overwhelmingly, bystanders and witnesses don't come forward. In 2016, the Harvard Business Review called it the "bystander effect." And yet -- remember 9/11. Millions of times we've heard, "If you see something, say something." Imagine how impactful that would be if we carried that through to bystanders in the workplace regarding sexual harassment -- to recognize and interrupt these incidences; to confront the perpetrators to their face; to help and protect the victims. This is my shout-out to men: we need you in this fight. And to women, too -- enablers to allies.
Прво: мора да ги претвориме набљудувачите и соучесниците во сојузници. 98% од корпорациите во САД денес имаат обуки против сексуално малтретирање. 70% имаат програми за спречување. Но, сепак кај повеќето случаи набљудувачите и сведоците не ги пријавуваат случаите. Во 2016 год. Харвардското списание за бизнис го нарече тоа „апатија на набљудувачот“. Сепак, сетете се на 9/11. Милиони пати слушнавме: „Ако видите нешто, речете нешто.“ Замислете какво влијание би имало ако тоа се примени на набљудувачите на сексуалното малтретирање- ако се препознаат и прекинат инцидентите, да можеме директно да им се спротиставиме на сторителите и да им помогнеме и да ги заштитиме жртвите. Ова е мојот повик до мажите: потребни ни сте во борбата. Но и до жените- да ги претвориме соучесниците во сојузници.
Number two: change the laws. How many of you out there know whether or not you have a forced arbitration clause in your employment contract? Not a lot of hands. And if you don't know, you should, and here's why. TIME Magazine calls it, right there on the screen, "The teeny tiny little print in contracts that keeps sexual harassment claims unheard." Here's what it is. Forced arbitration takes away your Seventh Amendment right to an open jury process. It's secret. You don't get the same witnesses or depositions. In many cases, the company picks the arbitrator for you. There are no appeals, and only 20 percent of the time does the employee win. But again, it's secret, so nobody ever knows what happened to you. This is why I've been working so diligently on Capitol Hill in Washington, DC to change the laws. And here's what I tell the Senators: sexual harassment is apolitical. Before somebody harasses you, they don't ask you if you're a Republican or Democrat first. They just do it. And this is why we should all care.
Второ: да се изменат законите. Колкумина од вас знаат дали постои регулатива за присилна арбитража во вашиот договор за работа? Не гледам многу раце. Ако не знаете, треба да дознаете. Еве зошто. списанието Тајм го нарекува, таму погледнете на екранот, „оние мали, ситни букви во договорот кои овозможуваат никој да не чуе за сексуалните малтретирања. Еве за што се работи. Присилната арбитража го одзема уставно загарантираното право на јавно судење со порота. Тајно е. Не ги добивате истите сведоци и сведочења. Во многу случаи, компанијата ги бира арбитрите за вас. Нема жалби, и речиси само во 20% од случаите победува вработената. Но, повторно-тајно е. Никој не знае што ви се случило. Затоа работев толку напорно во Капитол Хил во Вашингтон, ДЦ за да се сменат законите. На сенаторите им велам дека сексуалното малтретирање е аполитично. Пред да ве малтретира некој, не ве прашува дали сте за демократ или републиканец. Едноставно ве малтретираат. Затоа треба сите да сме загрижени.
Number three: be fierce. It starts when we stand tall, and we build that self-confidence. And we stand up and we speak up, and we tell the world what happened to us. I know it's scary, but let's do it for our kids. Let's stop this for the next generations. I know that I did it for my children. They were paramount in my decision-making about whether or not I would come forward. My beautiful children, my 12-year-old son, Christian, my 14-year-old daughter, Kaia. And boy, did I underestimate them.
Трето: бидете решителни. Почнува кога сме сигурни и градиме самодоверба. Се спротиставувуваме и зборуваме и му кажуваме на светот што ни се случило. Знам дека изгледа страшно, но да го сториме тоа за нашите деца. Да го запреме тоа заради следните генерации. Знам дека го направив тоа за моите деца. Тие беа најважните во мојата одлука дали да проговорам или не. Моите прекрасни деца, мојот 12-годишен син Кристијан и мојата 14-годишна Каја. Колку само ги имав потценето.
The first day of school last year happened to be the day my resolution was announced, and I was so anxious about what they would face. My daughter came home from school and she said, "Mommy, so many people asked me what happened to you over the summer." Then she looked at me in the eyes and she said, "And mommy, I was so proud to say that you were my mom." And two weeks later, when she finally found the courage to stand up to two kids who had been making her life miserable, she came home to me and she said, "Mommy, I found the courage to do it because I saw you do it."
Првиот училишен ден лани беше денот кога ја донесов одлуката. Бев загрижена што ќе им се случи. Ќерка ми се врати од училиште и рече: „Мама, многумина ме прашаа што ти се случи летово.“ Потоа ме погледна в очи и ми рече: „Мама, многу бев горда кога им реков дека ти си мојата мајка.“ Две недели подоцна. кога конечно се охрабри да им се спротистави на 2 момчиња кои ја задеваа, и кога си дојде дома ми рече: „Мама, собрав храброст да го направам тоа зашто видов дека и ти го направи.“
(Applause)
(Аплауз)
You see, giving the gift of courage is contagious. And I hope that my journey has inspired you, because right now, it's the tipping point. We are watching history happen. More and more women are coming forward and saying, "Enough is enough."
Гледате, дарувањето на храброста е заразно. Се надевам дека моето искуство ве инспирира бидејќи токму сега е мигот на пресврт. Сведоци сме на создавањето на историјата. Сè повеќе жени излегуваат и велат: „Доста беше.“
(Applause)
(Аплауз)
Here's my one last plea to companies. Let's hire back all those women whose careers were lost because of some random jerk. Because here's what I know about women: we will not longer be underestimated, intimidated or set back; we will not be silenced by the ways of the establishment or the relics of the past. No. We will stand up and speak up and have our voices heard. We will be the women we were meant to be. And above all, we will always be fierce.
Ова е мојата последна молба упатена до компаниите. Да ги вработиме пак оние жени чии кариери се изгубени поради некој случаен кретен. Еве што знам јас за жените: нема да бидеме потценети, заплашувани и спречени. Нема да нè замолчат поради вообичаените начини на однесување или остатоците од минатото. Не! Ќе се спротиставиме и ќе проговориме и ќе допреме до сите. Ќе бидеме такви какви што треба да сме. И пред сè, секогаш ќе бидеме решителни.
Thank you.
Благодарам!
(Applause)
(Аплауз)