On January 26, 2013, a band of al-Qaeda militants entered the ancient city of Timbuktu on the southern edge of the Sahara Desert. There, they set fire to a medieval library of 30,000 manuscripts written in Arabic and several African languages and ranging in subject from astronomy to geography, history to medicine, including one book which records perhaps the first treatment for male erectile dysfunction. Unknown in the West, this was the collected wisdom of an entire continent, the voice of Africa at a time when Africa was thought not to have a voice at all. The mayor of Bamako, who witnessed the event, called the burning of the manuscripts "a crime against world cultural heritage." And he was right -- or he would have been, if it weren't for the fact that he was also lying.
На дан 26. јануара 2013. године, група Ал Каидиних бораца ушла је у древни град Тимбукту, на јужном ободу пустиње Сахара. Тамо су запалили средњовековну библиотеку која је садржала 30 000 списа на арапском и неколико афричких језика, а које су обухватале теме од астрономије до географије, преко историје и медицине, укључујући и књигу у којој је забележено вероватно прво лечење мушке еректилне дисфункције. Непозната на Западу, ово је била прикупљена мудрост целокупног континента, глас Африке у време када се мислило да уопште не поседује глас. Градоначелник Бамака, који је присуствовао догађају, назвао је паљење рукописа „злочином према светском културном наслеђу.“ И био је у праву, или био би у праву, да није лагао.
In fact, just before, African scholars had collected a random assortment of old books and left them out for the terrorists to burn. Today, the collection lies hidden in Bamako, the capital of Mali, moldering in the high humidity. What was rescued by ruse is now once again in jeopardy, this time by climate.
Заправо, мало пре тога, афрички научници су насумично изабрали колекцију старих књига и оставили их терористима да их запале. Данас се колекција налази скривена у Бамаку, главном граду Малија, и труне у великој влази. Оно што је спашено на превару је сада опет угрожено, овога пута због климе.
But Africa, and the far-flung corners of the world, are not the only places, or even the main places in which manuscripts that could change the history of world culture are in jeopardy. Several years ago, I conducted a survey of European research libraries and discovered that, at the barest minimum, there are 60,000 manuscripts pre-1500 that are illegible because of water damage, fading, mold and chemical reagents. The real number is likely double that, and that doesn't even count Renaissance manuscripts and modern manuscripts and cultural heritage objects such as maps.
Међутим, Африка и удаљени делови света нису једина места, чак ни главна места, на којима су рукописи који би могли променити историју светске културе у опасности. Пре неколико година, спровео сам истраживање о европским истраживачким библиотекама и открио да, у најмању руку, постоји 60 000 рукописа, из периода пре 1500. године који нису читљиви због оштећења проузрокованих водом, због избледелости, буђи и хемијских реагената. Прави број је вероватно два пута већи, а у то чак не улазе ренесансни и модерни рукописи и предмети културног наслеђа, као што су мапе.
What if there were a technology that could recover these lost and unknown works? Imagine worldwide how a trove of hundreds of thousands of previously unknown texts could radically transform our knowledge of the past. Imagine what unknown classics we would discover which would rewrite the canons of literature, history, philosophy, music -- or, more provocatively, that could rewrite our cultural identities, building new bridges between people and culture. These are the questions that transformed me from a medieval scholar, a reader of texts, into a textual scientist.
Шта ако би постојала технологија помоћу које се могу опоравити ови изгубљени и непознати радови? Замислите како би широм света открића стотина хиљада раније непознатих текстова могла радикално променити наше знање о прошлости. Замислите које бисмо непозната класична дела открили, а која би могла поново исписати каноне књижевности, историје, филозофије, музике, или, као још изазовније, која би могла поново дефинисати наше културне идентитете, градећи нове мостове између људи и културе. Ова питања су ме преобратила од научника који се бави средњим веком, од читача текстова, у научника који се бави текстовима.
What an unsatisfying word "reader" is. For me, it conjures up images of passivity, of someone sitting idly in an armchair waiting for knowledge to come to him in a neat little parcel. How much better to be a participant in the past, an adventurer in an undiscovered country, searching for the hidden text. As an academic, I was a mere reader. I read and taught the same classics that people had been reading and teaching for hundreds of years -- Virgil, Ovid, Chaucer, Petrarch -- and with every scholarly article that I published I added to human knowledge in ever-diminishing slivers of insight. What I wanted to be was an archaeologist of the past, a discoverer of literature, an Indiana Jones without the whip -- or, actually, with the whip.
Колико је реч „читалац“ незадовољавајућа. За мене, она призива слике пасивности, некога ко беспослено седи у фотељи, чекајући да му знање дође у лепо спакованом, маленом пакету. Колико је само боље бити учесник у прошлости, бити авантуриста у неоткривеној земљи, у потрази за скривеним текстом. Као професор, био сам само читалац. Читао сам и подучавао о истим класичним делима која су људи читали и о којима су подучавали стотинама година - Виргилије, Овидије, Чосер, Петрарка - а са сваким научним чланком који сам објавио, додавао сам људском знању све слабије делиће увида. Желео сам да будем археолог који се бави прошлошћу, проналазач књижевности, Индијана Џоунс без бича, или, у ствари, са бичем.
(Laughter) And I wanted it not just for myself but I wanted it for my students as well.
(Смех) Желео сам то не само за себе, већ и због својих студената.
And so six years ago, I changed the direction of my career. At the time, I was working on "The Chess of Love," the last important long poem of the European Middle Ages never to have been edited. And it wasn't edited because it existed in only one manuscript which was so badly damaged during the firebombing of Dresden in World War II that generations of scholars had pronounced it lost. For five years, I had been working with an ultraviolet lamp trying to recover traces of the writing and I'd gone about as far as technology at the time could actually take me.
Тако сам, пре шест година, променио правац своје каријере. У то време сам радио на „Љубавном шаху“, последњој важној дугој песми из европског средњег века, која никада није редигована. Није била редигована јер је постојао само један рукопис, који је толико оштећен током бомбардовања Дрездена у Другом светском рату да су генерације научника тврдиле да је изгубљен. Током пет година сам радио уз помоћ ултраљубичасте лампе, покушавајући да вратим трагове натписа и стигао сам онолико далеко колико ми је технологија у то време дозволила.
And so I did what many people do. I went online, and there I learned about how multispectral imaging had been used to recover two lost treatises of the famed Greek mathematician Archimedes from a 13th-century palimpsest. A palimpsest is a manuscript which has been erased and overwritten.
Тако сам учинио оно што многи људи раде. Отишао сам на интернет, а тамо сам сазнао да се мултиспектрално снимање користило при реконструкцији два изгубљена списа чувеног грчког математичара Архимеда са палимпсеста из 13. века. Палимпсест је рукопис који је избрисан и преко кога је поново писано.
And so, out of the blue, I decided to write to the lead imaging scientist on the Archimedes palimpsest project, Professor Roger Easton, with a plan and a plea. And to my surprise, he actually wrote back. With his help, I was able to win a grant from the US government to build a transportable, multispectral imaging lab, And with this lab, I transformed what was a charred and faded mess into a new medieval classic.
Тако сам, изненада, одлучио да пишем главном научнику за снимање на пројекту Архимедовог палимпсеста, професору Роџеру Истону, уз план и молбу. На моје изненађење, одговорио је. Уз његову помоћ сам успео да добијем средства од америчке владе за изградњу покретне лабораторије за мултиспектрално снимање, а помоћу ове лабораторије сам претворио потамнели и избледели хаос у ново средњовековно класично дело.
So how does multispectral imaging actually work? Well, the idea behind multispectral imaging is something that anyone who is familiar with infrared night vision goggles will immediately appreciate: that what we can see in the visible spectrum of light is only a tiny fraction of what's actually there. The same is true with invisible writing. Our system uses 12 wavelengths of light between the ultraviolet and the infrared, and these are shown down onto the manuscript from above from banks of LEDs, and another multispectral light source which comes up through the individual leaves of the manuscript. Up to 35 images per sequence per leaf are imaged this way using a high-powered digital camera equipped with a lens which is made out of quartz. There are about five of these in the world. And once we capture these images, we feed them through statistical algorithms to further enhance and clarify them, using software which was originally designed for satellite images and used by people like geospatial scientists and the CIA.
Па, како мултиспектрално снимање заправо функционише? Па, у позадини мултиспектралног снимања је идеја коју ће свако ко је упознат са инфрацрвеним ноћним двогледом препознати истог тренутка - да у видљивом спектру светлости можемо видети само малени део постојећег. Исто важи за невидљиве натписе. Наш систем користи 12 светлосних таласних дужина између ултраљубичасте и инфрацрвене, а оне се приказују на рукопису одозго, са низа ЛЕД сијалица и још једног извора мултиспектралне светлости који се пробија кроз појединачне листове рукописа. И до 35 слика у низу по листу слика се на овај начин, уз помоћ снажне дигиталне камере која је опремљена сочивима израђеним од кварца. Постоји око пет оваквих камера на свету. Када једном уснимимо слике, оне пролазе кроз статистичке алгоритме да би их даље побољшали и изоштрили помоћу софтвера који је првобитно осмишљен за сателитске слике и који су користили људи попут геопросторних научника и ЦИА-е.
The results can be spectacular. You may already have heard of what's been done for the Dead Sea Scrolls, which are slowly gelatinizing. Using infrared, we've been able to read even the darkest corners of the Dead Sea Scrolls. You may not be aware, however, of other Biblical texts that are in jeopardy.
Резултати могу бити спектакуларни. Можда сте већ чули шта се десило са „Свицима са Мртвог мора“, који полако почињу да се претварају у желатин. Користећи инфрацрвену, успели смо да ишчитамо чак и најтамније ћошкове „Свитака са Мртвог мора“. Можда, међутим, не знате за друге библијске текстове који су угрожени.
Here, for example, is a leaf from a manuscript that we imaged, which is perhaps the most valuable Christian Bible in the world. The Codex Vercellensis is the oldest translation of the Gospels into Latin, and it dates from the first half of the fourth century. This is the closest we can come to the Bible at the time of the foundation of Christendom under Emperor Constantine, and at the time also of the Council of Nicaea, when the basic creed of Christianity was being agreed upon. This manuscript, unfortunately, has been very badly damaged, and it's damaged because for centuries it had been used and handled in swearing in ceremonies in the church. In fact, that purple splotch that you see in the upper left hand corner is Aspergillus, which is a fungus which originates in the unwashed hands of a person with tuberculosis. Our imaging has enabled me to make the first transcription of this manuscript in 250 years.
Овде је, на пример, лист рукописа који смо снимили, можда најдрагоценије хришћанске Библије на свету. „Верчелијски кодекс“ је најстарији превод Јеванђеља на латински, а датира из прве половине четвртог века. Ово је најближе што можемо прићи Библији у време оснивања заједнице хришћана под царом Константином, као и тадашњег Васељенског сабора, када су се одређивале основе хришћанске вероисповести. Овај рукопис је, нажалост, веома оштећен, а оштећен је јер је вековима коришћен и њиме се руковало при церемонијама полагања заклетве у цркви. Заправо, љубичаста мрља коју видите у горњем левом углу је Aspergillus, гљивица која потиче са неопраних руку особе која болује од туберкулозе. Наше снимање ми је омогућило да направим први препис овог рукописа након 250 година.
Having a lab that can travel to collections where it's needed, however, is only part of the solution. The technology is expensive and very rare, and the imaging and image processing skills are esoteric. That means that mounting recoveries is beyond the reach of most researchers and all but the wealthiest institutions. That's why I founded the Lazarus Project, a not-for-profit initiative to bring multispectral imaging to individual researchers and smaller institutions at little or no cost whatsoever. Over the past five years, our team of imaging scientists, scholars and students has travelled to seven different countries and have recovered some of the world's most valuable damaged manuscripts, included the Vercelli Book, which is the oldest book of English, the Black Book of Carmarthen, the oldest book of Welsh, and some of the most valuable earliest Gospels located in what is now the former Soviet Georgia.
Поседовање путујуће лабораторије до колекција где је потребна, међутим, је само део решења. Ова технологија је скупа и веома ретка, а снимање и обрађивање снимака нису свима познати. То значи да је организована реконструкција ван домашаја већини истраживача и доступна само најбогатијим институцијама. Зато сам основао „Пројекат Лазарус“, непрофитну иницијативу, како би мултиспектрално снимање доспело до индивидуалних истраживача и малих институција, уз мале трошкове или бесплатно. Током протеклих пет година, наш тим научника за снимање, предавача и студената, путовао је у седам различитих земаља и реконструисао нека од светских највреднијих оштећених рукописа, укључујући „Књигу из Верчелија“, најстарију књигу на енглеском, „Црну књигу из Кармартена“, најстарију књигу на велшком, као и неке од највреднијих, најранијих Јеванђеља која се налазе тренутно у бившој совјетској Грузији.
So, spectral imaging can recover lost texts. More subtly, though, it can recover a second story behind every object, the story of how, when and by whom a text was created, and, sometimes, what the author was thinking at the time he wrote. Take, for example, a draft of the Declaration of Independence written in Thomas Jefferson's own hand, which some colleagues of mine imaged a few years ago at the Library of Congress. Curators had noticed that one word throughout had been scratched out and overwritten. The word overwritten was "citizens." Perhaps you can guess what the word underneath was. "Subjects." There, ladies and gentlemen, is American democracy evolving under the hand of Thomas Jefferson.
Дакле, спектрално снимање може да реконструише изгубљене текстове. Чак и суптилније од тога, може да реконструише позадинску причу иза сваког предмета, причу о томе како је и када настао текст и ко га је створио, а понекад и о чему је аутор размишљао у време када је писао. Узмите, на пример, нацрт Декларације независности која је написана руком Томаса Џеферсона, а коју су неке од мојих колега снимиле пре пар година у Конгресној библиотеци. Кустоси су приметили да је једна реч свуда изгребана и поново написана. Реч која је написана преко ње је „грађани“. Можда можете да погодите која је реч била испод ње. „Поданици“. Ту се, даме и господо, америчка демократија развија под руком Томаса Џеферсона.
Or consider the 1491 Martellus Map, which we imaged at Yale's Beinecke Library. This was the map that Columbus likely consulted before he traveled to the New World and which gave him his idea of what Asia looked like and where Japan was located. The problem with this map is that its inks and pigments had so degraded over time that this large, nearly seven-foot map, made the world look like a giant desert. Until now, we had very little idea, detailed idea, that is, of what Columbus knew of the world and how world cultures were represented. The main legend of the map was entirely illegible under normal light. Ultraviolet did very little for it. Multispectral gave us everything. In Asia, we learned of monsters with ears so long that they could cover the creature's entire body. In Africa, about a snake who could cause the ground to smoke. Like starlight, which can convey images of the way the Universe looked in the distant past, so multispectral light can take us back to the first stuttering moments of an object's creation. Through this lens, we witness the mistakes, the changes of mind, the naïvetés, the uncensored thoughts, the imperfections of the human imagination that allow these hallowed objects and their authors to become more real, that make history closer to us.
Или, узмите Мартелусову карту из 1491. године, коју смо снимили у библиотеци Бајнeке на Јејлу. Ово је била карта коју је Колумбо вероватно користио пре пута ка Новом свету, а која му је дала представу о томе како Азија изгледа и где се налази Јапан. Проблем код ове мапе је да су њено мастило и пигменти толико пропали временом да на овој великој мапи, дугој око два метра, свет изгледа као џиновска пустиња. До сада нисмо имали представу, макар не детаљну, о томе шта је Колумбо знао о свету и како су представљане светске културе. Главна легенда мапе била је потпуно нечитка под нормалним светлом. Ултраљубичасто је урадило мало по том питању. Мултиспектрално нам је пружило све. У Азији, сазнали смо за чудовишта са толико дугим ушима да могу да прекрију цело тело овог створења, у Африци, о змији која је могла да изазове да се тло пуши. Као и светлост звезда, која носи слике о изгледу свемира у далекој прошлости, тако нас мултиспектрално светло може одвести до првих невероватних тренутака стварања неког предмета. Помоћу овог сочива постајемо сведоци грешака, промена мишљења, наивности, нецензурисаних мисли, несавршености људске маште, што чини да ови свети предмети и њихови ствараоци постану стварнији, да нам историја постане ближа.
What about the future? There's so much of the past, and so few people with the skills to rescue it before these objects disappear forever. That's why I have begun to teach this new hybrid discipline that I call "textual science." Textual science is a marriage of the traditional skills of a literary scholar -- the ability to read old languages and old handwriting, the knowledge of how texts are made in order to be able to place and date them -- with new techniques like imaging science, the chemistry of inks and pigments, computer-aided optical character recognition.
А шта је са будућношћу? Постоји толико много прошлости, а тако мало људи са вештинама које је могу спасити пре него што ови предмети заувек нестану. Због тога сам почео да предајем ову нову, хибридну дисциплину коју називам „наука о текстовима“. Ова наука представља спој традиционалних вештина научника који се баве књижевношћу, способности ишчитавања старих језика и рукописа, знање о томе како текстови настају како бисмо могли да им одредимо место и време настанка, новим техникама као што је наука о снимању, хемија мастила и пигмената, оптичко препознавање знакова помоћу компјутера.
Last year, a student in my class, a freshman, with a background in Latin and Greek, was image-processing a palimpsest that we had photographed at a famous library in Rome. As he worked, tiny Greek writing began to appear from behind the text. Everyone gathered around, and he read a line from a lost work of the Greek comic dramatist Menander. This was the first time in well over a thousand years that those words had been pronounced aloud. In that moment, he became a scholar.
Прошле године је студент у мојој групи, бруцош, са предзнањем латинског и грчког језика, обрађивао снимке палимпсеста који смо усликали у чувеној римској библиотеци. Док је радио, мајушни грчки натпис је почео да се појављује иза текста. Сви су се окупили око тога, а он је прочитао ред из изгубљеног рада грчког писца комедија, Менандра. По први пут након више од хиљаду година, ове речи су изговорене наглас. У том тренутку је постао научник.
Ladies and gentlemen, that is the future of the past.
Даме и господо, ово је будућност прошлости.
Thank you very much.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)