So, let me thank you for the opportunity to talk about the biggest international story of your professional lifetime, which is also the most important international challenge the world will face for as far as the eye can see.
Допустите ми да захвалим на прилици да говорим о највећој интернационалној причи ваших професионалних живота, која је такође и најбитнији интернационални изазов са којим ће се свет суочити колико нам поглед сеже унапред.
The story, of course, is the rise of China. Never before have so many people risen so far so fast, on so many different dimensions. The challenge is the impact of China's rise -- the discombobulation this will cause the Unites States and the international order, of which the US has been the principal architect and guardian. The past 100 years have been what historians now call an "American Century." Americans have become accustomed to their place at the top of every pecking order. So the very idea of another country that could be as big and strong as the US -- or bigger -- strikes many Americans as an assault on who they are.
Прича је, наравно, о успону Кине. Никада се раније није тако много људи уздигло тако далеко тако брзо, у толико различитих димензија. Изазов је утицај кинеског успона - пометња коју ће ово ће изазвати за САД и интернационални поредак, за који су САД биле главни архитекта и заштитник. Прошлих 100 година су биле оно што историчари сад називају „амерички век“. Американци су се навикли на своје место на врху сваког ланца исхране. Тако да сама идеја о некој другој земљи која би могла бити велика и јака као САД - или већа - погађа многе Американце као напад на то ко су.
For perspective on what we're now seeing in this rivalry, it's useful to locate it on the larger map of history. The past 500 years have seen 16 cases in which a rising power threatened to displace a ruling power. Twelve of those ended in war. So just in November, we'll all pause to mark the 100th anniversary of the final day of a war that became so encompassing, that it required historians to create an entirely new category: world war. So, on the 11th hour of the 11th day of the 11th month in 1918, the guns of World War I fell silent, but 20 million individuals lay dead.
Ради перспективе на оно што сада видимо као ривалство, корисно је да га лоцирамо на већој мапи историје. Протеклих 500 година су виделе 16 случајева у којима је сила у успону претила да збаци владајућу силу. Дванаест од њих је завршено ратом. Тако, управо у новембру, сви ћемо стати да обележимо 100. годишњицу последњег дана рата који је постао толико свеобухватан да је захтевао да историчари уведу сасвим нову категорију: светски рат. Дакле, 11. сата 11. дана 11. месеца у 1918. години, топови Првог светског рата су утихнули, али је 20 милиона особа лежало мртво.
I know that this is a sophisticated audience, so you know about the rise of China. I'm going to focus, therefore, on the impact of China's rise, on the US, on the international order and on the prospects for war and peace. But having taught at Harvard over many years, I've learned that from time to time, it's useful to take a short pause, just to make sure we're all on the same page. The way I do this is, I call a time-out, I give students a pop quiz -- ungraded, of course. So, let's try this. Time-out, pop quiz.
Знам да је ово софистицирана публика, тако да знате о успону Кине. Сконцентрисаћу се зато на утицаје кинеског успона на САД, на интернационални поредак и на изгледе за рат и мир. Али, предавајући на Харварду дуги низ година, научио сам да је с времена на време корисно да се направи кратка пауза, да будемо сигурни да смо сви на „истој страници“. Ово радим тако што затражим тајм-аут, задам студентима кратак тест - без оцењивања, наравно. Дакле, пробајмо ово. Тајм-аут, кратак тест.
Question: forty years ago, 1978, China sets out on its march to the market. At that point, what percentage of China's one billion citizens were struggling to survive on less than two dollars a day? Take a guess -- 25 percent? Fifty? Seventy-five? Ninety. What do you think? Ninety. Nine out of every 10 on less than two dollars a day. Twenty eighteen, 40 years later. What about the numbers? What's your bet? Take a look. Fewer than one in 100 today. And China's president has promised that within the next three years, those last tens of millions will have been raised up above that threshold. So it's a miracle, actually, in our lifetime. Hard to believe. But brute facts are even harder to ignore. A nation that didn't even appear on any of the international league tables 25 years ago has soared, to rival -- and in some areas, surpass -- the United States.
Питање: пре 40 година, 1978, Кина се запутила на марш ка тржишту. У том тренутку, који проценат од кинеских милијарду становника се борио да преживи на мање од два долара дневно? Погађајте - 25 процената? Педесет? Седамдесет пет? Деведесет. Шта мислите? Деведесет. Девет на сваких десет на мање од два долара дневно. Година 2018, 40 година касније. Шта је са бројевима? Која је ваша опклада? Погледајте. Мање од једног у 100 данас. А кинески председник је обећао да ће у току наредне три године те последње десетине милиона бити подигнуте изнад тог прага. То је, заправо, чудо у нашем животном веку. Тешко да се поверује. Али тврде чињенице је још теже игнорисати. Нација која се чак није појављивала ни на једној табели интернационалне лиге пре 25 година узлетела је, да угрози - а у неким областима, и да престигне - Сједињене Државе.
Thus, the challenge that will shape our world: a seemingly unstoppable rising China accelerating towards an apparently immovable ruling US, on course for what could be the grandest collision in history. To help us get our minds around this challenge, I'm going to introduce you to a great thinker, I'm going to present a big idea, and I'm going to pose a most consequential question. The great thinker is Thucydides. Now, I know his name is a mouthful, and some people have trouble pronouncing it. So, let's do it, one, two, three, together: Thucydides. One more time: Thucydides.
Самим тим, изазов који ће обликовати наш свет: наизглед незаустављива Кина у успону, која убрзава ка очигледно стабилним владајућим САД, на путањи ка нечему што би могло да буде највећи судар у историји. Да бих помогао да појмимо овај изазов, упознаћу вас са великим мислиоцем. Представићу вам велику идеју и поставићу питање од највише последица. Велики мислилац је Тукидид. Е сад, знам да је његово име превелик залогај и да неки људи имају проблема да га изговоре. Хајде да пробамо, је'н, два, три, заједно: Тукидид. Још једанпут: Тукидид.
So who was Thucydides? He was the father and founder of history. He wrote the first-ever history book. It's titled "The History of the Peloponnesian War," about the war in Greece, 2500 years ago. So if nothing else today, you can tweet your friends, "I met a great thinker. And I can even pronounce his name: Thucydides." So, about this war that destroyed classical Greece, Thucydides wrote famously: "It was the rise of Athens and the fear that this instilled in Sparta that made the war inevitable." So the rise of one and the reaction of the other create a toxic cocktail of pride, arrogance, paranoia, that drug them both to war.
Дакле, ко је био Тукидид? Он је био отац и оснивач историје. Написао је прву књигу из историје. Насловљена је „Историја Пелопонеског рата“ и говори о рату у Грчкој, пре 2500 година. Ако ништа друго данас, можете бар да твитнете пријатељима: „Упознао сам великог мислиоца. И могу чак и да му изговорим име: Тукидид.“ Дакле, о овом рату који је уништио класичну Грчку, Тукидид је написао оно чувено: „Успон Атине и страх који је утерао у Спарту било је оно што је учинило рат неизбежним.“ Дакле, успон једног и реакција другог праве отрован коктел поноса, ароганције и параноје, који их обоје опија у рат.
Which brings me to the big idea: Thucydides's Trap. "Thucydides's Trap" is a term I coined several years ago, to make vivid Thucydides's insight. Thucydides's Trap is the dangerous dynamic that occurs when a rising power threatens to displace a ruling power, like Athens -- or Germany 100 years ago, or China today -- and their impact on Sparta, or Great Britain 100 years ago, or the US today. As Henry Kissinger has said, once you get this idea, this concept of Thucydides's Trap in your head, it will provide a lens for helping you look through the news and noise of the day to understand what's actually going on.
Што ме доводи до велике идеје: „Тукидидова замка“. „Тукидидова замка“ је појам који сам сковао пре неколико година, да учиним живописним Тукидидов увид. Тукидидова замка је опасна динамика која се дешава када сила у успону прети да смени владајућу силу, као Атина - или Немачка пре 100 година, или Кина данас - и њихов утицај на Спарту, или Велику Британију пре 100 година, или САД данас. Као што је Хенри Кисинџер рекао, када добијете ту идеју, тај концепт Тукидидове замке у вашој глави, подариће вам перспективу да помогне да видите кроз вести и дневну буку, да схватите шта се заиста дешава.
So, to the most consequential question about our world today: Are we going to follow in the footsteps of history? Or can we, through a combination of imagination and common sense and courage find a way to manage this rivalry without a war nobody wants, and everybody knows would be catastrophic? Give me five minutes to unpack this, and later this afternoon, when the next news story pops up for you about China doing this, or the US reacting like that, you will be able to have a better understanding of what's going on and even to explain it to your friends.
Тако, питање од највише последица о нашем свету данас: да ли ћемо следити стопе из историје? Или ћемо, кроз комбинацију маште, здравог разума и храбрости наћи начин да превазиђемо ово ривалство без рата који нико не жели и за који свако зна да би био катастрофалан. Дајте ми пет минута да распакујем ово и касније поподне, када вам искочи следећа вест о Кини која је учинила ово или Сједињеним Државама које реагују овако, бићете у могућности да имате боље разумевање о томе шта се дешава, па чак и да то објасните својим пријатељима.
So as we saw with this flipping the pyramid of poverty, China has actually soared. It's meteoric. Former Czech president, Vaclav Havel, I think, put it best. He said, "All this has happened so fast, we haven't yet had time to be astonished."
Дакле, као што смо видели са овим превртањем пирамиде сиромаштва, Кина се у ствари винула. И то метеорски. Мислим да је бивши чешки председник Вацлав Хавел то најбоље срочио. Рекао је: „Све ово се десило толико брзо да још нисмо имали времена да будемо задивљени.“
(Laughter)
(Смех)
To remind myself how astonished I should be, I occasionally look out the window in my office in Cambridge at this bridge, which goes across the Charles River, between the Kennedy School and Harvard Business School. In 2012, the State of Massachusetts said they were going to renovate this bridge, and it would take two years. In 2014, they said it wasn't finished. In 2015, they said it would take one more year. In 2016, they said it's not finished, we're not going to tell you when it's going to be finished. Finally, last year, it was finished -- three times over budget.
Да бих се подсетио колико би задивљен требало да будем, с времена на време погледам кроз прозор своје канцеларије у Кембриџу на овај мост, који се протеже преко реке Чарлс, између школе Кенеди и Харвардске пословне школе. Године 2012, држава Масачусетс је изјавила да ће реновирати овај мост, као и да ће бити потребно две године. Године 2014, рекли су да није било готово. Године 2015, рекли су да ће потрајати још једну годину. Године 2016. рекли су да није завршено, и нећемо вам рећи када ће бити завршено. Напослетку, прошле године завршено је - троструко прекорачивши буџет.
Now, compare this to a similar bridge that I drove across last month in Beijing. It's called the Sanyuan Bridge. In 2015, the Chinese decided they wanted to renovate that bridge. It actually has twice as many lanes of traffic. How long did it take for them to complete the project? Twenty fifteen, what do you bet? Take a guess -- OK, three -- Take a look.
Сада то упоредимо са сличним мостом преко којег сам се возио прошлог месеца у Пекингу. Мост се зове Сенјан. Године 2015, Кинези су одлучили да хоће да реновирају овај мост. Он заправо има дупло више трака за саобраћај. Колико дуго је њима било потребно да заврше пројекат? Била је 2015, на шта бисте се кладили? Погађајте - океј, три... Погледајте.
(Laughter)
(Смех)
The answer is 43 hours.
Одговор је 43 сата.
(Audience: Wow!)
(Публика: Вау!)
(Laughter)
(Смех)
Graham Allison: Now, of course, that couldn't happen in New York.
Грејам Алисон: Ово, наравно, не би могло да се деси у Њујорку.
(Laughter)
(Смех)
Behind this speed in execution is a purpose-driven leader and a government that works. The most ambitious and most competent leader on the international stage today is Chinese President Xi Jinping. And he's made no secret about what he wants. As he said when he became president six years ago, his goal is to make China great again --
Иза ове брзине у извођењу стоји сврхом гоњен вођа и влада која фукционише. Најамбициознији и најкомпетентнији вођа на светској позорници данас је кинески председник Си Ђинпинг. И уопште не таји шта је то што хоће. Као што је рекао када је постао председник пре шест година, његов циљ је да Кину поново учини великом -
(Laughter)
(Смех)
a banner he raised long before Donald Trump picked up a version of this. To that end, Xi Jinping has announced specific targets for specific dates: 2025, 2035, 2049.
мото који је истакао давно пре него што је Доналд Трамп преузео верзију овога. С тим циљем, Си Ђинпинг је објавио тачно одређене циљеве за одређене датуме: 2025, 2035, 2049.
By 2025, China means to be the dominant power in the major market in 10 leading technologies, including driverless cars, robots, artificial intelligence, quantum computing. By 2035, China means to be the innovation leader across all the advanced technologies. And by 2049, which is the 100th anniversary of the founding of the People's Republic, China means to be unambiguously number one, including, [says] Xi Jinping, an army that he calls "Fight and Win." So these are audacious goals, but as you can see, China is already well on its way to these objectives. And we should remember how fast our world is changing. Thirty years ago, the World Wide Web had not yet even been invented. Who will feel the impact of this rise of China most directly? Obviously, the current number one. As China gets bigger and stronger and richer, technologically more advanced, it will inevitably bump up against American positions and prerogatives.
До 2025, Кина је наумила да буде водећа сила на главном тржишту у 10 водећих технологија, укључујући аутомобиле без возача, роботе, вештачку интелигенцију, квантно рачунарство. До 2035. Кина је наумила да буде водећи иноватор у свим напредним технологијама. И до 2049, што је стогодишњица оснивања Народне Републике, Кина је наумила да недвосмислено буде број један, укључујући, каже Си Ђинпинг, армију коју назива „Борба и победа“. Ово су, дакле, одважни циљеви, али као што видите, Кина је већ добрано на путу ка остварењу ових циљева. И морали бисмо да упамтимо колико се брзо наш свет мења. Пре тридесет година, светска интернет мрежа још увек није била изумљена. Ко ће најнепосредније осетити овај успон Кине? Очигледно, тренутни број један. Како Кина буде постајала све већа, јача и богатија, технолошки напреднија, неизбежно ће се чукнути о америчке положаје и повластице.
Now, for red-blooded Americans -- and especially for red-necked Americans like me; I'm from North Carolina -- there's something wrong with this picture. The USA means number one, that's who we are. But again, to repeat: brute facts are hard to ignore. Four years ago, Senator John McCain asked me to testify about this to his Senate Armed Services Committee. And I made for them a chart that you can see, that said, compare the US and China to kids on opposite ends of a seesaw on a playground, each represented by the size of their economy. As late as 2004, China was just half our size. By 2014, its GDP was equal to ours. And on the current trajectory, by 2024, it will be half again larger. The consequences of this tectonic change will be felt everywhere.
Сад, за пунокрвне Американце - а поготово за Американце сељаке као ја, ја сам из Северне Каролине - нешто није у реду са том сликом. САД значе број један, то је оно што ми јесмо. Али опет, да поновим: грубе чињенице је тешко занемарити. Пре четири године, сенатор Џон Мекејн ме је питао да сведочим о томе пред његовим сенаторским комитетом за оружане снаге. И направио сам за њих график који можете да видите, на коме се пореде САД и Кина као деца на супротним крајевима клацкалице на игралишту, а свака је представљена величином своје економије. Чак до 2004, Кина је била једва упола наше величине. До 2014, њен БДП био је једнак нашем. И на тренутној путањи, до 2024, биће дупло већи. Последице ове тектонске промене ће се осетити свуда.
For example, in the current trade conflict, China is already the number one trading partner of all the major Asian countries. Which brings us back to our Greek historian. Harvard's "Thucydides's Trap Case File" has reviewed the last 500 years of history and found 16 cases in which a rising power threatened to displace a ruling power. Twelve of these ended in war. And the tragedy of this is that in very few of these did either of the protagonists want a war; few of these wars were initiated by either the rising power or the ruling power.
На пример, у тренутном трговинском конфликту, Кина је већ трговински партнер број један свих већих азијских земаља. Што нас враћа до нашег грчког историчара. Харвардова „Студија случаја Тукидидове замке“ размотрила је протеклих 500 година историје и пронашла 16 случајева у којима је сила у успону претила да збаци владајућу силу. Дванаест њих се завршило ратом. Трагедија овога је што су у врло мало њих ма који од протагониста хтели рат. Неке од њих су започеле или силе у успону или владајуће силе.
So how does this work? What happens is, a third party's provocation forces one or the other to react, and that sets in motion a spiral, which drags the two somewhere they don't want to go. If that seems crazy, it is. But it's life. Remember World War I. The provocation in that case was the assassination of a second-level figure, Archduke Franz Ferdinand, which then led the Austro-Hungarian emperor to issue an ultimatum to Serbia, they dragged in the various allies, within two months, all of Europe was at war.
Дакле, како ово функционише? Оно што се дешава је да провокација треће стране присиљава једну од сила да реагује, и то покреће спиралу, која ово двоје вуче тамо где не желе да оду. Ако то делује лудо, јесте. Али то је живот. Сетите се Првог светског рата. Провокација у том случају је била атентат на другоразредну фигуру, надвојводу Франца Фердинанда, што је довело до тога да аустроугарски цар објави ултиматум Србији, увукли су разне савезнике, и у року од два месеца цела Европа је била у рату.
So imagine if Thucydides were watching planet Earth today. What would he say? Could he find a more appropriate leading man for the ruling power than Donald J Trump?
Замислимо, дакле, да Тукидид посматра планету Земљу данас. Шта би рекао? Да ли би могао да пронађе пригоднијег водећег човека владајуће силе од Доналда Трампа?
(Laughter)
(Смех)
Or a more apt lead for the rising power than Xi Jinping? And he would scratch his head and certainly say he couldn't think of more colorful provocateur than North Korea's Kim Jong-un. Each seems determined to play his assigned part and is right on script.
Или способнијег вођу силе у успону од Си Ђинпинга? И почешао би се по глави и сигурно рекао да не може да замисли живописнијег провокатора од севернокорејског Кима Џонг Уна. Свако се чини одлучним да одигра своју додељену улогу и тачно по сценарију.
So finally, we conclude again with the most consequential question, the question that will have the gravest consequences for the rest of our lives: Are Americans and Chinese going to let the forces of history drive us to a war that would be catastrophic for both? Or can we summon the imagination and courage to find a way to survive together, to share the leadership in the 21st century, or, as Xi Jinping [said], to create a new form of great power relations?
И тако напослетку, закључујемо најважнијим питањем, питањем које ће имати најтеже последице на остатак наших живота: да ли ће Американци и Кинези дозволити да нас силе историје увуку у рат који би био катастрофалан за обоје? Или можемо да призовемо машту и храброст да нађемо начин да преживимо заједно, да поделимо вођство у 21. веку, или, према Си Ђинпингу, да створимо нови облик односа великих сила?
That's the issue I've been pursuing passionately for the last two years. I've had the opportunity to talk and, indeed, to listen to leaders of all the relevant governments -- Beijing, Washington, Seoul, Tokyo -- and to thought leaders across the spectrum of both the arts and business. I wish I had more to report. The good news is that leaders are increasingly aware of this Thucydidean dynamic and the dangers that it poses. The bad news is that nobody has a feasible plan for escaping history as usual.
Ово је проблематика којој сам се страствено посветио у протекле две године. Имао сам прилику да говорим и збиља да слушам вође свих битних влада - Пекинг, Вашингтон, Сеул, Токио - и водеће мислиоце широм спектра како уметности, тако и бизниса. Волео бих да је више ствари о којима бих известио. Добра вест је да су вође све више свесне ове тукидидовске динамике и опасности које представља. Лоша вест је да нико нема изводљив план да се побегне уобичајеној историји.
So it's clear to me that we need some ideas outside the box of conventional statecraft -- indeed, from another page or another space -- which is what brings me to TED today and which brings me to a request. This audience includes many of the most creative minds on the planet, who get up in the morning and think not only about how to manage the world we have, but how to create worlds that should be. So I'm hopeful that as this sinks in and as you reflect on it, some of you are going to have some bold ideas, actually some wild ideas, that when we find, will make a difference in this space. And just to remind you if you do, this won't be the first time.
Дакле, јасно ми је да су нам потребне неке нове идеје изван уобичајених оквира конвенционалног државништва - збиља, са неке друге стране или простора - што је и оно што ме доводи на TED данас и што ме доводи до молбе. У публици су многи најкреативнији умови на планети, који ујутру устају и размишљају не само о томе како да управљамо светом који имамо, већ како да створимо светове какви би требало да буду. Пун сам наде да ће, док ово упијате и размишљате о томе, некима од вас пасти на памет неке храбре идеје, заправо, дивље идеје, које ће, када их изнађемо, променити ствари у овом простору. И само да вас подсетим да, ако то урадите, ово неће бити први пут.
Let me remind you of what happened right after World War II. A remarkable group of Americans and Europeans and others, not just from government, but from the world of culture and business, engaged in a collective surge of imagination. And what they imagined and what they created was a new international order, the order that's allowed you and me to live our lives, all of our lives, without great power war and with more prosperity than was ever seen before on the planet. So, a remarkable story. Interestingly, every pillar of this project that produced these results, when first proposed, was rejected by the foreign policy establishment as naive or unrealistic.
Дозволите да вас подсетим шта се десило одмах након Другог светског рата. Изванредна група Американаца, Европљана и других, не само из влада, већ из света културе и привреде, упустила се у колективни налет маште. Оно што су замислили и оно што су створили био је нови светски поредак, поредак који је омогућио вама и мени да живимо животе, све наше животе, без рата великих сила и са више просперитета него икада раније на планети. Дакле, изванредна прича. Интересантно је да су сваки стуб пројекта који је створио ове резултате, приликом првог предлагања, одбиле спољнополитичке установе као наиван и нереалан.
My favorite is the Marshall Plan. After World War II, Americans felt exhausted. They had demobilized 10 million troops, they were focused on an urgent domestic agenda. But as people began to appreciate how devastated Europe was and how aggressive Soviet communism was, Americans eventually decided to tax themselves a percent and a half of GDP every year for four years and send that money to Europe to help reconstruct these countries, including Germany and Italy, whose troops had just been killing Americans. Amazing. This also created the United Nations. Amazing. The Universal Declaration of Human Rights. The World Bank. NATO. All of these elements of an order for peace and prosperity. So, in a word, what we need to do is do it again. And I think now we need a surge of imagination, creativity, informed by history, for, as the philosopher Santayana reminded us, in the end, only those who refuse to study history are condemned to repeat it.
Мој омиљени је „Маршалов план“. После Другог светског рата, Американци су се осећали исцрпљено. Демобилисали су 10 милиона трупа, били су сконцентрисани на ургентна домаћа питања. Али како су људи почели да признају колико је Европа била разорена, и колико је био агресиван совјетски комунизам, Американци су напослетку одлучили да се опорезују проценат и по БДП-а сваке године током четири године и пошаљу тај новац у Европу као помоћ да се реконструишу те државе, укључујући и Немачку и Италију, чије су трупе баш недавно убијале Американце. Запањујуће. Ово је такође створило Уједињене нације. Запањујуће. Универзалну декларацију о људским правима. Светску банку. НАТО. Све ове елементе реда за мир и просперитет. Дакле, једном речју, потребно нам је да то поновимо. И мислим да нам је сад потребан налет маште, креативности, поучен историјом, јер, како нас филозоф Сантајана подсећа, на крају су само они који одбијају да проучавају историју осуђени да је понове.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)