I could never have imagined that a 19-year-old suicide bomber would actually teach me a valuable lesson. But he did. He taught me to never presume anything about anyone you don't know.
Никада нисам могла ни да замислим да ће ми 19-годишњи бомбаш самоубица заправо дати драгоцену лекцију, али јесте било тако. Научио ме је да никада не претпостављам ништа ни о коме кога не познајем.
On a Thursday morning in July 2005, the bomber and I, unknowingly, boarded the same train carriage at the same time, standing, apparently, just feet apart. I didn't see him. Actually, I didn't see anyone. You know not to look at anyone on the Tube, but I guess he saw me. I guess he looked at all of us, as his hand hovered over the detonation switch. I've often wondered: What was he thinking? Especially in those final seconds.
У четвртак ујутру јула 2005. године, бомбаш и ја смо, не знајући, ушли у исти вагон у исто време и стајали смо, изгледа, на удаљености од само неколико корака. Нисам га видела. Заправо, нисам видела никога. Знате да не треба да гледате ни у кога у метроу, али претпостављам да је он видео мене. Претпостављам да је гледао у све нас док му је рука лебдела изнад прекидача за детонацију. Често сам се питала о чему је размишљао, посебно у тим последњим секундама.
I know it wasn't personal. He didn't set out to kill or maim me, Gill Hicks. I mean -- he didn't know me. No. Instead, he gave me an unwarranted and an unwanted label. I had become the enemy. To him, I was the "other," the "them," as opposed to "us." The label "enemy" allowed him to dehumanize us. It allowed him to push that button. And he wasn't selective. Twenty-six precious lives were taken in my carriage alone, and I was almost one of them.
Знам да није била лична ствар. Није кренуо да убије или осакати баш мене, Џил Хикс. Мислим, није ме познавао. Не. Уместо тога, обележио ме је као неодобрену и нежељену. Постала сам непријатељ. За њега сам била „други“, „они“, супротно од „нас“. Ознака „непријатељ“ му је дозволила да нас дехуманизује. Дозволила му је да притисне то дугме. Није био селективан. Само у мом вагону одузео је 26 драгоцених живота, а умало се и ја нисам нашла међу њима.
In the time it takes to draw a breath, we were plunged into a darkness so immense that it was almost tangible; what I imagine wading through tar might be like. We didn't know we were the enemy. We were just a bunch of commuters who, minutes earlier, had followed the Tube etiquette: no direct eye contact, no talking and absolutely no conversation.
У тренутку потребном да се удахне, зароњени смо у толико велики мрак да га је било скоро могуће додирнути; тако замишљам гацање по катрану. Нисамо знали да смо непријатељи. Били смо само гомила путника који су, неколико минута раније, пратили правила понашања у метроу - нема директог контакта очима, нема приче и апсолутно никаквог разговора.
But in the lifting of the darkness, we were reaching out. We were helping each other. We were calling out our names, a little bit like a roll call, waiting for responses.
Међутим, док се тама подизала, посезали смо ка другима. Помагали смо једни другима. Дозивали смо наша имена, помало налик прозивци, очекујући одговоре.
"I'm Gill. I'm here. I'm alive. OK."
„Зовем се Џил. Овде сам. Жива сам. Океј.“
"I'm Gill. Here. Alive. OK."
„Зовем се Џил. Овде. Жива. Океј.“
I didn't know Alison. But I listened for her check-ins every few minutes. I didn't know Richard. But it mattered to me that he survived.
Нисам познавала Алисон, али сам слушала њено јављање на сваких неколико минута. Нисам познавала Ричарда, али ми је било битно што је преживео.
All I shared with them was my first name. They didn't know that I was a head of a department at the Design Council. And here is my beloved briefcase, also rescued from that morning. They didn't know that I published architecture and design journals, that I was a Fellow of the Royal Society of Arts, that I wore black -- still do -- that I smoked cigarillos. I don't smoke cigarillos anymore. I drank gin and I watched TED Talks, of course, never dreaming that one day I would be standing, balancing on prosthetic legs, giving a talk.
Све што су сазнали од мене је моје име. Нису знали да сам директор одељења у „Већу за дизајн“. Ево и моје драге ташне, такође спашене тог јутра. Нису знали да објављујем часописе за архитектуру и дизајн, да сам члан Краљевског удружења уметника, да сам обукла црно, а и даље то радим, да пушим цигарилосе. Не пушим више цигарилосе. Пила сам џин и гледала говоре на TED-у и наравно, ни у сну нисам помислила да ћу једнога дана стајати овде, балансирајући на простетичким ногама, држећи говор.
I was a young Australian woman doing extraordinary things in London. And I wasn't ready for that all to end. I was so determined to survive that I used my scarf to tie tourniquets around the tops of my legs, and I just shut everything and everyone out, to focus, to listen to myself, to be guided by instinct alone. I lowered my breathing rate. I elevated my thighs. I held myself upright and I fought the urge to close my eyes.
Била сам млада жена из Аустралије која је радила изузетне ствари у Лондону и нисам била спремна да се све то оконча. Толико сам била одлучна у томе да преживим да сам искористила своју мараму као стезач за горњи део својих ногу и једноставно сам све и свакога потпуно искључила да бих се усредсредила, ослушкивала себе, да би ме водили само инстинкти. Удисала сам плиће. Подигла сам бутине. Држала сам се у усправном положају и борила против порива да затворим очи.
I held on for almost an hour, an hour to contemplate the whole of my life up until this point. Perhaps I should have done more. Perhaps I could have lived more, seen more. Maybe I should have gone running, dancing, taken up yoga. But my priority and my focus was always my work. I lived to work. Who I was on my business card mattered to me. But it didn't matter down in that tunnel.
Издржала сам скоро један сат, сат времена за размишљање о мом целокупном животу до те тачке. Можда је требало да урадим више ствари. Можда је требало да живим више, видим више. Можда је требало да идем на трчање, плес, упишем јогу. Међутим, мој приоритет и фокус увек је био мој посао. Живела сам да бих радила. Оно ко сам била на визит карти било ми је важно. Међутим, то није било важно и доле, у том тунелу.
By the time I felt that first touch from one of my rescuers, I was unable to speak, unable to say even a small word, like "Gill." I surrendered my body to them. I had done all I possibly could, and now I was in their hands.
До тренутка када сам осетила први додир једног од мојих спасилаца, нисам могла да причам, нисам могла да кажем ни малену реч, као што је „Џил“. Предала сам им своје тело. Учинила сам све што сам могла и сада сам била у њиховим рукама.
I understood just who and what humanity really is, when I first saw the ID tag that was given to me when I was admitted to hospital. And it read: "One unknown estimated female." One unknown estimated female. Those four words were my gift. What they told me very clearly was that my life was saved, purely because I was a human being. Difference of any kind made no difference to the extraordinary lengths that the rescuers were prepared to go to save my life, to save as many unknowns as they could, and putting their own lives at risk. To them, it didn't matter if I was rich or poor, the color of my skin, whether I was male or female, my sexual orientation, who I voted for, whether I was educated, if I had a faith or no faith at all. Nothing mattered other than I was a precious human life.
Схватила сам ко и шта је заиста људскост када сам први пут видела идентификациону картицу коју су ми дали када су ме примили у болницу. На њој је писало: „Непозната особа, по процени женског пола“. Непозната особа, по процени женског пола. Ове четири речи биле су мој дар. Рекле су ми веома јасно да ми је живот спашен само због тога што сам људско биће. Било какве разлике нису чиниле разлику за невероватне ствари које су спасиоци били спремни да ураде да би ми спасили живот, да би спасили колико је год могуће непознатих људи и ризикујући сопствене животе. Њима није било важно да ли сам богата или сиромашна, боја моје коже, да ли сам жена или мушкарац, моја сексуална оријентација, за кога сам гласала, да ли сам образована, да ли сам верник или нисам. Ништа није било важно осим драгоценог људског живота.
I see myself as a living fact. I am proof that unconditional love and respect can not only save, but it can transform lives. Here is a wonderful image of one of my rescuers, Andy, and I taken just last year. Ten years after the event, and here we are, arm in arm.
Себе видим као живу чињеницу. Ја сам доказ да безусловна љубав и поштовање не само да могу спасити, већ могу и променити животе. Ево сјајне слике једног од мојих спасилаца, Ендија, и мене од прошле године. Десет година након тог догађаја и ево нас, руку под руку.
Throughout all the chaos, my hand was held tightly. My face was stroked gently. What did I feel? I felt loved. What's shielded me from hatred and wanting retribution, what's given me the courage to say: this ends with me is love. I was loved.
Кроз цео хаос, чврсто су ми држали руку. Нежно су ме миловали по лицу. Шта сам осећала? Осећала сам се вољено. Оно што ме је заштитило од мржње и жеље за осветом, што ми је улило храбрости да кажем да се то са мном завршава је љубав. Била сам вољена.
I believe the potential for widespread positive change is absolutely enormous because I know what we're capable of. I know the brilliance of humanity. So this leaves me with some pretty big things to ponder and some questions for us all to consider: Is what unites us not far greater than what can ever divide? Does it have to take a tragedy or a disaster for us to feel deeply connected as one species, as human beings? And when will we embrace the wisdom of our era to rise above mere tolerance and move to an acceptance for all who are only a label until we know them?
Верујем да је потенцијал за општу позитивну промену заиста огроман јер знам за шта смо способни. Знам колико је човечанство сјајно. Тако ме ово оставља са неким прилично великим стварима за размишљање и питањима које сви ми треба да размотримо. Да ли оно је што нас уједињује далеко веће од онога што нас може раздвојити? Да ли треба да се деси трагедија или катастрофа да бисмо се осетили дубоко повезани као врста, као људска бића? Када ћемо пригрлити мудрост свог доба да бисмо се издигли изнад пуке толеранције и кренули ка прихватању свих оних који су само етикета док их не упознамо?
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)