Good morning, everyone. When I was first asked to do a TED Talk, I Googled to try and find out a little bit more about, you know, how it felt to be giving one. And one of the first things I read was a speaker in the States saying that she felt fine until she came onstage, and then she saw the timer ticking down.
Добро јутро свима. Када су ме први пут питали да одржим говор на TED-у, покушао сам да пронађем на Гуглу мало више о томе, знате, какав је осећај када држите говор. Једна од првих ствари које сам прочитао била је да је говорница из Америке рекла да се добро осећала док се није појавила на бини, а онда је видела тајмер који откуцава време.
(Laughter)
(Смех)
And it reminded her of a bomb. I was thinking, "That's the last thing I need."
И то ју је подсетило на бомбу. Помислио сам: „То је последње што ми треба.“
(Laughter)
(Смех)
(Applause)
(Аплауз)
Anyway, it's a great privilege to be here. I think it's a bit of a joke for an editor of a paper to choose a photographer to open a speaking event.
Било како било, велика је привилегија бити овде. Мислим да је помало смешно да уредник новина одабере фотографа да отвори догађај са говорима.
(Laughter)
(Смех)
We're not renowned for our words, and I spent the last 40 years hiding behind a camera so I didn't have to speak. But I'm here today, and what I want to talk about are stories and the importance of stories to me and, I think, the importance of stories to everybody. I'm sure today you'll hear a lot of stories and, by listening to other people's stories, I think we can learn about the world, about other people and get a better understanding. So I want to talk about three stories that I've done as a photographer, and how they've inspired me, and how, in my life, I've become a part of the stories that I document myself.
Нисмо се прославили речима, а провео сам протеклих 40 година кријући се иза фотоапарата да не бих морао да причам. Али, ево ме данас, а желим да говорим о причама и значају тих прича за мене и, мислим, о значају прича за све. Сигуран сам да ћете чути пуно прича данас и да, док слушамо приче других људи, мислим да можемо научити ствари о свету, о другим људима, као и стећи боље разумевање. Желим да говорим о три приче на којима сам радио као фотограф, о начину на који су ме инспирисале и о томе како сам у свом животу постао део прича које сам документовао.
As John said, I was a fashion photographer and music photographer for 10 years. I enjoyed it, I had a lot of fun, but always wanted to do something more with my work. And storytelling was always something I wanted to do. So 10 years ago, I set out to travel the world, to go and photograph other people in their situations and to record their stories, to bring them back, so that other people might understand. But this didn't happen overnight. When I worked as a music photographer and a fashion photographer, I always had this nagging feeling that there was something missing, that I wasn't quite using my skills productively. And it may seem very obvious, the link, now, but at the time, I couldn't really work out how could I use my photography to do something useful. So I gave up photography. I walked away from it completely and decided to do care work.
Као што је Џон рекао, био сам модни и музички фотограф десет година. Уживао сам у томе, пуно се забављао, али сам увек желео да урадим нешто више са својим послом, а приповедање је било увек нешто што сам желео да урадим. Тако сам пре десет година пошао на путовање по свету, да бих путовао и фотографисао друге људе у њиховим ситуацијама и да забележим њихове приче, да их вратим да би их други људи можда разумели. Али, ово се није десило преко ноћи. Док сам радио као музички и модни фотограф, увек сам имао досадни осећај да ми нешто недостаје, да нисам заправо користио своје вештине продуктивно. Та веза може деловати веома очигледно сада, али у то време нисам заиста могао да схватим како да искористим своју фотографију да урадим нешто корисно. Тако сам одустао од фотографије. Потпуно сам је напустио и решио да се бавим кућном негом.
As a care worker, I started looking after a young guy called Nick. Nick has autism, very severe autism. But over the years of looking after him, we became very close friends. I would give him a 24-hour care, we would go off and do things from swimming, going for walks ... all sorts. Bit by bit, though, as I got to know him better, I realized that his story wasn't being told. He self-harmed, he would punch himself quite a lot in the face. And nobody really got to see that. So this is Nick. He used to describe his life as living downstairs at a party. He said he could hear the party in the kitchen, but he felt like he was always trapped in the basement, in his own little world, wanting to be part of the party but not able to walk upstairs. So I documented his life. I started to photograph it, not really with any intention of doing anything with the pictures, but just as a way of recording.
Као неговатељ сам почео да се бринем о младом момку под именом Ник. Ник има аутизам, веома тежак облик аутизма. Али, током година док сам бринуо о њему постали смо веома блиски пријатељи. Бринуо сам о њему 24 часа дневно, излазили смо и радили разне ствари, од пливања до шетњи; свакојаке ствари. Мало по мало, међутим, што сам га боље упознавао, схватао сам да његова прича није испричана. Наносио је себи повреде; ударао се у лице прилично често, а нико то заправо није видео. Ово је Ник. Описивао је свој живот као да живи на доњем спрату док је журка у току. Рекао је да је могао да чује журку у кухињи, али се осећао као да је увек заробљен у подруму, у свом малом свету, док жели да је део журке, али не може да оде на горњи спрат. Документовао сам његов живот. Почео сам да га фотографишем, без стварне намере да урадим ишта са фотографијама, већ само као начин бележења.
And as I started doing that, I realized that I could tell somebody's story through my photographs. As I said, Nick would self-harm. He would punch himself in the face. And nobody really got to see that. As we built up a kind of closer friendship, he finally would allow me to actually see him doing this and to document it. It was a moment of trust. The social services were not particularly good at helping Nick, and they said that he wouldn't be self-harming as bad as we said.
Када сам почео да то радим, схватио сам да могу да испричам нечију причу кроз своје фотографије. Рекао сам већ да је Ник наносио себи повреде. Ударао се у лице, а нико то заиста није видео. Када смо постали блискији пријатељи, коначно ми је дозволио да га видим док ово ради и да то забележим. Био је то тренутак поверења. Социјална служба није била посебно добра у пружању помоћи Нику, а тврдили су да се није толико страшно повређивао као што смо ми говорили.
So one day, I took a photograph of when he'd really been self-harming. We took that to the social services, and their reaction was immediately incredibly different, and they managed to get a lot of help. And I'm glad to say now, eight years later, I actually spoke to Nick last night, and he wanted to let me know that he was feeling a lot better, and he doesn't do the self-harming anymore. And in some small way, I hope that the photographs was a part of that process. The main thing it did is it inspired me to go out with my camera and to tell other people's stories.
Тако сам једног дана усликао када је себи стварно наносио повреде. Однели смо то у социјалну службу, а реакција је истог тренутка постала потпуно другачија и успели су да добију велику помоћ. Драго ми је што могу да кажем сада, осам година након тога, да сам синоћ заправо причао са Ником, а желео је да ме обавести да се осећа много боље и да више не наноси себи повреде. Надам се да су те фотографије макар мало биле део тог процеса. Главна ствар коју су учиниле је да су ме инспирисале да изађем са фотоапаратом и испричам приче других људи.
One of the stories I did was in Kutupalong, on the border of Burma and Bangladesh. Here, the Rohingyas refugees have been left, pretty much to rot, for over 20 years. This is a picture of the unofficial camp. At the top, you can see the official UN camp. All these huts are the unofficial camps. Literally, the raw sewage runs through the camp. The people there have been forgotten, so I thought it was important to go and document their stories. So I arranged with the village elder; the people would come along the next day, and I would take portraits of all these people and record their stories. So as the time went on, I turned up in the morning, I put a big, white sheet up, and I started to photograph these people.
Једна од прича на којима сам радио била је у Кутупалонгу, на граници између Бурме и Бангладеша. Овде су избеглице народа Рохинџа остављене да труну преко 20 година. Ово је слика незваничног кампа. На врху видите званични камп УН-а. Све ове колибе чине незванични камп. Отпадна вода буквално тече кроз камп. Људи који су тамо су заборављени, па сам помислио да је важно да одем и забележим њихове приче. Договорио сам то са старешином села; људи ће доћи следећег дана, а ја ћу усликати њихове портрете и забележити њихове приче. Како је време протицало, појавио сам се ујутру, поставио сам велики, бели чаршав и почео да фотографишем ове људе.
Suddenly, though, everything got a bit out of control, and, although it was still dawn, we were filled in this small little compound we had made with literally hundreds of people turning up with ailments and diseases and just ... a hopeless situation. And that's exactly what their situation is -- helpless. A child with a tumor that nobody helped, who was slowly suffocating. I got in a bit of a panic, because these people were coming up to me, desperate, and I was trying to explain to the village elder that I was not a doctor, and I couldn't help these people. And the village elder turned to me and he said, "No, it's really important; these people know you're not a doctor, but at least somebody is now telling their story, and somebody is recording what is happening to them." And it was a good moment for me. It was a realization that maybe it was worthwhile going off and doing these things.
Изненада се, међутим, све отело контроли, а иако је још увек била зора, мали простор који смо оградили је испунило буквално хиљаде људи који су долазили болесни и...једноставно, безнадежна ситуација. Тачно је таква била њихова ситуација - безнадежна. Дете са тумором ком нико није помогао, а које се полако гушило. Упао сам помало у панику јер су ми прилазили очајни људи, а покушавао сам да објасним сеоском старешини да нисам доктор и да не могу да помогнем овим људима. А старешина села се окренуо и рекао ми: „Не, ово је заиста важно. Ови људи знају да ниси доктор, али бар неко сада прича њихову причу и бележи шта им се дешава.“ За мене је то био добар тренутак. Схватио сам да се можда исплатило то што сам пошао на пут и што радим ове ствари.
Another story that inspired me was in Odessa, in Ukraine. I was documenting a bunch of street kids. I ended up actually living with them in a squat, which I can say was an experience. Many late nights of vodka-fueled violence with me sitting in the corner with my bag, just going, "When was this a good idea?"
Још једна прича која ме је инспирисала десила се у Одеси, у Украјини. Бележио сам живот групе уличне деце. Завршио сам тако што сам живео са њима у бесправно изграђеном насељу, за шта могу да кажем да је био доживљај. Пуно насиља потпаљеног водком дубоко у ноћ док сам седео у ћошку држећи торбу уз мисао: „Када је ово била добра идеја?“
(Laughter)
(Смех)
I would say it's moments like that when I think, "Why did I leave the fashion world?"
Рекао бих да су то тренуци када помислим: „Зашто сам оставио свет моде?“
But they were great kids, and on the last day, they took me down to the sea for a sort of trip, a sort of farewell. There they are, drinking vodka. And then Serge, who was the oldest and the most violent -- he'd just got out of the prison for stabbing somebody -- comes and puts his arm around me and says, "We go swimming." Now, I have to say, I had a "Lonely Planet" guide to Ukraine and in it, it gave some advice. And in that advice was, "Do not talk to the street kids, at no point leave your baggage unattended and in all counts, do not go swimming."
Али, била су то сјајна деца, а последњег дана су ме одвели до мора на кратак пут, нешто попут опроштаја. Ево их док пију водку. Онда је Серџ, који је био најстарији и најнасилнији - само што је изашао из затвора зато што је некога избо ножем - дошао, обгрлио ме и рекао: „Идемо на пливање.“ Морам да кажем да сам имао водич „Усамљена планета“ за Украјину са неким саветима. Савет је гласио: „Не причајте са уличном децом, никада не остављајте торбу без надзора и никада не идите на пливање.“
(Laughter)
(Смех)
So I was like, "I don't know if this is a good idea." Serge has got his arm around me. I'm like, "OK." So there I am.
Зато сам био у фазону: „Не знам да ли је ово добра идеја.“ Серџ ме је загрлио. Рекох: „Добро.“ И ето ме.
(Laughter)
(Смех)
I literally handed all my cameras, all my equipment, to these street kids. And they took it. It's kind of funny to know, if you look in the background, you can see the other street kids who didn't get in the water go, "Why would you get in that water?"
Буквално сам предао све своје фотоапарате, сву опрему, овој уличној деци, а они су је узели. Смешно је, ако погледате у позадину, што можете да видите другу уличну децу која нису ушла у воду у фазону: „Што ли сте ушли у воду?“
But one of the little kids, Lilic, he was the one who had taken my camera, and he started taking photographs. He was really excited by this camera. And we talked a lot about how I was going to get him a camera and would return and we could start to teach him photography. He had a real eye for things. That's him, there. That was taken on the last evening I was there. I'd been staying there, but that night, I left to go and collect my things. And when I came back in the morning, he was dead. He had taken a lot of pills and a lot of vodka. And he had passed out in the night and didn’t recover. Again, it was another reminder of maybe why I should record these people's stories: because their lives are important, and it's important for me to document them.
Али, једно од деце, Лилик, узео је мој фотоапарат и почео да слика. Стварно је био узбуђен због овог фотоапарата. Пуно смо причали о томе како ћу му набавити фотоапарат, да ћу се вратити и почети да га подучавам да слика. Стварно је имао око за ствари. То је он, тамо. То је усликано у току последње ноћи мог боравка тамо. Остао бих тамо, али сам те ноћи отишао да покупим своје ствари, а када сам се ујутру вратио, био је мртав. Попио је много пилула и водке. Онесвестио се у току ноћи и није преживео. Поново, био је то још један знак који ме је подсетио зашто треба да бележим приче ових људи - јер су њихови животи важни, а за мене је важно да их документујем.
Then in February of last year, when I was on patrol in Afghanistan, I stepped on an IED. That's me down there, somewhere. I became part of the story. At first, I was devastated by what had happened, obviously. I thought my work was over, I thought -- everything didn't make sense to me. And then I realized: I never set out to Congo, to Angola, to Bangladesh to take photographs. I went to those places because I wanted to make some kind of change, and photography happened to be my tool.
Онда сам у фебруару прошле године, док сам био у извидници у Афганистану нагазио на импровизовану експлозивну направу. То сам ја тамо негде доле. Постао сам део приче. Испрве сам био сломљен због онога што се десило, очигледно. Мислио сам да је готово са мојим радом, да ништа нема смисла за мене. Онда сам схватио - никада нисам отишао у Конго, Анголу, Бангладеш да сликам. Отишао сам на та места зато што сам желео да донесем неку промену, а игром случаја је фотографија била моје средство.
And then I became aware that my body was, in many ways, a living example of what war does to somebody. And I realized I could use my own experience, my own body, to tell that story. And it was also by looking back at the other people I've documented. I thought of Nick, and I thought of his resilience. I thought of the Rohingyas and the fact that they have no hope. I thought of Lilic and a lost life. And in fact, it was the stories that I've documented that inspired me to get through the last year, to survive, to get back up on my new legs and to be able to come and tell their stories, but also my own story.
Онда сам постао свестан да је моје тело на много начина живи пример онога шта рат учини некоме. Схватио сам да могу да користим сопствено искуство, своје тело, да испричам ту причу. Такође сам се присећао других људи чије сам приче забележио. Размишљао сам о Нику, о његовој отпорности на све. Размишљао сам о народу Рохинџа и чињеници да немају наде. Размишљао сам о Лилику и изгубљеном животу. Заправо су ме приче које сам забележио надахнуле да прогурам претходну годину, да преживим, да поново станем на нове ноге и да могу да дођем и испричам њихове приче, али и своју.
So I did a self-portrait, because I wanted to show everybody what a bomb does to somebody, but also to show that losing your limbs doesn't end your life; that you can have what people say is disability, but not be disabled; that you can be able to do anything if you put your mind to it and have belief in it. It's strange, but in many ways I look at where I was a year ago, and I look at where I am now, and I realize that I have a lot of things I didn't have then. I wouldn't be sitting here right now if this hadn't happened. I wouldn't have been able to show you those photographs and tell you those stories. I was lucky 10 years ago, when I sat down and I tried to work out what I could do to make a difference in this world. I realized that my photography was a tool and a way to do it.
Тако сам усликао аутопортрет јер сам желео да свима покажем шта бомба учини некоме, али сам желео и да покажем да се са губитком удова не завршава живот, да можете имати оно што људи називају хендикепом, али да не будете хендикепирани; да можете да урадите било шта ако се усредсредите и верујете у то. Чудно је, али на много начина разматрам где сам био пре годину дана и где сам сада и схватам да имам много ствари које нисам имао тада. Не бих био овде сада да се ово није десило. Не бих могао да вам покажем ове фотографије и испричам ове приче. Имао сам среће када сам пре 10 година сео и покушао да схватим шта могу да урадим да променим нешто у свету. Схватио сам да је моја фотографија средство и начин да то учиним.
I think that's what's really key. It's that we all can be part of that wheel. We can all be cogs in a wheel of change. We can all make a difference. Everybody here has an ability to use something to make a difference to the world. We can all sit in front of the TV and go, "I don't know what to do about it," and forget about it. But the reality is that we can all do something. It might be just writing a letter. It might be standing on a soapbox and talking. It might be just recording somebody's story and telling it to somebody else. But every single one of us here, if we want to make a difference, we can, an there is nothing to stop us. And we all have our own experiences that we can use as well.
Мислим да је то заиста кључна ствар. То је да сви можемо бити део тог точка. Сви можемо бити зупци у точку промене. Сви можемо да направимо разлику. Сви овде имају способност да искористе нешто да би направили промену у свету. Сви можемо да седимо испред ТВ-а и кажемо: „Не знам шта да урадим поводом тога“ и заборавимо на то. Али, заправо, сви можемо да учинимо нешто. Можда је то само писање једног писма. Можда је то стајање на импровизованој говорници и причање. Можда је то само бележење нечије приче и причање те приче неком другом. Али, свако од нас понаособ овде, ако желимо да направимо разлику, можемо, и ништа нас не може спречити. А сви имамо лична искуства која, такође, можемо искористити.
So really, that's all I wanted to talk about today. I just wanted to say that life goes on all around the world. People are going through terrible things. Everyone of us is going through our own terrible experience. But if we share those and we talk about stories, then we can inspire each other to get through our own bad experiences. I know that the people I've recorded have gotten me to this point. And I hope in some small way, the stories I've been able to tell you will help you get through things. And in turn, I hope you will use your experiences to help others.
Заиста, то је све о чему сам желео да причам данас. Само сам желео да кажем да се живот наставља широм читавог света. Људи пролазе кроз грозне ствари. Свако од нас пролази кроз лично грозно искуство. Али, ако их поделимо и причамо о причама, онда можемо да надахнемо једни друге да преживимо сопствена лоша искуства. Знам да су ме људи које сам сликао довели довде. Надам се да ће вам макар мало приче које сам вам испричао помоћи да преживите ствари. Заузврат се надам да ћете искористити своје искуство да помогнете другима.
Thank you very much.
Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)