This will not be a speech like any one I have ever given. I will talk to you today about the failure of leadership in global politics and in our globalizing economy. And I won't provide some feel-good, ready-made solutions. But I will in the end urge you to rethink, actually take risks, and get involved in what I see as a global evolution of democracy.
Ово неће бити говор као било који, који сам икада одржао. Данaс ћу говорити о неуспеху лидерства у глобалној политици и у глобализацији светске привреде. И нећу дати нека умирујућа, готова решења. Али, на крају ћу вас замолити да поново размислимо, заправо ризикујемо и да се укључимо у оно што видим као глобалну еволуцију демократије.
Failure of leadership. What is the failure of leadership today? And why is our democracy not working? Well, I believe that the failure of leadership is the fact that we have taken you out of the process. So let me, from my personal experiences, give you an insight, so that you can step back and maybe understand why it is so difficult to cope with the challenges of today and why politics is going down a blind alley.
Неуспех лидерства. Шта је неуспех лидерства данас? И зашто наша демократија не функционише? Верујем да је неуспех лидерства у чињеници да смо вас избацили из процеса. Допустите ми да вам дам увид, на основу својих личних искустава, тако да можете да се удаљите и можда схватите зашто је тако тешко носити се са изазовима данашњице и зашто се политика креће слепим путем.
Let's start from the beginning. Let's start from democracy. Well, if you go back to the Ancient Greeks, it was a revelation, a discovery, that we had the potential, together, to be masters of our own fate, to be able to examine, to learn, to imagine, and then to design a better life. And democracy was the political innovation which protected this freedom, because we were liberated from fear so that our minds in fact, whether they be despots or dogmas, could be the protagonists. Democracy was the political innovation that allowed us to limit the power, whether it was of tyrants or of high priests, their natural tendency to maximize power and wealth.
Почнимо од почетка. Почнимо од демократије. Ако се вратите на старе Грке, тада је било откриће да смо сви заједно имали потенцијал да будемо господари своје судбине, да можемо да испитамо, учимо, замислимо и да онда креирамо бољи живот. А демократија је политички изум који штити слободу јер смо се ослободили страха, па су у ствари наши умови, без обзира да ли су деспотски или затуцани, могли да буду протагонисти. Демократија је политички изум који нам је омогућио да ограничимо власт тирана или високих свештеника, њихову природну тенденција да максимално увећају моћ и богатство.
Well, I first began to understand this when I was 14 years old. I used to, to try to avoid homework, sneak down to the living room and listen to my parents and their friends debate heatedly. You see, then Greece was under control of a very powerful establishment which was strangling the country, and my father was heading a promising movement to reimagine Greece, to imagine a Greece where freedom reigned and where, maybe, the people, the citizens, could actually rule their own country.
Почео сам да схватам ово када сам имао 14 година. Некада бих се, у покушају да избегнем домаћи задатак, ушуњао доле у дневну собу и слушао своје родитеље и њихове пријатеље како жестоко дебатују. Видите, тада је Грчка била под контролом веома моћне власти која је давила земљу, а мој отац је водио обећавајући покрет за Грчку замишљену тако да је у њој владала слобода и где су, можда, људи, грађани, заправо могли да воде своју земљу.
I used to join him in many of the campaigns, and you can see me here next to him. I'm the younger one there, to the side. You may not recognize me because I used to part my hair differently there.
Придруживао сам се оцу у многим кампањама и можете да ме видите овде поред њега. Ја сам овај млађи, са стране. Не можете ме препознати јер тада ми је био другачији раздељак.
(Laughter)
(Смех)
So in 1967, elections were coming, things were going well in the campaign, the house was electric. We really could sense that there was going to be a major progressive change in Greece.
Дакле, 1967. избори су се приближавали, кампања је добро напредовала, кућа је била наелектрисана. Заиста се осећало да ће се десити радикална промена у Грчкој.
Then one night, military trucks drive up to our house. Soldiers storm the door. They find me up on the top terrace. A sergeant comes up to me with a machine gun, puts it to my head, and says, "Tell me where your father is or I will kill you." My father, hiding nearby, reveals himself, and was summarily taken to prison.
Онда, једне ноћи, до наше куће су дошли војни камиони. Војници су провалили врата. Нашли су ме на горњој тераси. Наредник ми је пришао са митраљезом, прислонио ми га на главу и рекао: "Реци ми где ти је отац или ћу те убити." Мој отац се крио у близини, открио се и по кратком поступку је одведен у затвор.
Well, we survived, but democracy did not. Seven brutal years of dictatorship which we spent in exile.
Преживели смо, али демократија није. Седам година бруталне диктатуре коју смо провели у изгнанству.
Now, today, our democracies are again facing a moment of truth. Let me tell you a story. Sunday evening, Brussels, April 2010. I'm sitting with my counterparts in the European Union. I had just been elected prime minister, but I had the unhappy privilege of revealing a truth that our deficit was not 6 percent, as had been officially reported only a few days earlier before the elections by the previous government, but actually 15.6 percent. But the deficit was only the symptom of much deeper problems that Greece was facing, and I had been elected on a mandate, a mission, actually, to tackle these problems, whether it was lack of transparency and accountability in governance, or whether it was a clientelistic state offering favors to the powerful -- tax avoidance abetted and aided by a global tax evasion system, politics and media captured by special interests. But despite our electoral mandate, the markets mistrusted us. Our borrowing costs were skyrocketing, and we were facing possible default.
Данас, наше демократије се поново суочавају са тренутком истине. Дозволите ми да вам испричам причу. Недеља вече, Брисел, април 2010. седим са својим колегама у Европској унији. Управо сам био изабран за премијера и имао сам несрећну привилегију да објавим истину да наш дефицит није 6%, како је званично пријавила претходна влада неколико дана раније, пред изборе, већ у ствари 15,6%. Али, дефицит је само симптом много дубљих проблема са којима се суочавала Грчка, а ја сам био изабран да заправо решавам те проблеме, било да је то недостатак транспарентности и одговорности власти или је држава у положају клијента који нуди погодности моћнима - да избегну порез тако да подржава и помаже глобални систем утаје пореза, а политика и медији у служби посебних интереса. Али, и поред мандата који смо добили изборима, тржишта нам нису веровала. Наши трошкови позајмљивања су достизали небеса и суочавали смо се са неизмирењем обавеза.
So I went to Brussels on a mission to make the case for a united European response, one that would calm the markets and give us the time to make the necessary reforms. But time we didn't get. Picture yourselves around the table in Brussels. Negotiations are difficult, the tensions are high, progress is slow, and then, 10 minutes to 2, a prime minister shouts out, "We have to finish in 10 minutes."
Тако да сам отишао у Брисел са задатком да апелујем на уједињени одговор ЕУ који би примирио тржиште и дао нам време да извршимо неопходне реформе. Али нисмо добили време. Замислите себе за столом у Бриселу. Преговори су тешки, тензије високе, напредак је спор, а онда, 10 минута до 2, један премијер повиче: "Морамо да завршимо за 10 минута."
I said, "Why? These are important decisions. Let's deliberate a little bit longer."
Питао сам: "Зашто? Ово су важне одлуке. Хајде да размислимо још мало."
Another prime minister comes in and says, "No, we have to have an agreement now, because in 10 minutes, the markets are opening up in Japan, and there will be havoc in the global economy."
Други премијер дође и каже: "Не, сада морамо да имамо договор јер се за 10 минута отварају тржишта у Јапану и настаће хаос у глобалној економији."
We quickly came to a decision in those 10 minutes. This time it was not the military, but the markets, that put a gun to our collective heads. What followed were the most difficult decisions in my life, painful to me, painful to my countrymen, imposing cuts, austerity, often on those not to blame for the crisis. With these sacrifices, Greece did avoid bankruptcy and the eurozone avoided a collapse.
Брзо смо донели одлуку за тих 10 минута. Овај пут није била војска, већ тржиште то које нам је прислонило пиштољ уз главе. Оно што је уследило су биле најтеже одлуке у мом животу, болне за мене и моје земљаке, наметање штедње, често онима који нису криви за кризу. Оваквим жртвама, Грчка је избегла банкрот и еврозона је избегла колапс.
Greece, yes, triggered the Euro crisis, and some people blame me for pulling the trigger. But I think today that most would agree that Greece was only a symptom of much deeper structural problems in the eurozone, vulnerabilities in the wider global economic system, vulnerabilities of our democracies. Our democracies are trapped by systems too big to fail, or, more accurately, too big to control. Our democracies are weakened in the global economy with players that can evade laws, evade taxes, evade environmental or labor standards. Our democracies are undermined by the growing inequality and the growing concentration of power and wealth, lobbies, corruption, the speed of the markets or simply the fact that we sometimes fear an impending disaster, have constrained our democracies, and they have constrained our capacity to imagine and actually use the potential, your potential, in finding solutions.
Грчка је иницирала кризу евра и неки људи криве мене да сам повукао окидач. Али мислим да би се већина сложила данас да је Грчка само симптом много дубљих структурних проблема еврозоне, рањивости ширег глобалног економског система, рањивости наших демократија. Системи, превелики да пропадну, су заробили наше демократије или тачније, сувише су велики да се контролишу. Наши демократије су у глобалној економији ослабили играчи који могу да заобиђу законе, избегну плаћање пореза, избегну еколошке и стандарде рада. Наше демократије угрожавају растуће неједнакости и пораст концентрације моћи и богатства, лобији, корупција, брзина тржишта или једноставно чињеница да се понекад плашимо предстојеће катастрофе, ограничавају наше демократије и ограничавају нашу способност да замислимо и заиста искористимо ваш потенцијал да пронађемо решења.
Greece, you see, was only a preview of what is in store for us all. I, overly optimistically, had hoped that this crisis was an opportunity for Greece, for Europe, for the world, to make radical democratic transformations in our institutions. Instead, I had a very humbling experience. In Brussels, when we tried desperately again and again to find common solutions, I realized that not one, not one of us, had ever dealt with a similar crisis. But worse, we were trapped by our collective ignorance. We were led by our fears. And our fears led to a blind faith in the orthodoxy of austerity. Instead of reaching out to the common or the collective wisdom in our societies, investing in it to find more creative solutions, we reverted to political posturing. And then we were surprised when every ad hoc new measure didn't bring an end to the crisis, and of course that made it very easy to look for a whipping boy for our collective European failure, and of course that was Greece. Those profligate, idle, ouzo-swilling, Zorba-dancing Greeks, they are the problem. Punish them! Well, a convenient but unfounded stereotype that sometimes hurt even more than austerity itself.
Грчка је била само кратак поглед на то шта нас чека. Претерано оптимистичан, надао сам се да је ова криза прилика за Грчку, за Европу, за свет, да направимо радикалне демократске трансформације наших институција. Уместо тога, имао сам веома скромно искуство. У Бриселу, када смо очајнички покушавали да наново пронађемо заједничка решења, схватио сам да се ниједан једини од нас никада није бавио сличном кризом. Али, још горе, наше колективно незнање нас је држало у клопци. Водили су нас наши страхови. А наши страхови су довели до слепе вере у принципе оскудице. Уместо да смо посегли за заједничком или колективном мудрошћу наших друштава, улагањем у њих да бисмо пронашли креативнија решења, вратили смо се политичком позирању. А онда смо били изненађени када свака ad hoc нова мера није довела до краја кризе и наравно да је веома лако тражити жртвеног јарца за наше колективне европске неуспехе, а то је наравно Грчка. Лењи расипници који пијуцкају узо и играју Зорбу, они су проблем. Казни их! Згодан, али неоснован стереотип који понекад боли још више од саме штедње.
But let me warn you, this is not just about Greece. This could be the pattern that leaders follow again and again when we deal with these complex, cross-border problems, whether it's climate change, whether it's migration, whether it's the financial system. That is, abandoning our collective power to imagine our potential, falling victims to our fears, our stereotypes, our dogmas, taking our citizens out of the process rather than building the process around our citizens. And doing so will only test the faith of our citizens, of our peoples, even more in the democratic process.
Али, дозволите ми да вас упозорим, ово није само у Грчкој. Ово би могао да буде шаблон учесталог понашања лидера, када се бавимо овим сложеним проблемима у свим земљама, било да се ради о климатским променама, миграцијама или финансијском систему. Напуштајући своју колективну снагу да замислимо свој потенцијал, постајемо жртве својих страхова, стереотипа, догми, изузимајући наше грађане из процеса, уместо да градимо процес око њих. Тако поступајући, тестираћемо само поверење наших грађана, народа и још више у демократском процесу.
It's no wonder that many political leaders, and I don't exclude myself, have lost the trust of our people. When riot police have to protect parliaments, a scene which is increasingly common around the world, then there's something deeply wrong with our democracies. That's why I called for a referendum to have the Greek people own and decide on the terms of the rescue package. My European counterparts, some of them, at least, said, "You can't do this. There will be havoc in the markets again." I said, "We need to, before we restore confidence in the markets, we need to restore confidence and trust amongst our people."
Није ни чудо да су многи политички лидери, себе не искључујем, изгубили поверење свог народа. Када полиција мора да штити парламенте, а та је сцена све чешћа широм света, онда нешто дубоко није у реду са нашим демократијама. Зато сам позвао на референдум, да грчки народ одлучи о условима пакета за спас. Моје европске колеге, неки од њих, су рекли: "Не можеш да то урадиш. Биће поново хаос на тржиштима." Рекао сам: "Пре него што повратимо поверење у тржиште, морамо да повратимо самопоуздање и поверење нашег народа."
Since leaving office, I have had time to reflect. We have weathered the storm, in Greece and in Europe, but we remain challenged. If politics is the power to imagine and use our potential, well then 60-percent youth unemployment in Greece, and in other countries, certainly is a lack of imagination if not a lack of compassion. So far, we've thrown economics at the problem, actually mostly austerity, and certainly we could have designed alternatives, a different strategy, a green stimulus for green jobs, or mutualized debt, Eurobonds which would support countries in need from market pressures, these would have been much more viable alternatives. Yet I have come to believe that the problem is not so much one of economics as it is one of democracy.
Откако сам напустио функцију, имао сам времена за размишљање. Преживели смо олују у Грчкој и Европи, али изазов је и даље присутан. Ако је политика способност да се замисле и искористе своји потенцијали, онда је 60% незапослених младих у Грчкој и у другим земљама, свакако недостатак маште ако не и недостатак саосећања. До сада смо економију бацили на проблем, углавном мерама штедње и свакако смо могли да направимо алтернативе, другачије стратегије, подстицај за зелене послове или заједничко дуговање, еврообвезнице које би дале подршку земљама у невољи од притисака тржишта, биле би то много плодоносније алтернативе. Ипак, почео сам да верујем да проблем није толико до економије већ до демократије.
So let's try something else. Let's see how we can bring people back to the process. Let's throw democracy at the problem. Again, the Ancient Greeks, with all their shortcomings, believed in the wisdom of the crowd at their best moments. In people we trust. Democracy could not work without the citizens deliberating, debating, taking on public responsibilities for public affairs. Average citizens often were chosen for citizen juries to decide on critical matters of the day. Science, theater, research, philosophy, games of the mind and the body, they were daily exercises. Actually they were an education for participation, for the potential, for growing the potential of our citizens.
Дакле, хајде да пробамо нешто друго. Хајде да видимо како можемо вратити људе у процес. Хајде да бацимо демократију на проблем. Опет, стари Грци су, са свим својим недостацима, веровали у мудрост гомиле у својим најбољим тренуцима. Верујемо у народ. Демократија не би могла да функционише без грађана који расправљају, дебатују, преузимају јавну одговорност за јавне послове. Бирали су се често обични грађани у грађанске одборе да одлучују о значајним дневним питањима. Наука, позориште, истраживање, филозофија, игре ума и тела биле су дневне вежбе. У ствари, било је то образовање за учешће и за неговање потенцијала наших грађана.
And those who shunned politics, well, they were idiots. You see, in Ancient Greece, in ancient Athens, that term originated there. "Idiot" comes from the root "idio," oneself. A person who is self-centered, secluded, excluded, someone who doesn't participate or even examine public affairs. And participation took place in the agora, the agora having two meanings, both a marketplace and a place where there was political deliberation. You see, markets and politics then were one, unified, accessible, transparent, because they gave power to the people. They serve the demos, democracy. Above government, above markets was the direct rule of the people.
А они који су избегавали политику, па, они су били идиоти. Видите, из античке Грчке, древне Атине потиче тај израз. "Идиот" потиче од корена "idio" - "себе, се". Себична особа, у осами, искључена, неко ко не учествује или чак не преиспитује јавне послове. И учешће се одржавало у Агори. Агора има два значења, тржиште и место где се одвијају политичка разматрања. Видите, тржишта и политика су тада били јединствени, доступни, транспарентни јер су људи имали овлашћења. Служили су народу и демократији. Изнад власти, изнад тржишта била је директна владавина народа.
Today we have globalized the markets but we have not globalized our democratic institutions. So our politicians are limited to local politics, while our citizens, even though they see a great potential, are prey to forces beyond their control.
Данас смо глобализовали тржишта, али нисмо глобализовали наше демократске институције. Дакле, наши политичари су ограничени на локалну политику, док су наши грађани жртве сила ван своје контроле, иако виде велики потенцијал.
So how then do we reunite the two halves of the agora? How do we democratize globalization? And I'm not talking about the necessary reforms of the United Nations or the G20. I'm talking about, how do we secure the space, the demos, the platform of values, so that we can tap into all of your potential?
Па како онда да се поново уједине две половине Агоре? Како демократизовати глобализацију? Не говорим о неопходним реформама Уједињених нација или Г20. Говорим о томе, како обезбедити простор, народе, платформу вредности, тако да можемо да укључимо све своје потенцијале?
Well, this is exactly where I think Europe fits in. Europe, despite its recent failures, is the world's most successful cross-border peace experiment. So let's see if it can't be an experiment in global democracy, a new kind of democracy. Let's see if we can't design a European agora, not simply for products and services, but for our citizens, where they can work together, deliberate, learn from each other, exchange between art and cultures, where they can come up with creative solutions. Let's imagine that European citizens actually have the power to vote directly for a European president, or citizen juries chosen by lottery which can deliberate on critical and controversial issues, a European-wide referendum where our citizens, as the lawmakers, vote on future treaties. And here's an idea: Why not have the first truly European citizens by giving our immigrants, not Greek or German or Swedish citizenship, but a European citizenship? And make sure we actually empower the unemployed by giving them a voucher scholarship where they can choose to study anywhere in Europe. Where our common identity is democracy, where our education is through participation, and where participation builds trust and solidarity rather than exclusion and xenophobia. Europe of and by the people, a Europe, an experiment in deepening and widening democracy beyond borders.
Мислим да се управо овде Европа уклапа. Европа, упркос својим недавним неуспесима, је најуспешнији експеримент мира за многе државе. Па да видимо, да ли она може да буде експеримент глобалне демократије, нове врсте демократије. Да видимо да ли можемо створити европску Агору, не само за производе и услуге, већ за наше грађане, где они могу да раде заједно, расправљају, уче једни од других, размењују уметност и културу, где могу да проналазе креативна решења. Замислимо да грађани Европе заправо имају моћ да директно гласају за европског председника или путем грађанских жирија, изабраних жребом, који могу да одлучују о критичним и контроверзним питањима, европски референдум где ће наши грађани, као законодавци, гласати за будуће споразуме. Ево идеје: зашто да немамо прве заиста европске грађане тако што ћемо дати нашим досељеницима, не грчко или немачко или шведско држављанство, већ европско држављанство? Тако засигурно оснажујемо незапослене дајући им ваучере за стипендије где могу да бирају да студирају било где у Европи. Где је наш заједнички идентитет демократија, где се наше образовање одвија кроз учешће, и где учешће гради поверење и солидарност, а не отуђење и ксенофобију. Европа од народа и за народ, Европа, експеримент продубљивања и проширивања демократије изван граница.
Now, some might accuse me of being naive, putting my faith in the power and the wisdom of the people. Well, after decades in politics, I am also a pragmatist. Believe me, I have been, I am, part of today's political system, and I know things must change. We must revive politics as the power to imagine, reimagine, and redesign for a better world.
Неко би могао да ме оптужи да сам наиван, стављам своју веру у снагу и мудрост народа. После деценије бављења политиком, ја сам и прагматичан. Верујте ми, био сам и јесам део политичког система данашњице и знам да се ствари морају променити. Морамо да оживимо политику као моћ да замислимо и поново креирамо бољи свет.
But I also know that this disruptive force of change won't be driven by the politics of today. The revival of democratic politics will come from you, and I mean all of you. Everyone who participates in this global exchange of ideas, whether it's here in this room or just outside this room or online or locally, where everybody lives, everyone who stands up to injustice and inequality, everybody who stands up to those who preach racism rather than empathy, dogma rather than critical thinking, technocracy rather than democracy, everyone who stands up to the unchecked power, whether it's authoritarian leaders, plutocrats hiding their assets in tax havens, or powerful lobbies protecting the powerful few.
Али исто тако знам да ову реметилачку силу промене неће водити политика данашњице. Оживљавање демократске политике ће доћи од вас и мислим на све вас. Свако ко учествује у овој глобалној размени идеја, било овде у овој сали или ван ње или онлајн или локално, тамо где сви живе, свако ко је против неправде и неједнакости, против оних који проповедају расизам, а не емпатију, догму, а не критичко размишљање, технократију уместо демократије, свако ко се успротиви неконтролисаној власти, ауторитарним лидерима, плутократама који крију своју имовину у пореским рајевима или моћним лобијима који штите моћ неколицине.
It is in their interest that all of us are idiots. Let's not be.
У њиховом интересу је да смо сви идиоти. Не будимо.
Thank you.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)
Bruno Giussani: You seem to describe a political leadership that is kind of unprepared and a prisoner of the whims of the financial markets, and that scene in Brussels that you describe, to me, as a citizen, is terrifying. Help us understand how you felt after the decision. It was not a good decision, clearly, but how do you feel after that, not as the prime minister, but as George?
Бруно Ђузани: Изгледа да сте описали политичко вођство које је на неки начин неспремно и затвореник ћуди финансијских тржишта и та сцена у Бриселу коју сте описали, за мене, као грађанина, је застрашујућа. Помозите нам да разумемо како сте се осећали после одлуке. То није била добра одлука, јасно, али како сте се осећали после ње, не као премијер, већ као Јоргос?
George Papandreou: Well, obviously there were constraints which didn't allow me or others to make the types of decisions we would have wanted, and obviously I had hoped that we would have the time to make the reforms which would have dealt with the deficit rather than trying to cut the deficit which was the symptom of the problem. And that hurt. That hurt because that, first of all, hurt the younger generation, and not only, many of them are demonstrating outside, but I think this is one of our problems. When we face these crises, we have kept the potential, the huge potential of our society out of this process, and we are closing in on ourselves in politics, and I think we need to change that, to really find new participatory ways using the great capabilities that now exist even in technology but not only in technology, the minds that we have, and I think we can find solutions which are much better, but we have to be open.
Јоргос Папандреу: Очигледно је било ограничења која нису дозволила мени или неком другом да донесе онакве одлуке какве бисмо желели и очигледно сам се надао да ћемо имати времена за реформе које би се пре бавиле дефицитом него покушавањем смањења дефицита, што је симптом проблема. И то је болело. Болело, јер то, пре свега, штети млађим генерацијама, а не само многима који напољу демонстрирају и мислим да је то један од наших проблема. Суочавајући се са овом кризом, задржали смо потенцијал, огроман потенцијал нашег друштва ван овог процеса и затворили смо се у политици и мислим да треба да то променимо, да заиста пронађемо нови начине учествовања користећи велике могућности које сада постоје у технологији, али не само то већ и наше умове и мислим да можемо наћи решења која су много боља, али морамо бити отворени.
BG: You seem to suggest that the way forward is more Europe, and that is not to be an easy discourse right now in most European countries. It's rather the other way -- more closed borders and less cooperation and maybe even stepping out of some of the different parts of the European construction. How do you reconcile that?
БЂ: Ви изгледа сугеришете да је пут напред са више Европе и то неће бити лако за размишљање у већини европских земаља сада. Вероватнији је други начин – више затворених граница мање сарадње и мање, а можда чак и иступање из неких различитих делова европске конструкције. Како то помирити?
GP: Well, I think one of the worst things that happened during this crisis is that we started a blame game. And the fundamental idea of Europe is that we can cooperate beyond borders, go beyond our conflicts and work together. And the paradox is that, because we have this blame game, we have less the potential to convince our citizens that we should work together, while now is the time when we really need to bring our powers together.
ЈП: Мислим да је једна од најгорих ствари које су се десиле током ове кризе то да смо почели да се међусобно окривљујемо. А основна идеја Европе је да можемо да сарађујемо изван граница, превазилазимо наше сукобе и да радимо заједно. А парадокс је у томе да, зато што имамо ову игру окривљавања, имамо мање потенцијала да убедимо своје грађане да треба да радимо заједно и сада је време када нам је заиста потребно да скупимо наше моћи.
Now, more Europe for me is not simply giving more power to Brussels. It is actually giving more power to the citizens of Europe, that is, really making Europe a project of the people. So that, I think, would be a way to answer some of the fears that we have in our society.
Више Европе за мене није само давање више моћи Бриселу. То заправо даје више моћи грађанима Европе и то заиста представља Европу као пројекат народа. Мислим да би то био начин да се одговори на неке од страхова које имамо у нашем друштву.
BG: George, thank you for coming to TED.
БЂ: Јоргосе, хвала што сте дошли на TED.
GP: Thank you very much.BG: Thank you.(Applause)
ЈП: Хвала пуно. БЂ: Хвала. (Аплауз)