This story begins in 1985, when at age 22, I became the World Chess Champion after beating Anatoly Karpov. Earlier that year, I played what is called simultaneous exhibition against 32 of the world's best chess-playing machines in Hamburg, Germany. I won all the games, and then it was not considered much of a surprise that I could beat 32 computers at the same time. To me, that was the golden age.
Прича почиње 1985. године, када сам са 22 године постао светски првак у шаху након што сам победио Анатолија Карпова. Раније те године, играо сам нешто под називом симултанка против 32 најбоље машине на свету које играју шах у Хамбургу, у Немачкој. Победио сам у свим партијама, а тада се није сматрало великим изненађењем то што сам успео да победим 32 компјутера у исто време. За мене је то било златно доба.
(Laughter)
(Смех)
Machines were weak, and my hair was strong.
Машине су биле слабе, а моја коса јака.
(Laughter)
(Смех)
Just 12 years later, I was fighting for my life against just one computer in a match called by the cover of "Newsweek" "The Brain's Last Stand." No pressure.
Само 12 година касније, борио сам се за живот против само једног компјутера у партији која је према наслову из „Њузвика“ названа „Последње упориште мозга“. Без притиска.
(Laughter)
(Смех)
From mythology to science fiction, human versus machine has been often portrayed as a matter of life and death. John Henry, called the steel-driving man in the 19th century African American folk legend, was pitted in a race against a steam-powered hammer bashing a tunnel through mountain rock. John Henry's legend is a part of a long historical narrative pitting humanity versus technology. And this competitive rhetoric is standard now. We are in a race against the machines, in a fight or even in a war. Jobs are being killed off. People are being replaced as if they had vanished from the Earth. It's enough to think that the movies like "The Terminator" or "The Matrix" are nonfiction.
Од митологије до научне фантастике, борба човека и машине приказивана је често као питање живота и смрти. Џон Хенри, називан човеком који управља челиком у афроамеричкој народној легенди из деветнаестог века, бачен је у трку против чекића који покреће пара док су пробијали тунел кроз стену. Легенда о Џону Хенрију је део дугог историјског наратива који човечанство супротставља технологији. Ова такмичарска реторика је сада стандард. У трци смо против машина, у борби, па чак и у рату. Послови нестају. Људи се смењују као да су нестали са лица земље. То је довољно је да помислимо да филмови попут „Терминатора“ или „Матрикса“ нису фикција.
There are very few instances of an arena where the human body and mind can compete on equal terms with a computer or a robot. Actually, I wish there were a few more. Instead, it was my blessing and my curse to literally become the proverbial man in the man versus machine competition that everybody is still talking about. In the most famous human-machine competition since John Henry, I played two matches against the IBM supercomputer, Deep Blue. Nobody remembers that I won the first match --
Постоји само неколико подручја у арени где се људско тело и ум могу такмичити под истим условима са компјутером или роботом. Заправо, волео бих да их има више. Уместо тога, мој благослов и проклетство били су да сам буквално постао човек из пословице у такмичењу човека и машине о ком сви још увек причају. У најпознатијем такмичењу између човека и машине од Џона Хенрија, играо сам две партије против Ај-Би-Емовог суперкоmпјутера, Дип Блуа. Нико се не сећа да сам победио у првој партији.
(Laughter)
(Смех)
(Applause)
(Аплауз)
In Philadelphia, before losing the rematch the following year in New York. But I guess that's fair. There is no day in history, special calendar entry for all the people who failed to climb Mt. Everest before Sir Edmund Hillary and Tenzing Norgay made it to the top. And in 1997, I was still the world champion when chess computers finally came of age. I was Mt. Everest, and Deep Blue reached the summit. I should say of course, not that Deep Blue did it, but its human creators -- Anantharaman, Campbell, Hoane, Hsu. Hats off to them. As always, machine's triumph was a human triumph, something we tend to forget when humans are surpassed by our own creations.
У Филаделфији, пре него што сам изгубио реванш наредне године у Њујорку. Али, ваљда је то поштено. Не постоји дан у историји, специјални дан у календару за све људе који нису успели да се попну на Монт Еверест пре него што су Сер Едмунд Хилари и Тензинг Норгеј успели у томе. А 1997. године, и даље сам био светски првак када су се компјутери за шах коначно усавршили. Био сам Монт Еверест, а Дип Блу је достигао врхунац. Требало би да кажем, наравно, не да је Дип Блу то урадио, већ људи који су га створили - Анантараман, Кемпбел, Хоан, Хсу. Скидам им капу. Као и увек, успех машине био је људски успех, а то је нешто што обично заборавимо када људе престигну сопствене творевине.
Deep Blue was victorious, but was it intelligent? No, no it wasn't, at least not in the way Alan Turing and other founders of computer science had hoped. It turned out that chess could be crunched by brute force, once hardware got fast enough and algorithms got smart enough. Although by the definition of the output, grandmaster-level chess, Deep Blue was intelligent. But even at the incredible speed, 200 million positions per second, Deep Blue's method provided little of the dreamed-of insight into the mysteries of human intelligence.
Дип Блу је био односио победе, али да ли је био интелигентан? Не, није, бар не онако како су надали Алан Тјуринг и други оснивачи рачунарства. Испоставило се да шах може да се прорачуна сировом снагом, када је хардвер постао довољно брз, а алгоритми довољно паметни. Иако је према дефиницији резултата шаха на велемајсторском нивоу Деп Блу био интелигентан. Међутим, чак и поред невероватне брзине, 200 милиона позиција у секунди, метод Дип Блуа није давао довољно жељеног увида у мистерију људске интелигенције.
Soon, machines will be taxi drivers and doctors and professors, but will they be "intelligent?" I would rather leave these definitions to the philosophers and to the dictionary. What really matters is how we humans feel about living and working with these machines.
Ускоро, машине ће бити таксисти, доктори и професори, али да ли ће бити „интелигентне“? Радије бих препустио ове дефиниције филозофима и речнику. Оно што је заиста важно је шта ми људи осећамо везано за живот и рад са овим машинама.
When I first met Deep Blue in 1996 in February, I had been the world champion for more than 10 years, and I had played 182 world championship games and hundreds of games against other top players in other competitions. I knew what to expect from my opponents and what to expect from myself. I was used to measure their moves and to gauge their emotional state by watching their body language and looking into their eyes.
Када сам се први пут сусрео са Дип Блуом фебруара 1996. године, био сам светски шампион више од 10 година и одиграо сам 182 партије за светско првенство и хиљаде партија против других врхунских играча у другим такмичењима. Знао сам шта да очекујем од својих противника и од себе. Навикао сам на то да им одмеравам потезе и одређујем емотивно стање кроз посматрање говора тела и погледа.
And then I sat across the chessboard from Deep Blue. I immediately sensed something new, something unsettling. You might experience a similar feeling the first time you ride in a driverless car or the first time your new computer manager issues an order at work. But when I sat at that first game, I couldn't be sure what is this thing capable of. Technology can advance in leaps, and IBM had invested heavily. I lost that game. And I couldn't help wondering, might it be invincible? Was my beloved game of chess over? These were human doubts, human fears, and the only thing I knew for sure was that my opponent Deep Blue had no such worries at all.
Затим сам сео са друге стране шаховске табле, насупрот Дип Блуу. Одмах сам осетио нешто ново, нешто узнемирујуће. Можда ћете се осетити слично први пут када се возите у аутомобилу без возача или први пут када вам компјутерски менаџер изда наређење на послу. Али, када сам сео да одиграм ту прву партију, нисам био сигуран у то шта ова ствар може да уради. Технологија може веома брзо да напредује, а Ај-Би-Ем је много уложио. Изгубио сам партију. Нисам могао а да се не запитам да ли је можда непобедив. Да ли је моја вољена игра, шах, стигла до краја? Биле су ово људске сумње, људски страхови, а једина ствар коју сам знао засигурно била је да мој противник, Дип Блу, уопште нема таквих брига.
(Laughter)
(Смех)
I fought back after this devastating blow to win the first match, but the writing was on the wall. I eventually lost to the machine but I didn't suffer the fate of John Henry who won but died with his hammer in his hand. [John Henry Died with a Hammer in His Hand Palmer C. Hayden] [The Museum of African American Art, Los Angeles] It turned out that the world of chess still wanted to have a human chess champion. And even today, when a free chess app on the latest mobile phone is stronger than Deep Blue, people are still playing chess, even more than ever before. Doomsayers predicted that nobody would touch the game that could be conquered by the machine, and they were wrong, proven wrong, but doomsaying has always been a popular pastime when it comes to technology.
Узвратио сам након овог разарајућег удара тако што сам добио прву партију, али је натпис стајао на зиду. На крају ме је машина победила, али нисам доживео судбину Џона Хенрија који је победио, али умро са чекићем у руци. Испоставило се да свет шаха и даље жели шаховског првака који је човек. Чак и данас, када је бесплатна апликација за шах на најновијем мобилном телефону јача од Дип Блуа, људи и даље играју шах, чак и више него раније. Они који су причали о судњем дану предвидели су да нико неће играти игру у којој их може победити машина и нису били у праву; доказано је да су погрешили, али прорицање судњег дана је увек била популарна разбибрига када се ради о технологији.
What I learned from my own experience is that we must face our fears if we want to get the most out of our technology, and we must conquer those fears if we want to get the best out of our humanity. While licking my wounds, I got a lot of inspiration from my battles against Deep Blue. As the old Russian saying goes, if you can't beat them, join them. Then I thought, what if I could play with a computer -- together with a computer at my side, combining our strengths, human intuition plus machine's calculation, human strategy, machine tactics, human experience, machine's memory. Could it be the perfect game ever played?
Из сопственог искуства сам научио да се морамо суочити са својим страховима ако желимо да добијемо што је више могуће од наше технологије, и морамо савладати ове страхове ако желимо да добијемо што је више могуће из своје човечности. Док сам видао своје ране, добио сам велику инспирацију из својих битака против Дип Блуа. Као што стара руска пословица каже: „Ако не можеш да их победиш, придружи им се.“ Онда сам помислио: „Шта ако бих могао играти са компјутером?“, са компјутером на мојој страни, уз удружене снаге, људска интуиција уз машинско рачунање, људска стратегија, машинска тактика, људско искуство, машинска меморија. Да ли би то била савршена игра свих времена?
My idea came to life in 1998 under the name of Advanced Chess when I played this human-plus-machine competition against another elite player. But in this first experiment, we both failed to combine human and machine skills effectively. Advanced Chess found its home on the internet, and in 2005, a so-called freestyle chess tournament produced a revelation. A team of grandmasters and top machines participated, but the winners were not grandmasters, not a supercomputer. The winners were a pair of amateur American chess players operating three ordinary PCs at the same time. Their skill of coaching their machines effectively counteracted the superior chess knowledge of their grandmaster opponents and much greater computational power of others. And I reached this formulation. A weak human player plus a machine plus a better process is superior to a very powerful machine alone, but more remarkably, is superior to a strong human player plus machine and an inferior process. This convinced me that we would need better interfaces to help us coach our machines towards more useful intelligence.
Моја идеја је оживела 1998. године под именом „Напредни шах“, када сам одиграо партију човека и машине против другог елитног играча. Али, у овом првом експерименту, није нам успело да ефикасно укомбинујемо способности људи и машина. „Напредни шах“ је нашао себи место на интернету, а 2005. године је такозвани шаховски турнир слободног стила довео до откровења. Учествовао је тим велемајстора и суперкомпјутера, али победници нису били велемајстори, нити суперкомпјутери. Победио је пар америчких шаховских аматера радећи уз три обична рачунара истовремено. Њихове вештине у навођењу њихових машина ефикасно су се супротставиле напредном шаховском знању њихових противника велемајстора и много већој снази туђих компјутера. И дошао сам до овог закључка. Слаб људски играч уз машину и бољи процес је супериорнији од веома снажне машине, али, што је још интересантније, супериорнији је од доброг људског играча уз машину и инфериорнији процес. Ово ме је убедило да нам требају бољи интерфејси да нам помогну да научимо машине да користе кориснију интелигенцију.
Human plus machine isn't the future, it's the present. Everybody that's used online translation to get the gist of a news article from a foreign newspaper, knowing its far from perfect. Then we use our human experience to make sense out of that, and then the machine learns from our corrections. This model is spreading and investing in medical diagnosis, security analysis. The machine crunches data, calculates probabilities, gets 80 percent of the way, 90 percent, making it easier for analysis and decision-making of the human party. But you are not going to send your kids to school in a self-driving car with 90 percent accuracy, even with 99 percent. So we need a leap forward to add a few more crucial decimal places.
Људи уз машине нису будућност, већ садашњост. Сви су користили онлајн превођење да би стекли представу о чланку из страних новина, знајући да је далеко од савршеног. Затим користимо људско искуство да бисмо то смисаоно уобличили, а онда машина учи из наших исправки. Овај модел се шири и улаже у медицинске дијагнозе, безбедносне анализе. Машина обрађује гомилу података, прорачунава вероватноћу, дође до 80 или 90 посто пута, што олакшава анализу и доношење одлуке од стране људи. Али, нећете послати своју децу у школу у аутомобилу без возача уз прецизност од 90 посто, чак ни 99 посто. Зато треба да корачамо напред да бисмо додали још неколико кључних децимала.
Twenty years after my match with Deep Blue, second match, this sensational "The Brain's Last Stand" headline has become commonplace as intelligent machines move in every sector, seemingly every day. But unlike in the past, when machines replaced farm animals, manual labor, now they are coming after people with college degrees and political influence. And as someone who fought machines and lost, I am here to tell you this is excellent, excellent news. Eventually, every profession will have to feel these pressures or else it will mean humanity has ceased to make progress. We don't get to choose when and where technological progress stops. We cannot slow down. In fact, we have to speed up. Our technology excels at removing difficulties and uncertainties from our lives, and so we must seek out ever more difficult, ever more uncertain challenges. Machines have calculations. We have understanding. Machines have instructions. We have purpose. Machines have objectivity. We have passion. We should not worry about what our machines can do today. Instead, we should worry about what they still cannot do today, because we will need the help of the new, intelligent machines to turn our grandest dreams into reality. And if we fail, if we fail, it's not because our machines are too intelligent, or not intelligent enough. If we fail, it's because we grew complacent and limited our ambitions. Our humanity is not defined by any skill, like swinging a hammer or even playing chess.
Двадесет година након партије са Дип Блуом, друге по реду партије, сензационални наслов „Последње упориште мозга“ постао је уобичајен док интелигентне машине напредују у сваком подручју, наизглед сваког дана. Међутим, за разлику од прошлости, када су машине замењивале животиње на фарми, физички рад, сада су дошле по факултетски образоване људе и политички утицај. Као неко ко се борио против машина и изгубио, овде сам да бих вам рекао да су ово сјајне новости. На крају ће свака професија морати да осети овај притисак или ће у супротном то значити да је човечанство престало да напредује. Ми не можемо да бирамо када и где престаје технолошки напредак. Не можемо да успоримо. У ствари, морамо да убрзамо. Наша технологија сјајно отклања потешкоће и неизвесност из наших живота, па и ми морамо да трагамо за још тежим, још неизвеснијим изазовима. Машине имају прорачуне. Ми имамо разумевање. Машине имају инструкције. Ми имамо сврху. Машине имају објективност. Ми имамо страст. Не треба да бринемо о томе шта наше машине могу да ураде данас. Уместо тога, треба да нас брине то шта не могу да ураде данас, јер ће нам требати помоћ нових, интелигентних машина да своје највеће снове претворимо у стварност. А ако не успемо, ако не успемо, то није због тога што су машине сувише интелигентне или нису довољно интелигентне. Ако не успемо, то је зато што смо постали немарни и ограничили своје амбиције. Наше човечанство не дефинише нека вештина, као што је замахивање чекићем или чак и играње шаха.
There's one thing only a human can do. That's dream. So let us dream big.
Постоји једна ствар коју само људи могу да раде. То је сањање. Сањајмо велике снове.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)