So I'll be talking about the success of my campus, the University of Maryland, Baltimore County, UMBC, in educating students of all types, across the arts and humanities and the science and engineering areas. What makes our story especially important is that we have learned so much from a group of students who are typically not at the top of the academic ladder -- students of color, students underrepresented in selected areas. And what makes the story especially unique is that we have learned how to help African-American students, Latino students, students from low-income backgrounds, to become some of the best in the world in science and engineering.
Ќе зборувам за успехот на мојот универзитет, Универзитетот во Мериленд, Округ Балтимор, УМОБ во образувањето на студенти од секаков тип, почнувајќи од уметностите и хуманистичките науки до научните и инженерските области. Тоа што ја прави нашата приказна особено важна е тоа што научивме многу од група на студенти кои обично не се на врвот на академското скалило, студенти со различна боја на кожата, студенти кои не сe доволно застапени во одредени области. Она што ја прави нашата приказна особено уникатна е тоа дека научивме како да им помогнеме на Афро-aмериканските студенти, на Латино студентите, на студентите кои потекнуваат од сиромашни семејства да станат едни од најдобрите во светот на науката и инженерството.
And so I begin with a story about my childhood. We all are products of our childhood experiences. It's hard for me to believe that it's been 50 years since I had the experience of being a ninth grade kid in Birmingham, Alabama, a kid who loved getting A's, a kid who loved math, who loved to read, a kid who would say to the teacher -- when the teacher said, "Here are 10 problems," to the class, this little fat kid would say, "Give us 10 more." And the whole class would say, "Shut up, Freeman." And there was a designated kicker every day. And so I was always asking this question: "Well how could we get more kids to really love to learn?"
Ќе почнам со приказна за моето детство. Сите ние сме производ на нашите искуства од детството. Тешко ми е да поверувам дека поминаа 50 години откако бев осмооделенец во Бирмингем, Алабама дете кое сакаше да добива 5-ки, дете кое сакаше математика, сакаше да чита, дете кое имаше обичај да и рече на учителката -- кога учителката ќе му речеше на одделението : „Еве 10 задачи“, ова мало дебело дете велеше, „Дајте ни уште 10“. И целото оделение велеше „Замолчи, Фриман.“ И секој ден имаше дежурен клоцач. Така, секогаш си го поставував ова прашање: „Како би можеле да натераме што повеќе деца навистина да сакаат да учат?“.
And amazingly, one week in church, when I really didn't want to be there and I was in the back of the room being placated by doing math problems, I heard this man say this: "If we can get the children to participate in this peaceful demonstration here in Birmingham, we can show America that even children know the difference between right and wrong and that children really do want to get the best possible education." And I looked up and said, "Who is that man?" And they said his name was Dr. Martin Luther King. And I said to my parents, "I've got to go. I want to go. I want to be a part of this." And they said, "Absolutely not."
За чудо, една недела во црква, кога навистина не сакав да бидам таму и седев на крајот од просторијата смирувајќи се со решавање математички задачи, слушнав како еден човек вели: „Ако успееме да ги натераме децата да учествуваат на овие мирни демостраци, тука во Бирмингам ќе ѝ покажеме на Америка дека дури и децата можат да препознаат што е исправно, а што не е и дека децата навистина сакаат да го добијат најдоброто можно образование.“ Го кренав погледот и реков: „Кој е овој човек?“ И ми одговорија дека неговото име е д-р Мартин Лутер Кинг Јас им реков на моите родители „Морам да одам. Сакам да одам. Сакам да учествувам.“ Сакам да бидам дел од ова. И тие рекоа, „Никако“.
(Laughter)
(Смеење)
And we had a rough go of it. And at that time, quite frankly, you really did not talk back to your parents. And somehow I said, "You know, you guys are hypocrites. You make me go to this. You make me listen. The man wants me to go, and now you say no." And they thought about it all night. And they came into my room the next morning. They had not slept. They had been literally crying and praying and thinking, "Will we let our 12-year-old participate in this march and probably have to go to jail?" And they decided to do it. And when they came in to tell me, I was at first elated. And then all of a sudden I began thinking about the dogs and the fire hoses, and I got really scared, I really did. And one of the points I make to people all the time is that sometimes when people do things that are courageous, it doesn't really mean that they're that courageous. It simply means that they believe it's important to do it.
Жестоко се расправавме за тоа. А во тоа време, искрeно, на родителите не им се пререкуваше. И некако им реков: „Знаете што, вие сте лицемери. Вие ме терате да одам на ова. Ме терате да слушам. Човекот сака да одам и сега велите не.“ Тие размислуваа за тоа цела ноќ. Дојдоа во мојата соба следното утро. Не спиеле. Буквално плачеле и се молеле и мислеле: „Ќе му дозволиме ли на нашиот 12 годишен син да учествува на овој марш и веројатно да оди во затвор?“. И решија да ми дозволат. Кога дојдоа да ми кажат јас најпрво бев на седмо небо. Потоа одеднаш почнав да мислам на кучињата и на пожарникарските црева и многу се исплашив, навистина се исплашив. Едно од нештата што постојано им ги кажувам на луѓето е дека понекогаш, кога луѓето прават нешта кои се храбри не значи дека го прават тоа зашто имаат многу храброст. Едноставно значи дека веруваат дека е важно да се направи тоа.
I wanted a better education. I did not want to have to have hand-me-down books. I wanted to know that the school I attended not only had good teachers, but the resources we needed. And as a result of that experience, in the middle of the week, while I was there in jail, Dr. King came and said with our parents, "What you children do this day will have an impact on children who have not been born."
Јас сакав подобро образование. Не сакав да морам да употребувам користени учебници. Сакав да знам дека училиштето што го посетувам има добри професори, но и дека располага со потребните ресурси. И како резултат на тоа искуство на средината од неделата, додека бев во затвор, д-р Кинг дојде со нашите родители и рече: „Тоа што вашите деца го прават денес ќе има влијание врз децата кои сè уште не се родени.“
I recently realized that two-thirds of Americans today had not been born at the time of 1963. And so for them, when they hear about the Children's Crusade in Birmingham, in many ways, if they see it on TV, it's like our looking at the 1863 "Lincoln" movie: It's history. And the real question is, what lessons did we learn? Well amazingly, the most important for me was this: That children can be empowered to take ownership of their education. They can be taught to be passionate about wanting to learn and to love the idea of asking questions.
Неодамна сфатив дека две третини од Американците денеска не биле родени за време на 1963. Па, за нив, кога ќе слушнат за Детскиот Поход во Бирмингам, на некој начин, ако го гледаат на телевизија, тоа е како кога ние го гледаме филмот за „Линколн“, кој се случува во 1863. Тоа е историја. И вистинското прашање е, што научивме? Е, па, изненадувачки, најважното нешто за мене е ова: Децата можат да бидат поттикнати да го земат образованието во свои раце. Можат да бидат научени да имаат страст кон учењето и да ја сакаат идејата за поставување прашања.
And so it is especially significant that the university I now lead, the University of Maryland, Baltimore County, UMBC, was founded the very year I went to jail with Dr. King, in 1963. And what made that institutional founding especially important is that Maryland is the South, as you know, and, quite frankly, it was the first university in our state founded at a time when students of all races could go there. And so we had black and white students and others who began to attend. And it has been for 50 years an experiment. The experiment is this: Is it possible to have institutions in our country, universities, where people from all backgrounds can come and learn and learn to work together and learn to become leaders and to support each other in that experience?
Па така, од особена важност е тоа дека универзитетот кој сега го водам, Универзитетот во Мериленд, Округот Балтимор, УМОБ, беше основан истата година кога јас отидов во затвор со д-р Кинг, во 1963. Тоа институционално оформување беше особено важно затоа што Мериленд е на југот, како што знаете, и искрено, тоа беше првиот универзитет во нашата држава основан во време кога студентите од сите раси можеа да се запишат. Имавме црни и бели студенти и други кои почнаа да се запишуваат. Веќе 50 години универзитетот е експеримент. Ова е експериментот: Дали е можно да постојат институции во нашата земја, универзитети, каде луѓе со какво било потекло ќе може да дојдат да учат и да учат да работат заедно и да учат да станат лидери и да се поддржуваат едни со други во тоа искуство?
Now what is especially important about that experience for me is this: We found that we could do a lot in the arts and humanities and social sciences. And so we began to work on that, for years in the '60s. And we produced a number of people in law, all the way to the humanities. We produced great artists. Beckett is our muse. A lot of our students get into theater. It's great work. The problem that we faced was the same problem America continues to face -- that students in the sciences and engineering, black students were not succeeding. But when I looked at the data, what I found was that, quite frankly, students in general, large numbers were not making it. And as a result of that, we decided to do something that would help, first of all, the group at the bottom, African-American students, and then Hispanic students.
Она што е особено важно за мене од тоа искуство е следново: Откривме дека можеме да постигнеме многу во областа на уметностите, хуманистичките и општествените науки. И почнавме да работиме на тоа, работевме со години во 60-тите. И создадовме голем број на луѓе во правото, сè до хуманистичките науки. Создадовме одлични уметници. Бекет е нашата муза. Многу од нашите студенти се занимаваат со театар. Тоа е одлична работа. Проблемот со кој се соочивме е истиот оној со кој Америка сè уште се соочува -- на студентите по наука и инженерство, на црните студенти, не им одеше добро. Но кога ги погледнав бројките открив дека, искрено, на студентите генерално, на голем дел од студентите не им оди добро. Како резултат на тоа одлучивме да направиме нешто што ќе помогне, првенствено на групата на дното, на афро-американските студенти и на хиспанските студенти.
And Robert and Jane Meyerhoff, philanthropists, said, "We'd like to help." Robert Meyerhoff said, "Why is it that everything I see on TV about black boys, if it's not about basketball, is not positive? I'd like to make a difference, to do something that's positive." We married those ideas, and we created this Meyerhoff Scholars program. And what is significant about the program is that we learned a number of things. And the question is this: How is it that now we lead the country in producing African-Americans who go on to complete Ph.D.'s in science and engineering and M.D./Ph.D.'s? That's a big deal. Give me a hand for that. That's a big deal. That's a big deal. It really is.
Роберт и Џејн Мејерхоф, филантропи, рекоа: „Би сакале да помогнеме“. Роберт Мејерхоф рече: „Зошто сè што гледам на телевизија во врска со црните момчиња, освен кога станува збор за кошарка, е негативно? Сакам да го променам тоа, да направам нешто позитивно.“ Ние ги споивме тие идеи и ја создадовме стипендиската програма Мејерхоф. За оваа програма е важно тоа дека научивме неколку работи. Прашањето гласи: Како тоа сега ние сме први во земјата по создавање на Афро-американци кои завршуваат докторски студии по наука и инженерство и магистерски и докторски студии по медицина? Тоа е голема работа. Дајте ми аплауз за тоа. Голема работа е. Тоа е голема работа. Навистина е.
(Applause)
(Аплауз)
You see, most people don't realize that it's not just minorities who don't do well in science and engineering. Quite frankly, you're talking about Americans. If you don't know it, while 20 percent of blacks and Hispanics who begin with a major in science and engineering will actually graduate in science and engineering, only 32 percent of whites who begin with majors in those areas actually succeed and graduate in those areas, and only 42 percent of Asian-Americans.
Видете, многу луѓе не сфаќаат дека не се само малцинствата тие на кои не им оди добро во науките и инженерството. Искрено, зборуваме за Американци. Ако не знаете, додека 20 проценти од црните и хиспанските студенти кои започнале студии на факултетите по наука и инженерство ќе успеат да дипломираат по наука и инженерство, само 32 проценти од белите студенти кои ќе започнат студии во тие области успеваат да дипломираат и само 42 проценти од Американците со азиско потекло.
And so, the real question is, what is the challenge? Well a part of it, of course, is K-12. We need to strengthen K-12. But the other part has to do with the culture of science and engineering on our campuses. Whether you know it or not, large numbers of students with high SAT's and large numbers of A.P. credits who go to the most prestigious universities in our country begin in pre-med or pre-engineering and engineering, and they end up changing their majors. And the number one reason, we find, quite frankly, is they did not do well in first year science courses. In fact, we call first year science and engineering, typically around America, weed-out courses or barrier courses.
Па, така, вистинското прашање е , кој е предизвикот? Е па, секако, дел од тоа е К-12. Треба да го завцврстиме К-12. Но другиот дел е поврзан со културата за наука и инженерство на нашите факултети. Не знам дали знаете, но голем дел од студентите со солидни резултати на приемните испити и голем број на „почесни кредити“ кои одат на најпрестижните универзитети во нашата земја почнуваат со подготвителен медицински, подготвителен инженерски или инженерски смер, за на крај да го променат смерот. Главната причина, според нашите сознанија, искрено, е дека научните предмети не им одат добро во првата година. Всушност, првата година на наука и инженерство, обично, ширум Америка ја нарекуваме истребувачка или гранична година.
How many of you in this audience know somebody who started off in pre-med or engineering and changed their major within a year or two? It's an American challenge. Half of you in the room. I know. I know. I know. And what is interesting about that is that so many students are smart and can do it. We need to find ways of making it happen.
Колку од вас во публиката знаат некој кој почнал со подготвителна медицина или инженерство и го променил смерот во рок од една или две години? Ова е американски предизвик. Половина од присутните. Знам. Знам. Знам. Интересно во сево ова е дека има многу студенти кои се паметни и кои можат да успеат. Треба да најдеме начин да го овозможиме тоа.
So what are the four things we did to help minority students that now are helping students in general? Number one: high expectations. It takes an understanding of the academic preparation of students -- their grades, the rigor of the course work, their test-taking skills, their attitude, the fire in their belly, the passion for the work, to make it. And so doing things to help students prepare to be in that position, very important. But equally important, it takes an understanding that it's hard work that makes the difference. I don't care how smart you are or how smart you think you are. Smart simply means you're ready to learn. You're excited about learning and you want to ask good questions.
Кои беа четирите нешта кои ги направивме за да им помогнеме на студентите од малцинските групи кои сега се користат за да им се помогне на сите студенти? Број еден: високи очекувања. Потребно е да се разбере академската подготвеност на студентите-- нивните оцени, сериозноста на нивната работа, нивните способности на тестовите, нивниот однос, огнот во стомакот, страста за работата, поривот да се успее. Многу е важно да се прават нешта кои ќе им помогнат на студентите да бидат во таа позиција. Но, подеднакво е важно да се разбере дека напредок се постигнува со макотрпна работа. Не ме интересира колку сте паметни или колку мислите дека сте паметни. Ако сте паметни, тоа едноставно значи дека сте подготвени да учите. Дека учењето ве возбудува и дека сакате да поставувате добри прашања.
I. I. Rabi, a Nobel laureate, said that when he was growing up in New York, all of his friends' parents would ask them "What did you learn in school?" at the end of a day. And he said, in contrast, his Jewish mother would say, "Izzy, did you ask a good question today?" And so high expectations have to do with curiosity and encouraging young people to be curious. And as a result of those high expectations, we began to find students we wanted to work with to see what could we do to help them, not simply to survive in science and engineering, but to become the very best, to excel.
И. И. Раби, Нобеловец, рекол дека кога тој растел во Њујорк, родителите на неговите пријатели прашувале „Што научивте денеска на училиште?“ на крајот на денот. А, вели тој, наспроти ова, неговата мајка ќе речела, „Изи, постави ли некое добро прашање денес?“ Високите очекувања се во врска со љубопитноста и со поттикнувањето на младите луѓе да бидат љубопитни. Како резултат на тие високи очекувања почнавме да бараме студенти со кои би сакале да работиме, да видиме како можеме да им помогнеме, не само да преживеат во науката и инженерингот, туку и да станат најдобри, да брилираат.
Interestingly enough, an example: One young man who earned a C in the first course and wanted to go on to med school, we said, "We need to have you retake the course, because you need a strong foundation if you're going to move to the next level." Every foundation makes the difference in the next level. He retook the course. That young man went on to graduate from UMBC, to become the first black to get the M.D./Ph.D. from the University of Pennsylvania. He now works at Harvard. Nice story. Give him a hand for that too.
Интересно, еден пример: Еден млад човек доби 6-ка по првиот предмет, а сакаше да оди на медицина, му рековме, „Треба повторно да го запишеш предметот, затоа што ти треба добра основа ако сакаш да продолжиш на следното ниво.“ Секоја основа е пресудна за следното ниво. Тој повторно го запиша предметот. Тој млад човек дипломираше на УМОБ, и стана првиот црн студент кој магистрираше и докторираше на Универзитетот во Пенсилванија. Сега работи на Харвард. Убава приказна. Дајте му еден аплауз за тоа.
(Applause)
(Аплауз)
Secondly, it's not about test scores only. Test scores are important, but they're not the most important thing. One young woman had great grades, but test scores were not as high. But she had a factor that was very important. She never missed a day of school, K-12. There was fire in that belly. That young woman went on, and she is today with an M.D./Ph.D. from Hopkins. She's on the faculty, tenure track in psychiatry, Ph.D. in neuroscience. She and her adviser have a patent on a second use of Viagra for diabetes patients. Big hand for her. Big hand for her. (Applause) And so high expectations, very important.
Второ, не се важни само резултатите од тестовите. Добрите резултати се важни, но не се најважни Една млада девојка имаше одлични оценки, но поените на тестовите не ѝ беа многу добри. Но поседуваше еден фактор кој беше многу важен. Не пропушташе ниту еден час, К-12. Имаше оган во нејзиниот стомак. Младата девојка продолжи и денес таа има магистратура и докторат на Хопкинс. На факултетот е, како редовен професор, Доктор по невронаука. Таа и нејзиниот советник имаат патент за поинаква упореба на Вијагра за пациенти со дијабетес. Голем аплауз за неа. Голем аплауз за неа. (Аплауз) И така, високите очекувања се многу важни.
Secondly, the idea of building community among the students. You all know that so often in science and engineering we tend to think cutthroat. Students are not taught to work in groups. And that's what we work to do with that group to get them to understand each other, to build trust among them, to support each other, to learn how to ask good questions, but also to learn how to explain concepts with clarity. As you know, it's one thing to earn an A yourself, it's another thing to help someone else do well. And so to feel that sense of responsibility makes all the difference in the world. So building community among those students, very important.
Второ, идејата за создавање на заедница помеѓу студентите. Сите знаете дека често во науката и инженерството размислуваме малку немилосрдно. Не ги учиме студентите да работат во групи. Па, така со таа група работиме токму на тоа да ги натераме да се разберат меѓу себе, да изградат меѓусебна доверба, да се поддржуваат, да научат да поставуваат добри прашања, но и да научат како јасно да ги искажуваат концептите. Како што знаете, едно е сами да добиете 10-ка, а друго е да му помогнете на некој друг да успее. Да се почувствува тоа чувство на одговорност е од огромна важност. Значи, градење на заедница помеѓу тие студенти, навистина важно.
Third, the idea of, it takes researchers to produce researchers. Whether you're talking about artists producing artists or you're talking about people getting into the social sciences, whatever the discipline -- and especially in science and engineering, as in art, for example -- you need scientists to pull the students into the work. And so our students are working in labs regularly.
Трето, идејата дека се потребни истражувачи за да се создадат истражувачи. Без разлика дали зборуваме за уметници кои создаваат уметници, или за луѓе од општествените науки, која и да е дисциплината -- и особено во наука и инженерство, како и во уметноста, на пример-- потребни ви се научници кои ќе ги воведат студентите во работата. Така, нашите студенти редовно работат во лабораторија.
And one great example that you'll appreciate: During a snowstorm in Baltimore several years ago, the guy on our campus with this Howard Hughes Medical Institute grant literally came back to work in his lab after several days, and all these students had refused to leave the lab. They had food they had packed out. They were in the lab working, and they saw the work, not as schoolwork, but as their lives. They knew they were working on AIDS research. They were looking at this amazing protein design. And what was interesting was each one of them focused on that work. And he said, "It doesn't get any better than that."
Еден одличен пример кој ќе ви се допадне: За време на една снежна бура во Балтимор, пред неколку години, момчето на нашиот факултет кое имаше грант од Хауард Хју Медицинскиот Институт буквално се врати на работа во неговата лабораторија по неколку дена и сите студенти одбија да ја напуштат лабораторијата. Си носеа спакувана храна. Беа во лабораторијата и работеа и гледаа на работата не како на домашна задача, туку како тоа да е нивниот живот. Знаеја дека работат на истражување за СИДА-та. Го разгледуваа неверојатниот дизајн на протеините. И интересно беше дека секој од нив беше сконцентиран на работата. И тој рече: „Нема подобро од тоа“.
And then finally, if you've got the community and you've got the high expectations and you've got researchers producing researchers, you have to have people who are willing as faculty to get involved with those students, even in the classroom. I'll never forget a faculty member calling the staff and saying, "I've got this young man in class, a young black guy, and he seems like he's just not excited about the work. He's not taking notes. We need to talk to him." What was significant was that the faculty member was observing every student to understand who was really involved and who was not and was saying, "Let me see how I can work with them. Let me get the staff to help me out." It was that connecting. That young man today is actually a faculty member M.D./Ph.D. in neuroengineering at Duke. Give him a big hand for that.
Конечно, ако имате заедница, и ако имате високи очекувања и ако имате истражувачи кои создаваат истражувачи, мора да имате луѓе кои имаат волја како кадар да се занимаваат со тие студенти, дури и во предавалната. Никогаш нема да заборавам кога еден професор ги свика колегите професори и рече: „Има еден млад дечко во мојот клас, млад црн дечко, и изгледа како просто да не е загреан за работата. Не фаќа белешки. Треба да зборуваме со него.“ Значајно е дека тој професор го набљудувал секој студент за да дознае кој е навистина посветен, а кој не и рече „Ајде да видам како можам да работам со нив. Да побарам од персоналот да ми помогнат.“ Тоа е тоа поврзување. Тој млад човек денес работи на факултетот, магистер-доктор по невроинженерство на Дјук. Дајте му аплауз за тоа.
(Applause)
(Аплауз)
And so the significance is that we have now developed this model that is helping us, not only finally with evaluation, assessing what works. And what we learned was that we needed to think about redesigning courses. And so we redesigned chemistry, we redesigned physics. But now we are looking at redesigning the humanities and social sciences. Because so many students are bored in class. Do you know that? Many students, K-12 and in universities, don't want to just sit there and listen to somebody talk. They need to be engaged.
Значајно е дека сега го развивме овој модел кој ни помага не само со евалуацијата и проценката на тоа што функционира. Научивме дека треба да размислуваме во насока на преосмислување на предметите. Така, го преосмисливме предметот хемија, предметот физика. Сега сакаме да ги преосмислиме хуманистичките и општествените науки. Бидејќи на многу студенти им е досадно на час. Знаете за тоа? Многу студенти, К-12 и на универзитет, не сакаат само да седат и да слушаат како некој зборува. Треба да бидат вклучени.
And so we have done -- if you look at our website at the Chemistry Discovery Center, you'll see people coming from all over the country to look at how we are redesigning courses, having an emphasis on collaboration, use of technology, using problems out of our biotech companies on our campus, and not giving students the theories, but having them struggle with those theories. And it's working so well that throughout our university system in Maryland, more and more courses are being redesigned.
Така ние направивме -- ако ја погледнете нашата страна на Хемискиот Центар за Истражување ќе видите дека доаѓаат луѓе од целата земја за да видат како ги преобмислуваме предметите, и ставаме акцент на соработка, користење на технологија, користиме проблеми од нашите биотехнолошки компании на нашиот факултет и не им ја даваме теоријата на студентите туку ги оставаме да се борат со теориите. И тоа функционира толку добро што низ целиот универзитетски систем во Мериленд сè повеќе предмети се менуваат.
It's called academic innovation.
Тоа се вика академска иновација.
And what does all of that mean? It means that now, not just in science and engineering, we now have programs in the arts, in the humanities, in the social sciences, in teacher education, even particularly for women in I.T. If you don't know it, there's been a 79-percent decline in the number of women majoring in computer science just since 2000. And what I'm saying is that what will make the difference will be building community among students, telling young women, young minority students and students in general, you can do this work. And most important, giving them a chance to build that community with faculty pulling them into the work and our assessing what works and what does not work. Most important, if a student has a sense of self, it is amazing how the dreams and the values can make all the difference in the world.
И што значи сето тоа? Тоа значи дека сега, не само во науката и инженерството, имаме програми и од уметностите, хуманистичките и општествените науки, во педагогија, дури конкретно и за жени во ИТ. Ако не сте знаеле, има пад од 79%, од 2000, на бројот на жени кои дипломираат во областа на компјутерските науки. Јас сакам да кажам дека она што ќе придонесе за промена е градење на заедница помеѓу студентите, и охрабрување на младите девојки, младите студенти од малцинствата и студентите воопшто, дека тие можат да го сработат тоа. И најважно од сè, да им дадеме шанса да ја изградат таа заедница, факултетот и професорите да ги вовлечат во работата, а ние да процениме што функционира а што не. Најважно, ако студентот верува во себе, неверојатно е како соништата и вредностите може да бидат пресудни.
When I was a 12-year-old child in the jail in Birmingham, I kept thinking, "I wonder what my future could be." I had no idea that it was possible for this little black boy in Birmingham to one day be president of a university that has students from 150 countries, where students are not there just to survive, where they love learning, where they enjoy being the best, where they will one day change the world.
Кога јас бев 12 годишно дете во затворот во Бирмингам, постојано мислев, „Каква ли би можела да биде мојата иднина“. Немав поим дека е можно, ова мало црно дете во Бирмингам, еден ден да стане претседател на универзитет кој има студенти од 150 земји, каде студентите не се запишани само за да преживеат, каде студентите сакаат да учат, уживаат во тоа да бидат најдобри, кои еден ден ќе го променат светот.
Aristotle said, "Excellence is never an accident. It is the result of high intention, sincere effort and intelligent execution. It represents the wisest option among many alternatives." And then he said something that gives me goosebumps. He said, "Choice, not chance, determines your destiny." Choice, not chance, determines your destiny, dreams and values.
Аристотел рекол: „Извонредноста никогаш не е случајна.“ Таа е резултат на цврсти намери, вистински труд и интелигентна изведба. Таа е најмудрата опција од мноштвото алтернативи.“ И потоа, тој вели нешто што ме ежи Вели: „Изборот, а не случајноста, ја определува вашата судбина.“ Изборот, не случајноста, ја определува вашата судбина, соништа и вредности.
Thank you all very much.
Ви благодарам на сите.
(Applause)
(Аплауз)