For the last year, everyone's been watching the same show, and I'm not talking about "Game of Thrones," but a horrifying, real-life drama that's proved too fascinating to turn off. It's a show produced by murderers and shared around the world via the Internet. Their names have become familiar: James Foley, Steven Sotloff, David Haines, Alan Henning, Peter Kassig, Haruna Yukawa, Kenji Goto Jogo.
Током прошле године сви су гледали исти програм, а не причам о „Игри престола”, већ о језивој драми из стварног живота која се показала као превише фасцинантна да би је искључили. То је програм који су снимиле убице и поделиле широм света путем интернета. Њихова имена постала су позната: Џејмс Фоли, Стивен Сатлоф, Дејвид Хејнс, Алан Хенинг, Питер Кесиг, Харуна Јукава, Кенџи Гото Јого.
Their beheadings by the Islamic State were barbaric, but if we think they were archaic, from a remote, obscure age, then we're wrong. They were uniquely modern, because the murderers acted knowing well that millions of people would tune in to watch.
Одсецања њихових глава од стране Исламске Државе била су варварска, али ако мислимо да су застарела, из далеког, магловитог доба, онда грешимо. Модерна су на јединствен начин јер су убице деловале знајући врло добро да ће се милиони људи укључити да гледају.
The headlines called them savages and barbarians, because the image of one man overpowering another, killing him with a knife to the throat, conforms to our idea of ancient, primitive practices, the polar opposite of our urban, civilized ways. We don't do things like that. But that's the irony. We think a beheading has nothing to do with us, even as we click on the screen to watch. But it is to do with us. The Islamic State beheadings are not ancient or remote. They're a global, 21st century event, a 21st century event that takes place in our living rooms, at our desks, on our computer screens. They're entirely dependent on the power of technology to connect us. And whether we like it or not, everyone who watches is a part of the show.
Наслови су их називали дивљацима и варварима јер је слика човека који савладава другог човека, убијајући га ножем прислоњеним на грло, у складу са нашом представом о прастарим, примитивним обичајима који су у потпуној супротности са нашим урбаним, цивилизованим обичајима. Ми не радимо такве ствари. Међутим, то је иронија. Мислимо да одсецање главе нема никакве везе са нама, чак и ако га покренемо на екрану да бисмо га одгледали. Ипак, то има везе са нама. Одсецања глава од стране Исламске Државе нису прастара нити удаљена. Она су глобални догађај из 21. века, догађај из 21. века који се дешава у нашим дневним собама, за радним столовима, на компјутерским екранима. Потпуно зависе од моћи технологије да би се повезали са нама и свиђало нам се то или не, свако ко гледа је део програма,
And lots of people watch. We don't know exactly how many. Obviously, it's difficult to calculate. But a poll taken in the UK, for example, in August 2014, estimated that 1.2 million people had watched the beheading of James Foley in the few days after it was released. And that's just the first few days, and just Britain. A similar poll taken in the United States in November 2014 found that nine percent of those surveyed had watched beheading videos, and a further 23 percent had watched the videos but had stopped just before the death was shown. Nine percent may be a small minority of all the people who could watch, but it's still a very large crowd. And of course that crowd is growing all the time, because every week, every month, more people will keep downloading and keep watching.
а пуно људи гледа. Не знамо тачно колико. Очигледно, тешко је израчунати, али је истраживање спроведено у УК-у, на пример, августа 2014. године проценило да је 1,2 милиона људи одгледало одсецање главе Џејмса Фолија пар дана након његовог објављивања, а то је само првих пар дана и само Британија. Слично истраживање спроведено у Сједињеним Државама новембра 2014. године открило је да је 9 процената испитаника одгледало снимке одсецања главе, а наредних 23 процената испитаника гледало је снимак, али га је зауставило у тренутку пре приказивања смрти. Девет процената може бити незнатна мањина свих људи који су га могли одгледати, али је и даље велика маса. Наравно да та маса стално расте јер ће током сваке недеље, сваког месеца све више људи наставити да преузима и гледа снимак.
If we go back 11 years, before sites like YouTube and Facebook were born, it was a similar story. When innocent civilians like Daniel Pearl, Nick Berg, Paul Johnson, were beheaded, those videos were shown during the Iraq War.
Ако се вратимо уназад 11 година, пре појављивања сајтова као што су Јутјуб и Фејсбук, прича је била слична. Када су невиним цивилима као што су Данијел Перл, Ник Берг, Пол Џонсон одрубљене главе, ови снимци су приказани током рата у Ираку.
Nick Berg's beheading quickly became one of the most searched for items on the Internet. Within a day, it was the top search term across search engines like Google, Lycos, Yahoo. In the week after Nick Berg's beheading, these were the top 10 search terms in the United States. The Berg beheading video remained the most popular search term for a week, and it was the second most popular search term for the whole month of May, runner-up only to "American Idol." The al-Qaeda-linked website that first showed Nick Berg's beheading had to close down within a couple of days due to overwhelming traffic to the site. One Dutch website owner said that his daily viewing figures rose from 300,000 to 750,000 every time a beheading in Iraq was shown. He told reporters 18 months later that it had been downloaded many millions of times, and that's just one website. A similar pattern was seen again and again when videos of beheadings were released during the Iraq War.
Одсецање главе Ника Берга убрзо је постала једна од најчешће претраживаних ставки на интернету. Само у току једног дана, постала је најпретраживанији термин на претраживачима као што су Гугл, Лајкос, Јаху. Недељу дана након одсецања главе Ника Берга, ово је било 10 термина који су најчешће претраживани у Америци. Снимак одсецања Бергове главе остао је најпопуларнији претраживачки термин током недељу дана, а био је на другом месту популарности током целог маја, једина конкуренција „Америчком идолу”. Сајт повезан са Ал Каидом који је први приказао обезглављивање Ника Берга морао је да се угаси после пар дана због претераног посећивања сајта. Један холандски власник сајта рекао је да су се његове дневне цифре прегледа пеле са 300 000 на 750 000 свакога пута када је приказано одсецање главе у Ираку. Рекао је новинарима 18 месеци касније да је преузето много милиона пута, а то је само један вебсајт. Сличан образац виђали смо изнова и изнова када су објављивана одсецања глава током рата у Ираку.
Social media sites have made these images more accessible than ever before, but if we take another step back in history, we'll see that it was the camera that first created a new kind of crowd in our history of beheadings as public spectacle. As soon as the camera appeared on the scene, a full lifetime ago on June 17, 1939, it had an immediate and unequivocal effect.
Сајтови друштвених медија учинили су да су ове слике доступније него икада пре, али ако одемо корак уназад у историју, видећемо да је камера оно што је на првом месту створило нову врсту масе у нашој историји одсецања глава као јавног спектакла. Чим се камера појавила на сцени, пре целог једног животног века, 17. јуна 1939. године, имала је тренутно и недвосмислено дејство.
That day, the first film of a public beheading was created in France. It was the execution, the guillotining, of a German serial killer, Eugen Weidmann, outside the prison Saint-Pierre in Versailles. Weidmann was due to be executed at the crack of dawn, as was customary at the time, but his executioner was new to the job, and he'd underestimated how long it would take him to prepare. So Weidmann was executed at 4:30 in the morning, by which time on a June morning, there was enough light to take photographs, and a spectator in the crowd filmed the event, unbeknownst to the authorities. Several still photographs were taken as well, and you can still watch the film online today and look at the photographs. The crowd on the day of Weidmann's execution was called "unruly" and "disgusting" by the press, but that was nothing compared to the untold thousands of people who could now study the action over and over again, freeze-framed in every detail.
Тог дана је први филм јавног одсецања главе створен у Француској. Било је то погубљење, обезглављивање гиљотином немачког серијског убице, Еугена Вајдмана, ван затвора Сан Пјера у Версају. Вајдман је требало да буде погубљен у зору, као што је био обичај у то време, али је његов џелат био нов у послу и није добро проценио колико му времена треба да се припреми. Тако је Вајдман погубљен у 4:30 ујутру, а у то време је у току јунског јутра било довољно светла за фотографисање и посматрачи у маси снимили су догађај без знања власти. Направљено је и неколико фотографија, а и дан данас можете да одгледате филм и погледате ове фотографије. Маса је на дан Вајдмановог погубљења названа „непослушном” и „одвратном” од стране штампе, али то је ништа у поређењу са анонимним хиљадама људи који су сада могли да проучавају радњу изнова и изнова, детаљно на замрзнутој слици.
The camera may have made these scenes more accessible than ever before, but it's not just about the camera. If we take a bigger leap back in history, we'll see that for as long as there have been public judicial executions and beheadings, there have been the crowds to see them. In London, as late as the early 19th century, there might be four or five thousand people to see a standard hanging. There could be 40,000 or 50,000 to see a famous criminal killed. And a beheading, which was a rare event in England at the time, attracted even more.
Камера је можда учинила ове сцене доступнијима него икада пре, али ово се не тиче само камере. Ако закорачимо дубље у историју, видећемо да откако постоје јавна судска погубљења и одсецања глава, постоји и маса која их посматра. У Лондону је почетком 19. века било можда 4 или 5 хиљада посматрача уобичајеног вешања. Могло би бити и 40 или 50 хиљада посматрача на погубљењу познатог кримиланца, а одсецање главе, редак догађај у Енглеској тог времена, привукло би и више људи.
In May 1820, five men known as the Cato Street Conspirators were executed in London for plotting to assassinate members of the British government. They were hung and then decapitated. It was a gruesome scene. Each man's head was hacked off in turn and held up to the crowd. And 100,000 people, that's 10,000 more than can fit into Wembley Stadium, had turned out to watch. The streets were packed. People had rented out windows and rooftops. People had climbed onto carts and wagons in the street. People climbed lamp posts. People had been known to have died in the crush on popular execution days.
Маја 1820. године, петорица мушкараца познатих као „завереници из улице Като” погубљени су у Лондону због ковања завере убиства припадника британске владе. Обешени су, а затим су им одсечене главе. Била је то одвратна сцена. Свака глава је одсечена и на смену су подизане према маси, а 100 000 људи, што је 10 000 више него што може стати на стадион Вембли, појавило се да посматра. Улице су биле препуне. Људи су изнајмљивали места на прозорима и крововима. Људи су се пели на коњска и теретна кола на улици. Људи су се верали по бандерама. Познато је да су људи гинули у несрећама у току дана популарних погубљења.
Evidence suggests that throughout our history of public beheadings and public executions, the vast majority of the people who come to see are either enthusiastic or, at best, unmoved. Disgust has been comparatively rare, and even when people are disgusted and are horrified, it doesn't always stop them from coming out all the same to watch.
Докази указују на то да је током наше историје јавних одсецања глава и погубљења, огромна већина људи који дођу да посматрају или одушевљена или у најбољем случају није ганута. Гађење је ретко у поређењу са тим, па чак и људе који су згрожени или ужаснути то их увек не спречава да ипак изађу и гледају.
Perhaps the most striking example of the human ability to watch a beheading and remain unmoved and even be disappointed was the introduction in France in 1792 of the guillotine, that famous decapitation machine. To us in the 21st century, the guillotine may seem like a monstrous contraption, but to the first crowds who saw it, it was actually a disappointment. They were used to seeing long, drawn-out, torturous executions on the scaffold, where people were mutilated and burned and pulled apart slowly. To them, watching the guillotine in action, it was so quick, there was nothing to see. The blade fell, the head fell into a basket, out of sight immediately, and they called out, "Give me back my gallows, give me back my wooden gallows."
Можда је најупечатљивији пример људске способности да гледају одсецање главе и да их се то не дотиче, па чак и да буду разочарани, представљање гиљотине у Француској 1792. године, те познате машине за обезглављивање. Нама у 21. веку гиљотина може деловати као монструозна справа, али је за прву масу која ју је видела заправо представљала разочарење. Они су навикли да гледају дуга, предуга, мучна погубљења на губилиштима, где су људи сакаћени, паљени и полако кидани на комаде. За њих је посматрање гиљотине док ради било толико брзо да се није имало шта видети. Оштрица гиљотине би пала, глава би пала у корпу, ван видокруга истог тренутка, па су почели да кличу: „Врати ми моје губилиште, врати ми дрвена вешала.”
The end of torturous public judicial executions in Europe and America was partly to do with being more humane towards the criminal, but it was also partly because the crowd obstinately refused to behave in the way that they should. All too often, execution day was more like a carnival than a solemn ceremony.
Завршетак мучних јавних судских погубљења у Европи и Америци делимично има везе са хуманијим понашањем према криминалцима, али делимично је повезан и са тим што је маса тврдоглаво одбијала да се понаша како би требало. Превише често је дан погубљења више личио на карневал него на озбиљну церемонију.
Today, a public judicial execution in Europe or America is unthinkable, but there are other scenarios that should make us cautious about thinking that things are different now and we don't behave like that anymore.
Данас је јавно судско погубљење незамисливо у Европи или Америци, али постоје и други сценарији који треба да нас учине опрезнима када мислимо да су ствари сада другачије и да се тако више нећемо понашати.
Take, for example, the incidents of suicide baiting. This is when a crowd gathers to watch a person who has climbed to the top of a public building in order to kill themselves, and people in the crowd shout and jeer, "Get on with it! Go on and jump!" This is a well-recognized phenomenon. One paper in 1981 found that in 10 out of 21 threatened suicide attempts, there was incidents of suicide baiting and jeering from a crowd. And there have been incidents reported in the press this year. This was a very widely reported incident in Telford and Shropshire in March this year.
Узмите, на пример, инциденте изазивања самоубиства. Ово се дешава када се маса окупи да посматра особу која се попела на врх јавне зграде да би извршила самоубиство, а људи у маси вичу и подсмевају се: „Заврши с тим! Настави и убиј се!” Ово је добро позната појава. Један рад из 1981. године открио је да су код 10 од 21 претећих самоубилачких покушаја постојали инциденти добацивања и исмевања самоубице од стране масе. Било је и инцидента о којима је штампа писала ове године. О овом инциденту се пуно извештавало у Телфорду и Шропширу марта ове године,
And when it happens today, people take photographs and they take videos on their phones and they post those videos online. When it comes to brutal murderers who post their beheading videos, the Internet has created a new kind of crowd. Today, the action takes place in a distant time and place, which gives the viewer a sense of detachment from what's happening, a sense of separation. It's nothing to do with me. It's already happened. We are also offered an unprecedented sense of intimacy. Today, we are all offered front row seats. We can all watch in private, in our own time and space, and no one need ever know that we've clicked on the screen to watch.
а када се то деси данас, људи сликају и снимају телефонима и постављају ове снимке онлајн. Када се ради о бруталним убицама које постављају снимке одсецања глава, интернет је створио нову врсту масе. Данас се радња дешава у удаљеном времену и месту, што гледаоцу даје осећај отуђености од онога што се дешава, осећај одвојености. „Није везано за мене.” „Већ се десило.” Нуди нам се и осећај блискости без преседана. Данас нам се нуде седишта у првим редовима. Сви можемо да посматрамо насамо, бирајући време и место, a никада нико неће знати да смо покренули видео
This sense of separation --
да бисмо га одгледали.
from other people, from the event itself -- seems to be key to understanding our ability to watch, and there are several ways in which the Internet creates a sense of detachment that seems to erode individual moral responsibility. Our activities online are often contrasted with real life, as though the things we do online are somehow less real. We feel less accountable for our actions when we interact online. There's a sense of anonymity, a sense of invisibility, so we feel less accountable for our behavior. The Internet also makes it far easier to stumble upon things inadvertently, things that we would usually avoid in everyday life. Today, a video can start playing before you even know what you're watching. Or you may be tempted to look at material that you wouldn't look at in everyday life or you wouldn't look at if you were with other people at the time. And when the action is pre-recorded and takes place in a distant time and space, watching seems like a passive activity. There's nothing I can do about it now. It's already happened.
Овај осећај одвојености - од других људи, од самог догађаја - чини се да је кључна ствар при разумевању наше способности да гледамо, а постоји неколико начина на које интернет ствара осећај одвојености који изгледа еродира појединачну моралну одговорност. Наше су активности на интернету често у супротности са стварним животом, као да су ствари које радимо онлајн некако мање стварне. Осећамо се мање одговорнима за своје радње када улазимо у онлајн интеракцију. Постоји осећај анонимности, осећај невидљивости, па се осећамо мање одговорнима за своје понашање. На интернету је такође много лакше нехотично набасати на ствари, оне које обично избегавамо у свакодневном животу. Данас снимак може да крене и пре него што знате шта гледате или можете бити у искушењу да погледате материјал који не бисте погледали у животу или који не бисте погледали да сте са другим људима у то време. Кад је радња већ снимљена и дешава се у далеком времену и простору, гледање делује као пасивна активност. „Не могу ништа сада да урадим поводом тога. Већ се десило.”
All these things make it easier as an Internet user for us to give in to our sense of curiosity about death, to push our personal boundaries, to test our sense of shock, to explore our sense of shock.
Све ове ствари чине да се као корисници интернета лакше предамо осећају радозналости везаним за смрт да бисмо померили личне границе, да бисмо тестирали свој осећај шока, да бисмо истражили свој осећај шока.
But we're not passive when we watch. On the contrary, we're fulfilling the murderer's desire to be seen. When the victim of a decapitation is bound and defenseless, he or she essentially becomes a pawn in their killer's show. Unlike a trophy head that's taken in battle, that represents the luck and skill it takes to win a fight, when a beheading is staged, when it's essentially a piece of theater, the power comes from the reception the killer receives as he performs. In other words, watching is very much part of the event. The event no longer takes place in a single location at a certain point in time as it used to and as it may still appear to. Now the event is stretched out in time and place, and everyone who watches plays their part.
Ипак, нисмо пасивни док гледамо. Напротив; испуњавамо жељу убице да буде виђен. Када је жртва декапитације ограничена и беспомоћна, он или она у основи постаје пион у представи убице. Супротно трофеју - глави добијеној у борби која представља срећу и вештину потребну да би се победило у борби, када се изводи одсецање главе, када је у основи део позоришта, моћ долази из пријема који убица добија док изводи представу. Другим речима, гледање је увелико део догађаја. Догађај више није смештен на појединачној локацији у одређеном временском периоду као што је то раније био случај и као што сада може деловати. Сада се догађај протеже кроз време и место, а свако ко гледа игра своју улогу.
We should stop watching, but we know we won't. History tells us we won't, and the killers know it too.
Треба да престанемо да гледамо, али знамо да нећемо. Историја нам говори да нећемо, а и убице то знају.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)
Bruno Giussani: Thank you. Let me get this back. Thank you. Let's move here. While they install for the next performance, I want to ask you the question that probably many here have, which is how did you get interested in this topic?
Бруно Ђузани: Хвала вам. Дозволите да вас вратим. Хвала. Померимо се овде. Док се припремају за следећи говор, желео бих да вам поставим питање које овде вероватно многи имају, а то је - како сте се заинтересовали за ову тему?
Frances Larson: I used to work at a museum called the Pitt Rivers Museum in Oxford, which was famous for its display of shrunken heads from South America. People used to say, "Oh, the shrunken head museum, the shrunken head museum!" And at the time, I was working on the history of scientific collections of skulls. I was working on the cranial collections, and it just struck me as ironic that here were people coming to see this gory, primitive, savage culture that they were almost fantasizing about and creating without really understanding what they were seeing, and all the while these vast -- I mean hundreds of thousands of skulls in our museums, all across Europe and the States -- were kind of upholding this Enlightenment pursuit of scientific rationality. So I wanted to kind of twist it round and say, "Let's look at us." We're looking through the glass case at these shrunken heads. Let's look at our own history and our own cultural fascination with these things. BG: Thank you for sharing that.
Френсис Ларсон: Радила сам у музеју под именом Музеј Пита Риверса у Оксфорду који је познат по изложеним смањеним главама из Јужне Америке. Људи су обично говорили: „О, музеј смањених глава, музеј смањених глава!” У то време сам радила на историји научне колекције лобања. Радила сам на колекцијама лобања и само ми је синуло да је иронично да људи долазе да виде крволочну, примитивну, дивљачку културу о којој скоро да маштају и стварају је без правог разумевања о томе шта гледају, а све време је огроман - мислим на стотине хиљада лобања у нашим музејима широм Европе и Америке - садржале су ову просветитељску потеру за научном рационалношћу. Тако сам пожелела да преокренем ситуацију и кажем: „Хајде да погледамо нас.” Гледамо кроз стаклену полицу у смањене главе. Погледајмо сопствену историју и културолошку фасцинираност овим стварима.
FL: Thank you.
БЂ: Хвала што сте то поделили са нама.
ФЛ: Хвала вама. БЂ: Хвала.
(Applause)
(Аплауз)