Good morning. I think, as a grumpy Eastern European, I was brought in to play the pessimist this morning. So bear with me. Well, I come from the former Soviet Republic of Belarus, which, as some of you may know, is not exactly an oasis of liberal democracy. So that's why I've always been fascinated with how technology could actually reshape and open up authoritarian societies like ours.
Добро утро. Ми се чини дека како намќорест Источноевропеец, утрово сум тука во улога на песимист. Па, имајте трпение. Доаѓам од поранешната советска република Белорусија, која, како што можеби знаете, не е оаза на либералната демократија. Затоа, секогаш сум бил фасциниран со прашањето како технологијата може да обликува и отвори едно авторитарно општество како нашето.
So, I'm graduating college and, feeling very idealistic, I decided to join the NGO which actually was using new media to promote democracy and media reform in much of the former Soviet Union. However, to my surprise, I discovered that dictatorships do not crumble so easily. In fact, some of them actually survived the Internet challenge, and some got even more repressive.
Така, кога завршив со факултетот, чуствувајќи се многу идеалистички, одлучив да се приклучам на една НВО што ги користеше новите медиуми за да промовира демократија и реформа на медиумите во поголемиот дел од поранешниот Советски Сојуз. Сепак, на мое изненадување, открив дека диктатурите не паѓаат така лесно. Всушност, некои од нив го преживеаа предизвикот, а некои станаа уште порепресивни.
So this is when I ran out of my idealism and decided to quit my NGO job and actually study how the Internet could impede democratization. Now, I must tell you that this was never a very popular argument, and it's probably not very popular yet with some of you sitting in this audience. It was never popular with many political leaders, especially those in the United States who somehow thought that new media would be able to do what missiles couldn't. That is, promote democracy in difficult places where everything else has already been tried and failed. And I think by 2009, this news has finally reached Britain, so I should probably add Gordon Brown to this list as well.
Тука некаде ми се потроши идеализмот и одлучив да ја напуштам работата во невладината организација и да проучам како интернетот може да ја спречи демократизацијата. Е, сега, морам да потенцирам дека ова никогаш не бил многу популарен аргумент. И веројатно сè уште не е популарен помеѓу некои од вас во публиката. Не бил популарен ни помеѓу политичките лидери, посебно оние во Соединетите Американски Држави, кои некако мислеа дека новите медиуми ќе го направат она што проектилите не можеа да го направат, а тоа е да ја промовираат демократијата на незгодни места, каде сè друго досега не успеало. И мислам дека до 2009-та, овие вести конечно стигнаа до Британија. Па, веројатно треба да го додадам и Гордон Браун на списокот.
However, there is an underlying argument about logistics, which has driven so much of this debate. Right? So if you look at it close enough, you'll actually see that much of this is about economics. The cybertopians say, much like fax machines and Xerox machines did in the '80s, blogs and social networks have radically transformed the economics of protest, so people would inevitably rebel. To put it very simply, the assumption so far has been that if you give people enough connectivity, if you give them enough devices, democracy will inevitably follow.
Сепак, има заедничка нишка во аргументот за логистика, што ја движи оваа дебата. Ако погледнете доволно внимателно, ќе видите дека во голем дел овде се работи за економија. Сјаберутопијанците велат дека, исто како што факсовите и копир машините направија во 80-тите, блоговите и социјалните мрежи радикално ја трансформираа економијата на протестот. Така, луѓето неизбежно ќе се побунат. Или, просто кажано, претпоставката до сега беше дека ако им дадете на луѓето доволно интернет и доволно уреди, демократијата неизбежно ќе следи.
And to tell you the truth, I never really bought into this argument, in part because I never saw three American presidents agree on anything else in the past. (Laughter) But, you know, even beyond that, if you think about the logic underlying it, is something I call iPod liberalism, where we assume that every single Iranian or Chinese who happens to have and love his iPod will also love liberal democracy. And again, I think this is kind of false.
Да ви кажам искрено, никогаш целосно не поверував во овој аргумент, делумно затоа што немам видено тројца американски претседатели да се согласат за што било друго во минатото. (Смеа) Но, настрана од тоа, ако размислите за логиката што е темел на ова, тоа е нешто што го викам „ајпод либерализам“. Претпоставуваме дека секој Ирачанец или Кинез кој случајно има ајпод што си го сака, исто така ќе ја сака и либералната демократија. И, повторно, мислам дека ова е погрешно.
But I think a much bigger problem with this is that this logic -- that we should be dropping iPods not bombs -- I mean, it would make a fascinating title for Thomas Friedman's new book. (Laughter) But this is rarely a good sign. Right? So, the bigger problem with this logic is that it confuses the intended versus the actual uses of technology. For those of you who think that new media of the Internet could somehow help us avert genocide, should look no further than Rwanda, where in the '90s it was actually two radio stations which were responsible for fueling much of the ethnic hatred in the first place.
Но, мислам дека многу поголем проблем со ова е тоа што оваа логика - дека треба да фрламе ајподи, а не бомби - мислам, тоа би било одличен наслов за новата книга на Томас Фридман. (Смеа) Но, ова ретко е добар знак. Така? Поголемиот проблем со оваа логика е што ги меша посакуваната и фактичката употреба на технологијата. Оние од вас кои мислат дека интернетот како нов медиум може некако да ни помогнат да избегнеме геноцид, треба само да ја погледнат Руанда. Таму, во 90-тите, токму две радио станици во најголем дел беа одговорни за подгревање на етничката омраза.
But even beyond that, coming back to the Internet, what you can actually see is that certain governments have mastered the use of cyberspace for propaganda purposes. Right? And they are building what I call the Spinternet. The combination of spin, on the one hand, and the Internet on the other. So governments from Russia to China to Iran are actually hiring, training and paying bloggers in order to leave ideological comments and create a lot of ideological blog posts to comment on sensitive political issues. Right?
Но, да се вратиме на интернетот. Она што можете да го видите е дека некои влади ја совладале вештината на употреба на сајбер-просторот за пропагандни цели. И градат нешто што јас го нарекувам „спинтернет“ - комбинација на спин, од една страна, и интернет, од друга. Значи, владите од Русија до Кина, до Иран, всушност најмуваат, тренираат и плаќаат блогери, чија задача е да пишуваат идеолошки коментари и да пишуваат многу идеолошки блог-записи во кои коментираат на чувствителни политички прашања.
So you may wonder, why on Earth are they doing it? Why are they engaging with cyberspace? Well my theory is that it's happening because censorship actually is less effective than you think it is in many of those places. The moment you put something critical in a blog, even if you manage to ban it immediately, it will still spread around thousands and thousands of other blogs. So the more you block it, the more it emboldens people to actually avoid the censorship and thus win in this cat-and-mouse game. So the only way to control this message is actually to try to spin it and accuse anyone who has written something critical of being, for example, a CIA agent.
Можеби ќе се запрашате зошто го прават тоа? Зошто се активни во сајбер-просторот? Мојата теорија е дека тоа е така бидејќи цензурата на многу од овие места, всушност, е помалку ефективна одошто мислиме. Во моментот кога ќе објавите нешто на блог, дури и тоа веднаш да биде банирано, сепак има време да се прошири на илјадници други блогови. Па, така, колку повеќе го блокирате, толку повеќе ги поттикнувате луѓето да ја избегнуваат цензурата и со тоа да победат во оваа игра на мачка и глушец. Значи, единствениот начин да се контролира оваа порака е да се обидете да ја извртите, и да го обвините секој оној што напишал некоја критика дека е, на пример, агент на ЦИА.
And, again, this is happening quite often. Just to give you an example of how it works in China, for example. There was a big case in February 2009 called "Elude the Cat." And for those of you who didn't know, I'll just give a little summary. So what happened is that a 24-year-old man, a Chinese man, died in prison custody. And police said that it happened because he was playing hide and seek, which is "elude the cat" in Chinese slang, with other inmates and hit his head against the wall, which was not an explanation which sat well with many Chinese bloggers.
Ова се случува често. Само да ви дадам еден пример како тоа функционира во Кина. Имаше голем случај во февруари 2009-та, наречен „Избегај од мачката". За оние кои не знаат, ќе дадам кратко резиме. Еден 24-годишен човек, Кинез, почина во затвор. Полицијата изјави дека тоа се случило бидејќи тој играл криенка - а тоа е „избегај од мачката“ во кинескиот сленг - со други затвореници и си ја удрил главата во ѕид. Ова објаснување не беше доволно за многу кинески блогери.
So they immediately began posting a lot of critical comments. In fact, QQ.com, which is a popular Chinese website, had 35,000 comments on this issue within hours. But then authorities did something very smart. Instead of trying to purge these comments, they instead went and reached out to the bloggers. And they basically said, "Look guys. We'd like you to become netizen investigators." So 500 people applied, and four were selected to actually go and tour the facility in question, and thus inspect it and then blog about it. Within days the entire incident was forgotten, which would have never happened if they simply tried to block the content. People would keep talking about it for weeks.
Тие веднаш почнаа да објавуваат многу критички коментари. Всушност, QQ.com, популарна кинеска веб-страница, имаше 35.000 коментари по ова прашање за само неколку часа. Но, тогаш власта направи нешто многу паметно. Наместо да се обидат да ги избришат овие коментари, тие им се обратија на блогерите. Во основа им рекоа: „Дечки, би сакале да станете е-граѓански истражувачи“. Се пријавија 500 луѓе, и беа одбрани четворица да одат да го разгледаат затворот, да го проверат и потоа да блогираат за тоа. За неколку дена целиот инцидент беше заборавен, што немаше да се случи доколку се обидеа да ја блокираат содржината. Луѓето ќе продолжеа да зборуваат за тоа со недели.
And this actually fits with another interesting theory about what's happening in authoritarian states and in their cyberspace. This is what political scientists call authoritarian deliberation, and it happens when governments are actually reaching out to their critics and letting them engage with each other online. We tend to think that somehow this is going to harm these dictatorships, but in many cases it only strengthens them. And you may wonder why. I'll just give you a very short list of reasons why authoritarian deliberation may actually help the dictators.
Ова е во согласност со друга интересна теорија за тоа што се случува во авторитарните држави и нивниот сајбер-простор. Политиколозите ова го нарекуваат аворитарно обмислување. Тоа се случува кога владите се отвораат кон своите критичари и им дозволуваат да се поврзаат едни со други на интернет. Мислиме дека ова некако ќе им наштети на диктатурите, но во многу случаи тоа само ги зајакнува. И можеби ќе се запрашате зошто. Ќе ви дадам краток список на причини зошто авторитарното обмислување може да им помогне на диктаторите.
And first it's quite simple. Most of them operate in a complete information vacuum. They don't really have the data they need in order to identify emerging threats facing the regime. So encouraging people to actually go online and share information and data on blogs and wikis is great because otherwise, low level apparatchiks and bureaucrats will continue concealing what's actually happening in the country, right? So from this perspective, having blogs and wikis produce knowledge has been great.
Првата е мошне едноставна. Повеќето од нив функционираат во комплетен информациски вакуум. Ги немаат податоците што им требаат за да ги идентификуваат заканите што се појавуваат против режимот. Па, така, тоа што ги поттикнуваат луѓето да одат на интернет и да споделуваат информации и податоци на блогови и викија е супер, бидејќи инаку бирократите би продолжиле да го кријат тоа што всушност се случува во државата, така? Така, од оваа перспектива, имањето блогови и викија создава знаење, што е супер.
Secondly, involving public in any decision making is also great because it helps you to share the blame for the policies which eventually fail. Because they say, "Well look, we asked you, we consulted you, you voted on it. You put it on the front page of your blog. Well, great. You are the one who is to blame."
Второ, вклучувањето на јавноста во донесувањето одлуки, исто така, е супер, бидејќи помага во делењето на одговорноста за политиките кои на крајот ќе пропаднат. Ќе речат: „Па, видете, ние ве прашавме, ве консултиравме, вие гласавте. Го стави тоа на главната страница на твојот блог. Супер. Ти си тој што е виновен.“
And finally, the purpose of any authoritarian deliberation efforts is usually to increase the legitimacy of the regimes, both at home and abroad. So inviting people to all sorts of public forums, having them participate in decision making, it's actually great. Because what happens is that then you can actually point to this initiative and say, "Well, we are having a democracy. We are having a forum."
И конечно, целта на сите напори на авторитарно обмислување е зголемување на легитимитетот на режимот, дома и надвор. Па така, поканувањето на луѓето на разни јавни форуми, повикувајќи ги да учестуваат во донесувањето одлуки, всушност, е супер, затоа што тогаш можете да посочите кон таа иницијатива и да речете „Имаме демократија. Имаме форум.“
Just to give you an example, one of the Russian regions, for example, now involves its citizens in planning its strategy up until year 2020. Right? So they can go online and contribute ideas on what that region would look like by the year 2020. I mean, anyone who has been to Russia would know that there was no planning in Russia for the next month. So having people involved in planning for 2020 is not necessarily going to change anything, because the dictators are still the ones who control the agenda.
На пример, еден руски регион сега ги вклучува своите граѓани во планирањето на стратегијата до 2020-та година. Можат да одат на интернет и да додадат идеи за тоа како да изгледа регионот до 2020-та година. Секој што бил во Русија знае дека таму нема планирање ни за следниот месец. Тоа што луѓето се вклучени во планирање за 2020-та не значи дека ќе смени нешто, бидејќи диктаторот е тој што ја контролира агендата.
Just to give you an example from Iran, we all heard about the Twitter revolution that happened there, but if you look close enough, you'll actually see that many of the networks and blogs and Twitter and Facebook were actually operational. They may have become slower, but the activists could still access it and actually argue that having access to them is actually great for many authoritarian states. And it's great simply because they can gather open source intelligence.
Да ви дадам пример и од Иран. Сите слушнавме за Твитер-револуцијата што се случи таму. Но, ако погледнете внимателно, ќе видите дека многу од мрежите и блоговите, како Твитер и Фејсбук, беа функционални. Можеби беа побавни, но активистите имаа пристапат. Аргументот е дека пристапот до овие мрежи е одличен за авторитарните држави. Одличен е од проста причина што можат да собираат отворени разузнавачки информации.
In the past it would take you weeks, if not months, to identify how Iranian activists connect to each other. Now you actually know how they connect to each other by looking at their Facebook page. I mean KGB, and not just KGB, used to torture in order to actually get this data. Now it's all available online. (Laughter)
Во минатото ќе ви требаа недели, ако не и месеци, да утврдите како иранските активисти се поврзуваат едни со други. Сега тоа едноставно може да го дознаете преку разгледување на нивната страница на Фејсбук. КГБ, и не само КГБ, користеше тортура за да ги прибере овие податоци. Сега сè е достапно на интернет. (Смеа)
But I think the biggest conceptual pitfall that cybertopians made is when it comes to digital natives, people who have grown up online. We often hear about cyber activism, how people are getting more active because of the Internet. Rarely hear about cyber hedonism, for example, how people are becoming passive. Why? Because they somehow assume that the Internet is going to be the catalyst of change that will push young people into the streets, while in fact it may actually be the new opium for the masses which will keep the same people in their rooms downloading pornography. That's not an option being considered too strongly.
Но, мислам дека најголемиот концепциски пропуст што го направија сајберутопистите е во врска со дигиталните домородци, луѓето што израснаа на интернет. Често слушаме за сајбер-активизам, за тоа како луѓето се сè поактивни заради интернетот. Ретко слушаме за сајбер-хедонизам, на пример, за тоа како луѓето стануваат пасивни. Зошто? Бидејќи тие претпоставуваат дека интернетот некако ќе биде катализатор на промени, дека ќе ги извади младите на улица, додека тој всушност може да биде и новиот опиум за масите, што ќе ги тера истите луѓе да седат во соба и да симнуваат порнографија. Не се размислува многу за тоа.
So for every digital renegade that is revolting in the streets of Tehran, there may as well be two digital captives who are actually rebelling only in the World of Warcraft. And this is realistic. And there is nothing wrong about it because the Internet has greatly empowered many of these young people and it plays a completely different social role for them.
Така, за секој дигитален одметник, кој го искажува незадоволството на улиците на Техеран, може да има два дигитални заробеници, кои се бунтуваат само во „World of Warcraft“. Ова е реално. И нема ништо лошо во врска со тоа, бидејќи интернетот им овозможи многу на овие млади луѓе. И за нив, тој има сосем поинаква општествена улога.
If you look at some of the surveys on how the young people actually benefit from the Internet, you'll see that the number of teenagers in China, for example, for whom the Internet actually broadens their sex life, is three times more than in the United States. So it does play a social role, however it may not necessarily lead to political engagement.
Ако погледате некои истражувања за тоа каква корист, всушност, младите луѓе имаат од интернетот, ќе видите дека бројот на тинејџери во Кина, на пример, на кои интернетот им го проширува сексуалниот живот, е три пати поголем од оној во Соединетите Американски Држави. Значи, тој игра општествена улога, но сепак можеби не води до политичко ангажирање.
So the way I tend to think of it is like a hierarchy of cyber-needs in space, a total rip-off from Abraham Maslow. But the point here is that when we get the remote Russian village online, what will get people to the Internet is not going to be the reports from Human Rights Watch. It's going to be pornography, "Sex and the City," or maybe watching funny videos of cats. So this is something you have to recognize.
Јас за ова размислувам како хиерархија од сајбер-потреби во вселената. Комплетна кражба од Абрахам Маслов. Но, поентата е дека кога ќе го закачиме и најоддалеченото руско село на интернет, она што луѓето ќе ги натера да го користат интернетот нема да бидат извештаите од Хјуман Рајтс Воч (Human Rights Watch). Ќе биде порнографија, „Сексот и градот“, или можеби смешни видеа со мачки. Ова е нешто што мора да се признае.
So what should we do about it? Well I say we have to stop thinking about the number of iPods per capita and start thinking about ways in which we can empower intellectuals, dissidents, NGOs and then the members of civil society. Because even what has been happening up 'til now with the Spinternet and authoritarian deliberation, there is a great chance that those voices will not be heard. So I think we should shatter some of our utopian assumptions and actually start doing something about it. Thank you. (Applause)
И, што треба да правиме во врска со ова? Јас велам дека треба да престанеме да мислиме на бројот на ајподи по глава жител и да почнеме да мислиме на начини со кои можеме да ги поттикнеме интелектуалците, дисидентите, НВО-ата и членовите на граѓанското општество. Бидејќи, со оглед на тоа што се случува до сега со спинтернетот и авторитарното обмислување, постои голама шанса тие гласови да не бидат чуени. Затоа, мислам дека треба да разбиеме некои од нашите утописки претпоставки и, всушност, да почнеме да правиме нешто во врска со ова. Благодарам. (Аплауз)