For a long time, there was me, and my body. Me was composed of stories, of cravings, of strivings, of desires of the future. Me was trying not to be an outcome of my violent past, but the separation that had already occurred between me and my body was a pretty significant outcome. Me was always trying to become something, somebody. Me only existed in the trying. My body was often in the way.
Долго време, постоевме ЈАС и моето тело. ЈАС се состоев од приказни, од мечтаења и стремежи, од желби за иднината. ЈАС се обидував да не бидам исходот на моето сурово минато, но, одвојувањето кое веќе се случи меѓу мене и моето тело беше прилично значаен исход. ЈАС секогаш се трудев да бидам некој и нешто. ЈАС постоев само во обидите. Моето тело секогаш стоеше на патот.
Me was a floating head. For years, I actually only wore hats. It was a way of keeping my head attached. It was a way of locating myself. I worried that [if] I took my hat off I wouldn't be here anymore. I actually had a therapist who once said to me, "Eve, you've been coming here for two years, and, to be honest, it never occurred to me that you had a body." All this time I lived in the city because, to be honest, I was afraid of trees. I never had babies because heads cannot give birth. Babies actually don't come out of your mouth.
ЈАС бев глава која плови. Со години, всушност носев само капи. Тоа беше начин да ја држам главата прицврстена. Тоа беше начин да се лоцирам. Се плашев дека ако ја извадам капата нема веќе да бидам овде. Имав терапевт кој еднаш ми рече: „Ив, доаѓаш кај мене веќе две години, искрено, никогаш не ми падна на ум дека имаш тело. “ Цело време живеев во градот зашто, да бидам искрена, се плашев од дрвјата. Никогаш немав бебиња зашто главите не раѓаат бебиња. Бебињата всушност не излегуваат преку устата.
As I had no reference point for my body, I began to ask other women about their bodies -- in particular, their vaginas, because I thought vaginas were kind of important. This led to me writing "The Vagina Monologues," which led to me obsessively and incessantly talking about vaginas everywhere I could. I did this in front of many strangers. One night on stage, I actually entered my vagina. It was an ecstatic experience. It scared me, it energized me, and then I became a driven person, a driven vagina.
И бидејќи немав никаков критериум за моето тело, почнав да ги прашувам другите жени за нивните тела, особено за нивните вагини, бидејќи мислев дека вагините се значајни. Ова ме наведе да ја напишам „Вагинални монолози“ која пак ме наведе опседнато и постојано да зборувам за вагините секаде каде што можев. Го правев тоа пред многу непознати. Една вечер, на сцената всушност влегов во мојата вагина. Тоа беше екстатично искуство. Ме исплаши, ми даде енергија, и потоа станав мотивирана личност, мотивирана вагина.
I began to see my body like a thing, a thing that could move fast, like a thing that could accomplish other things, many things, all at once. I began to see my body like an iPad or a car. I would drive it and demand things from it. It had no limits. It was invincible. It was to be conquered and mastered like the Earth herself. I didn't heed it; no, I organized it and I directed it. I didn't have patience for my body; I snapped it into shape. I was greedy. I took more than my body had to offer. If I was tired, I drank more espressos. If I was afraid, I went to more dangerous places.
Почнав да го гледам моето тело како предмет, предмет кој може брзо да се движи, како нешто што може да заврши други работи многу работи, сите наеднаш. Почнав да го гледам моето тело како Ајпад или автомобил. Ќе го возев и барав работи од него. Немаше граници. Беше непобедливо. Требаше да се освојува и да се совладува како самата Земја. Не го слушав телото туку го организирав и управував. Немав трпение за моето тело; Сакав да сум во добра форма. Бев алчна. Земав повеќе од што телото можеше да даде и кога бев уморна пиев повеќе еспрессо, ако се плашев, одев на поопасни места.
Oh sure, sure, I had moments of appreciation of my body, the way an abusive parent can sometimes have a moment of kindness. My father was really kind to me on my 16th birthday, for example. I heard people murmur from time to time that I should love my body, so I learned how to do this. I was a vegetarian, I was sober, I didn't smoke. But all that was just a more sophisticated way to manipulate my body -- a further disassociation, like planting a vegetable field on a freeway.
Секако дека имам и мигови кога го ценев моето тело, како насилен родител кога понекогаш знае да биде фин. Татко ми беше навистина фин со мене на мојот 16-ти роденден, на пример, Ги слушав луѓето како мрморат повремено дека треба да си го сакам своето тело и јас научив како да го правам тоа. Бев вегетаријанка, бев трезна и не пушев. Но, сето тоа беше само пософтициран начин да манипулирам со моето тело- -понатамошно разединување, како одгледување зеленчук на автопат.
As a result of me talking so much about my vagina, many women started to tell me about theirs -- their stories about their bodies. Actually, these stories compelled me around the world, and I've been to over 60 countries. I heard thousands of stories, and I have to tell you, there was always this moment where the women shared with me that particular moment when she separated from her body -- when she left home. I heard about women being molested in their beds, flogged in their burqas, left for dead in parking lots, acid burned in their kitchens. Some women became quiet and disappeared. Other women became mad, driven machines like me.
Како резултат на моето претерано зборување за вагината, многу жени почнаа да ми ги кажуваат своите приказни за нивните тела- Всушност, овие приказни ме одведоа низ цел свет, бев во преку 60 земји. Слушнав илјадници приказни, и морам да кажам, секогаш постоеше мигот кој жените го споделуваа со мене мигот кога таа се одвоила од своето тело- кога заминала од дома. Слушав за жени кои биле злоупотребувани во нивните постели, камшикувани во нивните бурки, оставени како мртви на паркиралишта, горени со киселина во кујните. Некои жени стануваа тивки и исчезнуваа. Други стануваа бесни, мотивирани машини како мене.
In the middle of my traveling, I turned 40 and I began to hate my body, which was actually progress, because at least my body existed enough to hate it. Well my stomach -- it was my stomach I hated. It was proof that I had not measured up, that I was old and not fabulous and not perfect or able to fit into the predetermined corporate image in shape. My stomach was proof that I had failed, that it had failed me, that it was broken. My life became about getting rid of it and obsessing about getting rid of it. In fact, it became so extreme I wrote a play about it. But the more I talked about it, the more objectified and fragmented my body became. It became entertainment; it became a new kind of commodity, something I was selling.
Сред моето патување, веќе имав 40год и почнав да го мразам своето тело. што беше напредок, бидејќи моето тело доволно постоеше за да го мразам. Стомакот-мојот стомак си го мразев. Тој беше доказ дека не се проценив дека сум стара, непопуларна и несовршена ниту пак предодредена да имам идеална форма. Мојот стомак беше доказ дека не успеав, дека ме разочара, дека беше уништен. Животот ми се претвори во опседнатост да се ослободам од тоа. Всушност, опседнатоста беше толку екстремна што напишав книга за тоа. Но, колку повеќе зборував за тоа толку поконкретно и пораспарчено стана моето тело. Се претвори во забава, во нов вид на продукт, во нешто што јас го продавава.
Then I went somewhere else. I went outside what I thought I knew. I went to the Democratic Republic of Congo. And I heard stories that shattered all the other stories. I heard stories that got inside my body. I heard about a little girl who couldn't stop peeing on herself because so many grown soldiers had shoved themselves inside her. I heard an 80-year-old woman whose legs were broken and pulled out of her sockets and twisted up on her head as the soldiers raped her like that. There are thousands of these stories, and many of the women had holes in their bodies -- holes, fistula -- that were the violation of war -- holes in the fabric of their souls. These stories saturated my cells and nerves, and to be honest, I stopped sleeping for three years.
Потоа отидов на друго место. Излегов надвор од она мислев дека го знам. Отидов во Демократска Република Конго. И слушав приказни кои ги разнишаа сите други. Слушав приказни кои навлегоа во моето тело. Слушнав за едно мало девојче кое мокреше в гаќи бидејќи многу возрасни мажи- војници ја имаа силувано. Слушав 80 годишна жена чии нозе беа скршени и истргнати од карлицата и свиткани над нејзината глава додека војниците ја силувале на тој начин. Има илјадници вакви приказни, и многу од жените имаа шуплини на своите тела, шуплини, рани- од суровоста на војната- шуплини во структурата на нивната душа. Овие приказни длабоко навлегоа во моите клетки и нерви, и да бидам искрена, три години не можев да спијам.
All the stories began to bleed together. The raping of the Earth, the pillaging of minerals, the destruction of vaginas -- none of these were separate anymore from each other or me. Militias were raping six-month-old babies so that countries far away could get access to gold and coltan for their iPhones and computers. My body had not only become a driven machine, but it was responsible now for destroying other women's bodies in its mad quest to make more machines to support the speed and efficiency of my machine.
Сите приказни почнаа заедно да крварат. Силувањето на Земјата, грабежот на минералите, уништувањето на вагините- ниедно од овие веќе не беше одвоено ниту од самите себе ниту од мене. Војници силуваа 6-месечни бебиња за да можат далечните земји да имаат пристап до злато и колтанот за нивните Ајфони и компјутери. Моето тело не стана само мотивирана машина туку стекна и одговорност за уништувањето на телата на други жени во лудата потрага да направи повеќе машини за да ја поддржи ефикасноста на мојата машина.
Then I got cancer -- or I found out I had cancer. It arrived like a speeding bird smashing into a windowpane. Suddenly, I had a body, a body that was pricked and poked and punctured, a body that was cut wide open, a body that had organs removed and transported and rearranged and reconstructed, a body that was scanned and had tubes shoved down it, a body that was burning from chemicals. Cancer exploded the wall of my disconnection. I suddenly understood that the crisis in my body was the crisis in the world, and it wasn't happening later, it was happening now.
Тогаш се раболев од рак- или открив дека имам рак. Се појави како брза птица која мавна на прозорецот. Наеднаш добив тело, тело кое го боцкаа, го чепкаа и пунктираа, тело кое ширум го отвораа тело чии органи ги вадеа, транспортираа, преместуваа и реконструираа, тело кое го скенираа и му забиваа цевки, тело кое гореше од хемикалии. Ракот го разнесе ѕидот на мојата одвоеност. Наеднаш сфатив дека кризата во моето тело е кризата на целиот свет, и не се случуваше подоцна, се случуваше сега.
Suddenly, my cancer was a cancer that was everywhere, the cancer of cruelty, the cancer of greed, the cancer that gets inside people who live down the streets from chemical plants -- and they're usually poor -- the cancer inside the coal miner's lungs, the cancer of stress for not achieving enough, the cancer of buried trauma, the cancer in caged chickens and polluted fish, the cancer in women's uteruses from being raped, the cancer that is everywhere from our carelessness.
Наеднаш, мојот рак беше рак што го имаше насекаде, ракот на суровоста, ракот на алчноста, ракот кој навлегува во луѓето кои живеат во близина на хемиски фабрики и се сиромашни, ракот во белите дробови на рударите, ракот заради стресот дека не постигнуваме доволно, ракот од закопаните трауми, ракот од заробените пилиња и загадените риби, ракот на матка кај жените кои биле силувани, ракот кој е насекаде заради нашата негрижа.
In his new and visionary book, "New Self, New World," the writer Philip Shepherd says, "If you are divided from your body, you are also divided from the body of the world, which then appears to be other than you or separate from you, rather than the living continuum to which you belong." Before cancer, the world was something other. It was as if I was living in a stagnant pool and cancer dynamited the boulder that was separating me from the larger sea. Now I am swimming in it. Now I lay down in the grass and I rub my body in it, and I love the mud on my legs and feet. Now I make a daily pilgrimage to visit a particular weeping willow by the Seine, and I hunger for the green fields in the bush outside Bukavu. And when it rains hard rain, I scream and I run in circles.
Во оваа нова, визонерска книга, „Ново себство, Нов свет“, авторот Филип Шепард вели: „ Ако се одвоите од своето тело, се одвојувате и од телото на светот, кое тогаш изгледа поинакво од вашето или одвоено од вас, и не е веќе жив континуитет на кој вие припаѓате. Пред да добијам рак, светот беше поинаков. Како да живеев во застојана вода во бзаен и ракот ја разби карпата која ме одвојуваше од големото море. Сега пливам во него. Сега легнувам на трева и го тријам своето тело од неа, и ја сакам калта на моите нозе и стапала. Сега правам дневен аџилак и посетувам една жална врба крај Сена, и чезнеам за зелените ливади во дивината во близина на Букаву. А кога силно врне, врескам и трчам во круг.
I know that everything is connected, and the scar that runs the length of my torso is the markings of the earthquake. And I am there with the three million in the streets of Port-au-Prince. And the fire that burned in me on day three through six of chemo is the fire that is burning in the forests of the world. I know that the abscess that grew around my wound after the operation, the 16 ounces of puss, is the contaminated Gulf of Mexico, and there were oil-drenched pelicans inside me and dead floating fish. And the catheters they shoved into me without proper medication made me scream out the way the Earth cries out from the drilling.
Знам дека сѐ е поврзано, и лузната која се протега долж моето тело е белег на земјотрес. Јас сум таму со оние 3 милиони на улиците во Порт-о-Принс. Огнот кој гореше во мене на третиот од шесте дена на хемо терапијата е огнот кој гори во шумите низ светот. Знам дека гнојното воспаление околу мојата рана после операцијата, над 4 децилитри гној, е загадениот Мексикански Залив, имаше и пеликани во моето тело натопени во нафта и мртви риби кои пловат. Катетерот кој ми го забија во телото без соодветни лекарства ме натера да врескам како Земјата што вреска од дупчењата.
In my second chemo, my mother got very sick and I went to see her. And in the name of connectedness, the only thing she wanted before she died was to be brought home by her beloved Gulf of Mexico. So we brought her home, and I prayed that the oil wouldn't wash up on her beach before she died. And gratefully, it didn't. And she died quietly in her favorite place.
за време на мојата втора хемо терапија, мајка ми тешко се разболе и отидов да ја видам. Во името на поврзаноста единственото нешто што го посакуваше пред смртта беше да ја однесат дома крај нејзиниот сакан Мексикански Залив. Ја однесовме дома и се молев нафтата да не ја измие плажата пред да умре. За среќа не се случи тоа. И таа умре тивко на нејзиното омилено место.
And a few weeks later, I was in New Orleans, and this beautiful, spiritual friend told me she wanted to do a healing for me. And I was honored. And I went to her house, and it was morning, and the morning New Orleans sun was filtering through the curtains. And my friend was preparing this big bowl, and I said, "What is it?" And she said, "It's for you. The flowers make it beautiful, and the honey makes it sweet." And I said, "But what's the water part?" And in the name of connectedness, she said, "Oh, it's the Gulf of Mexico." And I said, "Of course it is." And the other women arrived and they sat in a circle, and Michaela bathed my head with the sacred water. And she sang -- I mean her whole body sang. And the other women sang and they prayed for me and my mother.
Неколку недели потоа бев во Њу Орлеанс, и една прекрасна, духовна пријателка ми рече дека сака да ме исцели. Бев почестена. Отидов до нејзината куќа, беше утро и утринското сонце се пробиваше низ завесата. Таа подготвуваше еден голем сад и ја прашав што е тоа. Таа рече: „Ова е за тебе. Цвеќињата го прават убаво, а медот го прави благо.“ Ја прашав: „А кој е уделот на водата?" Во име на поврзаноста, таа рече: „Ох, тоа е Мексиканскиот Залив.“ Јас реков; „Се разбира дека тоа е.“ И други жени дојдоа и седнаа во круг, и Михаела ја изми мојата глава во светата вода. И пееше, целото тело ѝ пееше. И другите жени пееја и се молеа за мене и за мојата мајка.
And as the warm Gulf washed over my naked head, I realized that it held the best and the worst of us. It was the greed and recklessness that led to the drilling explosion. It was all the lies that got told before and after. It was the honey in the water that made it sweet, it was the oil that made it sick. It was my head that was bald -- and comfortable now without a hat. It was my whole self melting into Michaela's lap. It was the tears that were indistinguishable from the Gulf that were falling down my cheek. It was finally being in my body. It was the sorrow that's taken so long. It was finding my place and the huge responsibility that comes with connection. It was the continuing devastating war in the Congo and the indifference of the world. It was the Congolese women who are now rising up. It was my mother leaving, just at the moment that I was being born. It was the realization that I had come very close to dying -- in the same way that the Earth, our mother, is barely holding on, in the same way that 75 percent of the planet are hardly scraping by, in the same way that there is a recipe for survival.
Додека топлиот „Залив“ се прелеваше врз мојата глава, сфатив дека тој го содржи најдоброто и најлошото од нас. Тоа беа aлчноста и нетрпеливоста кои водат до страшна експлозија. Тоа беа сите лаги изговорени пред и потоа. Тоа беше медот во водата што ја направи блага Беше маслото што го направи болно. Тоа беше мојата глава која беше ќелава и удобна сега без шапка. Тоа беше сето мое себство стопено во скутот на Михаела. Тоа беа солзите кои не се разликуваа од Заливот и паѓаа низ моите образи. Тоа беше конечно да се биде во моето тело. Тоа беше тагата која траеше предолго. Тоа беше наоѓање на моето место и огромната одговорност што доаѓа со поврзувањето. Тоа беше постојаната уништувачка војна во Конго и незаинтересираноста на светот. Тоа беа жените на Конго кои се креваат сега. Тоа беше мојата мајка на заминување истиот оној миг кога јас се родив. Тоа беше сознанието дека ѝ се приближив на смртта на ист начин како Земјата, нашата мајка која едвај издржува, на истиот начин како 75% од планетата што едвај опстојуваат, на истиот начин како што постои рецепт за преживување.
What I learned is it has to do with attention and resources that everybody deserves. It was advocating friends and a doting sister. It was wise doctors and advanced medicine and surgeons who knew what to do with their hands. It was underpaid and really loving nurses. It was magic healers and aromatic oils. It was people who came with spells and rituals. It was having a vision of the future and something to fight for, because I know this struggle isn't my own. It was a million prayers. It was a thousand hallelujahs and a million oms. It was a lot of anger, insane humor, a lot of attention, outrage. It was energy, love and joy. It was all these things. It was all these things. It was all these things in the water, in the world, in my body.
Тоа што го научив е дека мора да имало врска со вниманието и ресурсите какви што сите заслужуваат. Тоа беа пријателите кои се залагаат и сестрата која многу љуби. Тоа беа мудрите лекари, напредната медицина и хирурзите кои знаеа што да прават со своите раце. Тоа беа малку платените и многу сакани медицински сестри. Тоа беа волшебните исцелители и ароматичните масла. Тоа беа луѓето кои дојдоа со магии и ритуали. Тоа беше да се има визија за иднината и нешто за кое вреди да се бориме, бидејќи знам оваа битка не е само моја. Тоа беа милионите молитви, тоа беа илјадниците алелуји и милионите оми. Тоа беше големиот гнев, лудиот хумор, многу внимание, навреди. Тоа беше енергијата, љубовта и радоста. Тоа беа сите овие нешта. Тоа беа сите овие нешта. Тоа беа сите овие нешта. во водата, во светот, во моето тело.
(Applause)
(Аплауз)