I bet you're worried.
Кладим се да сте забринути.
(Laughter)
(Смех)
I was worried. That's why I began this piece. I was worried about vaginas. I was worried what we think about vaginas and even more worried that we don't think about them. I was worried about my own vagina. It needed a context, a culture, a community of other vaginas. There is so much darkness and secrecy surrounding them. Like the Bermuda Triangle, nobody ever reports back from there.
Ја сам била забринута. Зато сам и започела овај комад. Била сам забринута за вагине. За оно што мислимо о вагинама, чак забринутија јер о њима не размишљамо. Била сам забринута за сопствену вагину. Био ми је потребан контекст, култура, заједница других вагина. Њих окружује толико мрака и тајновитости. Као бермудски троугао, нико се није жив вратио одатле.
(Laughter)
(Смех)
In the first place, it's not so easy to even find your vagina. Women go days, weeks, months, without looking at it. I interviewed a high-powered businesswoman; she told me she didn't have time. "Looking at your vagina," she said, "is a full day's work."
На првом месту, није уопште лако пронаћи своју вагину. Жене их данима, недељама, месецима не погледају. Интервјуисала сам веома моћну пословну жену, рекла ми је да нема времена. "Гледање сопствене вагине", рекла је, "је целодневни посао."
(Laughter)
(Смех)
"You've got to get down there on your back, in front of a mirror, full-length preferred. You've got to get in the perfect position with the perfect light, which then becomes shadowed by the angle you're at. You're twisting your head up, arching your back, it's exhausting." She was busy; she didn't have time. So I decided to talk to women about their vaginas. They began as casual vagina interviews, and they turned into vagina monologues. I talked with over 200 women. I talked to older women, younger women, married women, lesbians, single women. I talked to corporate professionals, college professors, actors, sex workers. I talked to African-American women, Asian-American women, Native-American women, Caucasian women, Jewish women.
"Морате да легнете на леђа, испред огледала, великог. Морате да се наместите у савршени положај, са савршеним осветљењем, а онда пада сенка због угла у ком се налазите. Извијате главу горе, кривите леђа, то је напорно -" била је заузета, није имала времена. Тако сам одлучила да разговарам са женама о њиховим вагинама. То је почело као опуштени интервјуи о вагинама, а завршило се као "Вагинини монолози". Разговарала сам са преко 200 жена. Са старијим, млађим, удатим, лезбејкама, неудатим женама. Причала сам са професионалцима, факултетским професорима, глумицама, сексуалним радницима, са Афро-Американкама, азијским Американкама, са Индијанкама, белкињама, Јеврејкама.
OK, at first women were a little shy, a little reluctant to talk. Once they got going, you couldn't stop them. Women love to talk about their vaginas, they do. Mainly because no one's ever asked them before.
ОК, у почетку су жене биле мало стидљиве, невољне да причају. Кад су кренуле, нисте их могли зауставити. Жене стварно воле да причају о својим вагинама. Углавном јер их нико раније није питао.
(Laughter)
(Смех)
Let's just start with the word "vagina" -- vagina, vagina. It sounds like an infection, at best. Maybe a medical instrument. "Hurry, nurse, bring the vagina!"
Почнимо са речју вагина - вагина, вагина. У најбољем случају звучи као инфекција. Можда медицински инструмент. "Пожурите сестро, донесите вагину."
(Laughter)
(Смех)
Vagina, vagina, vagina.
Вагина, вагина, вагина, колико год пута
It doesn't matter how many times you say the word, it never sounds like a word you want to say. It's a completely ridiculous, totally un-sexy word. If you use it during sex, trying to be politically correct, "Darling, would you stroke my vagina," you kill the act right there.
да изговорите ту реч, никад не звучи као реч коју желите да кажете. То је потпуно смешна, не-секси реч. Ако је изговорите током секса, у покушају да будете политички коректни, "Душо, хоћеш ми помазити вагину", на лицу места кварите угођај.
(Laughter)
(Смех)
I'm worried what we call them and don't call them. In Great Neck, New York, they call it a Pussycat. A woman told me there her mother used to tell her, "Don't wear panties, dear, underneath your pajamas. You need to air out your Pussycat."
Забринута сам како их називамо и не називамо. У једном делу Њујорка зову је "мачкица". Једна жена одатле рекла ми је да јој је мајка говорила: "Злато, немој носити гаћице испод пиџаме, мораш проветравати мачкицу."
(Laughter)
(Смех)
In Westchester, they call it a Pooki, in New Jersey, a twat. There's Powderbox, derriere, a Pooky, a Poochi, a Poopi, a Poopelu, a Pooninana, a Padepachetchki, a Pal, and a Piche.
У Вестчестеру је зову пикица, у Њу Џерзију пиздица. Потом кутијица, крило, пипица, пипика, пиша, пишка, пупица, рибица, пичић, бресквица.
(Laughter)
(Смех)
There's Toadie, Dee Dee, Nishi, Dignity, Coochi Snorcher, Cooter, Labbe, Gladys Seagelman, VA, Wee wee, Horsespot, Nappy Dugout, Mongo, Ghoulie, Powderbox, a Mimi in Miami, a Split Knish in Philadelphia ...
Жабица, мицика, цица, достојанство, џорка, минџа, лабија, чкапи, пи, цопара, ђана, рупа, мишкица, пика, мица у Мајамију, тортица - у Филаделфији - и смрда у Бронксу.
(Laughter)
and a Schmende in the Bronx.
(Laughter)
(Смех)
I am worried about vaginas. This is how the "Vagina Monologues" begins. But it really didn't begin there. It began with a conversation with a woman. We were having a conversation about menopause, and we got onto the subject of her vagina, which you'll do if you're talking about menopause. And she said things that really shocked me about her vagina -- that it was dried-up and finished and dead -- and I was kind of shocked. So I said to a friend casually, "Well, what do you think about your vagina?" And that woman said something more amazing, and then the next woman said something more amazing, and before I knew it, every woman was telling me I had to talk to somebody about their vagina because they had an amazing story, and I was sucked down the vagina trail.
Забринута сам за вагине. Овако почињу "Вагинини монолози". Али нису заправо почели тамо, него кроз разговор са једном женом. Разговарале смо о менопаузи и дошле на тему њене вагине - што ће се десити, ако разговарате о менопаузи. Рекла је ствари о својој вагини које су ме стварно шокирале, како је сува и готова и мртва и била сам шокирана. Онда сам опуштено рекла пријатељици: "Па, шта мислиш о својој вагини?" А та жена је рекла нешто још невероватније па је следећа рекла нешто још невероватније и убрзо су ми све жене причале како морам да причам с неком о њеној вагини јер је то невероватна прича и била сам усисана у вагинин пут. (Смех)
(Laughter)
And I really haven't gotten off of it. I think if you had told me when I was younger that I was going to grow up, and be in shoe stores, and people would scream out, "There she is, the Vagina Lady!" I don't know that that would have been my life ambition.
И нисам сишла с њега, мислим, да сте ми рекли кад сам била млађа да ћу одрасти и да ће људи у продавницама ципела викати: "Ено је, Госпођа Вагина", не знам да ли би то била моја животна амбиција. (Смех)
(Laughter)
Али желим мало да говорим о срећи и вези
But I want to talk a little bit about happiness, and the relationship to this whole vagina journey, because it has been an extraordinary journey that began eight years ago. I think before I did the "Vagina Monologues," I didn't really believe in happiness. I thought that only idiots were happy, to be honest. I remember when I started practicing Buddhism 14 years ago, and I was told that the end of this practice was to be happy, I said, "How could you be happy and live in this world of suffering and live in this world of pain?" I mistook happiness for a lot of other things, like numbness or decadence or selfishness. And what happened through the course of the "Vagina Monologues" and this journey is, I think I have come to understand a little bit more about happiness.
са целим овим путовањем вагине јер је то невероватан пут који је почео пре осам година. Мислим да, пре него што сам написала "Вагинине монологе" нисам заиста веровала у срећу. Да будем искрена, мислила сам да су само идиоти срећни. Када сам пре 14 година почела да практикујем Будизам, сећам се да су ми рекли да је крајњи циљ да будем срећна. Питала сам: "Како могу да будем срећна и живим у овом свету патње и свету бола?". Побркала сам срећу са многим стварима, као што су отупелост, декаденција или себичност. А десило се да сам током "Вагининих монолога" и током овог пута успела да разумем срећу мало више.
There are three qualities I want to talk about. One is seeing what's right in front of you, and talking about it, and stating it. I think what I learned from talking about the vagina and speaking about the vagina, is it was the most obvious thing -- it was right in the center of my body and the center of the world -- and yet it was the one thing nobody talked about. The second thing is that what talking about the vagina did is it opened this door which allowed me to see that there was a way to serve the world to make it better. And that's where the deepest happiness has actually come from. And the third principle of happiness, which I've realized recently:
Желим да говорим о три квалитета. Један је видети шта је пред нама и разговарати о томе, потврдити то. Мислим да је оно што сам научила из разговора о вагини и причања о њој, у ствари најочигледнија ствар - она се налази у центру мога тела и центру света - а ипак је то нешто о чему нико не говори. Друга ствар, причање о вагини је отворило врата кроз која сам видела да постоји начин да се свет учини бољим. И одатле је у ствари дошла најдубља срећа. И трећи принцип среће, који сам недавно схватила.
Eight years ago, this momentum and this energy, this "V-wave" started -- and I can only describe it as a "V-wave" because, to be honest, I really don't understand it completely; I feel at the service of it. But this wave started, and if I question the wave, or try to stop the wave or look back at the wave, I often have the experience of whiplash or the potential of my neck breaking. But if I go with the wave, and I trust the wave and I move with the wave, I go to the next place, and it happens logically and organically and truthfully. And I started this piece, particularly with stories and narratives, and I was talking to one woman and that led to another woman and that led to another woman. And then I wrote those stories down, and I put them out in front of other people.
Пре осам година, овај покрет и енергија, "В-талас" је кренуо - и могу једино да га опишем као "В-талас", јер искрено, не разумем га у потпуности, осећам да сам у његовој служби. Али талас је кренуо и ако покушам да га доведем у питање или да га зауставим или се осврнем на њега, често се осетим као да ме удари бич или да ће ми се сломити врат. Али ако му се препустим, верујем му и крећем се с њим, стижем до следећег места. То се дешава логично, природно, искрено. Почела сам овај комад, нарочито приче и наративе и причала сам са једном женом, потом са другом, то је одвело до следеће и онда сам записала те приче и представила их другим људима.
And every single time I did the show at the beginning, women would literally line up after the show, because they wanted to tell me their stories. And at first I thought, "Oh great, I'll hear about wonderful orgasms, and great sex lives, and how women love their vaginas." But in fact, that's not what women lined up to tell me. What women lined up to tell me was how they were raped, and how they were battered, and how they were beaten, and how they were gang-raped in parking lots, and how they were incested by their uncles. And I wanted to stop doing the "Vagina Monologues," because it felt too daunting. I felt like a war photographer who takes pictures of terrible events, but doesn't intervene on their behalf.
И у почетку би се жене, сваки пут после представе појавиле јер су желеле да са мном поделе своје приче. У почетку сам мислила: "О, супер, слушаћу о дивним оргазмима и дивним сексуалним животима и како жене воле своје вагине." Али у ствари, нису се жене окупљале да би ми то причале. Долазиле су да причају о томе како су силоване, како су пребијане и мучене, како их је неколико мушкараца силовало по паркинзима, како су њихови ујаци вршили над њима инцест. И желела сам да прекинем са "Вагининим монолозима" јер је деловало обесхрабрујуће. Осећала сам се као ратни фотограф који фотографише ужасне догађаје, али се у њих не меша.
And so in 1997, I said, "Let's get women together. What could we do with this information that all these women are being violated?" And it turned out, after thinking and investigating, that I discovered -- and the UN has actually said this recently -- that one out of every three women on this planet will be beaten or raped in her lifetime. That's essentially a gender; that's essentially the resource of the planet, which is women. So in 1997 we got all these incredible women together and we said, "How can we use the play, this energy, to stop violence against women?" And we put on one event in New York City, in the theater, and all these great actors came -- from Susan Sarandon, to Glenn Close, to Whoopi Goldberg -- and we did one performance on one evening, and that catalyzed this wave, this energy.
Тако сам 1997. рекла: "Хајде да окупимо жене. Шта можемо да урадимо с тим чињеницама да су све те жене злостављане?" Испоставило се, после размишљања и истраживања, открила сам - а Уједињене нације су недавно то и саопштиле - да ће једна од три жене на овој планети бити претучена или силована у свом животу. То је у основи род, то је ресурс ове планете, а то су жене. Значи, 1997. смо скупиле све те невероватне жене и рекле: "Како можемо да искористимо комад, ту енергију, да зауставимо насиље над женама?" У Њујорку смо припремиле догађај, у позоришту, и дошле су све велике глумице - од Сузан Сарандон до Глен Клоуз и Вупи Голдберг - и имале смо једну приредбу једне вечери и то је покренуло овај талас, ову енергију.
And within five years, this extraordinary thing began to happen. One woman took that energy and she said, "I want to bring this wave, this energy, to college campuses," and so she took the play and she said, "Let's use the play and have performances once a year, where we can raise money to stop violence against women in local communities all around the world." And in one year, it went to 50 colleges, and then it expanded. And over the course of the last six years, it's spread and it's spread and it's spread around the world.
И у наредних пет година, почела је да се дешава дивна ствар. Једна жена је узела ту енергију и рекла је: "Желим да овај талас и енергију пренесем у студентске кампусе", па је узела представу и рекла је: "Хајде да је искористимо и изводимо једном годишње, да бусмо скупили новац да зауставили насиље над женама у локалним заједницама широм света." У току једне године обишло је 50 факултета, а онда се проширило. И током последњих 6 година, ширило се и ширило и ширило и раширило широм света.
What I have learned is two things: one, that the epidemic of violence towards women is shocking; it's global; it is so profound and it is so devastating, and it is so in every little pocket of every little crater, of every little society that we don't even recognize it, because it's become ordinary. This journey has taken me to Afghanistan, where I had the extraordinary honor and privilege to go into parts of Afghanistan under the Taliban. I was dressed in a burqa and I went in with an extraordinary group, called the Revolutionary Association of the Women of Afghanistan. And I saw firsthand how women had been stripped of every single right that was possible to strip women of -- from being educated, to being employed, to being actually allowed to eat ice cream. For those of you who don't know, it was illegal to eat ice cream under the Taliban. And I actually saw and met women who had been flogged for being caught eating vanilla ice cream. I was taken to the secret ice cream-eating place in a little town, where we went to a back room, and women were seated and a curtain was pulled around us, and they were served vanilla ice cream. And women lifted their burqas and ate this ice cream. And I don't think I ever understood pleasure until that moment, and how women have found a way to keep their pleasure alive.
Научила сам две ствари. Једна, да је епидемија насиља према женама шокантна, глобална, тако дубока и тако разарајућа, налази се у сваком џепићу сваке поре сваког малог друштва, да је и не препознајемо јер је постала толико уобичајена. Ово путовање ме је одвело у Авганистан, где сам имала изузетну част и привилегију да идем у делове Авганистана којима владају Талибани - носила сам бурку - и ишла сам са изузетном групом која се зове Револуционарна асоцијација жена Авганистана, и из прве руке сам видела како су женама одузета сва права која им се могу одузети. Од образовања, до запослења, до тога да могу да једу сладолед. За оне који не знају, под талибанском влашћу, илегално је јести сладолед. Видела сам и упознала жене које су биле шибане јер су ухваћене како једу сладолед. Одвеле су ме на тајно место за једење сладоледа у једном градићу где смо ушле у малу просторију и жене су селе, а завеса је навучена иза нас и послужен је сладолед од ваниле. Жене су подигле бурке и јеле тај сладолед и мислим да до тада нисам разумела задовољство и како су жене пронашле нови начин да сачувају то задовољство.
It has taken me, this journey, to Islamabad, where I have witnessed and met women with their faces melted off. It has taken me to Juarez, Mexico, where I was a week ago, where I have literally been there in parking lots, where bones of women have washed up and been dumped next to Coca-Cola bottles. It has taken me to universities all over this country, where girls are date-raped and drugged. I have seen terrible, terrible, terrible violence. But I have also recognized, in the course of seeing that violence, that being in the face of things and seeing actually what's in front of us is the antidote to depression, and to a feeling that one is worthless and has no value.
Ово путовање ме је одвело у Исламабад, где сам видела и упознала жене којима су лица уништена. Била сам у Хуарезу, у Мексику, пре недељу дана где сам била на паркинзима где су кости жена остављене и бачене поред флаша "Кока-Коле". Ишла сам на универзитете широм ове земље где су девојке силоване и дрогиране у изласцима с момцима. Видела сам ужасно, ужасно, ужасно насиље. Али сам и препознала, током присуствовања том насиљу, да је то присуствовање стварима и виђење онога што се дешава пред нама у ствари противотров депресији и осећању да смо безвредни и неважни.
Because before the "Vagina Monologues," I will say that 80 percent of my consciousness was closed off to what was really going on in this reality, and that closing-off closed off my vitality and my life energy. What has also happened is in the course of these travels -- and it's been an extraordinary thing -- is that every single place that I have gone to in the world, I have met a new species. And I really love hearing about all these species at the bottom of the sea. And I was thinking about how being with these extraordinary people on this particular panel, that it's beneath, beyond and between, and the vagina kind of fits into all those categories.
Јер, рекла бих да је пре "Вагининих монолога" 80% моје свести било затворено за догађања из стварности. А то повлачење је затворило моју виталност и животну енергију. У току ових путовања десило се - а то је изузетна ствар - да сам на сваком месту на свету у које сам отишла, упознала нову врсту. И заиста волим да слушам о свим тим новим врстама на дну мора. И размишљала сам о томе како је бивање са свим тим изузетним људима на овом нивоу уствари испод и иза и између а вагина се некако уклапа у све те категорије.
(Laughter)
(Смех)
But one of the things I've seen is this species -- and it is a species, and it is a new paradigm, and it doesn't get reported in the press or in the media because I don't think good news ever is news, and I don't think people who are transforming the planet are what gets the ratings on TV shows. But every single country I have been to -- and in the last six years, I've been to about 45 countries, and many tiny little villages and cities and towns -- I have seen something what I've come to call "vagina warriors." A "vagina warrior" is a woman, or a vagina-friendly man, who has witnessed incredible violence or suffered it, and rather than getting an AK-47 or a weapon of mass destruction or a machete, they hold the violence in their bodies; they grieve it; they experience it; and then they go out and devote their lives to making sure it doesn't happen to anybody else.
Али једна ствар коју сам видела код тих врста - то је врста и нова парадигма и о томе се не говори у медијима или новинама јер мислим да добре вести никад нису вести, и мислим да људи који преобликују планету не доносе телевизијама гледаност. Али у свакој земљи у којој сам била - а у последњих 6 година била сам у око 45 земаља и многим ситним селима и градовима - видела сам нешто што смо почели да зовемо "вагина ратници". То је жена или мушкарац-пријатељ-вагине, који су присуствовали или претрпели ужасно насиље и радије него да узму калашњиков или оружје масовног уништења или мачету, они то насиље држе у својим телима, оплакују, преживљавају и онда изађу и посвете своје животе трудећи се да се то не деси неком другом.
I have met these women everywhere on the planet, and I want to tell a few stories, because I believe that stories are the way that we transmit information, where it goes into our bodies. And I think one of the things about being at TED that's been very interesting is that I live in my body a lot, and I don't live in my head very much anymore. And this is a very heady place. And it's been really interesting to be in my head for the last two days; I've been very disoriented --
Упознала сам те жене широм планете. И желим да испричам неколико прича јер верујем да причама преносимо информације, преко њих улазе у наша тела. И мислим да је једна веома занимљива ствар у вези са присуствовањем TED-у та да ја много живим у свом телу и не толико у глави. А ово је углавном место за главе. И веома ми је интересантно да будем у својој глави. Последња два дана сам дезоријентисана -
(Laughter)
(Смех)
because I think the world, the V-world, is very much in your body. It's a body world, and the species really exists in the body. And I think there's a real significance in us attaching our bodies to our heads, that that separation has created a divide that is often separating purpose from intent. And the connection between body and head often brings those things into union.
јер мислим да је свет, В-свет, великим делом у вашем телу. То је телесни свет, а врсте заиста живе у телу и мислим да је веома значајно да повежемо своје главе са телима - та одвојеност је створила поделу која често раздваја сврху од намере. А веза између тела и главе често те ствари доводи у јединство.
I want to talk about three particular people that I've met, vagina warriors, who really transformed my understanding of this whole principle and species, and one is a woman named Marsha Lopez. Marsha Lopez was a woman I met in Guatemala. She was 14 years old, and she was in a marriage and her husband was beating her on a regular basis. And she couldn't get out, because she was addicted to the relationship, and she had no money. Her sister was younger than her, and she applied -- we had a "Stop Rape" contest a few years ago in New York -- and she applied, hoping that she would become a finalist and she could bring her sister. She did become a finalist; she brought Marsha to New York.
Желим да говорим о три особе које сам упознала, вагина ратнице, које су промениле моје схватање целог овог принципа и врста, а једна је жена по имену Марша Лопез. То је жена коју сам упознала у Гватемали. Имала је 14 година и била је у браку и муж ју је редовно тукао и није могла да се извуче јер је била зависна од везе, није имала новца. Имала је млађу сестру која се пријавила - имали смо такмичење "стоп силовању" пре неколико година у Њујорку - пријавила се, надајући се да ће ући у финале и моћи да поведе своју сестру. И јесте ушла у финале и довела Маршу у Њујорк.
And at that time, we did this extraordinary V-Day at Madison Square Garden, where we sold out the entire testosterone-filled dome -- 18,000 people standing up to say "Yes" to vaginas, which was really a pretty incredible transformation. And she came, and she witnessed this, and she decided that she would go back and leave her husband, and that she would bring V-Day to Guatemala. She was 21 years old. I went to Guatemala and she had sold out the National Theater of Guatemala. And I watched her walk up on stage in her red short dress and high heels, and she stood there and said, "My name is Marsha. I was beaten by my husband for five years. He almost murdered me. I left and you can, too." And the entire 2,000 people went absolutely crazy.
У то време смо имале изузетан В-дан у "Медисон Сквер Гардену" где смо попуниле целу тестостероном испуњену халу и 18.000 људи је устало да каже "да" вагинама, а то је била невероватна трансформација. И она је дошла, присуствовала томе и одлучила да се врати кући и напусти мужа и да донесе В-дан у Гватемалу. Имала је двадесетједну годину. Отишла сам у Гватемалу, а њен догађај у Народном позоришту био је распродат. Посматрала сам је како се пење на сцену у краткој црвеној хаљини и у штиклама и стајала је тамо и рекла: "Моје име је Марша. Муж ме је тукао пет година. Скоро ме је убио. Напустила сам га, а можете и ви." И свих 2000 људи је потпуно полудело.
There's a woman named Esther Chávez who I met in Juarez, Mexico. And Esther Chávez was a brilliant accountant in Mexico City. She was 72 years old and she was planning to retire. She went to Juarez to take care of an ailing aunt, and in the course of it, she began to discover what was happening to the murdered and disappeared women of Juarez. She gave up her life; she moved to Juarez. She started to write the stories which documented the disappeared women. 300 women have disappeared in a border town because they're brown and poor. There has been no response to the disappearance, and not one person has been held accountable. She began to document it. She opened a center called Casa Amiga, and in six years, she has literally brought this to the consciousness of the world. We were there a week ago, when there were 7,000 people in the street, and it was truly a miracle. And as we walked through the streets, the people of Juarez, who normally don't even come into the streets, because the streets are so dangerous, literally stood there and wept, to see that other people from the world had showed up for that particular community.
Ту је и жена под именом Естер Ћавез, коју сам упознала у Хуарезу у Мексику. Она је била изврстан рачуновођа у Мексико Ситију, имала је 72 године и планирала да оде у пензију. Отишла је у Хуарез да се брине о болесној тетки и током тога почела је да открива шта се дешавало убијеним и несталим женама из Хуареза. Оставила је свој живот, преселила се у Хуарез и почела да пише приче које су документовале нестанке жена. 300 жена је нестало у пограничном граду јер су биле тамнопуте и сиромашне. Није било одговора на ове нестанке и ниједна особа није сматрана одговорном. Она је почела то да бележи, отворила је центар "Casa Amiga" и за 6 година је буквално освестила овај проблем у свету. Били смо тамо пре недељу дана и било је 7.000 људи на улици и то је било право чудо и док смо ишли улицама, људи Хуареза који иначе не излазе на улице јер су оне опасне, буквално су стајали и плакали јер су видели да су се други људи из света појавили због те нарочите заједнице.
There's another woman, named Agnes. And Agnes, for me, epitomizes what a vagina warrior is. I met her three years ago in Kenya. And Agnes was mutilated as a little girl; she was circumcised against her will when she was 10 years old, and she really made a decision that she didn't want this practice to continue anymore in her community. So when she got older, she created this incredible thing: it's an anatomical sculpture of a woman's body, half a woman's body. And she walked through the Rift Valley, and she had vagina and vagina replacement parts, where she would teach girls and parents and boys and girls what a healthy vagina looks like, and what a mutilated vagina looks like.
Постоји још једна жена под именом Агнес. По мом мишљењу, она је оваплоћење вагининог ратника. Упознала сам је пре три године у Кенији. Она је осакаћена као девојчица, обрезана против своје воље када је имала 10 година и донела је одлуку да не жели да се ова пракса наставља у њеној заједници. Када је одрасла, направила је ову невероватну ствар, анатомску скулптуру женског тела, половину женског тела и ишла је кроз Рифт Долину, са собом је имала вагину и делове вагине и учила би девојчице и родитеље и дечаке и девојчице како изгледа здрава вагина, а како изгледа осакаћена вагина.
And in the course of her travel -- she walked literally for eight years through the Rift Valley, through dust, through sleeping on the ground, because the Maasai are nomads, and she would have to find them, and they would move, and she would find them again -- she saved 1,500 girls from being cut.
И током тог путовања ходала је буквално осам година кроз Рифт Долину, кроз прашину, спавала је на земљи - јер Масаје су номади и буквално је морала да их тражи, а они су се селили и поново би их налазила - спасила је 1500 девојчица од обрезивања.
And in that time, she created an alternative ritual, which involved girls coming of age without the cut. When we met her three years ago, we said, "What could V-Day do for you?" And she said, "Well, if you got me a jeep, I could get around a lot faster."
За то време је смислила алтернативни ритуал који је укључивао да девојчице постану пунолетне без сечења. Када смо се упознали с њом, пре три године, питали смо је: "Шта може В-дан да учини за тебе?" А она је рекла: "Па, ако ми дате џип, била бих много бржа."
(Laughter)
(Смех)
So we bought her a jeep. And in the year that she had the jeep, she saved 4,500 girls from being cut. So we said to her, "What else could we do for you?" She said, "Well, Eve, if you gave me some money, I could open a house and girls could run away, and they could be saved." And I want to tell this little story about my own beginnings, because it's very interrelated to happiness and Agnes.
Купили смо јој џип. Током те године кад је имала џип, спасила је 4500 девојчица од обрезивања. Онда смо је питале: "Агнес, шта још можемо да учинимо за тебе?" И рекла је: "Па, Ив, знаш, ако ми дате нешто пара, могла бих да отворим кућу и девојчице би могле да побегну и да се спасу." И желим да испричам кратку причу о својим почецима јер је веома повезана са срећом и са Агнес.
When I was a little girl -- I grew up in a wealthy community; it was an upper-middle class white community, and it had all the trappings and the looks of a perfectly nice, wonderful, great life. And everyone was supposed to be happy in that community, and, in fact, my life was hell. I lived with an alcoholic father who beat me and molested me, and it was all inside that. And always as a child I had this fantasy that somebody would come and rescue me. And I actually made up a little character whose name was Mr. Alligator. I would call him up when things got really bad, and say it was time to come and pick me up. And I would pack a little bag and wait for Mr. Alligator to come.
Када сам била мала - одрасла сам у богатој заједници, у вишој средњој класи у белачкој заједници - која је имала све замке и изгледе савршеног, лепог, одличног, супер живота. У тој заједници је требало да сви буду срећни а мој је живот заправо био пакао. Живела сам са оцем алкохоличарем који ме је тукао и злостављао и све унутар тога. И као мала сам увек фантазирала да ће неко доћи и спасити ме. Измислила сам малог лика који се звао Господин Алигатор, и кад је било стварно грозно ја бих га звала и рекла да је време да дође по мене. Спаковала бих малу торбу и чекала бих га да дође.
Now, Mr. Alligator never did come, but the idea of Mr. Alligator coming actually saved my sanity and made it OK for me to keep going, because I believed, in the distance, there would be someone coming to rescue me.
Сад, Господин Алигатор никада није дошао, али је идеја о његовом доласку сачувала мој разум и омогућила ми да наставим јер сам веровала да ће постојати неко ко ће ме некада спасити.
Cut to 40-some odd years later, we go to Kenya, and we're walking, we arrive at the opening of this house. And Agnes hadn't let me come to the house for days, because they were preparing this whole ritual.
После четрдесетак година, ето нас у Кенији и шетамо, стижемо на отварање те куће - Агнес ми није данима дала да дођем у кућу - јер су припремали цео тај ритуал. Желим да вам кажем дивну причу, када је Агнес почела
I want to tell you a great story. When Agnes first started fighting to stop female genital mutilation in her community, she had become an outcast, and she was exiled and slandered, and the whole community turned against her. But being a vagina warrior, she kept going, and she kept committing herself to transforming consciousness. And in the Maasai community, goats and cows are the most valued possession. They're like the Mercedes-Benz of the Rift Valley. And she said two days before the house opened, two different people arrived to give her a goat each, and she said to me, "I knew then that female genital mutilation would end one day in Africa."
борбу против женског гениталног сакаћења у својој заједници, постала је изопштена и била је у егзилу и оклеветана и цела заједница се окренула против ње. Али, пошто је била вагинина ратница, наставила је. Наставила је посвећено да мења свест људи. У Масаи заједници, краве и козе су највреднија имовина. Као Мерцедес Рифт Долине. Два дана пре него што је кућа отворена, рекла је како су двоје људи дошли да јој донесу по козу и рекла ми је: "Тада сам знала да ће једног дана доћи крај женском обрезивању у Африци."
Anyway, we arrived, and when we arrived, there were hundreds of girls dressed in red homemade dresses -- which is the color of the Maasai and the color of V-Day -- and they greeted us. They had made up these songs that they were singing, about the end of suffering and the end of mutilation, and they walked us down the path. It was a gorgeous day in the African sun, and the dust was flying and the girls were dancing, and there was this house, and it said, "V-Day Safe House for the Girls."
Дакле, стигли смо и када смо стигли ту је било на стотине девојчица убучених у црвене, ручно рађене хаљине - то је боја Масаија и боја В-дана - и дочекале су нас и смислиле песме које су певале, о крају патње и крају сакаћења и испратиле нас стазом. Био је предиван дан на Афричком сунцу и прашина је летела, а девојке су играле, и била је ту та кућа и писало је, "В-дан сигурна кућа за девојке."
And it hit me in that moment that it had taken 47 years, but that Mr. Alligator had finally shown up. And he had shown up, obviously, in a form that it took me a long time to understand, which is that when we give in the world what we want the most, we heal the broken part inside each of us.
И тог момента ме је стигло, да је требало 47 година али се Господин Алигатор коначно појавио. Очигледно је да се појавио у облику за који ми је требало много да схватим, а то је тај да, кад дајемо свету оно што највише желимо, лечимо онај сломљени део унутар себе.
And I feel, in the last eight years, that this journey -- this miraculous vagina journey -- has taught me this really simple thing, which is that happiness exists in action; it exists in telling the truth and saying what your truth is; and it exists in giving away what you want the most. And I feel that knowledge and that journey has been an extraordinary privilege, and I feel really blessed to have been here today to communicate that to you.
И осећам да ме је у последњих осам година ово путовање, ово невероватно путовање вагине научило овој једноставној ствари, а то је да срећа постоји у акцији, постоји у говорењу истине и причању шта истина јесте, и у поклањању онога што највише желите. Осећам да је то знање и то путовање изузетна привилегија и осећам се благословеном што сам била овде данас да вам то испричам. Много вам хвала.
Thank you very much.
(Аплауз)
(Applause)