I'm an American, which means, generally, I ignore football unless it involves guys my size or Bruno's size running into each other at extremely high speeds. That said, it's been really hard to ignore football for the last couple of weeks. I go onto Twitter, there are all these strange words that I've never heard before: FIFA, vuvuzela, weird jokes about octopi. But the one that's really been sort of stressing me out, that I haven't been able to figure out, is this phrase "Cala a boca, Galvao." If you've gone onto Twitter in the last couple of weeks, you've probably seen this. It's been a major trending topic.
Јас сум Американец, што значи, во општ случај, го игнорирам зборот „фудбал“ доколку не вклучува момци колку мене или Бруно кои се залетуваат едни во други со страшно големи брзини. Земајќи го тоа предвид, сепак беше многу тешко да се игнорира фудбалот во текот на последниве неколку недели. Одам на Твитер и таму ги гледам сите тие чудни зборови што прв пат ги слушам ФИФА, вувузела, чудни вицови за октоподи. Но она што навистина ми причинуваше стрес, она што не можев да го разберам, беше фразата „Кала а бока, Галвао“. Ако имате користено Твитер во последните неколку недели, веројатно сте ја сретнале. Беше една од главните трендирачки теми.
Being a monolingual American, I obviously don't know what the phrase means. So I went onto Twitter, and I asked some people if they could explain to me "Cala a boca, Galvao." And fortunately, my Brazilian friends were more than ready to help. They explained that the Galvao bird is a rare and endangered parrot that's in terrible, terrible danger. In fact, I'll let them tell you a bit more about it. Narrator: A word about Galvao, a very rare kind of bird native to Brazil. Every year, more than 300,000 Galvao birds are killed during Carnival parades. Ethan Zuckerman: Obviously, this is a tragic situation, and it actually gets worse. It turns out that, not only is the Galvao parrot very attractive, useful for headdresses, it evidently has certain hallucinogenic properties, which means that there's a terrible problem with Galvao abuse. Some sick and twisted people have found themselves snorting Galvao. And it's terribly endangered. The good news about this is that the global community -- again, my Brazilian friends tell me -- is pitching in to help out. It turns out that Lady Gaga has released a new single -- actually five or six new singles, as near as I can tell -- titled "Cala a boca, Galvao." And my Brazilian friends tell me that if I just tweet the phrase "Cala a boca, Galvao," 10 cents will be given to a global campaign to save this rare and beautiful bird.
Како еднојазичен Американец, очигледно не знам што значи фразата. Па отидов на Твитер, и прашав неколку луѓе ако може да ми објаснат што е „Кала а бока, Галвао“. И за среќа, моите бразилски пријатели беа многу спремни да помогнат. Ми објаснија дека птицата галвао е еден редок и загрозен вид папагал што е во страшна, страшна опасност. Всушност, ќе им дозволам ним да ви кажат малку повеќе за тоа. Наратор: Неколку збора за галвао, една многу ретка птица која потекнува од Бразил. Секоја година, повеќе од 300 000 птици галвао се убивани во текот на парадите на Карневалот. Итан Зукерман: Очиггледно, ова е трагична ситуација, која станува многу полоша. Испаѓа дека галваото не е само папагал што е многу убав и се користи за перјаници, туку наводно има извесни халуциногени особини, што значи дека постои страшен проблем со злоупотреба на галвао. Некои болни и ишчашени луѓе се фатени како шмркаат галвао. Кој е страшно загрозен. Добрата вест за ова е дека глобалната заедница -- повторно, според моите бразилски пријатели -- се вклучува да помогне. Испаѓа дека Лејди Гага објавила нов сингл -- всушност пет или шест нови синглови, колку што гледам -- насловени „Кала а бока, Галвао“. И моите бразилски пријатели ме убедуваат дека ако јас само ја твитувам фразата „Кала а бока, Галвао“, 10 центи ќе бидат дадени за глобалната кампања да се спаси оваа ретка и прекрасна птица.
Now, most of you have figured out that this was a prank, and actually a very, very good one. "Cala a boca, Galvao" actually means something very different. In Portugese, it means "Shut your mouth, Galvao." And it specifically refers to this guy, Galvao Bueno, who's the lead soccer commentator for Rede Globo. And what I understand from my Brazilian friends is that this guy is just a cliche machine. He can ruin the most interesting match by just spouting cliche again and again and again. So Brazilians went to that first match against North Korea, put up this banner, started a Twitter campaign and tried to convince the rest of us to tweet the phrase: "Cala a boca, Galvao." And in fact, were so successful at this that it topped Twitter for two weeks.
Сега, повеќето од вас веќе свативте дека ова беше шега... и тоа многу, многу добра. „Кала а бока, Галвао“ всушност значи нешто многу различно. На португалски тоа значи „Затни си ја устата, Галвао“. И се однесува конкретно на овој тип, Галвао Буено, кој е водечки фудбалски коментатор за Реде Глобо. И како што разбрав од моите бразилски пријатели човеков е една обична машина за клишеа. Тој може да го уништи и најинтересниот натпревар со исфрлање клишеа едно по друго. Така едни Бразилци отидоа на првиот натпревар против Северна Кореjа, го подигнаа овој транспарент, почнаа кампања на Твитер и се обидоа да нè убедат сите останати да ја твитуваме фразата: „Кала а бока, Галвао“. Фактички, тие беа толку успешни во ова што тоа беше главна тема на Твитер цели две недели.
Now there's a couple -- there's a couple of lessons that you can take from this. And the first lesson, which I think is a worthwhile one, is that you cannot go wrong asking people to be active online, so long as activism just means retweeting a phrase. So as long as activism is that simple, it's pretty easy to get away with. The other thing you can take from this, by the way, is that there are a lot of Brazilians on Twitter. There's more than five million of them. As far as national representation, 11 percent of Brazilian internet users are on Twitter. That's a much higher number than in the U.S. or U.K. Next to Japan, it's the second most represented by population.
Сега, има две -- има две лекции што може да се научат од ова. А првата лекција, која мислам е доста вредна, е дека не може да утнете кога барате од луѓето да бидат активни на Интернет, ако активизмот се состои само од ретвитување на една фраза. Сè додека активизмот е толку едноставен, прилично е лесно да се заврши работата. Другата работа што може да ја научите од ова, попатно, е дека има многу Бразилци на Твитер. Ги има повеќе од пет милиони. Што се однесува до претставување на национално ниво, 11 насто од бразилските корисници на Интернет се на Твитер. Тоа е многу повисок број во однос на САД и Велика Британија По Јапонија тоа е втората најрепрезентативна земја според население.
Now if you're using Twitter or other social networks, and you didn't realize this was a space with a lot of Brazilians in it, you're like most of us. Because what happens on a social network is you interact with the people that you have chosen to interact with. And if you are like me, a big, geeky, white, American guy, you tend to interact with a lot of other geeky, white, American guys. And you don't necessarily have the sense that Twitter is in fact a very heavily Brazilian space. It's also extremely surprising to many Americans, a heavily African-American space. Twitter recently did some research. They looked at their local population. They believe that 24 percent of American Twitter users are African-American. That's about twice as high as African-Americans are represented in the population. And again, that was very shocking to many Twitter users, but it shouldn't be. And the reason it shouldn't be is that on any day you can go into Trending Topics. And you tend to find topics that are almost entirely African-American conversations.
Сега ако вие го користите Твитер или други социјални мрежи, и немате сфатено дека ова е простор со многу Бразилци во него, тогаш сте како повеќето од нас. Бидејќи карактеристично за социјалните мрежи е дека меѓусебно контактирате со луѓето со кои сте одбрале взаемно да си дејствувате. И ако сте како мене, крупен, гиковски, бел, Американец, тогаш претежно комуницирате со многу други гиковски, бели Американци. И најверојатно не сте свесни дека Твитер е фактички многу бразилски простор. Исклучително изненадувачки за многу Американци е дека тоа е исто така многу aфроамерикански простор. Неодамна Твитер истражи некои работи. Тие ја испитаа нивната локална популација. Тие веруваат дека 24 проценти од американските корисници на Твитер се Афроамериканци. Тоа е околу двојно повеќе од процентот на Афроамериканци во севкупното население на САД. И повторно, тоа делуваше шокантно за многу корисници на Твитер, но не би требало да биде. А причината зошто не би требало да биде е дека на било кој ден може да отидете на Трендирачки теми. И можете да најдете теми кои се скоро целосно афроамерикански разговори.
This was a visualization done by Fernando Viegas and Martin Wattenberg, two amazing visualization designers, who looked at a weekend's worth of Twitter traffic and essentially found that a lot of these trending topics were basically segregated conversations -- and in ways that you wouldn't expect. It turns out that oil spill is a mostly white conversation, that cookout is a mostly black conversation. And what's crazy about this is that if you wanted to mix up who you were seeing on Twitter, it's literally a quick click away. You click on that cookout tag, there an entirely different conversation with different people participating in it. But generally speaking, most of us don't. We end up within these filter bubbles, as my friend Eli Pariser calls them, where we see the people we already know and the people who are similar to the people we already know. And we tend not to see that wider picture.
Ова е визуализација направена од Фернандо Виехас и Мартин Вотенберг, два одлични дизајнери на визуализации, кои испитаа податоци за сообраќајот на Твитер во тек на еден викенд и во суштина откирја дека многу од овие трендирачки теми се во основа сегрегирани разговори -- и тоа на неочекувани начини. Излегува дека излеаната нафта е претежно разговор меѓу белци, дека правење скара е претежно разговор меѓу црнци. А она што е лудо во врска со ова е дека ако сакате да помешате кого гледате на Твитер, буквално се работи за растојание од еден клик. Ако кликнете на тагот за скара, има сосем различен муабет со различни учесници. Но општо земено, повеќето од нас не го прават тоа. Ние завршуваме во оние филтрирани меурчиња, како што ги нарекува мојот пријате Илај Парисер, каде ги гледаме луѓето кои веќе ги познаваме и луѓето кои се слични на оние кои веќе ги познаваме. И излегува дека најчесто не ја гледаме пошироката слика.
Now for me, I'm surprised by this, because this wasn't how the internet was supposed to be. If you go back into the early days of the internet, when cyber-utopians like Nick Negroponte were writing big books like "Being Digital," the prediction was that the internet was going to be an incredibly powerful force to smooth out cultural differences, to put us all on a common field of one fashion or another. Negroponte started his book with a story about how hard it is to build connections in the world of atoms. He's at a technology conference in Florida. And he's looking at something really, truly absurd, which is bottles of Evian water on the table. And Negroponte says this is crazy. This is the old economy. It's the economy of moving these heavy, slow atoms over long distances that's very difficult to do. We're heading to the future of bits, where everything is speedy, it's weightless. It can be anywhere in the world at any time. And it's going to change the world as we know it.
Сега, што се однесува до мене, ова ме изненади, бидејќи ова не е она што Интернетот требаше да биде. Ако се вратите на раните денови на Интернетот, кога сајбер-утопистите како Ник Негропонте пишуваа големи книги како „Да се биде дигитален“, се предвидуваше дека Интернетот ќе биде една неверојатно моќна сила за израмнување на културните разлики, што сите ќе нè стави на заедничко поле за една или друга мода. Негропонте ја започна неговата книга со приказна за тоа колку е тешко да се изградат врски во светот на атомите. Тој раскажува за тоа како на конференција за технологија на Флорида. И гледа нешто навистина, целосно апсурдно, т.е. шишиња од минерална вода Евиан на масата. И Негропонте вели ова е лудо. Ова е старата економија. Тоа е економијата на поместување на овие тешки, бавни атоми преку големи далечини што е многу тешко за остварување. Ние одиме кон иднината на битови, каде сè е брзо, бестежинско. Тоа може да биде било каде во светот во било кое време. И тоа целосно ќе го промени светот.
Now, Negroponte has been right about a lot of things. He's totally wrong about this one. It turns out that in many cases atoms are much more mobile than bits. If I walk into a store in the United States, it's very, very easy for me to buy water that's bottled in Fiji, shipped at great expense to the United States. It's actually surprisingly hard for me to see a Fijian feature film. It's really difficult for me to listen to Fijian music. It's extremely difficult for me to get Fijian news, which is strange, because actually there's an enormous amount going on in Fiji. There's a coup government. There's a military government. There's crackdowns on the press. It's actually a place that we probably should be paying attention to at the moment.
Сега, Негропонте беше во право за многу работи. Но за ова целосно утна. Излегува дека во многу случаи атомите се многу помобилни од битовите. Ако влезам во продавница во САД, за мене е многу, многу лесно да купам вода која е произведена на Фиџи, и со голем трошок пренесена во САД. Истовремено е изненадувачки тешко за мене да погледнам игран филм од Фиџи. Многу ми е тешко за да најдам музика од Фиџи за слушање. Екстремно тешко ми е да најдам вести од Фиџи, што е чудно, бидејќи таму, на Фиџи, се случуваат огромен број нешта. Имаше државен удар. Владата е воен режим. Имаше остри мерки за гушење на слободата на печатот. Тоа всушност е место на кое веројатно би требало да обрнеме внимание во овој момент.
Here's what I think is going on. I think that we tend to look a lot at the infrastructure of globalization. We look at the framework that makes it possible to live in this connected world. And that's a framework that includes things like airline routes. It includes things like the Internet cables. We look at a map like this one, and it looks like the entire world is flat because everything is a hop or two away. You can get on a flight in London, you can end up in Bangalore later today. Two hops, you're in Suva, the capitol of Fiji. It's all right there.
Еве што мислам дека се случува. Мислам дека ние обично ја гледаме многу повеќе инфраструктурата на глобализацијата. Ги гледаме рамките кои овозможуваат да се живее во овој поврзан свет. А тие рамки вклучуваат нешта како авионските линии. Вклучуваат нешта како кабли за Интернет. Кога ќе погледнеме една мапа како оваа, ни изгледа дека целиот свет е рамен бидејќи сè е на растојание од еден или два скока. Може да полетате од Лондон, да завршите во Бангалор нешто подоцна истиот ден. По два скока, веќе сте во Сува, престолнината на Фиџи. Сè е тука.
When you start looking at what actually flows on top of these networks, you get a very different picture. You start looking at how the global plane flights move, and you suddenly discover that the world isn't even close to flat. It's extremely lumpy. There are parts of the world that are very, very well connected. There's basically a giant pathway in the sky between London and New York. but look at this map, and you can watch this for, you know, two or three minutes. You won't see very many planes go from South America to Africa. And you'll discover that there are parts of the globe that are systematically cut off. When we stop looking at the infrastructure that makes connection possible, and we look at what actually happens, we start realizing that the world doesn't work quite the same way that we think it does.
Кога почнувате да гледате што всушност тече низ овие мрежи, добивате многу различна слика. Почнувате да гледате како се движат авионските летови на светско ниво, па одеднаш откривате дека светот ни малку не е рамен. Тој е исклучително рапав. Има делови на светот што се многу, многу добро поврзани. Има еден џиновски мост на небото помеѓу Лондон и Њујорк. Но погледнете ја мапава и може да го следите ова, знаете, две или три минути. Нема да видите многу авиони што летаат од Јужна Америка кон Африка. И ќе откриете дека има делови од светот што се систематски отсечени. Кога престануваме да ја гледаме инфраструктурата што го овозможува поврзувањето, и погледнуваме што навистина се случува, почнуваме да сфаќаме дека светот не функционира на истиот начин на којшто мислиме дека функционира.
So here's the problem that I've been interested in in the last decade or so. The world is, in fact, getting more global. It's getting more connected. More of problems are global in scale. More of our economics is global in scale. And our media is less global by the day. If you watched a television broadcast in the United States in the 1970s, 35 to 40 percent of it would have been international news on a nightly new broadcast. That's down to about 12 to 15 percent. And this tends to give us a very distorted view of the world. Here's a slide that Alisa Miller showed at a previous TED Talk. Alisa's the president of Public Radio International. And she made a cartogram, which is basically a distorted map based on what American television news casts looked at for a month. And you see that when you distort a map based on attention, the world within American television news is basically reduced to this giant bloated U.S. and a couple of other countries which we've invaded. And that's basically what our media is about. And before you conclude that this is just a function of American TV news -- which is dreadful, and I agree that it's dreadful -- I've been mapping elite media like the New York Times, and I get the same thing. When you look at the New York Times, you look at other elite media, what you largely get are pictures of very wealthy nations and the nations we've invaded.
Па, еве го проблемот во којшто сум заинтересиран во последнава деценија. Светот, фактички, станува поглобален. Станува поповрзан. Повеќе проблеми се со глобален размер. Поголем дел од нашата економија е со глобален размер. Додека нашите медиуми секој ден стануваат сè понеглобални. Ако сте ге гледале телевизиска програма во САД во седумдесеттите, 35 до 40 процент од вестите ќе беа од странство во текот на вечерните емисии. Тоа денес е паднато на 12 до 15 проценти. И од ова како гледачи добиваме многу искривена слика за светот. Еве слајд што Алиса Милер го покажа при говор на еден претходен ТЕД разговор. Алиса е претседателка на Паблик редио интернешнал (Јавно радио инт.). Таа направи картограм, што е во основа искривена мапа врз основа на она што американските телевизиски вести покриваа во текот на еден месец. И гледате дека кога ќе ја искривите мапата врз основа на внимание, светот во американските ТВ вести е во основа упростен на овие џиновски надуени САД и неколку други земји што сме ги нападнале. И тоа во основа се темите со кои се исполнети нашите медиуми. И пред да заклучите дека ова се однесува само на американските ТВ вести -- кои се морничави, а и јас се согласувам дека се такви -- мапирав и елитни медиуми како Њујорк тајмс, и ја добив истата работа. Кога ќе го погледнеме Њујорк Тајмс, или други елитни медиуми, добивате слики на најбогатите нации и на нации врз кои се врши агресија.
It turns out that new media isn't necessarily helping us all that much. Here's a map made by Mark Graham who's down the street at the Oxford Internet Institute. A this is a map of articles in Wikipedia that have been geo-coded. And you'll notice that there's a very heavy bias towards North America and Western Europe. Even within Wikipedias, where we're creating their own content online, there's a heavy bias towards the place where a lot of the Wikipedia authors are based, rather than to the rest of the world. In the U.K., you can get up, you can pick up your computer when you get out of this session, you could read a newspaper from India or from Australia, from Canada, God forbid from the U.S. You probably won't. If you look at online media consumption -- in this case, in the top 10 users of the internet -- more than 95 percent of the news readership is on domestic news sites. It's one of these rare cases where the U.S. is actually slightly better than [the U.K.], because we actually like reading your media, rather than vice versa.
Излегува дека новите медиуми исто така не се многу поразлични. Еве една мапа направена од Марк Греем кој работи во близина на Оксфордскиот институт за Интернет. А ова е мапа на написи на Википедија што се гео-кодирани. И ќе забележите дека има голема пристрасност кон Северна Америка и Западна Европа. Дури и кај Википедиите, каде што ние си создаваме наши сопствени содржини на Интернет, има голема пристрасност кон местата каде што живеат многу од авторите на Википедија, наспроти остатокот на светот. Во Велика Британија, може да си станете, да си го соберете компјутерот кога ќе излезете од оваа сесија, може да прочитате весник од Индија или од Австралија, од Канада, или Господ да чува, од САД. Но веројатно нема да го сторите тоа. Ако го испитате конзумирањето на онлајн медиумите -- во овој случај, кај 10 земји кои се најголеми корисници на Интернет -- повеќе од 95 насто на читањето вести е на домашни веб-сајтови за вести. Ова е еден од ретките случаи во кои САД е всушност подобра од [Велика Британија], бидејќи ние всушност сакаме да ги читаме вашите медиуми, наспроти обратно.
So all of this starts leading me to think that we're in a state that I refer to as imaginary cosmopolitanism. We look at the internet. We think we're getting this wide view of the globe. We occasionally stumble onto a page in Chinese, and we decide that we do in fact have the greatest technology ever built to connect us to the rest of the world. And we forget that most of the time we're checking Boston Red Sox scores. So this is a real problem -- not just because the Red Sox are having a bad year -- but it's a real problem because, as we're discussing here at TED, the real problems in the world the interesting problems to solve are global in scale and scope, they require global conversations to get to global solutions. This is a problem we have to solve.
Така што ова почнува да ме наведува да размислувам дека ние сме во состојба која ја нарекувам замислен космополитанизам. Го гледаме Интернетот. Си мислиме дка добиваме широк поглед на целиот свет. Понекогаш налетуваме на страница на кинески, и решаваме дека ние фактички ја имаме најголемата технологија направена било кога која нè поврзува со остатокот на светот. И забораваме дека поголем дел од времето го трошиме да си провериме резултати на Ред сокс од Бостон. А ова е реален проблем -- не само затоа што Ред сокс имаат лоша година -- туку ова е реален проблем бидејќи, како што дискутираме тука на ТЕД, вистинските проблеми во светот интересните проблеми што треба да се решат се глобални во размер и опсег, бараат глобален разговор за да се добијат глобални решенија. Овае проблем што треба да го решиме.
So here's the good news. For six years, I've been hanging out with these guys. This is a group called Global Voices. This is a team of bloggers from around the world. Our mission was to fix the world's media. We started in 2004. You might have noticed, we haven't done all that well so far. Nor do I think we are by ourselves, actually going to solve the problem. But the more that I think about it, the more that I think that a few things that we have learned along the way are interesting lessons for how we would rewire if we we wanted to use the web to have a wider world. The first thing you have to consider is that there are parts of the world that are dark spots in terms of attention. In this case -- the map of the world at night by NASA -- they're dark literally because of lack of electricity. And I used to think that a dark spot on this map basically meant you're not going to get media from there because there are more basic needs.
Следат добрите вести. Последните години, се дружам со овие луѓе. Ова е група наречена Глобал војсис [Глобални гласови]. Ова е тим блогери од целиот свет. Нашата мисија беше да ги оправиме светските медиуми. Почнавме во 2004 година. Можеби имате забележано, досега тоа баш и не ни успеа. Ниту пак јас мислам дека ние сами, реално може да го решиме проблемот. Но колку повеќе размислувам на темата, повеќе си мислам дека неколку работи што ги научивме по пат се интересни лекции за како може да ја преповрземе ако сакаме да ја користиме Мрежата за да добиеме поширок свет. Првата работа што треба да се земе предвид е дека има делови на светот што се темни точки во однос на вниманието. Во овој случај -- мапата на светот ноќе на НАСА -- тие буквално се во мрак поради недостаток на електрицитет. На времето и јас мислев дека темна точка на оваа мапа во основа значи дека нема да добиете медиуми од таму бидејќи има поосновни потреби.
What I'm starting to realize is that you can get media, it's just an enormous amount of work, and you need an enormous amount of encouragement. One of those dark spots is Madagascar, a country which is generally better known for the Dreamworks film than it is actually known for the lovely people who live there. And so the people who founded Foko Club in Madagascar weren't actually concerned with trying to change the image of their country. They were doing something much simpler. It was a club to learn English and to learn computers and the internet. but what happened was that Madagascar went through a violent coup. Most independent media was shut down. And the high school students who were learning to blog through Foko Club suddenly found themselves talking to an international audience about the demonstrations, the violence, everything that was going on within this country. So a very, very small program designed to get people in front of computers, publishing their own thoughts, publishing independent media, ended up having a huge impact on what we know about this country.
Она што почнувам да го сфаќам е дека може да добиете медиуми, само треба ептен многу работа и ви треба огромно количество охрабрувања. Една од овие темни точки е Мадагаскар, земја која е општо попозната по филмот од Дримворкс наспроти тоа по што се знае за прекрасните луѓе што живеат таму. И така луѓето што го основаа Фоко клубот на Мадагаскар всушност не се грижеа за промена на имиџот на нивната земја. Тие правеа нешто многу поедноставно. Тоа беше клуб за учење англиски и за учење работа со компјутери и Интернет. Но она што се случи е дека Мадагаскар доживеа насилен воен удар. Повеќето независни медиуми беа затворени. И средношколците кои учеа да блогираат преку Фоко клубот одненадеж открија дека зборуваат пред меѓународна публика за демонстрациите, насилството, за сè што се случуваше во земјата. Така една многу, многу мала програма основана за да ги донесе луѓето пред компјутерите, кои ги објавуваа своите мисли и независни медиумски продукти, испадна дека има големо влијание на тоа што ние го знаеме за оваа земја.
Now the trick with this is that I'm guessing most people here don't speak Malagasy. I'm also guessing that most of you don't even speak Chinese -- which is sort of sad if you think about it, as it's now the most represented language on the internet. Fortunately people are trying to figure out how to fix this. If you're using Google Chrome and you go to a Chinese language site, you notice this really cute box at the top, which automatically detects that the page is in Chinese and very quickly at a mouse click will give you a translation of the page. Unfortunately, it's a machine translation of the page. And while Google is very, very good with some languages, it's actually pretty dreadful with Chinese. And the results can be pretty funny. What you really want -- what I really want, is eventually the ability to push a button and have this queued so a human being can translate this.
Сега финтата со ова е дека претпоставувам дека повеќето присутни тука не зборуваат малагашки. Исто така претпоставувам дека повеќето од вас дури не знаат кинески -- што е на некој начин тажно ако поразмислите за тоа, бидејќи тоа сега е најприсутниот јазик на Интернет. За среќа некои луѓе се обидуваат да најдат начини како да го поправат ова. Ако користите Гугл Хроум и отидете на веб-сајт на кинески јазик, ќе забележите дека има една многу слатко кутивче од горе, кое автоматски детектира дека страницата е на кинески и многу брзо со едно кликнување на глувчето ќе ви даде превод на страницата. За жал, тоа е машински превод на страницата. И додека Гугл е многу, многу добар за некои јазици, преводот од кинески е всушност прилично ужасен. И резултатите може да бидат прилично смешни. Она што навистина го сакате -- она што јас навистина го сакам, е еден ден да имаме можност да стиснеме копче и да го испратите ова на човечко суштество да го преведе.
And if you think this is absurd, it's not. There's a group right now in China called Yeeyan. And Yeeyan is a group of 150,000 volunteers who get online every day. They look for the most interesting content in the English language. They translate roughly 100 articles a day from major newspapers, major websites. They put it online for free. It's the project of a guy named Zhang Lei, who was living in the United States during the Lhasa riots and who couldn't believe how biased American media coverage was. And he said, "If there's one thing I can do, I can start translating, so that people between these countries start understanding each other a little bit better." And my question to you is: if Yeeyan can line up 150,000 people to translate the English internet into Chinese, where's the English language Yeeyan? Who's going after Chinese, which now has 400 million internet users out there? My guess is at least one of them has something interesting to say.
А ако мислите дека ова е апсурдно, се лажете. Во Кина постои група наречена Јеејан. А Јеејан е група од 150.000 доброволци кои го користат Интернет секој ден. Тие бараат најинтересни содржини на англиски. Тие преведуваат околу 100 написи дневно од големи весници, големи веб-сајтови. И ги објавуваат на Интернет, бесплатно. Ова е проект на еден тип по име Жанг Леи, кој живееше во САД во текот на немирите во Ласа и кој не можеше да поверува колку пристрасни беа американските медиуми во известувањето за тоа. Така си рече, „ако има едно нешто што може да го правам, тоа е да почнам да преведувам, така што луѓето од овие земји ќе почнат да се разбираат меѓу себе малку подобро“. А моето прашање до вас е: ако Јејан може да собере 150.000 луѓе да го преведуваат англискиот Интернет на кинески, каде е Јејанот на англиски јазик? Кој се обидува да допре до Кинезите, кои сега имаат 400 милиони корисници на Интернет? Претпоставувам дека барем еден од нив има нешто интересно да каже.
So even if we can find a way to translate from Chinese, there's no guarantee that we're going to find it. When we look for information online, we basically have two strategies. We use a lot of search. And search is terrific if you know what you're looking for. But if what you're looking for is serendipity, if you want to stumble onto something that you didn't know you needed, our main philosophy is to look to our social networks, to look for our friends. What are they looking at? Maybe we should be looking at it. The problem with this is that essentially what you end up getting after a while is the wisdom of the flock. You end up flocking with a lot of people who are probably similar to you, who have similar interests. And it's very, very hard to get information from the other flocks, from the other parts of the world where people getting together and talking about their own interests. To do this, at a certain point, you need someone to bump you out of your flock and into another flock. You need a guide.
Така дури и ако може да најдеме начин да преведуваме од кинески, нема гаранции дека ќе може да го најдеме. Кога ние бараме информации на Интернет, во основа имаме две стратегии. Користиме многу пребарување. А пребарувањето е одлично ако точно знаете што барате. Но ако барате среќни случајности, ако сакате да налетате на нешто што не сте знаеле дека ви треба, нашата основна филозофија е да побараме преку нашите социјални мрежи, да ги побараме нашите пријатели. Што гледаат тие? Можеби и ние би требало да го погледнеме истото. Проблемот со ова е дека всушност она што на крај го добивате после некое време е мудроста на стадото. Испаѓа дека се здружувате во стада со многу луѓе кои веројатно се слични на вас, кои имаат слични интереси. И станува многу, многу тешко да добиете информации од другите стада, од другите делови на светот каде луѓето се здружуваат и зборуваат за нивните интереси. Да се направи ова, во одреден момент, ви треба некој кој ќе ве бутне надвор од вашето стадо и турне во друго. Ви треба водич.
So this is Amira Al Hussaini. She is the Middle East editor for Global Voices. She has one of the hardest jobs in the world. Not only does she have to keep our Israeli and Palestinian contributors from killing each other, she has to figure out what is going to interest you about the Middle East. And in that sense of trying to get you out of your normal orbit, and to try to get you to pay attention to a story about someone who's given up smoking for the month of Ramadan, she has to know something about a global audience. She has to know something about what stories are available. Basically, she's a deejay. She's a skilled human curator who knows what material is available to her, who's able to listen to the audience, and who's able to make a selection and push people forward in one fashion or another. I don't think this is necessarily an algorithmic process. I think what's great about the internet is that it actually makes it much easier for deejays to reach a wider audience. I know Amira. I can ask her what to read. But with the internet, she's in a position where she can tell a lot of people what to read. And you can listen to her as well, if this is a way that you're interested in having your web widened.
Така, ова е Амира Ал Хусани. Таа е уредник за Блискиот Исток за Глобал војсис. Таа има една од најтешките работи на светот. Покрај тоа што треба да ги спречува нашите израелски и палестински соработници да се убијат меѓу себе, таа мора да открива што ќе ве интересира вас за Блискиот Исток. И во таа смисла на обидување да ве измести надвор од вашата нормална орбита, да се обиде да ве натера да обрнете внимание кон приказна за некој кој се откажал од пушење во текот на месецот Рамадан, таа мора да знае по нешто за глобалната публика. Таа мора да знае нешто за тоа кои приказни се достапни. Во основа, таа е диџеј. Таа е вешт човечки кустос кој знае кој материјал ѝ е достапен, кој знае да ја слуша публиката, како и кој е способен да избере и да ги подбутне луѓето напред на еден или друг начин. Не мислам дека ова е задолжително алгоритамски процес. Мислам дека она што е прекрасно во врска со Интернетот е дека прави да е многу полесно ваквите диџеи да допрат до поширока публика. Јас ја познавам Амира. И јас можам да ја прашам што да читам. Но со Интернет, таа е во позиција да може да им каже на многу луѓе што да читаат. И вие може да ја слушате исто така, ако ова е начин на кој би сакале да добиете поширока мрежа.
So once you start widening like this, once you start lighting up voices in the dark spots, once you start translating, once you start curating, you end up in some really weird places. This is an image from pretty much my favorite blog, which is AfriGadget. And AfriGadget is a blog that looks at technology in an Africa context. And specifically, it's looking at a blacksmith in Kibera in Nairobi, who is turning the shaft of a Landrover into a cold chisel. And when you look at this image, you might find yourself going, "Why would I conceivably care about this?" And the truth is, this guy can probably explain this to you. This is Erik Hersman. You guys may have seen him around the conference. He goes by the moniker White African. He's both a very well known American geek, but he's also Kenyan; he was born in Sudan, grew up in Kenya. He is a bridge figure. He is someone who literally has feet in both worlds -- one in the world of the African technology community, one in the world of the American technology community. And so he's able to tell a story about this blacksmith in Kibera and turn it into a story about repurposing technology, about innovating from constraint, about looking for inspiration based on reusing materials. He knows one world, and he's finding a way to communicate it to another world, both of which he has deep connections to. These bridge figures, I'm pretty well convinced, are the future of how we try to make the world wider through using the web.
Кога еднаш ќе почнете да се ширите на овој начин, штом еднаш почнете да ги осветлувате гласовите во темните точки, штом ќе почнете да преведувате, да се однесувате како кустос, може да завршите на некои прилично чудни места. Ова е слика од мојот веројатно најомилен блог, наречен АфриГеџет. И АфриГеџет е блог што ја разгледува технологијата во африкански контекст. И специфично, нуди поглед на ковач во Кибера во Најроби, кој ја претвора осовината на Ландровер во длето (наменето за длабење незагреан метал). И додека ја гледате оваа слика, може да се фатите како се прашувате „Зошто воопшто би ми било гајле за ова?“ А вистината е дека ова момче веројатно може да ви го објасни тоа. Ова е Ерик Хршман. Можеби сте го виделе на конференцијава. Тој го користи прекарот Бел Африканец. Тој е истовремено многу познат американски гик, но исто така тој е Кениец, роден во Судан, пораснат во Кенија. Тој е премостувачка фигура. Тој е некој кој буквално стои со по една нога во двата света -- едната во светот на африканската технолошка заедница, другата во светот на американската технолошка заедница. Така тој е способен да раскаже приказна за овој ковач во Кибера и да ја претори во приказна за наоѓање нови намени на технологијата, за иновации поттикнати од ограничувањата, за барање инспирација врз основа на повторна употреба на материјалите. Тој познава еден свет и наоѓа начин да го сподели тоа со друг свет, при што е длабоко поврзан со двата. Ваквите премостувачки фигури, прилично сум убеден, се иднината на напорите за правење поширок свет преку користење на вебот.
But the trick with bridges is, ultimately, you need someone to cross them. And that's where we start talking about xenophiles. So if I found myself in the NFL, I suspect I would spend my off-season nursing my wounds, enjoying my house, so on and so forth -- possibly recording a hip-hop album. Dhani Jones, who is the middle linebacker for the Cincinnati Bengals, has a slightly different approach to the off-season. Dhani has a television show. It's called "Dhani Tackles the Globe." And every week on this television show, Dhani travels to a different nation of the world. He finds a local sporting team. He trains with them for a week, and he plays a match with them. And his reason for this is not just that he wants to master Muay Thai boxing. It's because, for him, sport is the language that allows him to encounter the full width and wonder of the world. For some of us it might be music. For some of us it might be food. For a lot of us it might be literature or writing. But there are all these different techniques that allow you to go out and look at the world and find your place within it.
Но трикот со мостовите е дека, на крајот на краиштата, ви треба некој кој ќе ги помине. И тука почнуваме да зборуваме за ксенофили. Така ако би се нашол во НФЛ (Национална лига за американски фудбал) Верувам дека би го минувал времето вон сезона лекувајќи ги моите рани, уживајќи во мојата куќа и така натаму -- можеби би снимил и хип-хоп албум. Дахани Џонс, кој е среден бек за Синсинати Бенгалс, има малку поинаков пристап за овој период. Дахани има телевизиска емисија. Наречена е „Дахани го соборува светот“. И секоја недела во оваа телевизиска емисија, Дахани патува во различна земја. Тој наоѓа по еден локален спортски тим. Тренира со нив една недела и изигрува еден натпревар со нив. А неговата причина за ова не е само дека тој сака да стане мајстор во тајландски кикбокс. Тоа е затоа што, за него, спортот е јазикот што му овозможува да ги искуси целата ширина и чуда на светот. За некои од нас тоа може да биде музиката. За некои од нас тоа може да биде храната. За многумина од нас тоа може да биде литературата или пишувањето. И сите тие дел од многуте различни техники што ни дозволуваат да излеземе и да го погледнеме светот и да си го најдеме нашето место во него.
The goal of my Talk here is not to persuade the people in this room to embrace your xenophilia. My guess -- given that you're at a conference called TEDGlobal -- is that most of you are xenophiles, whether or not you use that term. My challenge instead is this. It's not enough to make the personal decision that you want a wider world. We have to figure out how to rewire the systems that we have. We have to fix our media. We have to fix the internet. We have to fix our education. We have to fix our immigration policy. We need to look at ways of creating serendipity, of making translation pervasive, and we need to find ways to embrace and celebrate these bridge figures. And we need to figure out how to cultivate xenophiles. That's what I'm trying to do. I need your help.
Целта на мојов говор тука не е да ги убедам луѓето во просторијава радосно да ја прифатите вашата ксенофилија. Претпоставувам -- со оглед на тоа што сте на конференција наречена ТЕДГлобал -- дека повеќето од вас се ксенофили, без разлика дали го користите тој термин или не. Наместо тоа, мојот предизвик е следниот. Не е доволно да се донесе лична одлука дека сакате поширок свет. Мора да најдеме начини како да ги преспоиме системите што ги имаме. Мораме да ги поправиме нашите медиуми. Мораме да го поправиме Интернетот. Мораме да го поправиме нашето образование. Мораме да ја поправиме нашата политика за имиграција. Мораме да ги разгледаме начините за креирање среќни случајности, за правење сеприсутно преведување, како и да најдеме начини да ги прегрнеме и славиме овие премостувачки фигури. И мораме да откриеме како да култивираме ксенофили. Тоа е она што јас се обидувам да го направам. Ми треба вашата помош.
(Applause)
(Аплауз)