I'm a teacher and a practitioner of civics in America. Now, I will kindly ask those of you who have just fallen asleep to please wake up. (Laughter) Why is it that the very word "civics" has such a soporific, even a narcoleptic effect on us? I think it's because the very word signifies something exceedingly virtuous, exceedingly important, and exceedingly boring. Well, I think it's the responsibility of people like us, people who show up for gatherings like this in person or online, in any way we can, to make civics sexy again, as sexy as it was during the American Revolution, as sexy as it was during the Civil Rights Movement. And I believe the way we make civics sexy again is to make explicitly about the teaching of power. The way we do that, I believe, is at the level of the city.
Професор сам и практичар грађанског васпитања у Америци. Е сад, љубазно бих замолио све који су управо заспали да се пробуде. (Смех) Зашто сам израз "грађанско васпитање" има тако омамљујући, па чак и успаљујући ефекат на нас? Мислим да је то зато што сам израз означава нешто крајње узвишено, крајње важно и крајње досадно. Е па, мислим да је одговорност на људима попут нас, људима који посећују овакве скупове уживо или путем интернета, на било који могући начин, да учине да грађанско васпитање поново постане секси, подједнако секси као током Америчке револуције, подједнако секси као током Покрета за грађанска права. И верујем да ће грађанско васпитање поново постати секси ако се фокусирамо на образовање о моћи. А то се може учинити, верујем, на нивоу града.
This is what I want to talk about today, and I want to start by defining some terms and then I want to describe the scale of the problem I think we face and then suggest the ways that I believe cities can be the seat of the solution. So let me start with some definitions. By civics, I simply mean the art of being a pro-social, problem-solving contributor in a self-governing community. Civics is the art of citizenship, what Bill Gates Sr. calls simply showing up for life, and it encompasses three things: a foundation of values, an understanding of the systems that make the world go round, and a set of skills that allow you to pursue goals and to have others join in that pursuit.
О томе желим данас да разговарам, и желим да почнем дефинисањем неких термина а потом ћу да опишем обим проблема са којим мислим да се суочавамо и затим предложим начине на које верујем да градови могу бити епицентар решења. Стога ми дозволите да почнем са неким дефиницијама. Под грађанским васпитањем просто подразумевам уметност про-друштвеног доприноса који решава проблеме у самоуправном друштву. Грађанско васпитање је уметност грађанства, што Бил Гејтс старији просто назива појављивање за живот, и обухвата три ствари: темељ вредности, разумевање система који покрећу свет и комплет вештина који вам дозвољава да се борите за циљеве и да мотивишете друге да вам се придруже у борби.
And that brings me to my definition of power, which is simply this: the capacity to make others do what you would have them do. It sounds menacing, doesn't it? We don't like to talk about power. We find it scary. We find it somehow evil. We feel uncomfortable naming it. In the culture and mythology of democracy, power resides with the people. Period. End of story. Any further inquiry not necessary and not really that welcome. Power has a negative moral valence. It sounds Machiavellian inherently. It seems inherently evil. But in fact power is no more inherently good or evil than fire or physics. It just is. And power governs how any form of government operates, whether a democracy or a dictatorship. And the problem we face today, here in America in particular, but all around the world, is that far too many people are profoundly illiterate in power — what it is, who has it, how it operates, how it flows, what part of it is visible, what part of it is not, why some people have it, why that's compounded. And as a result of this illiteracy, those few who do understand how power operates in civic life, those who understand how a bill becomes a law, yes, but also how a friendship becomes a subsidy, or how a bias becomes a policy, or how a slogan becomes a movement, the people who understand those things wield disproportionate influence, and they're perfectly happy to fill the vacuum created by the ignorance of the great majority.
И то ме доводи до моје дефиниције моћи, што је просто речено ово: могућност да натерате друге да ураде оно што бисте ви желели. Звучи претеће, зар не? Не волимо да причамо о моћи. Мислимо да је застрашујућа. Мислимо да је некако зла. Непријатно нам је да изговоримо ту реч. У култури и митологији демократије, моћ је у рукама народа. Тачка. Крај приче. Свако друго испитивање је непотребно и непожељно. Моћ има негативну моралну конотацију. Звучи макијавелијевски. Делује суштински зло. Али заправо моћ није ништа више у суштини зла и ли добра од ватре или физике. Она једноставно јесте. И моћ управља тиме како било који облик власти функционише, било да је демократија или диктатура. И проблем са којим се данас суочавамо, конкретно овде у САД, али и широм света, је то да је једноставно премало људи упознато са концептом моћи - шта је то, ко је има, како функционише, како тече, који део је видљив, који део није, зашто је неки људи имају, зашто је концентрисана. И као резултат ове неупознатости, она неколицина која разуме како моћ функционише у грађанском васпитању, која разуме како предлог закона постаје закон, да, али и како пријатељство постаје субвенција или како предрасуда постаје политика, или како слоган постаје покрет, људи који разумеју ове ствари поседују непропорционално велик утицај и савршено су срећни да попуне вакуум креиран незнањем велике већине.
This is why it is so fundamental for us right now to grab hold of this idea of power and to democratize it. One of the things that is so profoundly exciting and challenging about this moment is that as a result of this power illiteracy that is so pervasive, there is a concentration of knowledge, of understanding, of clout. I mean, think about it: How does a friendship become a subsidy? Seamlessly, when a senior government official decides to leave government and become a lobbyist for a private interest and convert his or her relationships into capital for their new masters. How does a bias become a policy? Insidiously, just the way that stop-and-frisk, for instance, became over time a bureaucratic numbers game. How does a slogan become a movement? Virally, in the way that the Tea Party, for instance, was able to take the "Don't Tread on Me" flag from the American Revolution, or how, on the other side, a band of activists could take a magazine headline, "Occupy Wall Street," and turn that into a global meme and movement. The thing is, though, most people aren't looking for and don't want to see these realities. So much of this ignorance, this civic illiteracy, is willful. There are some millennials, for instance, who think the whole business is just sordid. They don't want to have anything to do with politics. They'd rather just opt out and engage in volunteerism. There are some techies out there who believe that the cure-all for any power imbalance or power abuse is simply more data, more transparency. There are some on the left who think power resides only with corporations, and some on the right who think power resides only with government, each side blinded by their selective outrage. There are the naive who believe that good things just happen and the cynical who believe that bad things just happen, the fortunate and unfortunate alike who think that their lot is simply what they deserve rather than the eminently alterable result of a prior arrangement, an inherited allocation, of power.
Зато је неопходно да одмах сада зграбимо ову идеју моћи и демократизујемо је. Једна од ствари које су толико узбудљиве и изазовне код овог момента је да као резултат несвести о моћи који је толико прожимајућ, настаје концентрација знања, разумевања, утицаја. Мислим, размислите о овоме: како пријатељство постаје субвенција? Без стварања таласа, када виши државни званичник одлучи да напусти владу и постане лобиста за приватне интересе и претвори његове или њене односе у капитал за своје нове господаре. Како предрасуда постаје политика? Суптилно, баш као што је заустављање и претресање, на пример, временом постало бирократска игра бројевима. Како слоган постаје покрет? Вирално, на начин на који је конзервативни покрет "Чајанка", на пример, успео да присвоји заставу са крилатицом "Не гази ме" из Америчке револуције, или како је, на другој страни, група активиста могла да узме наслов часописа, "Окупирајмо Вол Стрит", и претвори га у глобални мим и покрет. Ствар је у томе, заправо, да већина људи не тражи и не жели да види ове реалности. Толико много незнања, грађанске неписмености, је својевољно. Неки млади људи, на пример, мисле да је цела ова тема одвратна. Неће да имају било шта са политиком. Радије би да буду ван свега тога и посвете се волонтерском раду. Постоје неки технолошки оријентисани људи који верују да је универзални лек за сваку неравнотежу и злоупотребу моћи просто већа количина података, већа транспарентност. Постоји левичари који мисле да монопол на моћ држе корпорације, и десничари који мисле да монопол на моћ држи влада, свака страна заслепљена је селективном констернираношћу. Постоје наивни који верују да се добре ствари просто дешавају и циници који верују да се лоше ствари просто дешавају, срећници и несрећници који верују да просто добијају то што заслужују а не резултат процеса на који могу да утичу, резултат претходног договора, наслеђене алокације моћи.
As a result of all of this creeping fatalism in public life, we here, particularly in America today, have depressingly low levels of civic knowledge, civic engagement, participation, awareness. The whole business of politics has been effectively subcontracted out to a band of professionals, money people, outreach people, message people, research people. The rest of us are meant to feel like amateurs in the sense of suckers. We become demotivated to learn more about how things work. We begin to opt out.
Као резултат овог фатализма који се увукао у јавни живот, ми овде, пре свега данас у САД, имамо депримирајуће низак ниво знања о грађанском васпитању, грађанске активности, учешћа, свести. Цео тај посао око политике је ефективно делегиран групи професионалаца, богатима, људима са контактима у заједници, људима који се баве порукама и истраживањима. Ми остали треба да се осетимо као аматери, као наивчине. Губимо мотивацију да сазнамо више о томе како процес функционише. Престајемо да се ангажујемо.
Well, this problem, this challenge, is a thing that we must now confront, and I believe that when you have this kind of disengagement, this willful ignorance, it becomes both a cause and a consequence of this concentration of opportunity of wealth and clout that I was describing a moment ago, this profound civic inequality. This is why it is so important in our time right now to reimagine civics as the teaching of power. Perhaps it's never been more important at any time in our lifetimes. If people don't learn power, people don't wake up, and if they don't wake up, they get left out.
Овај проблем, овај изазов, је нешто са чиме морамо да се сада суочимо и верујем да када постоји овај ниво неангажовања, свесног незнања, то постаје и узрок и последица ове концентрације прилика за богатство и утицај коју сам пре минут описивао, значајна грађанска неједнакост. Зато је управо сада у наше доба важно да претворимо идеју грађанског васпитања у учење о моћи. Ово је можда битније него икада пре у нашем животу. Ако људи не науче моћ, они се неће пробудити. А ако се не пробуде, биће изостављени.
Now, part of the art of practicing power means being awake and having a voice, but it also is about having an arena where you can plausibly practice deciding. All of civics boils down to the simple question of who decides, and you have to play that out in a place, in an arena.
Е сад, део уметности практиковања моћи значи бити будан и имати глас, али исто тако значи имати арену у којој имате могућност доношења одлука. Цео концепт грађанског васпитања се своди на једноставно питање тога ко доноси одлуку, и то морате да одиграте на неком месту, у арени.
And this brings me to the third point that I want to make today, which is simply that there is no better arena in our time for the practicing of power than the city. Think about the city where you live, where you're from. Think about a problem in the common life of your city. It can be something small, like where a street lamp should go, or something medium like which library should have its hours extended or cut, or maybe something bigger, like whether a dilapidated waterfront should be turned into a highway or a greenway, or whether all the businesses in your town should be required to pay a living wage. Think about the change that you want in your city, and then think about how you would get it, how you would make it happen. Take an inventory of all the forms of power that are at play in your city's situation: money, of course, people, yes, ideas, information, misinformation, the threat of force, the force of norms. All of these form of power are at play. Now think about how you would activate or perhaps neutralize these various forms of power.
То ме доводи до треће ставке о којој желим данас да причам, а то је да не постоји боља арена данашњег доба за вежбање моћи од града. Размислите о граду где живите, одакле сте. Размислите о проблему из свакодневног живота вашег града. То може бити нешто мало, попут места где би требало поставити улично осветљење, или нешто средње попут продуживања или скраћивања радног времена локалних библиотека, или нешто веће, попут одлуке да ли би требало запуштену обалу претворити у аутопут или шеталиште, или да ли би све фирме у вашем граду морале да подигну минималну плату на ниво просечних животних трошкова. Размислите о промени коју желите у свом граду, потом размислите о томе како ћете то постићи, како ћете учинити да се то деси. Попишите све облике моћи које утичу на вашу ситуацију: новац, наравно, људи, да, идеје, информације, дезинформације, претња силом, сила норми. Сви ови облици моћи су у игри. Сад размислите како бисте активирали или можда неутралисали ове разне облике моћи.
This is not some Game of Thrones empire-level set of questions. These are questions that play out in every single place on the planet. I'll just tell you quickly about two stories drawn from recent headlines. In Boulder, Colorado, voters not too long ago approved a process to replace the private power company, literally the power company, the electric company Xcel, with a publicly owned utility that would forego profits and attend far more to climate change. Well, Xcel fought back, and Xcel has now put in play a ballot measure that would undermine or undo this municipalization. And so the citizen activists in Boulder who have been pushing this now literally have to fight the power in order to fight for power. In Tuscaloosa, at the University of Alabama, there's an organization on campus called, kind of menacingly, the Machine, and it draws from largely white sororities and fraternities on campus, and for decades, the Machine has dominated student government elections. Well now, recently, the Machine has started to get involved in actual city politics, and they've engineered the election of a former Machine member, a young, pro-business recent graduate to the Tuscaloosa city school board. Now, as I say, these are just two examples drawn almost at random from the headlines. Every day, there are thousands more like them. And you may like or dislike the efforts I'm describing here in Boulder or in Tuscaloosa, but you cannot help but admire the power literacy of the players involved, their skill. You cannot help but reckon with and recognize the command they have of the elemental questions of civic power — what objective, what strategy, what tactics, what is the terrain, who are your enemies, who are your allies?
Ово нису питања у маниру Игре Престола која се постављају на нивоу царства. Ово су питања која се постављају на сваком месту на планети. На брзину ћу вам испричати две приче из недавних наслова. У Болдеру, Колорадо, не тако давно, гласачи су одобрили процес замене приватне компаније за снабдевање струјом, буквално компаније за снабдевање струјом, електричне компаније Ексел, јавним предузећем која би се одрекла профита и тако би било много више обзира о климатској промени. Па, Ексел им се супротставио, и Ексел је покренуо референдум који би поткопао или поништио ову муниципализацију. И тако грађански активисти у Болдеру који су покренули ову иницијативу сада буквално морају да се боре против моћи да би се борили за моћ. У Таскалузи, на Универзитету Алабаме, у студентском насељу има организација названа, у неку руку претеће, Машина, и подршку јој пружају претежно белачка сестринства и братства универзитетског насеља, и деценијама Машина је доминирала изборима за студентско управљачко тело. Е па сад, недавно је Машина почела да се уплиће у градску политику, и издејствовали су да буде изабран бивши члан Машине, млади, пословно оријентисан дипломац за место у Таскалузином градском одбору за школу. Сад, као што рекох, ово су само два примера насумично извучена из наслова. Сваког дана постоји хиљаде оваквих примера. Можда одобравате или не одобравате акције које сам овде описао у Болдеру или Таскалузи, али не можете а да се не дивите свести о моћи коју имају актери ових догађаја, њиховој вештини. Не можете а да не признате како су савладали елементарна питања грађанске моћи - који је циљ, која стратегија, која тактика, какав је терен, ко су нам непријатељи, ко су нам савезници?
Now I want you to return to thinking about that problem or that opportunity or that challenge in your city, and the thing it was that you want to fix or create in your city, and ask yourself, do you have command of these elemental questions of power? Could you put into practice effectively what it is that you know? This is the challenge and the opportunity for us.
Сад бих да се вратимо на размишљање о том проблему или тој прилици или том изазову у вашем граду, и ствари коју желите да поправите или направите у свом граду, и упитајте се, да ли сте савладали ова елементарна питања моћи? Да ли бисте могли да практично примените то што знате? Ово је наш изазов и прилика.
We live in a time right now where in spite of globalization or perhaps because of globalization, all citizenship is ever more resonantly, powerfully local. Indeed, power in our time is flowing ever faster to the city. Here in the United States, the national government has tied itself up in partisan knots. Civic imagination and innovation and creativity are emerging from local ecosystems now and radiating outward, and this great innovation, this great wave of localism that's now arriving, and you see it in how people eat and work and share and buy and move and live their everyday lives, this isn't some precious parochialism, this isn't some retreat into insularity, no. This is emergent. The localism of our time is networked powerfully. And so, for instance, consider the ways that strategies for making cities more bike-friendly have spread so rapidly from Copenhagen to New York to Austin to Boston to Seattle. Think about how experiments in participatory budgeting, where everyday citizens get a chance to allocate and decide upon the allocation of city funds. Those experiments have spread from Porto Alegre, Brazil to here in New York City, to the wards of Chicago. Migrant workers from Rome to Los Angeles and many cities between are now organizing to stage strikes to remind the people who live in their cities what a day without immigrants would look like. In China, all across that country, members of the New Citizens' Movement are beginning to activate and organize to fight official corruption and graft, and they're drawing the ire of officials there, but they're also drawing the attention of anti-corruption activists all around the world. In Seattle, where I'm from, we've become part of a great global array of cities that are now working together bypassing government altogether, national government altogether, in order to try to meet the carbon reduction goals of the Kyoto Protocol. All of these citizens, united, are forming a web, a great archipelago of power that allows us to bypass brokenness and monopolies of control.
Живимо у добу где упркос глобализацији или можда управо захваљујући глобализацији сво грађанство је као никад више моћно на локалном нивоу. Заиста, моћ у наше време се слива све брже у градове. Овде у САД, државна власт је паралисана поделама по партијској линији. Грађанска машта и иновација и креативност извиру сада из локалног екосистема и пресипају се у свим смеровима, и ова велика иновација, овај велики талас локализма управо стиже, и видите га у начину на који људи једу и раде и деле и купују и крећу се и живе у својој свакодневници, то није неки драгоцени парохијализам, није неко повлачење у изолацију, не. То је идеја у успону. Локализам нашег доба је моћно умрежен. И тако, на пример, размотрите начине на које су се стратегије адаптирања градова да буду више пријатељски настројени према бициклистима тако брзо рашириле од Копенхагена преко Њујорка, Остина и Бостона до Сијетла. Размислите о експериментима о партиципацији у буџетирању, где обични грађани имају прилику да доделе и одлуче о расподели средстава у градском буџету. Ти експрименти су се раширили од Порто Алегра у Бразилу до овде у Њујорку, до округа у Чикагу. Мигрантни радници од Рима до Лос Анђелеса и многих градова између сада се припремају за штрајкове да би подсетили људе који живе у својим градовима како би изгледао дан без имиграната. У Кини, широм земље, чланови Покрета нових грађана почињу да се активирају и организују у борби против локалне корупције и мисапропријације средстава и изазивају гнев локалних функционера, али такође привлаче пажњу антикорупцијских активиста широм света. У Сијетлу, одакле сам, ми смо постали део велике глобалне листе градова који раде заједно потпуно заобилазећи власт, потпуно заобилазећи националну власт, како би постигли циљеве смањења емисије штетних гасова Протокола из Кјота. Сви ови грађани, уједињени, формирају мрежу, велики архипелаг моћи који нам дозвољава да заобиђемо покварени систем и монополе контроле.
And our task now is to accelerate this work. Our task now is to bring more and more people into the fold of this work. That's why my organization, Citizen University, has undertaken a project now to create an everyman's curriculum in civic power. And this curriculum starts with this triad that I described earlier of values, systems and skills. And what I'd like to do is to invite all of you to help create this curriculum with the stories and the experiences and the challenges that each of you lives and faces, to create something powerfully collective. And I want to invite you in particular to try a simple exercise drawn from the early frameworks of this curriculum. I want you to write a narrative, a narrative from the future of your city, and you can date it, set it out one year from now, five years from now, a decade from now, a generation from now, and write it as a case study looking back, looking back at the change that you wanted in your city, looking back at the cause that you were championing, and describing the ways that that change and that cause came, in fact, to succeed. Describe the values of your fellow citizens that you activated, and the sense of moral purpose that you were able to stir. Recount all the different ways that you engaged the systems of government, of the marketplace, of social institutions, of faith organizations, of the media. Catalog all the skills you had to deploy, how to negotiate, how to advocate, how to frame issues, how to navigate diversity in conflict, all those skills that enabled you to bring folks on board and to overcome resistance. What you'll be doing when you write that narrative is you'll be discovering how to read power, and in the process, how to write power. So share what you write, do you what you write, and then share what you do. I invite you to literally share the narratives that you create on our Facebook page for Citizen University. But even beyond that, it's in the conversations that we have today all around the world in the simultaneous gatherings that are happening on this topic at this moment, and to think about how we can become one another's teachers and students in power. If we do that, then together we can make civics sexy again. Together, we can democratize democracy and make it safe again for amateurs. Together, we can create a great network of city that will be the most powerful collective laboratory for self-government this planet has ever seen. We have the power to do that.
И наш задатак је да убрзамо овај посао. Наш задатак је да доведемо све више и више људи у овај посао. Зато је моја организација, Грађански универзитет, покренула пројекат да направи универзални предмет грађанске моћи. Предмет почиње овом тријадом коју сам раније описао - вредности, системи и вештине. Волео бих да позовем све вас да помогнете да се састави овај предмет са причама и искуствима и изазовима са којима свако од вас живи и са којима се суочава како би колективно створили нешто моћно. Нарочито желим да вас позовем да пробате једноставну вежбу састављену у раним нацртима овог предмета. Хоћу да напишете наратив, наратив из будућности вашег града, и можете ставити датум, ставите годину дана од сада, пет година од сада, деценију од сада, генерацију од сада, и напишите је као студију случаја са освртом уназад, освртом на прошле промене које сте желели у свом граду, освртом на циљ који сте гурали, и са описом начина на које су та промена и тај циљ заправо постигнути. Опишите вредности ваших суграђана које сте активирали и осећај моралне сврхе који сте успели да усковитлате. Набројте све различите начине на које сте бити у контакту са системима власти, трговцима, социјалним институцијама, верским институцијама, медијима. Попишите све вештине које сте морали да употребите, како да преговарате, како да заступате, како да уоквирите проблеме, како да маневришете разноврсношћу у конфликту, све вештине које су вам омогућиле да придобијете људе и савладате отпор. Када будете писали тај наратив откриваћете како да читате моћ, и у процесу, како да пишете моћ. Стога делите то што пишете, радите то што пишете, и потом делите то што радите. Позивам вас да буквално делите наративе које креирате на нашој страни за Грађански универзитет. Али чак и даље од тога, она је у разговорима које водимо данас широм света у симултаним окупљањима која се на ову тему одржавају овог момента широм света, и о томе да размислимо како можемо постати једни другима учитељи и ученици моћи. Ако то урадимо, онда заједно можемо учинити да грађанско васпитање поново постане секси. Заједно можемо демократизовати демократију и направити је поново безбедном за аматере. Заједно можемо направити велику мрежу градова која ће бити најмоћнија колективна лабораторија самоуправљања коју је ова планета видела. Ми имамо моћ да то урадимо.
Thank you very much.
Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)