So I'm a woman with chronic schizophrenia. I've spent hundreds of days in psychiatric hospitals. I might have ended up spending most of my life on the back ward of a hospital, but that isn't how my life turned out. In fact, I've managed to stay clear of hospitals for almost three decades, perhaps my proudest accomplishment. That's not to say that I've remained clear of all psychiatric struggles. After I graduated from the Yale Law School and got my first law job, my New Haven analyst, Dr. White, announced to me that he was going to close his practice in three months, several years before I had planned to leave New Haven. White had been enormously helpful to me, and the thought of his leaving shattered me.
Значи, јас сум жена со хронична шизофренија. Имам поминато стотици денови во психијатриски болници. Можев да завршам поминувајќи најголем дел од мојот живот во некое болничко одделение, но мојот живот не се одвиваше така. Всушност, успеав да не стапнам во болница речиси три декади. Најверојатно, остварување на кое сум најгорда. Тоа не значи дека повеќе немам никакви психијатриски потешкотии. Откако дипломирав на Правниот факултет на Јеил и откако за првпат се вработив како правник, мојот аналитичар од Њу Хевн, д-р Вајт, ми најави дека ќе ја затвора ординацијата во рок од 3 месеца, неколку години пред моето планирано заминување од Њу Хевн. Вајт ми беше од огромна помош и помислата дека ќе си оди ме скрши.
My best friend Steve, sensing that something was terribly wrong, flew out to New Haven to be with me. Now I'm going to quote from some of my writings: "I opened the door to my studio apartment. Steve would later tell me that, for all the times he had seen me psychotic, nothing could have prepared him for what he saw that day. For a week or more, I had barely eaten. I was gaunt. I walked as though my legs were wooden. My face looked and felt like a mask. I had closed all the curtains in the apartment, so in the middle of the day the apartment was in near total darkness. The air was fetid, the room a shambles. Steve, both a lawyer and a psychologist, has treated many patients with severe mental illness, and to this day he'll say I was as bad as any he had ever seen. 'Hi,' I said, and then I returned to the couch, where I sat in silence for several moments. 'Thank you for coming, Steve. Crumbling world, word, voice. Tell the clocks to stop. Time is. Time has come.' 'White is leaving,' Steve said somberly. 'I'm being pushed into a grave. The situation is grave,' I moan. 'Gravity is pulling me down. I'm scared. Tell them to get away.'"
Мојот најдобар пријател Стив, чувствувајќи дека нешто ептен не чини, полета кон Њу Хевн за да биде со мене. Сега ќе цитирам нешто од моите записи: „Ја отворив вратата од мојот стан. Стив подоцна ми кажа дека ниту една од моите претходни психотични епизоди, не можела да го подготви за она што го видел тој ден. Цела недела или повеќе едвај имав јадено. Бев грозна. Одев како со дрвени нозе. Лицето ми изгледаше и го чувствував како маска. Го запердив целиот стан, па така среде бел ден, станот беше во речиси потполн мрак. Воздухот беше засмрден, собата во хаос. Стив, кој е адвокат и психолог, имаше третирано многу пациенти со тешка ментална болест, а до овој ден, рече, јас бев најлошото што некогаш го видел. „Здраво“, реков. И се вратив на каучот, каде некое време седев молчејќи. „Ти благодарам што дојде, Стив. Се распаѓа светот, зборот, гласот. Кажи им на часовниците да запрат. Време е. Дојде времето.“ „Вајт си заминува“, изусти тмурно Стив. „Турната сум во гроб. Ситуацијата е гроб“, се жалев. „Гравитацијата ме влече надолу. Уплашена сум. Кажи им да си одат.“
As a young woman, I was in a psychiatric hospital on three different occasions for lengthy periods. My doctors diagnosed me with chronic schizophrenia, and gave me a prognosis of "grave." That is, at best, I was expected to live in a board and care, and work at menial jobs. Fortunately, I did not actually enact that grave prognosis. Instead, I'm a chaired Professor of Law, Psychology and Psychiatry at the USC Gould School of Law, I have many close friends and I have a beloved husband, Will, who's here with us today.
Додека бев млада, бев сместена во психијатриска болница во три наврати, на подолги периоди. Моите лекари ме дијагностицираа со хронична шизофренија и ми ја дадоа прогнозата „сериозно.“ Значи, во најдобар случај, се очекуваше да живеам во дом и да работам ниско-платени работи. За среќа, реално, не ме снајде таа сериозна прогноза. Наместо тоа, јас сум редовен професор по право, психологија и психијатрија на Универзитетот на Северна Каролина на Гоулд Правниот Факултет, имам многу блиски пријатели и имам еден сакан сопруг, Вил, кој е со нас овде денеска.
(Applause) Thank you. He's definitely the star of my show.
(Аплауз) Ви благодарам. Тој е дефинитивно ѕвездата на моето шоу.
I'd like to share with you how that happened, and also describe my experience of being psychotic. I hasten to add that it's my experience, because everyone becomes psychotic in his or her own way.
Сакам со вас да споделам како се случи тоа и исто така да ви го опишам моето психотично дожиување. Побрзав да кажам дека е мое доживување, бидејќи секој станува психотичен на свој начин.
Let's start with the definition of schizophrenia. Schizophrenia is a brain disease. Its defining feature is psychosis, or being out of touch with reality. Delusions and hallucinations are hallmarks of the illness. Delusions are fixed and false beliefs that aren't responsive to evidence, and hallucinations are false sensory experiences. For example, when I'm psychotic I often have the delusion that I've killed hundreds of thousands of people with my thoughts. I sometimes have the idea that nuclear explosions are about to be set off in my brain. Occasionally, I have hallucinations, like one time I turned around and saw a man with a raised knife. Imagine having a nightmare while you're awake.
Да започнеме со дефиницијата за шизофренија. Шизофренијата е болест на мозокот. Нејзина основна карактеристика е психозата т.е. тоа што не сте во контакт со реалноста. Заблудите и халуцинациите се обележја на оваа болест. Заблудите се фиксирани и погрешни верувања кои што не реагираат на докази, а халуцинации се лажни сензорни доживувања. На пример, кога сум психотична често ја имам заблудата дека сум убила стотици илјади луѓе со моите мисли. Понекогаш ја имам идејата дека ќе се случат нуклеарни експлозии во мојот мозок. Во некои прилики, имам халуцинации, еднаш се завртев наоколу и видов човек со кренат нож. Замислете си дека имате кошмар додека сте будни.
Often, speech and thinking become disorganized to the point of incoherence. Loose associations involves putting together words that may sound a lot alike but don't make sense, and if the words get jumbled up enough, it's called "word salad." Contrary to what many people think, schizophrenia is not the same as multiple personality disorder or split personality. The schizophrenic mind is not split, but shattered.
Често, говорот и мислењето стануваат дезорганизирани до точка на неразбирливост. Под лабави асоцијации се подразбира поврзување зборови коишто можеби се слични но немаат смисла и ако зборовите доволно се измешаат, тоа се нарекува „салата од зборови.“ Во спротивност од она што мислат многу луѓе, шизофренијата не е исто што и растројство на повеќекратни личности или подвоена личност. Шизофреничниот ум не е поделен, туку скршен на парчиња.
Everyone has seen a street person, unkempt, probably ill-fed, standing outside of an office building muttering to himself or shouting. This person is likely to have some form of schizophrenia. But schizophrenia presents itself across a wide array of socioeconomic status, and there are people with the illness who are full-time professionals with major responsibilities. Several years ago, I decided to write down my experiences and my personal journey, and I want to share some more of that story with you today to convey the inside view.
Секој има видено бездомник, запуштен, веројатно слабо нахранет, како стои пред деловна зграда и си мрмори сам на себе или вика. Оваа личност веројатно има некоја форма на шизофренија. Но шизофренијата се јавува низ широкиот спектар од социоекономскиот статус и има луѓе кои се со оваа болест, а се професионалци со полно работно време и големи одговорности. Пред неколку години, одлучив да го запишам моето доживување и мое лично патување и денеска сакам со вас да споделам нешто повеќе од таа приказна за да ви го пренесам погледот одвнатре.
So the following episode happened the seventh week of my first semester of my first year at Yale Law School. Quoting from my writings: "My two classmates, Rebel and Val, and I had made the date to meet in the law school library on Friday night to work on our memo assignment together. But we didn't get far before I was talking in ways that made no sense.
Следнава епизода се случи во седмата недела од мојот прв семестар од мојата прва година на Јеил на Правниот факултет. Цитирам од моите записи: „Моите двајца колеги, Ребел и Вал и јас се договоривме да се сретнеме во библиотеката на Правниот факултет во петок навечер за да работиме заедно на меморандумската задача. Но не стигнавме многу далеку кога јас почнав да зборувам бесмислено.
'Memos are visitations,' I informed them. 'They make certain points. The point is on your head. Pat used to say that. Have you killed you anyone?' Rebel and Val looked at me as if they or I had been splashed in the face with cold water. 'What are you talking about, Elyn?' 'Oh, you know, the usual. Who's what, what's who, heaven and hell. Let's go out on the roof. It's a flat surface. It's safe.' Rebel and Val followed and they asked what had gotten into me. 'This is the real me,' I announced, waving my arms above my head. And then, late on a Friday night, on the roof of the Yale Law School, I began to sing, and not quietly either. 'Come to the Florida sunshine bush. Do you want to dance?' 'Are you on drugs?' one asked. 'Are you high?' 'High? Me? No way, no drugs. Come to the Florida sunshine bush, where there are lemons, where they make demons.' 'You're frightening me,' one of them said, and Rebel and Val headed back into the library. I shrugged and followed them.
’Меморандумите се посети,‘ Ги информирав. ’Тие имаат одредена поента. Поентата е на твојата глава. Пет велеше така. Некој те имаш ли убиено?‘ Ребел и Вал ме погледнаа како на нив или на мене да ми беше фрлена ладна вода во лицето. 'За што зборуваш, Елин?' 'Оф, знаете, како и обично. Кој е што, што е кој, рај и пекол. Ајде да се качиме на кровот. Рамна површина е. Безбедно е.' Ребел и Вал ме следеа и се прашуваа што навлегло во мене. ’Ова сум вистинската јас,‘ изјавив, мавтајќи со рацете над глава. И потоа, доцна во една петочна ноќ, на кровот од Правниот Факултет на Јеил, почнав да пеам и притоа не беше тивко. 'Дојди до сончевите грмушки на Флорида. Сакаш да играш?' 'На дрога си?' еден праша. 'Надувана си?' 'Надувана? Јас? Нема шанси, без дрога. Дојди до сончевите грмушки на Флорида, каде има лимони, каде што прават демони.' 'Ме плашиш,' еден од нив рече, а Ребел и Вал се вратија во библиотеката. Згрчив раменици и тргнав по нив.
Back inside, I asked my classmates if they were having the same experience of words jumping around our cases as I was. 'I think someone's infiltrated my copies of the cases,' I said. 'We've got to case the joint. I don't believe in joints, but they do hold your body together.'" -- It's an example of loose associations. -- "Eventually I made my way back to my dorm room, and once there, I couldn't settle down. My head was too full of noise, too full of orange trees and law memos I could not write and mass murders I knew I would be responsible for. Sitting on my bed, I rocked back and forth, moaning in fear and isolation." This episode led to my first hospitalization in America. I had two earlier in England.
Таму внатре, ги прашав моите колеги дали ги имале истите доживувања, зборовите да им скокаат наоколу како во мојот случај. 'Мислам дека некој ги инфилтрирал моите копии од случаите,' реков. 'Мораме да го затвориме зглобот. Не верувам во зглобови, но сепак тие ти го држат телото во целина."' -- Ова е пример за лабави асоцијации -- „Конечно се вратив назад во мојата спална соба, и кога стигнав, не можев да се смирам. Главата ми беше преполна со бучава, преполна со портокалови дрвја, правни меморандуми кои не можев да ги напишам и масовни убиства за кои знаев дека јас ќе бидам одговорна. Седејќи на креветот, се нишав напред-назад, мрморејќи во страв и изолација.“ Оваа епизода доведе до мојата прва хоспитализација во Америка. Имав две претходно во Англија.
Continuing with the writings: "The next morning I went to my professor's office to ask for an extension on the memo assignment, and I began gibbering unintelligably as I had the night before, and he eventually brought me to the emergency room. Once there, someone I'll just call 'The Doctor' and his whole team of goons swooped down, lifted me high into the air, and slammed me down on a metal bed with such force that I saw stars. Then they strapped my legs and arms to the metal bed with thick leather straps. A sound came out of my mouth that I'd never heard before: half groan, half scream, barely human and pure terror. Then the sound came again, forced from somewhere deep inside my belly and scraping my throat raw." This incident resulted in my involuntary hospitalization. One of the reasons the doctors gave for hospitalizing me against my will was that I was "gravely disabled." To support this view, they wrote in my chart that I was unable to do my Yale Law School homework. I wondered what that meant about much of the rest of New Haven. (Laughter)
Продолжувам со записите: „Следното утро отидов до канцеларијата на мојот професор за да го замолам да ми даде уште време за меморандумската задача, и започнав да мрморам неразбирливо како и претходната вечер и најпосле тој ме однесе до собата за итни случаи. Откако пристигнав таму, некој кој ќе го викам само ’докторот‘ и неговиот цел тим на силеџии навалија, ме кренаа во воздух и ме треснаа на еден метален кревет со толкава јачина што видов ѕвезди. Потоа ми ги врзаа нозете и рацете за металниот кревет со дебели кожни ремени. Од мојата уста излезе еден звук кој никогаш го немав слушнато претходно: нешто помеѓу стенкање и врискање, едвај човечко и чист ужас. Потоа звукот се врати пак, излегуваше некаде длабоко од мојот стомак и силно ми го стругаше грлото.“ Овој инцидент резултираше во хоспитализација против моја волја. Една од причините која ја понудија докторите за моето хоспитализирање против моја волја беше дека јас сум „сериозно онеспособена.“ За да го поткрепат ова гледиште, во мојот график запишаа дека сум неспособна да си ја извршувам домашната задача. Се прашував што значи тоа во остатокот од мојот престој во Њу Хевн. (Смеа)
During the next year, I would spend five months in a psychiatric hospital. At times, I spent up to 20 hours in mechanical restraints, arms tied, arms and legs tied down, arms and legs tied down with a net tied tightly across my chest. I never struck anyone. I never harmed anyone. I never made any direct threats. If you've never been restrained yourself, you may have a benign image of the experience. There's nothing benign about it.
Следната година, поминувам пет месеци во психијатриска болница. Понекогаш, поминував се до 20 часа во механички пранги, рацете врзани, рацете и нозете врзани, рацете и нозете врзани со мрежа цврсто врзана околу моите гради. Никогаш не удрив никого. Никогаш не повредив некого. Никогаш не се заканив директно. Доколку никогаш не сте биле врзани, можеби имате една многу безопасна слика за искуството. Тоа воопшто не е безопасно.
Every week in the United States, it's been estimated that one to three people die in restraints. They strangle, they aspirate their vomit, they suffocate, they have a heart attack. It's unclear whether using mechanical restraints is actually saving lives or costing lives. While I was preparing to write my student note for the Yale Law Journal on mechanical restraints, I consulted an eminent law professor who was also a psychiatrist, and said surely he would agree that restraints must be degrading, painful and frightening. He looked at me in a knowing way, and said, "Elyn, you don't really understand: These people are psychotic. They're different from me and you. They wouldn't experience restraints as we would." I didn't have the courage to tell him in that moment that, no, we're not that different from him. We don't like to be strapped down to a bed and left to suffer for hours any more than he would. In fact, until very recently, and I'm sure some people still hold it as a view, that restraints help psychiatric patients feel safe. I've never met a psychiatric patient who agreed with that view. Today, I'd like to say I'm very pro-psychiatry but very anti-force. I don't think force is effective as treatment, and I think using force is a terrible thing to do to another person with a terrible illness.
Секоја недела во САД, се проценува дека еден до тројца луѓе умираат во пранги. Тие се дават, ги вдишуваат повраќаниците, се гушат, имаат срцеви удари. Не е јасно дали користењето на механички ограничувања всушност спасува или одзема животи. Додека се подготвував да напишам статија за Правниот весник на Јеил во врска со механичките ограничувања, се консултирав со еден еминентен професор по Право кој воедно беше и психијатар, и рече дека потполно се согласува дека ограничувањата се деградирачки, болни и застрашувачки. Ме погледна на еден познат начин и рече: „Елин, ми се чини дека не разбираш: Овие луѓе се психотични. Тие се поразлични од мене и тебе. Тие не ги доживуваат ограничувањата како нас.“ Немав храброст во тој момент да му кажам не, ние не сме толку различни од него. Не сакаме да нè врзуваат за кревет и да не оставаат да страдаме со часови исто како што и тој не би сакал. Всушност, до многу неодамна, и сигурна сум дека некои луѓе сеуште веруваат во ова гледиште, дека ограничувањата им помагаат на психијатриските пациенти да се чувствуваат безбедно. Никогаш не сум сретнала психијатриски пациент којшто се согласува со ова гледиште. Денес, сакам да кажам дека сум многу ЗА психијатрија, но ПРОТИВ употреба на сила. Сметам дека силата не е ефикасна како третман и мислам дека употребата на сила е нешто ужасно што можете да и го направите на една личност со ужасна болест.
Eventually, I came to Los Angeles to teach at the University of Southern California Law School. For years, I had resisted medication, making many, many efforts to get off. I felt that if I could manage without medication, I could prove that, after all, I wasn't really mentally ill, it was some terrible mistake. My motto was the less medicine, the less defective. My L.A. analyst, Dr. Kaplan, was urging me just to stay on medication and get on with my life, but I decided I wanted to make one last college try to get off. Quoting from the text: "I started the reduction of my meds, and within a short time I began feeling the effects. After returning from a trip to Oxford, I marched into Kaplan's office, headed straight for the corner, crouched down, covered my face, and began shaking. All around me I sensed evil beings poised with daggers. They'd slice me up in thin slices or make me swallow hot coals. Kaplan would later describe me as 'writhing in agony.' Even in this state, what he accurately described as acutely and forwardly psychotic, I refused to take more medication. The mission is not yet complete.
Конечно, дојдов во Лос Анџелес за да предавам на Универзитетот на Јужна Калифорнија на Правниот Факултет Со години ги одбивав лекарствата, правејќи многу, многу обиди да ги избегнам. Чувствував дека ако можам да успеам без лекарства, ќе можам да докажам дека после сè не сум ментално болна, тоа беше катастрофална грешка. Моето мото беше помалку лекови, помалку дефектност. Мојот аналитичар од Л.А., Др. Каплан, ме поттикнуваше едноставно да ги земам лековите и да продолжам со животот, но јас одлучив дека сакам уште еднаш да се обидам да ги оставам. Цитирам од текстот: „Започнав со намалување на лекарствата и за кратко време започнав да ги чувствувам ефектите. Откако се вратив од патување во Оксфорд, одлетав во канцеларијата на Каплан, отидов право во ќошот, клекнав долу, си го покрив лицето и почнав да се тресам. Насекаде околу мене имаше злобни суштества со накострешени боцки. Или ќе ме исечат на мали парчиња или ќе ме натераат да јадам врел јаглен. Каплан подоцна рече дека сум се ’превиткувала од агонија.‘ Дури и во оваа состојба, којашто тој прецизно ја опиша како акутно и напредно психотична, одбив да земам повеќе лекарства. Мисијата сеуште не е завршена.
Immediately after the appointment with Kaplan, I went to see Dr. Marder, a schizophrenia expert who was following me for medication side effects. He was under the impression that I had a mild psychotic illness. Once in his office, I sat on his couch, folded over, and began muttering. 'Head explosions and people trying to kill. Is it okay if I totally trash your office?' 'You need to leave if you think you're going to do that,' said Marder. 'Okay. Small. Fire on ice. Tell them not to kill me. Tell them not to kill me. What have I done wrong? Hundreds of thousands with thoughts, interdiction.' 'Elyn, do you feel like you're dangerous to yourself or others? I think you need to be in the hospital. I could get you admitted right away, and the whole thing could be very discrete.' 'Ha, ha, ha. You're offering to put me in hospitals? Hospitals are bad, they're mad, they're sad. One must stay away. I'm God, or I used to be.'" At that point in the text, where I said "I'm God, or I used to be," my husband made a marginal note. He said, "Did you quit or were you fired?" (Laughter) "'I give life and I take it away. Forgive me, for I know not what I do.'
Веднаш после средбата со Каплан, отидов да се видам со Др.Мардер, експерт за шизофренија којшто беше задолжен за нус појавите од лекарствата. Тој имаше впечаток дека имам блага психотична болест. Еднаш во неговата канцеларија, седнав на неговиот кауч, се свиткав, и почнав да мрморам. ’Експлозии на глави и луѓе се обидуваат да убијат. Ќе биде ли во ред ако ви ја направам лом канцеларијата?‘ ’Треба да си заминеш ако сметаш дека ќе го направиш тоа,‘ рече Мардер. ’Во ред. Малку. Пламен на мраз. Кажи им да не ме убиваат. Кажи им да не ме убиваат. Што сум згрешила? Стотици илјадници со мисли, пресек.‘ ’Елин, дали сметаш дека си опасна за себе или за другите? Мислам дека треба да бидеш во болница. Можам да те испратам веднаш и целата работа може да биде многу дискретна.‘ ’Ха, ха, ха. Ми нудиш да ме ставиш во болници? Болниците се лоши, тие се луди, тие се тажни. Треба да си подалеку од нив. Јас сум Бог, или порано бев.‘“ Во тој дел од текстот, каде реков „Јас сум Бог, или порано бев,“ маж ми додаде една фуснота. Рече, „Даде отказ или те отпуштија?“ (Смеа) „’Давам живот и го одземам истиот. Прости ми, бидејќи не знам што правам.‘
Eventually, I broke down in front of friends, and everybody convinced me to take more medication. I could no longer deny the truth, and I could not change it. The wall that kept me, Elyn, Professor Saks, separate from that insane woman hospitalized years past, lay smashed and in ruins."
Конечно, потлекнав пред пријателите и сите ме убедија да земам повеќе лекарства. Повеќе не можев да ја негирам вистината и не можев да ја променам. Ѕидот кој што ме дели мене, Елин, професор Сакс, од онаа луда жена хоспитализирана со години во минатото е срушен.“
Everything about this illness says I shouldn't be here, but I am. And I am, I think, for three reasons: First, I've had excellent treatment. Four- to five-day-a-week psychoanalytic psychotherapy for decades and continuing, and excellent psychopharmacology. Second, I have many close family members and friends who know me and know my illness. These relationships have given my life a meaning and a depth, and they also helped me navigate my life in the face of symptoms. Third, I work at an enormously supportive workplace at USC Law School. This is a place that not only accommodates my needs but actually embraces them. It's also a very intellectually stimulating place, and occupying my mind with complex problems has been my best and most powerful and most reliable defense against my mental illness.
Оваа болест вели дека јас не треба да бидам овде, но тука сум. Тука сум, мислам, поради три причини: Прво, имав одличен третман. Четири-пет дена неделно имав психоаналитичка психотерапија со децении и континуирана и одлична психофармакологија. Второ, имам многу блиски членови од семејството и пријатели кои ме знаат и ја знаат мојата болест. Овие врски му дадоа смисла на мојот живот и длабочина и тие исто така ми помогнаа да си го насочам животот и покрај симптомите. Трето, работам во едно изразито поддржувачко работно место на USC Правниот Факултет. Ова место не само што ми ги задоволува потребите туку и широко ги прифаќа. Исто така, местото е многу интелектуално стимулирачко и ми го окупира умот со сложени проблеми и ова се покажа дека е најмоќната и најсигурна одбрана против мојата ментална болест.
Even with all that — excellent treatment, wonderful family and friends, supportive work environment — I did not make my illness public until relatively late in life, and that's because the stigma against mental illness is so powerful that I didn't feel safe with people knowing. If you hear nothing else today, please hear this: There are not "schizophrenics." There are people with schizophrenia, and these people may be your spouse, they may be your child, they may be your neighbor, they may be your friend, they may be your coworker.
Дури и со сето ова - одличен третман, прекрасно семејство и пријатели, поддржувачка работна средина - не зборував јавно за мојата болест сè до пред некое извесно време, а тоа е така поради тоа што стигмата против менталните болести е толку моќна што не се чувствував безбедна доколку знаеја луѓето. Доколку не слушнавте ништо друго денес, ве молам слушнете го ова: Не постојат „шизофреничари.“ Постојат луѓе со шизофренија и овие луѓе можат да бидат вашата сопруга, вашето дете, можат да бидат вашиот сосед, вашиот пријател, можат да бидат вашиот соработник.
So let me share some final thoughts. We need to invest more resources into research and treatment of mental illness. The better we understand these illnesses, the better the treatments we can provide, and the better the treatments we can provide, the more we can offer people care, and not have to use force. Also, we must stop criminalizing mental illness. It's a national tragedy and scandal that the L.A. County Jail is the biggest psychiatric facility in the United States. American prisons and jails are filled with people who suffer from severe mental illness, and many of them are there because they never received adequate treatment. I could have easily ended up there or on the streets myself. A message to the entertainment industry and to the press: On the whole, you've done a wonderful job fighting stigma and prejudice of many kinds. Please, continue to let us see characters in your movies, your plays, your columns, who suffer with severe mental illness. Portray them sympathetically, and portray them in all the richness and depth of their experience as people and not as diagnoses.
Дозволете ми да споделам неколку завршни мисли. Треба да инвестираме повеќе средства за истражување и третман на менталните болести. Колку подобро ги разбереме овие болести, толку подобри третмани ќе обезбедиме и колку се подобри третманите коишто ги имаме, толку поголема нега ќе им пружиме на луѓето и нема да мораме да користиме сила. Исто така, мораме да престанеме да ги криминализираме менталните болести. Национална трегедија и скандал е тоа што Окружниот затвор на Л.А. е најголемата психијатриска установа во САД. Американските затвори се полни со луѓе кои страдаат од тешки ментални болести и многу од нив се таму бидејќи никогаш не добиле соодветен третман. Можев лесно и јас самата да завршам таму или на улиците. Една порака до забавната индустрија и до печатот: Во целост, завршивте прекрасна работа борејќи се против стигмата и предрасудите од различни видови. Ве молам, продолжете да ни прикажувате карактери во вашите филмови, претстави, колумни кои страдаат од тешки ментални болести. Претставувајте ги со симпатии и претставувајте ги со сето богатство и длабочина на нивното искуство како луѓе, а не како дијагнози.
Recently, a friend posed a question: If there were a pill I could take that would instantly cure me, would I take it? The poet Rainer Maria Rilke was offered psychoanalysis. He declined, saying, "Don't take my devils away, because my angels may flee too." My psychosis, on the other hand, is a waking nightmare in which my devils are so terrifying that all my angels have already fled. So would I take the pill? In an instant. That said, I don't wish to be seen as regretting the life I could have had if I'd not been mentally ill, nor am I asking anyone for their pity. What I rather wish to say is that the humanity we all share is more important than the mental illness we may not. What those of us who suffer with mental illness want is what everybody wants: in the words of Sigmund Freud, "to work and to love."
Неодамна, еден пријател ми постави прашање: Ако имаше пилула којашто во моментот ќе ме излечи ако ја испијам, дали би ја испила? На поетесата Рајнер Марија Рилке и беше понудена психоанализа. Таа ја одби, велејќи, „Не ми ги одземајте ѓаволите, бидејќи и ангелите може да ми избегаат.“ Мојата психоза, од друга страна пак, е буден кошмар во кој моите ѓаволи се толку страшни што сите мои ангели веќе се побегнати. Па дали би ја зела пилулата? Уште веднаш. Со тоа, не сакам да ме видат како некој кој жали за животот кој сум можела да го имам ако не бев ментално болна, ниту пак барам сожалување од другите. Наместо тоа сакам да кажам дека човечноста што сите ние ја споделуваме е поважна отколку менталната болест која можеби не ја споделуваме. Оние од нас кои страдаат од ментална болест го сакаат истото што и сите други: со зборовите на Зигмунд Фројд, „да работат и да љубат.“
Thank you. (Applause)
Ви благодарам. (Аплауз)
(Applause)
(Аплауз)
Thank you. Thank you. You're very kind. (Applause)
Ви благодарам. Ви благодарам. Многу сте љубезни. (Аплауз)
Thank you. (Applause)
Ви благодарам. (Аплауз)