I am a writer. Writing books is my profession but it's more than that, of course. It is also my great lifelong love and fascination. And I don't expect that that's ever going to change. But, that said, something kind of peculiar has happened recently in my life and in my career, which has caused me to have to recalibrate my whole relationship with this work. And the peculiar thing is that I recently wrote this book, this memoir called "Eat, Pray, Love" which, decidedly unlike any of my previous books, went out in the world for some reason, and became this big, mega-sensation, international bestseller thing. The result of which is that everywhere I go now, people treat me like I'm doomed. Seriously -- doomed, doomed! Like, they come up to me now, all worried, and they say, "Aren't you afraid you're never going to be able to top that? Aren't you afraid you're going to keep writing for your whole life and you're never again going to create a book that anybody in the world cares about at all, ever again?"
Јас сум писател. Пишувањето книги е моја професија, но се работи за повеќе од тоа. Тое е воедно и моја голема животна љубов и фасцинација. Не верувам дека тоа некогаш ќе се смени. Но, неодaмна ми се случи нешто прилично невообичаено во мојот живот и кариера што ме натера да го преиспитам мојот однос кон работата. Она што е чудно е што неодамна напишав книга на мемоари наречена „Јади, моли се, сакај“ која убeдливо, за разлика од моите претходни книги, од некоја причина стана позната во светот и стана голема мега-сензација, интернационален бестселер. Како резултат, каде и да одам сега луѓето се однесуваат кон мене како да сум проколната. Навистина - проколната, проколната! Сега ми приоѓаат, целите загрижени и ми велат: „Зарем не ти е страв дека никогаш нема да го надминеш ова?“ „Зарем не ти е страв дека ќе продолжиш да пишуваш целиот свој живот и, никогаш повеќе нема да создадеш книга за која би се заинтересирал некој на светов, никогаш повеќе?“
So that's reassuring, you know. But it would be worse, except for that I happen to remember that over 20 years ago, when I was a teenager, when I first started telling people that I wanted to be a writer, I was met with this same sort of fear-based reaction. And people would say, "Aren't you afraid you're never going to have any success? Aren't you afraid the humiliation of rejection will kill you? Aren't you afraid that you're going to work your whole life at this craft and nothing's ever going to come of it and you're going to die on a scrap heap of broken dreams with your mouth filled with bitter ash of failure?"
Е, ова ми влева доверба. Но, може и да биде полошо, освен што сосема случајно се сеќавам дека пред 20 години, кога бев тинејџер и прв пат почнав да им кажувам на луѓето дека сакам да бидам писател, постојано бев пречекувана од истата исплашена реакција. И луѓето ми велеа: „Зарем не ти е страв дека никогаш нема да бидеш успешна?“ „Зарем не ти е страв дека понижувањето од неуспехот ќе те убие?“ „Зарем не ти е страв дека целиот свој живот ќе го работиш овој занает, но ништо нема да излезе од него и ќе умреш врз еден куп скршени соништа, а во твојата уста ќе го чувствуваш горкиот вкус на неуспехот?“
(Laughter)
(Смеење)
Like that, you know.
Коментари слични на овој.
The answer -- the short answer to all those questions is, "Yes." Yes, I'm afraid of all those things. And I always have been. And I'm afraid of many, many more things besides that people can't even guess at, like seaweed and other things that are scary. But, when it comes to writing, the thing that I've been sort of thinking about lately, and wondering about lately, is why? You know, is it rational? Is it logical that anybody should be expected to be afraid of the work that they feel they were put on this Earth to do. And what is it specifically about creative ventures that seems to make us really nervous about each other's mental health in a way that other careers kind of don't do, you know? Like my dad, for example, was a chemical engineer and I don't recall once in his 40 years of chemical engineering anybody asking him if he was afraid to be a chemical engineer, you know? "That chemical-engineering block, John, how's it going?" It just didn't come up like that, you know? But to be fair, chemical engineers as a group haven't really earned a reputation over the centuries for being alcoholic manic-depressives.
Краткиот одговор на сите овие прашања е: „Да“. Да, страв ми е од сите тие нешта. И од секогаш ми било страв. Страв ми е од уште многу други работи кои луѓето никогаш не би ги погодиле. Како морска трева и други страшни нешта. Но, кога се работи за пишувањето, она за што размислувам во последно време и за што се прашувам е „Зошто?“ Дали ова е разумно? Дали е логично да се очекува од кој било да се плаши од работата за кои тие веруваат дека се ставени на Земјата да ја работат? И што е она кај креативните професии што не прави навистина нервозни за нашето ментално здравје на начин кој не е случај и со другите кариери? На пример, татко ми беше хемиски инженер и не се сеќавам ниту еднаш во 40 години работен стаж некој да го праша дали се плаши да биде хемиски инженер. „Имаш блокада за хемиски инженеринг Џон?“ Тоа воопшто не се случи. Но, искрено, хемиските инженери како група низ вековите, се немаат здобиено со репутација на манично-депресивни алкохоличари.
(Laughter)
(Смеење)
We writers, we kind of do have that reputation, and not just writers, but creative people across all genres, it seems, have this reputation for being enormously mentally unstable. And all you have to do is look at the very grim death count in the 20th century alone, of really magnificent creative minds who died young and often at their own hands, you know? And even the ones who didn't literally commit suicide seem to be really undone by their gifts, you know. Norman Mailer, just before he died, last interview, he said, "Every one of my books has killed me a little more." An extraordinary statement to make about your life's work. But we don't even blink when we hear somebody say this, because we've heard that kind of stuff for so long and somehow we've completely internalized and accepted collectively this notion that creativity and suffering are somehow inherently linked and that artistry, in the end, will always ultimately lead to anguish.
Нас, писателите, не бие таков глас и не само писателите, туку сите креативни луѓе изгледа дека имаат репутација на ментално нестабилни личности. Треба само да се присетите на мрачната бројка на смртни случаи во 20-тиот век на навистина неверојатни креативни умови кои умреле млади и многу често од својата рака. Па, дури и оние кои буквално не извршиле самоубиство, изгледаат како да се обременети со својата дарба. Пред да почине Норман Милер, во своето последно интервју вели: „Секоја од моите книги убиваше мал дел од мене.“ Неверојатна изјава за своето животно дело. Но, ние не ни трепнуваме кога ќе слушнеме некој како го вели ова бидејќи такви работи слушаме веќе толку долго време и некако, како колектив целосно сме го прифатиле мислењето дека креативноста и страдањето се поврзани и дека уметноста на крајот секогаш води кон патење.
And the question that I want to ask everybody here today is are you guys all cool with that idea? Are you comfortable with that? Because you look at it even from an inch away and, you know -- I'm not at all comfortable with that assumption. I think it's odious. And I also think it's dangerous, and I don't want to see it perpetuated into the next century. I think it's better if we encourage our great creative minds to live.
Она што сакам да ги прашам сите тука денес е: „Дали сте сите задоволни со тој став?“ Се чувствувате ли удобно? Бидејќи, доколку само малку размислиме, јас не се чувствувам пријатно со таа претпоставка. Мислам дека е одвратна. Но, мислам и дека е опасна, и не сакам да ја видам како се протега и во наредниот век. Мислам дека е подобро да ги охрабруваме нашите големи и креативни умови да живеат.
And I definitely know that, in my case -- in my situation -- it would be very dangerous for me to start sort of leaking down that dark path of assumption, particularly given the circumstance that I'm in right now in my career. Which is -- you know, like check it out, I'm pretty young, I'm only about 40 years old. I still have maybe another four decades of work left in me. And it's exceedingly likely that anything I write from this point forward is going to be judged by the world as the work that came after the freakish success of my last book, right? I should just put it bluntly, because we're all sort of friends here now -- it's exceedingly likely that my greatest success is behind me. So Jesus, what a thought! That's the kind of thought that could lead a person to start drinking gin at nine o'clock in the morning, and I don't want to go there.
А, во мојот случај, сигурна сум дека би било опасно за мене доколку почнам да одам по тој темен пат на претпоставки, особено кога ќе ги земам во предвид условите во кои се наоѓа мојата кариера во моментов. Работата е што прилично сум млада, имам само 40 години. Во мене се уште има уште четири децении работа. Но, многу е веројатно дека се што ќе напишам од овој момент натаму ќе биде оценувано од страна на светот како она што дошло по неверојатниот успех на мојата последна книга. Ќе бидам искрена, бидејќи тука сите сме пријатели, многу е веројатно дека мојот најголем успех е веќе зад мене. Ох, боже, каква помисла! Токму ваквите мисли ќе го натераат човека да почне да пие џин во 9 часот наутро, а јас не сакам да го правам тоа.
(Laughter)
(Смеење)
I would prefer to keep doing this work that I love.
Повеќе сакам да продолжам да го работам она што го сакам.
And so, the question becomes, how? And so, it seems to me, upon a lot of reflection, that the way that I have to work now, in order to continue writing, is that I have to create some sort of protective psychological construct, right? I have to sort of find some way to have a safe distance between me, as I am writing, and my very natural anxiety about what the reaction to that writing is going to be, from now on. And, as I've been looking, over the last year, for models for how to do that, I've been sort of looking across time, and I've been trying to find other societies to see if they might have had better and saner ideas than we have about how to help creative people sort of manage the inherent emotional risks of creativity.
И, така дојдовме до прашањето: „Како?“ После долго размислување, ми изгледа дека за да продолжам да пишувам, треба да создадам некој вид на заштитна психолошка креација. Треба да најдам начин да создадам безбедно растојание помеѓу мене додека пишувам и мојата природна нетрпеливост кон тоа каква ќе биде реакцијата кон напишаното во иднина. Последнава година, додека барав пример како да го направам тоа, барав пример низ вековите и се обидував да најдам други општества за да видам дали можеби тие имале подобра и понормална идеја отколку нас за тоа како да им помогнат на креативните луѓе да се справат со наследниот емоционален ризик од креативноста.
And that search has led me to ancient Greece and ancient Rome. So stay with me, because it does circle around and back. But, ancient Greece and ancient Rome -- people did not happen to believe that creativity came from human beings back then, OK? People believed that creativity was this divine attendant spirit that came to human beings from some distant and unknowable source, for distant and unknowable reasons. The Greeks famously called these divine attendant spirits of creativity "daemons." Socrates, famously, believed that he had a daemon who spoke wisdom to him from afar.
Таа потрага ме доведе до Античка Грција и Стар Рим. Следете ме, бидејќи ќе завртиме еден круг. Но, во Античка Грција и во Стар Рим луѓето не верувале дека креативноста во тоа време доаѓала од луѓето. Луѓето верувале дека креативноста е некој божествен дух кој им доаѓал на луѓето од некој далечен и непознат извор, заради далечни и непознати причини. Грците ги нарекувале овие божествени духови на креативноста „демони“. Сократ верувал дека тој имал „демон“ кој од далеку му ја кажувал мудроста.
The Romans had the same idea, but they called that sort of disembodied creative spirit a genius. Which is great, because the Romans did not actually think that a genius was a particularly clever individual. They believed that a genius was this, sort of magical divine entity, who was believed to literally live in the walls of an artist's studio, kind of like Dobby the house elf, and who would come out and sort of invisibly assist the artist with their work and would shape the outcome of that work.
Римјаните ја имале истата идеја, но тие тој бестелесен креативен дух го нарекувале „гениј“ Ова е прекрасно бидејќи римјаните не верувале дека еден гениј е особено паметна личност. Тие верувале дека генијот е магично, боженствено суштество за кое се верувало дека буквално живее во ѕидовите на уметничките студија, нешто како Доби куќното џуџе, и кое излегува и незабележливо му помага на уметникот со неговата работа давајќи го крајниот резултат.
So brilliant -- there it is, right there, that distance that I'm talking about -- that psychological construct to protect you from the results of your work. And everyone knew that this is how it functioned, right? So the ancient artist was protected from certain things, like, for example, too much narcissism, right? If your work was brilliant, you couldn't take all the credit for it, everybody knew that you had this disembodied genius who had helped you. If your work bombed, not entirely your fault, you know? Everyone knew your genius was kind of lame.
Одлично! Ете ја далечината за која зборувам таа психолошка креација која ве заштитува од резултатот од вашата работа. И сите знаеле дека ова е начинот на кој работите функционираат. Античкиот уметник бил заштитен од одредени нешта, како на пример, премногу нарцисоидност. Доколку вашата работа е совршена вие не можете да ја понесете целата слава. Сите знаат дека сте имале бестелесен гениј кој ви помагал. Доколку вашата работа пропаднала, вината не е само ваша. Сите знаат дека сте имале лош гениј.
(Laughter)
Ова е начинот на кој долго време луѓето од Западот размислувале за креативноста.
And this is how people thought about creativity in the West for a really long time. And then the Renaissance came and everything changed, and we had this big idea, and the big idea was, let's put the individual human being at the center of the universe above all gods and mysteries, and there's no more room for mystical creatures who take dictation from the divine. And it's the beginning of rational humanism, and people started to believe that creativity came completely from the self of the individual. And for the first time in history, you start to hear people referring to this or that artist as being a genius, rather than having a genius.
Потоа се случила Ренесансата и се се сменило, и ни дојде една голема идеја, а таа идеја дозволува човекот да се постави во центарот на универзумот над сите богови и мистерии, и повеќе нема простор за мистични суштества кои ни диктираат од божественото. Со почетокот на рационалниот хуманизам луѓето почнале да веруваат дека креативноста целосно потекнува од внатрешноста на индвидуата. И за прв пат во историјата ги слушате луѓето како зборуваат за некој уметник како да е гениј, а не дека има гениј.
And I got to tell you, I think that was a huge error. You know, I think that allowing somebody, one mere person to believe that he or she is like, the vessel, you know, like the font and the essence and the source of all divine, creative, unknowable, eternal mystery is just a smidge too much responsibility to put on one fragile, human psyche. It's like asking somebody to swallow the sun. It just completely warps and distorts egos, and it creates all these unmanageable expectations about performance. And I think the pressure of that has been killing off our artists for the last 500 years.
Мора да ви кажам дека, ова била огромна грешка. Мислам дека да му дозволите на некого, на една обична личност, да верува дека таа е инструментот, основата и изворот на сета божествена, креативна, непозната и вечна мистерија е само малку поголема одговорност која ја ставате врз кревката човечка психа. Тоа е исто како да побарате од некого да го проголта сонцето. Тоа целосно го изобличува егото и создава неверојатни очекувања кон достигнувањата. Мислам дека овој притисок ги убива уметниците во последните 500 години.
And, if this is true, and I think it is true, the question becomes, what now? Can we do this differently? Maybe go back to some more ancient understanding about the relationship between humans and the creative mystery. Maybe not. Maybe we can't just erase 500 years of rational humanistic thought in one 18 minute speech. And there's probably people in this audience who would raise really legitimate scientific suspicions about the notion of, basically, fairies who follow people around rubbing fairy juice on their projects and stuff. I'm not, probably, going to bring you all along with me on this.
Доколку ова е точно, а јас мислам дека е, прашањето е: „Што сега?“ Можеме ли ова да го направиме поинаку? Можеби да се вратиме кон некои подревни разбирања за односот помеѓу луѓето и креативната мистерија. Можеби не можеме. Можеби не можеме да избришеме 500 години рационална мисла за само еден говор од 18 минути. Најверојатно има луѓе и во оваа публика кои би поставиле научно разумни сомнежи за постоењето на самовили кои ги следат луѓето и ги прскаат со самовилски прашок нивните дела. Не очекувам дека ќе се согласите со мене за ова.
But the question that I kind of want to pose is -- you know, why not? Why not think about it this way? Because it makes as much sense as anything else I have ever heard in terms of explaining the utter maddening capriciousness of the creative process. A process which, as anybody who has ever tried to make something -- which is to say basically everyone here --- knows does not always behave rationally. And, in fact, can sometimes feel downright paranormal.
Но, прашањето кое сакам да го наметнам е: „Зошто да не?“ Зошто да не размислуваме на ваков начин? Ова е подеднакво разумно како и се што сум слушнала до сега како обид за објаснување на лудата каприциозност на креативниот процес. Тоа е процес кој, секој оној кој се обидел да создаде нешто, во овој случај сите присутни, знае дека не секогаш е рационален. Всушност, некогаш може да биде потполно паранормален.
I had this encounter recently where I met the extraordinary American poet Ruth Stone, who's now in her 90s, but she's been a poet her entire life and she told me that when she was growing up in rural Virginia, she would be out working in the fields, and she said she would feel and hear a poem coming at her from over the landscape. And she said it was like a thunderous train of air. And it would come barreling down at her over the landscape. And she felt it coming, because it would shake the earth under her feet. She knew that she had only one thing to do at that point, and that was to, in her words, "run like hell." And she would run like hell to the house and she would be getting chased by this poem, and the whole deal was that she had to get to a piece of paper and a pencil fast enough so that when it thundered through her, she could collect it and grab it on the page. And other times she wouldn't be fast enough, so she'd be running and running, and she wouldn't get to the house and the poem would barrel through her and she would miss it and she said it would continue on across the landscape, looking, as she put it "for another poet." And then there were these times -- this is the piece I never forgot -- she said that there were moments where she would almost miss it, right? So, she's running to the house and she's looking for the paper and the poem passes through her, and she grabs a pencil just as it's going through her, and then she said, it was like she would reach out with her other hand and she would catch it. She would catch the poem by its tail, and she would pull it backwards into her body as she was transcribing on the page. And in these instances, the poem would come up on the page perfect and intact but backwards, from the last word to the first.
Неодамна имав средба на која ја запознав неверојатната американска поетеса Рут Стоун, која сега е во своите 90-ти, но е поетеса целиот свој живот. Таа ми кажа дека додека растела во Вирџинија и работела на полињата ја чувствувала и слушала песната како доаѓа кон неа од далечината. Таа вели дека се слушало како громогласен воздушен воз. Доаѓало кон неа тркалајќи се низ полињата и таа можела да го почувствува бидејќи земјата под нејзините нозе се тресела. Знаела дека во тој момент треба да направи само едно нешто а според неа тоа е „да трча како луда“. И трчала како луда кон куќата додека песната ја брка и целта била таа да стаса до парче хартија и молив доволно брзо за да во моментот кога ќе помине низ неа таа да може да ја фати и запише на листот хартија. Понекогаш не била доволно брза така што трчала и трчала, но не успевала да стигне до куќата и песната би поминала низ неа, а таа ќе ја пропушти. Таа велеше дека песната продолжувала да се движи низ полињата барајќи, како што велеше таа „некој друг поет“. Но, имало и моменти кога, овој дел никогаш не го заборавив, таа велеше дека имало моменти кога за малку ќе и избегала. Таа трча кон куќата и бара парче хартија кога песната поминува низ неа, а таа го зграпчува моливот во моментот кога песната поминува низ неа и тогаш ја испружала другата рака и успевала да ја фати песната. Ја фаќала песната за опаш и ја влечела наназад, внатре во своето тело за цело време шкртајќи по хартијата. Во овие моменти песната се појавувала на хартијата совршена и недопрена, но наопаку, од последниот до првиот збор.
(Laughter)
(Смеење)
So when I heard that I was like -- that's uncanny, that's exactly what my creative process is like.
Кога го слушнав ова си реков: „Ова е неверојатно! Мојот креативен процес е подеднакво ист.“
(Laughter)
(Смеење)
That's not at all what my creative process is -- I'm not the pipeline! I'm a mule, and the way that I have to work is I have to get up at the same time every day, and sweat and labor and barrel through it really awkwardly. But even I, in my mulishness, even I have brushed up against that thing, at times. And I would imagine that a lot of you have too. You know, even I have had work or ideas come through me from a source that I honestly cannot identify. And what is that thing? And how are we to relate to it in a way that will not make us lose our minds, but, in fact, might actually keep us sane?
Мојот креативен процес воопшто не е таков. Јас не сум каналот! Јас сум магарето и начинот на кој сакам да работам е да станувам секој ден во исто време и да се препотувам и да работам и да поминувам низ процесот на чуден начин. Но, дури и во мојата напорна работа и јас некогаш се имам допрено до таа појава. Верувам дека и голем дел од вас го направиле тоа. Дури и во мене се родиле идеи дојдени од извор кој не можам да го посочам. А, што е тоа нешто? Како да се поистоветиме со него на начин кој нема да ни го одземе умот туку, може да не одржи здрави?
And for me, the best contemporary example that I have of how to do that is the musician Tom Waits, who I got to interview several years ago on a magazine assignment. And we were talking about this, and you know, Tom, for most of his life, he was pretty much the embodiment of the tormented contemporary modern artist, trying to control and manage and dominate these sort of uncontrollable creative impulses that were totally internalized.
Најдобар современ начин за како јас да го направам тоа е музичарот Том Вајтс кого го интервјуирав пред неколку години за напис во списание. Зборувавме за ова а знаете дека поголемиот дел од својот живот Том е олицетворение на измачуваниот современ модерен уметник кој се обидува да ги контролира и доминира овие креативни импулси кои не се контролираат кои се внатре во нас.
But then he got older, he got calmer, and one day he was driving down the freeway in Los Angeles, and this is when it all changed for him. And he's speeding along, and all of a sudden he hears this little fragment of melody, that comes into his head as inspiration often comes, elusive and tantalizing, and he wants it, it's gorgeous, and he longs for it, but he has no way to get it. He doesn't have a piece of paper, or a pencil, or a tape recorder.
Но, како што стареел почнал да се смирува и еден ден додека возел по автопатот во Лос Анџелес се случила пресвртница за него. Тој возел брзо и одеднаш слушнал мал дел од некоја мелодија која доаѓаа во неговата глава недостижно и нејасно, како што тоа најчесто го прави инспирацијата и тој сака да ја има, прекрасна е, тој копнее по неа, но нема како да ја добие. Нема парче хартија ниту молив, нема ниту на што да ја сними.
So he starts to feel all of that old anxiety start to rise in him like, "I'm going to lose this thing, and I'll be be haunted by this song forever. I'm not good enough, and I can't do it." And instead of panicking, he just stopped. He just stopped that whole mental process and he did something completely novel. He just looked up at the sky, and he said, "Excuse me, can you not see that I'm driving?"
Почнува да ја чувствува старата нетрпеливоста како расте во него и си мисли: „Ќе ја изгубам песната“ а потоа ќе бидам прогонуван од неа засекогаш. Не сум доволно добар и не можам да го направам ова“. И наместо да паничи, тој едноставно застанал. Го прекинал тој ментален процес и направил нешто сосема ново. Погледнал кон небото и рекол: „Извини, зарем не гледаш дека возам?“
(Laughter)
(Смеење)
"Do I look like I can write down a song right now? If you really want to exist, come back at a more opportune moment when I can take care of you. Otherwise, go bother somebody else today. Go bother Leonard Cohen."
„Ти личи ли дека во моментов можам да запишам некоја песна?“ „Доколку сакаш да постоиш врати се во подобро време кога ќе можам да се погрижам за тебе. Во спротивно, денес оди и пречи му на некој друг. Оди и пречи му на Леонард Коен.“
And his whole work process changed after that. Not the work, the work was still oftentimes as dark as ever. But the process, and the heavy anxiety around it was released when he took the genie, the genius out of him where it was causing nothing but trouble, and released it back where it came from, and realized that this didn't have to be this internalized, tormented thing. It could be this peculiar, wondrous, bizarre collaboration, kind of conversation between Tom and the strange, external thing that was not quite Tom.
После ова целиот негов работен процес се сменил. Не работата, таа се уште била подеднакво мрачна. Туку процесот и тешката нетрпеливост која го обвивала била ослободена во моментот кога го извлекол генијот од него каде предизвикувал само неволји, и го испуштил онаму од каде што дошол и сфатил дека оваа не мора да биде интимно и измачувачко нешто туку дека може да биде невообичаена, прекрасна и бизарна соработка еден вид на разговор помеѓу Том и чудната појава која не е баш Том.
When I heard that story, it started to shift a little bit the way that I worked too, and this idea already saved me once. It saved me when I was in the middle of writing "Eat, Pray, Love," and I fell into one of those sort of pits of despair that we all fall into when we're working on something and it's not coming and you start to think this is going to be a disaster, the worst book ever written. Not just bad, but the worst book ever written. And I started to think I should just dump this project. But then I remembered Tom talking to the open air and I tried it. So I just lifted my face up from the manuscript and I directed my comments to an empty corner of the room. And I said aloud, "Listen you, thing, you and I both know that if this book isn't brilliant that is not entirely my fault, right? Because you can see that I am putting everything I have into this, I don't have any more than this. If you want it to be better, you've got to show up and do your part of the deal. But if you don't do that, you know what, the hell with it. I'm going to keep writing anyway because that's my job. And I would please like the record to reflect today that I showed up for my part of the job."
Откако ја слушнав оваа приказна почна да се менува начинот на кој работев, а веќе еднаш и ме има спасено. Оваа идеја ме спаси додека бев среде пишувањето на „Јади, моли се, сакај“ и паднав во една од оние јами од очај во кои сите ние паѓаме кога работиме на нешто што оди тешко и ќе поченеме да си мислиме дека ќе биде катастрофа, ова ќе биде најлошата книга напишана до сега. Не само лоша, туку и најлошата книга напишана воопшто. Почнав да си мислам дека треба да се откажам. Но, тогаш се сетив на Том како зборува со празниот воздух и се обидов и јас. Ја кренав главата од ракописот и своите коментари ги упатив кон празниот агол на собата. Гласно реков: „Слушни ме. и двајцата знаеме дека доколку оваа книга не е совршена нема да биде сосема по моја вина, нели? Можеш да видиш дека давам се од себе, немам што повеќе да дадам. Па, доколку сакаш да биде подобро мора да го исполниш својот дел од договорот. Но, доколку него направиш тоа можеш да одиш по ѓаволите. Јас ќе продолжам да пишувам бидејќи тоа ми е работа. И би сакала да се забележи дека денеска јас се појавив на моето работно место.“
(Laughter)
(Смеење)
Because --
Бидејќи...
(Applause)
(Аплауз)
Because in the end it's like this, OK -- centuries ago in the deserts of North Africa, people used to gather for these moonlight dances of sacred dance and music that would go on for hours and hours, until dawn. They were always magnificent, because the dancers were professionals and they were terrific, right? But every once in a while, very rarely, something would happen, and one of these performers would actually become transcendent. And I know you know what I'm talking about, because I know you've all seen, at some point in your life, a performance like this. It was like time would stop, and the dancer would sort of step through some kind of portal and he wasn't doing anything different than he had ever done, 1,000 nights before, but everything would align. And all of a sudden, he would no longer appear to be merely human. He would be lit from within, and lit from below and all lit up on fire with divinity.
на крајот работите стојат вака: пред многу векови во пустините на северна Африка луѓето се собирале на танцови под месечината исполнети со духовен танц и музика кои траеле се часови, се до изгрејсонце. Тие биле прекрасни бидејќи оние кои танцувале биле професионалци и биле неверојатно добри. Но од време на време, многу ретко, нешто се случувало и еден од изведувачите влегувал во транс. Знам дека знаете за што зборувам бидејќи знам дека сите некогаш сте го виделе ваква изведба. Изгледа како времето да запрело, а играчот стапнува низ некаков портал и не прави ништо поразлично од она што го правел 1000 ноќи претходно, но се се поклопува. И одеднаш тој не изгледа дека е само обичен човек. Тој е огреан од внатре и одоздола и целиот е облеан со божественост.
And when this happened, back then, people knew it for what it was, you know, they called it by its name. They would put their hands together and they would start to chant, "Allah, Allah, Allah, God, God, God." That's God, you know. Curious historical footnote: when the Moors invaded southern Spain, they took this custom with them and the pronunciation changed over the centuries from "Allah, Allah, Allah," to "Olé, olé, olé," which you still hear in bullfights and in flamenco dances. In Spain, when a performer has done something impossible and magic, "Allah, olé, olé, Allah, magnificent, bravo," incomprehensible, there it is -- a glimpse of God. Which is great, because we need that.
А, кога ова се случувало во тоа време, луѓето знаеле што е тоа, го нарекувале по своето име. Се фаќале за раце и почнувале да викаат: „Алах, Алах, Господ, Господ.“ Тоа е Господ. Една интересна историска забелешка. Кога Маврите го нападнале југот на Шпанија, со себе го земале овој обичај и со текот на вековите изговорот се сменил од „Алах, Алах“ во „Оле, оле“ кое се уште се слуша во коридите и при играње фламинго. Во Шпанија, кога некој уметник ќе направи нешто невозможно и магично, „Алах, оле, оле, прекрасно, браво.“ неверојатно, но еве еден мал дел од Господ. Што е добро, бидејќи тоа ни е потребно.
But, the tricky bit comes the next morning, for the dancer himself, when he wakes up and discovers that it's Tuesday at 11 a.m., and he's no longer a glimpse of God. He's just an aging mortal with really bad knees, and maybe he's never going to ascend to that height again. And maybe nobody will ever chant God's name again as he spins, and what is he then to do with the rest of his life? This is hard. This is one of the most painful reconciliations to make in a creative life. But maybe it doesn't have to be quite so full of anguish if you never happened to believe, in the first place, that the most extraordinary aspects of your being came from you. But maybe if you just believed that they were on loan to you from some unimaginable source for some exquisite portion of your life to be passed along when you're finished, with somebody else. And, you know, if we think about it this way, it starts to change everything.
Но, наредното утро следува чудниот дел за самиот танчер, кога ќе се разбуди и ќе открие дека е вторник во 11 часот наутро, а тој повеќе не е дел од Господ. Тој е само смртник со болежливи колена, и можеби никогаш нема да се искачи на тие височини. И можеби никој повеќе нема да го извикува името господово додека тој се врти и што треба сега тој да прави со остатокот од својот живот? Ова е тешко. Ова е едно од најболните согледувања во креативниот живот. Но, можеби не мора да биде толку полно со страдање доколку од самиот почеток не ни верувате дека најневеројатниот дел од вас доаѓа од вас самите. Доколку верувате дека ви се само позајмени од некој незамислив извор за еден мал дел од вашиот живот за да ги предадете на некој друг кога вие ќе завршите. Доколку размислуваме на ваков начин, работите почнуваат да се менуваат.
This is how I've started to think, and this is certainly how I've been thinking in the last few months as I've been working on the book that will soon be published, as the dangerously, frighteningly over-anticipated follow up to my freakish success.
Јас почнав да размислувам вака и вака размислувам во последниве неколку месеци додека работам на книга која наскоро ќе биде објавена како опасно, страшната и предолго очекуваната следбеничка на мојот чудесен успех.
And what I have to sort of keep telling myself when I get really psyched out about that is don't be afraid. Don't be daunted. Just do your job. Continue to show up for your piece of it, whatever that might be. If your job is to dance, do your dance. If the divine, cockeyed genius assigned to your case decides to let some sort of wonderment be glimpsed, for just one moment through your efforts, then "Olé!" And if not, do your dance anyhow. And "Olé!" to you, nonetheless. I believe this and I feel that we must teach it. "Olé!" to you, nonetheless, just for having the sheer human love and stubbornness to keep showing up.
А, она што треба да си го повторувам на себе си кога ќе почнам да паничам, е дека не треба да се плашам. Не се обесхрабрувај. Само врши си ја својата работа. Продолжи да се појавуваш за твојот дел без оглед за што се работи. Доколку твојата работа е да танцуваш, тогаш танцувај. Доколку божествениот гениј доделен на твојот случај барем само за момент реши да покаже мал призрак од чудесиите преку твоите напори, тогаш „Оле!“ А, доколку тоа не се случи, сепак танцувај. И „Оле!“ и покрај се. Јас верувам во ова и мислам дека мора да го пренесеме. „Оле!“ и покрај се. само затоа што поседувате проста човечка љубов и тврдоглавост да продолжите да се појавувате.
Thank you.
Благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you.
Благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
June Cohen: Olé!
Џун Коен: „Оле!“
(Applause)
(Аплауз)