My journey to coming here today started in 1974. That's me with the funny gloves. I was 17 and going on a peace walk. What I didn't know though, was most of those people, standing there with me, were Moonies. (Laughter) And within a week I had come to believe that the second coming of Christ had occurred, that it was Sun Myung Moon, and that I had been specially chosen and prepared by God to be his disciple.
Мојот пат за да стигнам тука денес започна во 1974. Тоа сум јас со смешните ракавици. Имав 17 години и бев на мировен марш. Тоа што не го знаев тогаш е што повеќето луѓе кои стоеја таму со мене беа членови на црквата за обединување (Мунисти прим. пр.). (Смеење) И за време од една недела успеав да поверувам дека се случило второто доаѓање на Христос, и дека тој е Сан Мјунг Мун, и дека сум специјално избрана и припремена од Господа за да бидам негов ученик.
Now as cool as that sounds, my family was not that thrilled with this. (Laughter) And they tried everything they could to get me out of there. There was an underground railroad of sorts that was going on during those years. Maybe some of you remember it. They were called deprogrammers. And after about five long years my family had me deprogrammed. And I then became a deprogrammer. I started going out on cases. And after about five years of doing this, I was arrested for kidnapping. Most of the cases I went out on were called involuntary. What happened was that the family had to get their loved ones some safe place somehow. And so they took them to some safe place. And we would come in and talk to them, usually for about a week. And so after this happened, I decided it was a good time to turn my back on this work.
Колку и кул тоа да звучи, моето семејство не беше баш одушевено со ова. (Смеење) Па тие се обидоа да сторат се за да ме извадат од таму. Постоеше некаква си подземна мрежа во текот на тие години. Можеби некои од вас се сеќаваат. Тие се нарекуваа де-програмери. И после пет долги години моето семејство успеа да ме де-програмира. А тогаш, и јас станав де-програмер. Почнав да решавам случаи. И после околу пет години работа [депрограмирање] бев уапсена за киднапирање. Повеќето од случаите на кои што работев беа наречени принудени. Што се случуваше е дека семејствата мораа да ти тргнат своите сакани некако на сигурно место. Значи ги носеа на некое сигурно место. А ние би разговарале со нив, обично околу недела дена. И откако тоа [апсењето] се случи одлучив дека е крајно време да прекинам со таа работа.
And about 20 years went by. There was a burning question though that would not leave me. And that was, "How did this happen to me?" And in fact, what did happen to my brain? Because something did. And so I decided to write a book, a memoir, about this decade of my life.
Поминаа околу 20 години. За тоа време ме мачеше едно прашање кое не ме оставаше на мира. А тоа е, „Како ми се случи мене тоа?“ И, што всушност му се случи на мојот мозок? Бидејќи нешто му се случи. Па одлучив да напишам книга, мемоари, за таа деценија од мојот живот.
And toward the end of writing that book there was a documentary that came out. It was on Jonestown. And it had a chilling effect on me. These are the dead in Jonestown. About 900 people died that day, most of them taking their own lives. Women gave poison to their babies, and watched foam come from their mouths as they died.
Кон крајот на пишувањето на таа книга излезе документарен филм. Зборуваше за Џонстаун. И тоа делуваше смрзнувачки на мене. Ова се мртвите од Џонстаун. Околу 900 луѓе умреа тој ден. Повеќето од нив си ги одземаа сопствените животи. Жените даваа отров на своите бебиња, и гледале како излегува пена на нивните усти како што умирале.
The top picture is a group of Moonies that have been blessed by their messiah. Their mates were chosen for them. The bottom picture is Hitler youth. This is the leg of a suicide bomber. The thing I had to admit to myself, with great repulsion, was that I get it. I understand how this could happen. I understand how someone's brain, how someone's mind can come to the place where it makes sense -- in fact it would be wrong, when your brain is working like that -- not to try to save the world through genocide.
На горната слика е група Мунисти кои биле благословени од нивниот месија. Нивните сопрузи биле избрани за нив. На долната слика е младината на Хитлер. Ова е нога на бомбаш самоубиец. Една работа која морав да си признаам со големо гадење, е дека го разбирам ова. Разбирам како можело ова да се случи. Разбирам како нечиј мозок, како нечиј ум може да дојде до место кога ова добива смисла, всушност, кога вашиот мозок работи така, би знаеле дека е погрешно да не се обидете да го спасите светот преку геноцид.
And so what is this? How does this work? And how I've come to view what happened to me is a viral, memetic infection. For those of you who aren't familiar with memetics, a meme has been defined as an idea that replicates in the human brain and moves from brain to brain like a virus, much like a virus. The way a virus works is -- it can infect and do the most damage to someone who has a compromised immune system.
Значи што е ова? Како функционира? И размислувајќи што всушност ми се случи мене, сватив дека тоа е вирусна меметичка инфекција. За оние од вас кои што не се запознаени со меметика, еден мем е дефиниран како идеја која се реплицира во човечкиот мозок и се шири од мозок на мозок како вирус, многу слично на вирус. Вирусот работи на следниот начин -- тој може да зарази и направи најмногу штета на некој кој има слаб (ментален) имунолошки систем.
In 1974, I was young, I was naive, and I was pretty lost in my world. I was really idealistic. These easy ideas to complex questions are very appealing when you are emotionally vulnerable. What happens is that circular logic takes over. "Moon is one with God. God is going to fix all the problems in the world. All I have to do is humbly follow. Because God is going to stop war and hunger -- all these things I wanted to do -- all I have to do is humbly follow. Because after all, God is [working through] the messiah. He's going to fix all this." It becomes impenetrable. And the most dangerous part of this is that is creates "us" and "them," "right" and "wrong," "good" and "evil." And it makes anything possible, makes anything rationalizable.
Во 1974 бев млада и наивна, и бев прилично изгубена во мојот свет. Бев навистина идеалистична. Овие едноставни одговори на комплексните прашање се многу примамливи кога сте емоционално ранливи. Што се случува е дека циркуларната логика стапува на сила. „Мун (водачот) е едно со Господ. Господ ќе ги поправи сите проблеми на светов. Се што треба е понизно да слушам и следам. Бидејќи Господ ќе ги запре војните и гладта -- а тоа беше тоа што и јас го посакував. Се што треба е понизно да слушам и следам. Бидејќи сепак, Господ извршува преку месијата, тој ќе ги поправи работите.“ Оваа логика станува непробојна од надвор. И најопасен дел од сево ова е што создава „нас“ и „нив“ „точно“ и „погрешно“ „добро“ и „зло“. И прави се да стане возможно. Се може да се објасни.
And the thing is, though, if you looked at my brain during those years in the Moonies -- neuroscience is expanding exponentially, as Ray Kurzweil said yesterday. Science is expanding. We're beginning to look inside the brain. And so if you looked at my brain, or any brain that's infected with a viral memetic infection like this, and compared it to anyone in this room, or anyone who uses critical thinking on a regular basis, I am convinced it would look very, very different.
И работата е што кога би го погледнале мојот мозок за време на тие години со Мунистите -- Неурологијата се развива експоненцијално, како што Реј Курцвел кажа вчера. Науката се шири. Почнуваме да гледаме внатре во мозокот. Па доколку би погледнале во мојот мозок, или било кој друг инфициран мозок со вирусна меметичка инфекција како оваа, и го споредите со било кој друг мозок во оваа соба, или со било кој друг кој редовно користи критичко размислување, убедена сум дека ке изгледаат многу, многу различно.
And that, strange as it may sound, gives me hope. And the reason that gives me hope is that the first thing is to admit that we have a problem. But it's a human problem. It's a scientific problem, if you will. It happens in the human brain. There is no evil force out there to get us. And so this is something that, through research and education, I believe that we can solve. And so the first step is to realize that we can do this together, and that there is no "us" and "them." Thank you very much. (Applause)
А ова, колку и чудно да звучи, ми дава надеж. А причината зошто ми дава надеж е дека прво мора да признаеме дека имаме проблем. Но, тоа е човечки проблем. Тоа е научен проблем. Се случува во човечкиот мозок. Не постои некоја зла сила таму надвор која чека да не нападне. И затоа ова е нешто, што низ истражување и едукација, верувам дека можеме да го решиме. Прв чекор е да сватиме дека ова можеме да го направиме заедно, и дека не постои „ние“ и „тие“. Ви благодарам многу. (Аплауз)