I have been teaching for a long time, and in doing so have acquired a body of knowledge about kids and learning that I really wish more people would understand about the potential of students. In 1931, my grandmother -- bottom left for you guys over here -- graduated from the eighth grade. She went to school to get the information because that's where the information lived. It was in the books; it was inside the teacher's head; and she needed to go there to get the information, because that's how you learned. Fast-forward a generation: this is the one-room schoolhouse, Oak Grove, where my father went to a one-room schoolhouse. And he again had to travel to the school to get the information from the teacher, stored it in the only portable memory he has, which is inside his own head, and take it with him, because that is how information was being transported from teacher to student and then used in the world. When I was a kid, we had a set of encyclopedias at my house. It was purchased the year I was born, and it was extraordinary, because I did not have to wait to go to the library to get to the information. The information was inside my house and it was awesome. This was different than either generation had experienced before, and it changed the way I interacted with information even at just a small level. But the information was closer to me. I could get access to it.
Јас предавав долго време, и за тоа време стекнав вистинско знаење за децата и учењето кое навистина би сакала што повеќе луѓе да го разберат за потенцијалот на учениците. Во 1931 година, мојата баба -- доле лево за сите Вас од другата страна -- го завршила училиштето во осмо одделение. Таа одела на училиште за да ги добие информациите бидејќи од таму се добивале информациите. Тие биле во книгите, во главата на учителите, и морала да оди таму за да ги добие информациите, бидејќи така се учело. Една генерација подоцна: Ова е училиште со една училница, Oak Grove, каде мојот татко одел на училиште. И тој исто така морал да патува до училиштето за да ги добие информациите од учителот, и да ги зачува во единствената пренослива меморија која ја имал, во неговата глава, и ја носел со себе, бидејќи така информациите биле пренесувани од учителот до ученикот а потоа се користеле во животот. Кога јас бев дете, имавме комплет енциклопедии во нашата куќа. Биле купени истата година кога сум се родила, и тие беа извонредни, бидејќи не морав да одам во библиотеката за да се стекнам со информации; информациите беа во мојата куќа и тоа беше прекрасно. Ова беше различно од искуството на претходната генерација, и го промени начинот на кој јас се однесувам кон информациите дури и во најмала смисла. Но информациите беа поблизу до мене. Јас имав пристап до нив.
In the time that passes between when I was a kid in high school and when I started teaching, we really see the advent of the Internet. Right about the time that the Internet gets going as an educational tool, I take off from Wisconsin and move to Kansas, small town Kansas, where I had an opportunity to teach in a lovely, small-town, rural Kansas school district, where I was teaching my favorite subject, American government. My first year -- super gung-ho -- going to teach American government, loved the political system. Kids in the 12th grade: not exactly all that enthusiastic about the American government system. Year two: learned a few things -- had to change my tactic. And I put in front of them an authentic experience that allowed them to learn for themselves. I didn't tell them what to do or how to do it. I posed a problem in front of them, which was to put on an election forum for their own community.
Во времето кое измина од периодот кога бев ученичка во средно училиште до периодот кога започнав да предавам, може да се види почетокот на интернетот. Токму кога интернетот започна да се користи како образовно средство, се отселив од Висконсин и се преселив во Канзас, во малото гратче Канзас, каде имав прилика да предавам во едно убаво и мало градско рурално училиште во Канзас, каде го предавав мојот омилен предмет, Американска влада. Првата година -- супер посакувано -- го предавав предметот Американска Влада, го сакав политичкиот систем. Децата во 12-то оделение: не беа толку големи ентузијасти за американскиот владин систем. Година втора: научив неколку работи -- морав да ја променам тактиката. И им претставив едно реално искуство кое им овозможи да научат за себе. Не им кажав што да направат, ниту како да го направат. Им претставив еден проблем, кој беше да постават изборен форум за нивната заедница.
They produced flyers. They called offices. They checked schedules. They were meeting with secretaries. They produced an election forum booklet for the entire town to learn more about their candidates. They invited everyone into the school for an evening of conversation about government and politics and whether or not the streets were done well, and really had this robust experiential learning. The older teachers -- more experienced -- looked at me and went, "Oh, there she is. That's so cute. She's trying to get that done." (Laughter) "She doesn't know what she's in for." But I knew that the kids would show up, and I believed it, and I told them every week what I expected out of them. And that night, all 90 kids -- dressed appropriately, doing their job, owning it. I had to just sit and watch. It was theirs. It was experiential. It was authentic. It meant something to them. And they will step up.
Тие изработија летоци, се јавува во канцеларии, закажуваа термини, се среќаваа со секретари, изработија прирачник за изборен форум за целиот град да дознае повеќе за нивните кандидати. Тие поканија секого во училиштето на едновечерна дебата за владата и политиката и дали улиците биле добри или не, и навистина се здобија со многу силно учење од искуство. Постарите учители -- поискусните -- ме погледнуваа и велеа, "Ох, ене ја. Тоа е баш симпатично. Таа се обидува да го направи тоа." (Смеење) "Таа не знае во што се вовлекува." Но знаев дека децата ќе се појават. И верував во тоа. И секоја седмица им кажував што очекував од нив. И таа вечер, сите 90 деца -- се облекоа соодветно, ја вршеа својата работа, ја водеа. Јас само седев и гледав. Сè беше нивно. Сè беше искуствено. Сè беше автентично. Тоа многу им значеше. И тие ќе напредуваат.
From Kansas, I moved on to lovely Arizona, where I taught in Flagstaff for a number of years, this time with middle school students. Luckily, I didn't have to teach them American government. Could teach them the more exciting topic of geography. Again, "thrilled" to learn. But what was interesting about this position I found myself in in Arizona, was I had this really extraordinarily eclectic group of kids to work with in a truly public school, and we got to have these moments where we would get these opportunities. And one opportunity was we got to go and meet Paul Rusesabagina, which is the gentleman that the movie "Hotel Rwanda" is based after. And he was going to speak at the high school next door to us. We could walk there. We didn't even have to pay for the buses. There was no expense cost. Perfect field trip.
Од Канзас, се преселив во прекрасната Аризона, каде во Флегстаф предавав со години, овојпат на средношколци. За среќа не морав да им предавам за Американската Влада. Имав прилика да им предавам за поинтересни теми од географија. И повторно, возбуда за учење. Но она што беше интересно за ова работно место кое самата го најдов во Аризона, е што имав навистина невообичаена еклектична група деца со која работев во вистинско јавно училиште. И имаше денови кога добивавме вакви можности. А една од тие можности беше кога отидовме да го запознаеме Paul Rusesabagina, тоа е господинот врз кого е базиран филмот "Хотел Руанда". И тој требаше да одржи говор во соседното училиште. Можевме да отидеме пешки до таму; не моравме ниту автобус да плаќаме. Немавме никакви трошоци. Идеално патешествие.
The problem then becomes how do you take seventh- and eighth-graders to a talk about genocide and deal with the subject in a way that is responsible and respectful, and they know what to do with it. And so we chose to look at Paul Rusesabagina as an example of a gentleman who singularly used his life to do something positive. I then challenged the kids to identify someone in their own life, or in their own story, or in their own world, that they could identify that had done a similar thing. I asked them to produce a little movie about it. It's the first time we'd done this. Nobody really knew how to make these little movies on the computer, but they were into it. And I asked them to put their own voice over it. It was the most awesome moment of revelation that when you ask kids to use their own voice and ask them to speak for themselves, what they're willing to share. The last question of the assignment is: how do you plan to use your life to positively impact other people? The things that kids will say when you ask them and take the time to listen is extraordinary.
Проблемот кој се појави е како да натераш седмо и осмо одделенци да зборуваат за геноцид и да се справат со темата на начин кој е одговорен и за почит, и да знаат како да се справат со тоа. И ние избравме да одиме да го гледаме Paul Rusesabagina како пример за еден господин кој се посветил да го искористи неговиот живот да стори нешто позитивно. Потоа ги натерав децата да идентификуваат некого од нивниот живот, или во нивното минато, или во нивниот свет, за кого би можеле да кажат дека направил нешто слично. Побарав да креираат краток филм за тоа. Тоа беше прв пат да го правиме тоа. Никој не знаеше како се прават кратки филмови на компјутер. Но се нафатија. И ги замолив да го искористат својот глас во него. Тоа беше најпрекрасниот момент на откровение кога ќе ги замолите децата да го користат нивниот глас и ќе ги замолите да зборуваат за себе си, за она што сакаат да го споделат. Последната точка од задачата беше: како планирате да го искористите вашиот живот за да влијаете позитивно на други луѓе? Нештата кои децата ќе ги кажат кога ќе ги прашате и седнете да ги слушате се извонредни.
Fast-forward to Pennsylvania, where I find myself today. I teach at the Science Leadership Academy, which is a partnership school between the Franklin Institute and the school district of Philadelphia. We are a nine through 12 public school, but we do school quite differently. I moved there primarily to be part of a learning environment that validated the way that I knew that kids learned, and that really wanted to investigate what was possible when you are willing to let go of some of the paradigms of the past, of information scarcity when my grandmother was in school and when my father was in school and even when I was in school, and to a moment when we have information surplus. So what do you do when the information is all around you? Why do you have kids come to school if they no longer have to come there to get the information?
Премотуваме напред до Пенсилванија, каде се наоѓам и ден денес. Предавам на Научната Академија за Лидерство, кое е партнерско училиште со институтот Френклин и училишната област во Филаделфија. Ние сме девет од вкупно дванаесет јавни училишта, но во училиштето работиме малку поразлично. Се преселив таму најмногу за да бидам дел од образовна средина која го потврдила начинот на кој знаев дека децата учат, и која навистина сакаше да испитува што сè е можно кога имате волја да напуштите некои од парадигмите од минатото, од информативниот мрак кога баба ми одела на училиште и кога татко ми па дури и кога јас одев на училиште, се до моментот кога имаме наплив од информации. Па што правите кога информациите се секаде околу вас? Зошто децата сеуште одат на училиште кога тие повеќе не мора да одат таму за да ги добијат информациите?
In Philadelphia we have a one-to-one laptop program, so the kids are bringing in laptops with them everyday, taking them home, getting access to information. And here's the thing that you need to get comfortable with when you've given the tool to acquire information to students, is that you have to be comfortable with this idea of allowing kids to fail as part of the learning process. We deal right now in the educational landscape with an infatuation with the culture of one right answer that can be properly bubbled on the average multiple choice test, and I am here to share with you: it is not learning. That is the absolute wrong thing to ask, to tell kids to never be wrong. To ask them to always have the right answer doesn't allow them to learn. So we did this project, and this is one of the artifacts of the project. I almost never show them off because of the issue of the idea of failure.
Во Филаделфија ние имаме програма лаптоп за секое дете, па децата го носат својот лаптоп секој ден, го враќаат дома, имаат постојан пристап до информациите. И она на што треба да се навикнете кога сте ја дале алатката за да им ги овозможите информациите на студентите, е дека треба да го прифатите и фактот што дозволувате децата да згрешат како дел од процесот на учење. Токму сега се справуваме во образовната сфера со заљубеноста во културата на еден точен одговор кој може случајно да биде погоден на просечен тест со неколку можни решенија, и овде сум за да споделам со вас, дека тоа не е учење. Најголемата грешка која може да ја побарате е, да им кажете на децата никогаш да не грешат. Да побарате од нив секогаш да го даваат точниот одговор не им овозможува да учат. Така започнавме со еден проект, а ова е еден од резултатите на проектот. Јас речиси никогаш не ги прикажувам токму поради делот за идејата за неуспех.
My students produced these info-graphics as a result of a unit that we decided to do at the end of the year responding to the oil spill. I asked them to take the examples that we were seeing of the info-graphics that existed in a lot of mass media, and take a look at what were the interesting components of it, and produce one for themselves of a different man-made disaster from American history. And they had certain criteria to do it. They were a little uncomfortable with it, because we'd never done this before, and they didn't know exactly how to do it. They can talk -- they're very smooth, and they can write very, very well, but asking them to communicate ideas in a different way was a little uncomfortable for them. But I gave them the room to just do the thing. Go create. Go figure it out. Let's see what we can do. And the student that persistently turns out the best visual product did not disappoint. This was done in like two or three days. And this is the work of the student that consistently did it.
Моите ученици ги креираа овие инфо-цртежи како резултат од лекцијата која ја работевме на крај на годината врзано со истекувањето на нафтата. Побарав да ги земат примерите кои ги гледавме од инфо-цртежите кои постоеја во повеќето јавни медиуми, и да погледнат кои се нивните интересни компоненти, и да направат една за самите нив од друга катастрофа направена од човек во американската историја. Добија одредени насоки како да го направат тоа. Малку им беше непријатно поради тоа, затоа што им беше првпат, и тие не знаеја точно како треба да го направат. Тие знаат да говорат -- многу течно, и можат да пишуваат, многу, многу добро, но барањето да ги искомуницираат идеите на поинаков начин беше малку непријатно за нив. Им дадов доволно простор за да ја завршат работата. Креирајте. Откријте како. Да видиме што можеме да сториме. И ученикот кој постојано ги креираше најдобрите визуелни ефекти не не разочара. Ова беше завршено за два или три дена. И ова е резултатот од ученикот кој го стори токму тоа.
And when I sat the students down, I said, "Who's got the best one?" And they immediately went, "There it is." Didn't read anything. "There it is." And I said, "Well what makes it great?" And they're like, "Oh, the design's good, and he's using good color. And there's some ... " And they went through all that we processed out loud. And I said, "Go read it." And they're like, "Oh, that one wasn't so awesome." And then we went to another one -- it didn't have great visuals, but it had great information -- and spent an hour talking about the learning process, because it wasn't about whether or not it was perfect, or whether or not it was what I could create. It asked them to create for themselves, and it allowed them to fail, process, learn from. And when we do another round of this in my class this year, they will do better this time, because learning has to include an amount of failure, because failure is instructional in the process.
И кога седнав со учениците, ги прашав, "Кој беше најдобар?" Веднаш одговорија, "Ене го." Не прочитав ништо. "Ене го." И реков, "А што го прави најдобар?" А тие, "Дизајнот е добар, а и користи добра боја. А исто така... " И тие ми го прераскажаа целото доживување. И реков, "Ајде прочитајте го." А тие, "Ова и не е толку добро." И потоа преминавме на друг -- немаше многу добар визуелен приказ, но содржеше одлични информации -- и потрошивме еден час зборувајќи за процесот за учење, бидејќи не се работеше дали е перфектен или не, ниту дали тоа беше она што можевме да креираме; се бараше од нив да креираат за самите себе. И им дозволив да погрешат, да го процесираат тоа, да научат од него. И кога ќе ја повториме истата постапка со мојот клас оваа година, тие ќе бидат подобри. Бидејќи учењето треба да вклучи и одредени грешки, бидејќи грешките даваат насоки во процесот.
There are a million pictures that I could click through here, and had to choose carefully -- this is one of my favorites -- of students learning, of what learning can look like in a landscape where we let go of the idea that kids have to come to school to get the information, but instead, ask them what they can do with it. Ask them really interesting questions. They will not disappoint. Ask them to go to places, to see things for themselves, to actually experience the learning, to play, to inquire. This is one of my favorite photos, because this was taken on Tuesday, when I asked the students to go to the polls. This is Robbie, and this was his first day of voting, and he wanted to share that with everybody and do that. But this is learning too, because we asked them to go out into real spaces.
Постојат илјадници слики кои можам да ви ги прикажам овде, и морав да изберам внимателно -- ова е една од омилените -- од ученици кои учат, и како учењето може да изгледа во природа каде ја напуштивме идејата дека децата треба да дојдат на училиште за да ги добијат информациите, наместо тоа, прашајте ги што можат да сторат со нив. Поставете им навистина интересни прашања. И нема да ве разочараат. Нека одат на одредени места, за да ги видат работите самите, за да го искусат учењето, да играат, да прашуваат. Ова е една од моите омилени фотографии, бидејќи е сликана во вторникот, кога ги испратив на гласачките места. Ова е Роби, и ова е неговиот прв ден од гласањето, и тој сакаше тоа да го сподели со сите и тоа и го прави. Но ова е учење, исто така, бидејќи ги испративме во реални ситуации.
The main point is that, if we continue to look at education as if it's about coming to school to get the information and not about experiential learning, empowering student voice and embracing failure, we're missing the mark. And everything that everybody is talking about today isn't possible if we keep having an educational system that does not value these qualities, because we won't get there with a standardized test, and we won't get there with a culture of one right answer. We know how to do this better, and it's time to do better.
Главната поента е дека, доколку и понатаму гледаме на образованието како на одење на училиште за да ги добиеме информациите а не како експериментално учење, возвишувајќи го гласот на ученикот и поттикнувајќи ги грешките, сме ја промашиле целта. И сето она за што се зборува денес не е можно доколку го задржиме образовниот систем кој не ги вреднува овие квалитети, бидејќи нема да дојдеме до тоа преку стандардизиран тест, и нема да се стекнеме со култура на еден точен одговор. Ние знаеме како да го подобриме, и време е да го подобриме.
(Applause)
(Аплауз)