I'm a marine biologist and an explorer-photographer with National Geographic, but I want to share a secret. This image is totally incorrect, totally incorrect. I see a couple of people crying in the back that I've blown their idea of mermaids. All right, the mermaid is indeed real, but anyone who's gone on a dive will know that the ocean looks more like this. It's because the ocean is this massive filter, and as soon as you start going underwater, you're going to lose your colors, and it's going to get dark and blue very quickly.
Ја сам морски биолог и фотограф истраживач који ради за „Националну географију“, али желим да поделим тајну. Ова слика је скроз нетачна, потпуно погрешна. Видим неколико уплаканих људи у позадини због тога што сам им срушио представу о сиренама. Добро, сирене стварно постоје, али свако ко је некада ронио ће знати да је океан много више налик овоме. То је због тога што је океан огроман филтер, те ћете, чим кренете да урањате у воду, престати да видите боје и убрзо ће све постати мрачно и плаво.
But we're humans -- we're terrestrial mammals. And we've got trichromatic vision, so we see in red, green and blue, and we're just complete color addicts. We love eye-popping color, and we try to bring this eye-popping color underwater with us.
Међутим, ми смо људи, ми смо копнени сисари. Имамо трихроматски вид, па видимо црвено, зелено и плаво и потпуни смо зависници од боја. Волимо вриштеће боје и покушавамо да ове вриштеће боје понесемо са собом испод површине воде.
So there's been a long and sordid history of bringing color underwater, and it starts 88 years ago with Bill Longley and Charles Martin, who were trying to take the first underwater color photograph. And they're in there with old-school scuba suits, where you're pumping air down to them, and they've got a pontoon of high-explosive magnesium powder, and the poor people at the surface are not sure when they're going to pull the string when they've got their frame in focus, and -- boom! -- a pound of high explosives would go off so they could put a little bit of light underwater and get an image like this beautiful hogfish. I mean, it's a gorgeous image, but this is not real. They're creating an artificial environment so we can satisfy our own addiction to color.
Постоји дуга и мрачна историја одношења боја испод површине воде, а започели су је, пре 88 година, Бил Лангли и Чарлс Мартин, који су покушавали да усликају прву подводну фотографију у боји. Ронили су у старинским ронилачким оделима, док су им достављали ваздух пумпом. Имали су понтон са високо експлозивним магнезијумским барутом, а сироти људи на површини нису сигурни када да повуку уже, када ће ухватити кадар и бум! - пола килограма експлозива би експлодирало да би нешто мало светла доспело испод површине и да би се добила, рецимо, слика ове дивне зракоперке. Мислим, ова слика је предивна, али није реална. Они стварају вештачко окружење да бисмо ми могли да задовољимо своју зависност од боја.
And looking at it the other way, what we've been finding is that instead of bringing color underwater with us, that we've been looking at the blue ocean, and it's a crucible of blue, and these animals living there for millions of years have been evolving all sorts of ways to take in that blue light and give off other colors. And here's just a little sample of what this secret world looks like. It's like an underwater light show.
Ако сагледамо ово из другог угла, открили смо, уместо да носимо боју са собом испод површине воде, да гледамо у плави океан, који је препун претапајуће плаве боје, а ове животиње живе у њему милионима година и развиле су различите начине да преузму то плаво светло да би емитовале друге боје. Ево само малог примера како тај тајанствени свет изгледа. То је као подводни лајт-шоу.
(Music)
(Музика)
Again, what we're seeing here is blue light hitting this image. These animals are absorbing the blue light and immediately transforming this light.
Поново, видимо плаво светло које се јавља на овој слици. Ове животиње упијају плаво светло и истог тренутка га трансформишу.
So if you think about it, the ocean is 71 percent of the planet, and blue light can extend down to almost a 1,000 meters. As we go down underwater, after about 10 meters, all the red is gone. So if you see anything under 10 meters that's red, it's an animal transforming and creating its own red. This is the largest single monochromatic blue environment on our planet.
Ако размислите о томе, океан чини 71 проценат планете, а плаво светло се протеже до скоро 1000 метара дубине. Док урањамо у воду, након неких 10 метара, сва црвена боја се губи. Тако, ако видите нешто црвено на дубини испод 10 метара, то је нека животиња која мења светло и ствара сопствену црвену боју. Ово је највећа јединствена монохроматска плава средина на нашој планети.
And my gateway into this world of biofluorescence begins with corals. And I want to give a full TED Talk on corals and just how cool these things are. One of the things that they do, one of their miraculous feats, is they produce lots of these fluorescent proteins, fluorescent molecules. And in this coral, it could be making up to 14 percent of its body mass -- could be this fluorescent protein. So you wouldn't be making, like, 14 percent muscle and not using it, so it's likely doing something that has a functional role. And for the last 10, 15 years, this was so special to me, because this molecule has turned out to be one of the most revolutionary tools in biomedical science, and it's allowing us to better see inside ourselves.
Мој улаз у овај свет биофлуоресценције креће код корала. Желим да одржим засебан TED говор о коралима и о томе колико су занимљиви. Једна од ствари које раде, један од чудесних подвига, је да производе много флуоресцентних протеина, флуоресцентних молекула. Код овог корала, то би могло чинити и до 14 процената масе његовог тела, тај флуоресцентни протеин. Ви не бисте створили, рецимо, 14 процената мишића да их не користите, па то вероватно има некакву функционалну улогу. У току последњих 10, 15 година, ово је за мене било толико посебно, јер се испоставило да је овај молекул једно од најреволуционарнијих средстава у биомедицинској науци, а омогућава нам да имамо бољи увид у себе.
So, how do I study this? In order to study biofluorescence, we swim at night. And when I started out, I was just using these blue duct-tape filters over my strobe, so I could make sure I'm actually seeing the light that's being transformed by the animals. We're making an exhibit for the Museum of Natural History, and we're trying to show off how great the fluorescent corals are on the reef, and something happened that just blew me away: this. In the middle of our corals, is this green fluorescent fish. It's the first time we've ever seen a green fluorescent fish or any vertebrate for that matter. And we're rubbing our eyes, checking the filters, thinking that somebody's maybe playing a joke on us with the camera, but the eel was real.
Па, како то проучавам? Да бисмо проучавали биофлуоресценцију, пливамо у току ноћи. Када сам започео, користио сам ове самолепљиве филтере преко свог стробоскопа, да бих био сигуран да видим светло које животиње трансформишу. Правимо изложбу за Природњачки музеј и покушавамо да прикажемо колико су сјајни флуоресцентни корали на гребену, а нешто што се десило ме је једноставно распаметило - ово. Усред наших корала је ова зелена флуоресцентна риба. Први пут смо видели зелену флуоресцентну рибу, или уопште било каквог кичмењака. Трљамо очи, проверавамо филтере, мислећи да се неко шали са нама помоћу камере, али је ова јегуља стварна.
It was the first green fluorescent eel that we found, and this just changed my trajectory completely. So I had to put down my corals and team up with a fish scientist, John Sparks, and begin a search around the world to see how prevalent this phenomenon is. And fish are much more interesting than corals, because they have really advanced vision, and some of the fish even have, the way that I was photographing it, they have lenses in their eyes that would magnify the fluorescence. So I wanted to seek this out further.
Tо је прва зелена флуоресцентна јегуља коју смо открили, а ово је потпуно променило мој правац кретања. Морао сам да одложим своје корале са стране и да се удружим са научником који се бави рибама, Џоном Спарксом, и да започнем истраживање широм света да бих видео колико је распрострањена ова појава. Рибе су много интересантније него корали јер имају заиста развијен вид, а неке од њих, бар како сам их сликао, имају сочива у очима која увећавају флуоренсценцију. Тако сам пожелео да ово боље истражим.
So we designed a new set of gear and we're scouring the reefs around the world, looking for fluorescent life. And it's a bit like "E.T. phone home." We're out there swimming with this blue light, and we're looking for a response, for animals to be absorbing the light and transferring this back to us. And eventually, we found our photobombing Kaupichphys eel. It's a really shy, reclusive eel that we know almost nothing about. They're only about the size of my finger, and they spend about 99.9 percent of their time hidden under a rock. But these eels do come out to mate under full-moon nights, and that full-moon night translates underwater to blue. Perhaps they're using this as a way to see each other, quickly find each other, mate, go back into their hole for the next long stint of time. But then we started to find other fluorescent marine life, like this green fluorescent bream, with its, like, racing stripes along its head and its nape, and it's almost camouflaged and fluorescing at the same intensity as the fluorescent coral there.
Осмислили смо нову опрему и испитивали смо гребене широм света, тражећи флуоресцентне облике живота. Помало личи на сцену када Е.Т. ванземаљац хоће да зове кућу. Сви пливамо у овом плавом светлу и трагамо за реакцијом, да животиње упију светло и затим га емитују натраг ка нама. На крају смо нашли нашу јегуљу из рода Chlopsidae која нам је упала у кадар. То је једна стидљива, повучена јегуља о којој не знамо готово ништа. Оне су величине мог прста, а проводе 99,9 посто времена сакривене испод камена. Ипак, ове јегуље излазе да би се париле у ноћима пуног месеца, а ноћ пуног месеца боји подводни свет плавом бојом. Можда оне користе ово као начин да се међусобно виде, да се брзо пронађу, паре се и врате у своју рупу на наредни дуги временски период. Затим смо, међутим, пронашли друге морске флуоресцентне облике живота, као што је ова зелена флуоресцентна деверика, са пругама дуж главе и потиљка, а скоро да је закамуфлирана и да светли флуоресцентним бојама истог интензитета који имају и флуоресцентни корали на том месту.
After this fish, we were introduced to this red fluorescent scorpionfish cloaked and hidden on this rock. The only time we've ever seen this, it's either on red fluorescent algae or red fluorescent coral.
Након ове рибе, открили смо ову црвену флуоресцентну шкарпину, заштићену и скривену на овом камену. Једини пут када смо ово видели било је или на црвеној флуоресцентној алги или црвеном флуоресцентном коралу.
Later, we found this stealthy green fluorescent lizardfish. These lizardfish come in many varieties, and they look almost exactly alike under white light. But if you look at them under fluorescent light, you see lots of patterns, you can really see the differences among them. And in total -- we just reported this last year -- we found over 200 species of biofluorescent fish.
Касније смо нашли ову скривену зелену флуоресцентну рибу-гуштера. Ове рибе-гуштери су веома разнолике, а изгледају потпуно идентично под белим светлом. Међутим, ако их погледате под флуоресцентним светлом, видите пуно шара и заиста можете видети разлике између њих. Укупно, а ово смо објавили у извештају прошле године, нашли смо преко 200 врста биофлуоресцентних риба.
One of my inspirations is French artist and biologist Jean Painlevé. He really captures this entrepreneuring, creative spirit in biology. He would design his own gear, make his own cameras, and he was fascinated with the seahorse, Hippocampus erectus, and he filmed for the first time the seahorse giving birth. So this is the male seahorse. They were one of the first fish to start swimming upright with their brain above their head. The males give birth, just phenomenal creatures. So he stayed awake for days. He even put this electrical visor on his head that would shock him, so he could capture this moment. Now, I wish I could have shown Painlevé the moment where we found biofluorescent seahorses in the exact same species that he was studying. And here's our footage.
Једна од мојих инспирација је француски уметник и биолог Жан Панлеви. Он је заиста ухватио овај предузетнички, креативни дух у биологији. Осмислио је је сопствену опрему, направио сопствене камере, а био је фасцинирам морским коњићем, Hippocampus erectus-ом, и први је снимио морског коњића како се порађа. Дакле, ово је мужјак морског коњића. Они су међу првим рибама које су кренуле да пливају усправљене, са мозгом изнад главе. Мужјаци се порађају; једноставно су феноменална створења. Тако је он остао будан данима. Чак је ставио и електрични штитник на главу који му је давао шокове да би могао да ухвати овај моменат. Желео бих да могу да покажем Панлевију тренутак када смо пронашли биофлуоресцентне морске коњиће из управо исте врсте коју је он проучавао. Ево нашег снимка.
(Music)
(Музика)
They're the most cryptic fish. You could be swimming right on top of them and not see the seahorse. They would blend right into the algae, which would also fluoresce red, but they've got great vision, and they go through this long mating ritual, and perhaps they're using it in that effect.
Они се веома вешто камуфлирају. Можете пливати тик изнад њих, а да не приметите морског коњића. Утопили су се у алге, које су такође светлеле флуоресцентном црвеном бојом, а имају сјајан вид и пролазе кроз дуги ритуал парења, а можда га и користе у те сврхе.
But things got pretty edgy when we found green fluorescence in the stingray, because stingrays are in the Elasmobranch class, which includes ... sharks. So I'm, like, a coral biologist. Somebody's got to go down and check to see if the sharks are fluorescent. And there I am.
Међутим, постало је прилично чупаво када смо пронашли зелену флуоренсцентност код раже, јер раже припадају класи Elasmobranchii, а она укључује... ајкуле. Значи, ја сам биолог који се бави коралима. Неко мора да сиђе доле и да провери да ли су ајкуле флуоресцентне. И ето ме.
(Laughter)
(Смех)
And I was like, "Maybe I should go back to corals."
Био сам у фазону: „Можда треба да се вратим на корале.“
(Laughter)
(Смех)
It turns out that these sharks are not fluorescent. And then we found it. In a deep, dark canyon off the coast of California, we found the first biofluorescent swellshark, right underneath all the surfers. Here it is. They're just about a meter long. It's called a swellshark. And they call them a swellshark because if they're threatened, they can gulp down water and blow up like an inner tube, about twice their size, and wedge themselves under a rock, so they don't get eaten by a predator. And here is our first footage of these biofluorescent swellsharks. Just magnificent -- I mean, they're showing these distinct patterns, and there are areas that are fluorescent and areas that are not fluorescent, but they've also got these twinkling spots on them that are much brighter than other parts of the shark.
Испоставило се да ове ајкуле нису флуоресцентне, а затим смо их пронашли. У дубоком, тамном кањону ван обале Калифорније, нашли смо прву биофлуоресцентну ајкулу, тачно испод свих сурфера. Ево је. Дуге су око једног метра. Зову се надувене ајкуле. Називају их „надувене ајкуле“ јер, када су у опасности, могу да прогутају воду и да се надују као унутрашња гума, два пута више у односу на њихову величину, а углаве се испод камена, па их грабљивац не може појести. Ево нашег првог снимка ових биофлуоресцентних ајкула. Просто величанствено - мислим, приказују ове упечатљиве шаре, а постоје флуоресцентна подручја, као и подручја која то нису, али имају по себи и светлуцаве тачкице које су много светлије него други делови ајкуле.
But this is all beautiful to see. I was like, this is gorgeous. But what does it mean to the shark? Can they see this? And we looked in the literature, and nothing was known about this shark's vision. So I took this shark to eye specialist Ellis Loew at Cornell University, and we found out that this shark sees discretely and acutely in the blue-green interface, probably about 100 times better than we can see in the dark, but they only see blue-green. So what it's doing is taking this blue world and it's absorbing the blue, creating green. It's creating contrast that they can indeed see. So we have a model, showing that it creates an ability for them to see all these patterns. And males and females also have, we're finding, distinct patterns among them.
Све је ово дивно за гледање. Помислио сам: „Ово је предивно.“ А шта то значи за ајкулу? Да ли оне могу видети ово? Потражили смо у литератури и није постојало ништа познато о чулу вида ове ајкуле. Однео сам ову ајкулу код специјалисте за око, Елиса Лоева на Универзитет Корнел и открили смо да ова ајкула види дискретно и интензивно у овом плаво-зеленом окружењу, вероватно око 100 пута боље од тога како ми видимо у мраку, али виде једино плаво-зелено. Тако она преузима плави свет и упија плаво, стварајући зелено. Стварају контраст који заиста могу видети. Дакле, имамо модел који показује да ствара способност да виде све ове облике. Открили смо и да мушкарци и жене имају различите шаре.
But our last find came really just a few miles from where we are now, in the Solomon Islands. Swimming at night, I encountered the first biofluorescent sea turtle. So now it's going from fish and sharks into reptiles, which, again, this is only one month old, but it shows us that we know almost nothing about this hawksbill turtle's vision. And it makes me think about how much more there is to learn. And here in the Solomon Islands, there's only a few thousand breeding females of this species left, and this is one of the hotspots for them. So it shows us how much we need to really protect these animals while they're still here, and understand them.
Наше последње откриће се десило на само неколико километара од овог места, на Соломонским острвима. Док сам пливао ноћу, наишао сам на прву биофлуоресцентну морску корњачу. Сада прелази са риба и ајкула на рептиле, а ово откриће се десило пре само месец дана, али нам показује да једва да ишта знамо о виду ове корњаче, Eretmochelys imbricata-е. То ме тера да се замислим над тим колико још треба да учимо. Овде, на Соломонским острвима, постоји само неколико хиљада преосталих зрелих женки ове врсте, а ово је само једно од њихових станишта. То нам показује колико треба да заиста заштитимо ове животиње док су још увек овде и да их разумемо.
In thinking about biofluorescence, I wanted to know, how deep does it go? Does this go all the way to the bottom of the ocean? So we started using submarines, and we equipped them with special blue lights on the front here. And we dropped down, and we noticed one important thing -- that as we get down to 1,000 meters, it drops off. There's no biofluorescent marine life down there, below 1,000 meters -- almost nothing, it's just darkness. So it's mainly a shallow phenomenon. And below 1,000 meters, we encountered the bioluminescent zone, where nine out of 10 animals are actually making their own lights and flashing and blinking.
Док сам размишљао о биофлуоресценцији, желео сам да сазнам докле она допире. Да ли допире све до дна океана? Тако смо почели да користимо подморнице и опремили смо их специјалним плавим светлима на предњем делу. Сишли смо доле и приметили смо једну важну ствар - да када се спустимо до 1000 метара, она опада. Нема биофлуоресцентних морских облика доле, испод 100 метара. Скоро да не постоји ништа; само тама. Дакле, то је углавном површинска појава. Испод 1000 метара наишли смо на биолуминесцентну зону, у којој 9 од 10 животиња заправо ствара сопствено светло, светли и трепери.
As I try to get deeper, this is slapping on a one-person submarine suit -- some people call this my "Jacques Cousteau meets Woody Allen" moment.
Док покушавам да сиђем дубље, овде се увлачим у ронилачко одело за једну особу; неки људи називају ово мојим моментом „Жак Кусто среће Вудија Алена“.
(Laughter)
(Смех)
But as we explore down here, I was thinking about: How do we interact with life delicately? Because we're entering a new age of exploration, where we have to take great care, and we have to set examples how we explore. So I've teamed up with roboticist Rob Wood at Harvard University, and we've been designing squishy underwater robot fingers, so we can delicately interact with the marine life down there. The idea is that most of our technologies to explore the deep ocean come from oil and gas and military, who, you know, they're not really caring to be gentle. Some corals could be 1,000 years old. You don't want to just go and crush them with a big claw. So my dream is something like this. At night, I'm in a submarine, I have force-feedback gloves, and I could delicately set up a lab in the front of my submarine, where the squishy robot fingers are delicately collecting and putting things in jars, and we can conduct our research.
Међутим, док смо истраживали дубине, размишљао сам: „Како да се према овим животињама понашамо пажљиво?“ Зато што улазимо у ново доба истраживања, у ком морамо бити веома пажљиви и морамо да одредимо начине како ћемо истраживати. Тако сам се удружио са роботистом Робом Вудом на Универзитету Харвард и осмислили смо клизаве прсте за робота да бисмо могли да остваримо контакт са морским животињама у дубинама. Идеја је да већина наших технологија за истраживање океана потиче од нафте, гаса и војске, који не брину пуно о томе да буду нежни. Неки корали су стари и 1000 година. Не желите да одете и смрвите их џиновском канџом. Мој сан је нешто попут овога. Ноћу сам у подморници, имам рукавице које ми омогућавају додир, те могу пажљиво да створим лабораторију испред своје подморнице, при чему клизави прсти робота нежно сакупљају и смештају ствари у тегле, а ми спроводимо истраживање.
Back to the powerful applied applications. Here, you're looking at a living brain that's using the DNA of fluorescent marine creatures, this one from jellyfish and corals, to illuminate the living brain and see its connections. It's funny that we're using RGB just to kind of satisfy our own human intuition, so we can see our brains better. And even more mind-blowing, is my close colleague Vincent Pieribone at Yale, who has actually designed and engineered a fluorescent protein that responds to voltage. So he could see when a single neuron fires. You're essentially looking at a portal into consciousness that was designed by marine creatures.
Натраг на моћну примену апликације. Овде посматрамо мозак који користи ДНК флуоресцентних морских створења, а овај припада медузама и коралима, да бисмо осветлили њихов мозак и видели везе између њих. Чудно је што користимо црвену, зелену и плаву само да бисмо задовољили сопствену, људску интуицију, да бисмо могли да видимо своје мозгове боље. Још је импресивније што је мој блиски колега, Винстент Пјербоун са Јејла, заправо осмислио и направио флуоресцентни протеин који реагује на волтажу. Дакле, могао је видети осветљавање појединачног неурона. У суштини, гледате пролаз у свесност који су створила морска створења.
So this brings me all back to perspective and relationship. From deep space, our universe looks like a human brain cell, and then here we are in the deep ocean, and we're finding marine creatures and cells that can illuminate the human mind. And it's my hope that with illuminated minds, we could ponder the overarching interconnectedness of all life, and fathom how much more lies in store if we keep our oceans healthy.
Ово ме враћа на питање перспективе и односа. Из дубоког свемира, наш универзум изгледа као људска мождана ћелија, а овде, у дубини океана, проналазимо морска створења и ћелије које могу просветлити људски ум. Надам се да са просветљеним умом можемо сагледати свеопшту повезаност животних облика и докучити колико тога још постоји ако бринемо о здрављу океана.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)