I had requested slides, kind of adamantly, up till the -- pretty much, last few days, but was denied access to a slide projector. (Laughter) I actually find them a lot more emotional -- (Laughter) -- and personal, and the neat thing about a slide projector is you can actually focus the work, unlike PowerPoint and some other programs. Now, I agree that you have to -- yeah, there are certain concessions and, you know, if you use a slide projector, you're not able to have the bad type swing in from the back or the side, or up or down, but maybe that's an O.K. trade-off, to trade that off for a focus. (Laughter) It's a thought. Just a thought. And there's something nice about slides getting stuck. And the thing you really hope for is occasionally they burn up, which we won't see tonight. So.
Побарав слајдови... и не попуштав сè до последните неколку дена, но не ми беше одобрен пристап до проектор на слајдови. (смеа) За мене тие се многу поемотивни... (смеа) и поинтимни. Убавата работа кај проекторот на слајдови е што можете да ја фокусирате работата, за разлика од PowerPoint и некои други програми. Се согласувам дека... има одредени отстапки. На пример, ако користите проектор, тогаш слајдовите не може да ви се појавуваат од позадина, од страните, одозгора или одоздола. Но, можеби тоа е фер размена... да го добиете тоа во замена за фокусот. (смеа) Така барем јас мислам. А, има нешто убаво и во тоа кога ќе се заглави слајдот. Понекогаш, дури и се надевате дека некој од нив ќе изгори, од време на време. Но, тоа нема да го видиме вечерва.
With that, let's get the first slide up here. This, as many of you have probably guessed, is a recently emptied beer can in Portugal. (Laughter) This -- I had just arrived in Barcelona for the first time, and I thought -- you know, fly all night, I looked up, and I thought, wow, how clean. You come into this major airport, and they simply have a B. I mean, how nice is that? Everything's gotten simpler in design, and here's this mega airport, and God, I just -- I took a picture. I thought, God, that is the coolest thing I've ever seen at an airport. Till a couple months later, I went back to the same airport -- same plane, I think -- and looked up, and it said C. (Laughter) It was only then that I realized it was simply a gate that I was coming into. (Laughter)
Ајде, одиме со првиот слајд. Како што многумина од вас веќе погодија, ова е... една штотуку испразнета лименка од пиво во Португалија. (смеа) Штотуку бев пристигнал во Барселона, за прв пат, и си помислив... после цела ноќ помината во авион, погледнав нагоре и си помислив „Види, колку едноставно“. Пристигнувате на огромен аеродром, а тие имаат само едно Б. Колку е тоа прекрасно? Сите нешта имаат поедноставен дизајн. Го имате овој мега-аеродром... Веднаш го сликав. Си помислив: „Боже, ова е најлудото нешто што сум го видел на еден аеродром“. Сè додека, по неколку месеци, повторно се вратив на истиот аеродром, дури мислам дека беше и истиот авион, и кога погледнав пишуваше Ц. (смеа) Дури тогаш сфатив дека се работи за ознаката на терминалот на кој пристигнував. (смеа)
I'm a big believer in the emotion of design, and the message that's sent before somebody begins to read, before they get the rest of the information; what is the emotional response they get to the product, to the story, to the painting -- whatever it is. That area of design interests me the most, and I think this for me is a real clear, very simplified version of what I'm talking about. These are a couple of garage doors painted identical, situated next to each other. So, here's the first door. You know, you get the message. You know, it's pretty clear. Take a look at the second door and see if there's any different message. O.K., which one would you park in front of? (Laughter) Same color, same message, same words. The only thing that's different is the expression that the individual door-owner here put into the piece -- and, again, which is the psycho-killer here? (Laughter) Yet it doesn't say that; it doesn't need to say that. I would probably park in front of the other one.
Јас сум голем верник во емоциите на дизајнот и пораката која се пренесува уште пред некој да почне да чита, уште пред да ја примат целата информација, и емоционалната реакција која ја имаат кон производот, кон приказната, кон сликата... што и да е. Таа област од дизајнот најмногу ме интересира. И, според мене, ова е една многу јасна и многу поедноставена претстава на она за што зборувам. Ова се две врати од гаража, кои се офарбани идентично и се наоѓаат една до друга. Ева ја првата врата. Пораката е јасна. Прилично е јасно. Погледнете ја втората врата и видете дали пораката е различна. Пред која врата би паркирале вие? (смеа) Иста боја, иста порака, исти зборови. Се разликува само начинот на изразување кој сопственикот го применил. Значи? Кој од нив двајцата е психопатски убиец? (смеа) Тоа не го пишува на вратата. Не ни мора да го пишува. Јас, сепак, би паркирал пред другата врата.
I'm sure a lot of you are aware that graphic design has gotten a lot simpler in the last five years or so. It's gotten so simple that it's already starting to kind of come back the other way again and get a little more expressive. But I was in Milan and saw this street sign, and was very happy to see that apparently this idea of minimalism has even been translated by the graffiti artist. (Laughter) And this graffiti artist has come along, made this sign a little bit better, and then moved on. (Laughter) He didn't overpower it like they have a tendency to do. (Laughter)
Сигурен сум дека многумина од вас се свесни дека графичкиот дизајн станува сè поедноставен во последните пет години. Толку е поедноставен што веќе почнува да се врти во круг и да станува поекспресивен. Бев во Милано кога го видов овој уличен знак и баш се израдував кога видов дека овој минимализам очигледно се пренел и на графитите. (смеа) Овој графити уметник дошол, само малку го подобрил знакот и си продолжил. (смеа) Не го пренатрупал како што тоа обично го прават. (смеа)
This is for a book by "Metropolis." I took some photos, and this is a billboard in Florida, and either they hadn't paid their rent, or they didn't want to pay their rent again on the sign, and the billboard people were too cheap to tear the whole sign down, so they just teared out sections of it. And I would argue that it's possibly more effective than the original billboard in terms of getting your attention, getting you to look over that way. And hopefully you don't stop and buy those awful pecan things -- Stuckey's.
Ова е за една книга од Метрополис, за која направив неколку фотографии. Ова е еден билборд во Флорида. Или не го платиле закупот или не сакале да го продолжат закупот, а луѓето од агенцијата биле премногу мрзливи за да го отстранат целиот знак, па отстраниле само еден дел од него. Мислам дека вака има поголем ефект од оригиналниот билборд во однос на тоа да ви го привлече вниманието и да ве натера да погледнете во тој правец. Само се надевам дека нема да застанете и да го купите тој ужасен производ...
This is from my second book. The first book is called, "The End of Print," and it was done along with a film, working with William Burroughs. And "The End of Print" is now in its fifth printing. (Laughter) When I first contacted William Burroughs about being part of it, he said no; he said he didn't believe it was the end of print. And I said, well, that's fine; I just would love to have your input on this film and this book, and he finally agreed to it. And at the end of the film, he says in this great voice that I can't mimic but I'll kind of try, but not really, he says, "I remember attending an exhibition called, 'Photography: The End of Painting.'" And then he says, "And, of course, it wasn't at all." So, apparently when photography was perfected, there were people going around saying, that's it: you've just ruined painting. People are just going to take pictures now. And of course, that wasn't the case.
Ова е од мојата втора книга. Првата книга се вика „Крајот на печатењето“, а со неа беше снимен и филм, на кој работев заедно со Вилијам Буроуз. Сега се печати петтото издание на „Крајот на печатењето“. (смеа) Кога прв пат го контактирав Буроуз за да учествува во снимањето, тој ме одби и ми рече дека не верува дека на печатењето ќе му дојде крај. Јас реков: „Во ред е тоа, само сакам да работиш со мене на филмот и книгата“, и тој најпосле се согласи. На крајот на филмот, со оној прекрасен глас, кој не можам да го имитирам, но сепак ќе се обидам... тој вели: „Еднаш бев на изложба која се викаше ,Фотографија: Крајот на сликањето‘, а, се разбира, тоа воопшто не беше така.“ Очигледно кога фотографирањето било усовршено, некои луѓе велеле: „Ете, толку. Го уништивте сликањето. Луѓето сега само ќе прават фотографии.“ Но, секако, тоа не се случи.
So, this is from "2nd Sight," a book I did on intuition. I think it's not the only ingredient in design, but possibly the most important. It's something everybody has. It's not a matter of teaching it; in fact, most of the schools tend to discount intuition as an ingredient of your working process because they can't quantify it: it's very hard to teach people the four steps to intuitive design, but we can teach you the four steps to a nice business card or a newsletter. So it tends to get discounted. This is a quote from Albert Einstein, who says, "The intellect has little to do on the road to discovery. There comes a leap in consciousness -- call it intuition or what you will -- and the solution just comes to you, and you don't know from where or why." So, it's kind of like when somebody says, Who did that song? And the more you try to think about it, the further the answer gets from you, and the minute you stop thinking about it, your intuition gives you that answer, in a sense.
Значи, ова е од „Вториот поглед“, книга која ја напишав на тема интуиција. Мислам дека тоа не е единственото нешто во дизајнот, но најверојатно е најважното нешто. Тоа е нешто што секој го поседува. Не се работи за нешто што може да се научи. Всушност, поголем дел од училиштата интуицијата не ја сметаат за дел од работниот процес, бидејќи не можат да ја сублимираат. Многу е тешко да ги учите луѓето за четирите чекори кон интуитивниот дизајн, но можеме да ве научиме на четирите чекори кон изработка на убава визит-карта или на добар билтен. Па, затоа таа е запоставувана. Ова е цитат од Алберт Ајнштајн, кој вели: „На патот кон откритијата, интелектот игра мала улога. Доаѓа до поместување во свеста - ако сакате, наречете го тоа интуиција - и решението едноставно ви доаѓа, а не знаете од каде или зошто.“ Како кога некој ќе ве праша: „Кој ја пее оваа песна?“. Колку повеќе се обидувате да се сетите, одговорот толку повеќе ви бега, и во моментот кога ќе престанете да мислите на тоа, вашата интуиција ви го дава одговорот, на некој начин.
I like this for a couple of reasons. If you've had any design courses, they would teach you you can't read this. I think you eventually can and, more importantly, I think it's true. "Don't mistake legibility for communication." Just because something's legible doesn't means it communicates. More importantly, it doesn't mean it communicates the right thing. So, what is the message sent before somebody actually gets into the material? And I think that's sometimes an overlooked area.
Ова ми се допаѓа од неколку причини. Доколку сте биле на некој курс за дизајн, ќе ви кажат дека ова не може да се прочита. Мислам дека кога-тогаш ќе го прочитате, и што е поважно, мислам дека ова е точно. „Не поистоветувајте ја читливоста со комуникација“. Само затоа што нешто е читко, не значи дека кажува нешто. Што е уште поважно, не значи дека ја кажува вистинската работа. Која е пораката што се пренесува пред некој да се задлабочи во материјалот? Мислам дека ова понекогаш се занемарува.
This is working with Marshall McLuhan. I stayed and worked with his wife and son, Eric, and we came up with close to 600 quotes from Marshall that are just amazing in terms of being ahead of the times, predicting so much of what has happened in the advertising, television, media world. And so this book is called "Probes." It's another word for quotes. And it's -- a lot of them are never -- have never been published before, and basically, I've interpreted the different quotes. So, this was the contents page originally. When I got done it was 540 pages, and then the publisher, Gingko Press, ended up cutting it down considerably: it's just under 400 pages now. But I decided I liked this contents page -- I liked the way it looks -- so I kept it. (Laughter) It now has no relevance to the book whatsoever, but it's a nice spread, I think, in there. (Laughter)
Ова е кога работев со Маршал Меклуан. Работев заедно со неговата сопруга и неговиот син, Ерик. Собравме близу 600 цитати од Маршал, кои се просто неверојатни во однос на нивната безвременост, предвидувајќи голем дел од она што се случи во светот на маркетингот, телевизијата и медиумите. Насловот на оваа книга е „Пасус“, што е уште еден термин за цитати. Голем дел од нив до тогаш не беа објавени, а јас, во основа, ги толкував различните цитати. Ова беше оригиналната страница со содржината. Кога ја завршивме книгата, таа имаше 540 страници, а подоцна издавачот, Гинко Прес, реши значително да ја намали, па сега има нешто помалку од 400 страници. Но, на мене ми се допадна оваа страница и како таа изгледа, па ја задржав. (смеа) Сега никако не е поврзана со книгата, но мислам дека има убав распоред. (смеа)
So, a couple spreads from the book: here McLuhan says, "The new media are not bridges between Man and Nature; they are Nature." "The invention of printing did away with anonymity, fostering ideas of literary fame and the habit of considering intellectual effort as private property," which had never been done before printing. "When new technologies impose themselves on societies long habituated to older technologies, anxieties of all kinds result." "While people are engaged in creating a totally different world, they always form vivid images of the preceding world." I hate this stuff. It's hard to read. (Laughter) (Applause) "People in the electronic age have no possible environment except the globe, and no possible occupation except information gathering." That was it. That's all he saw as the options. And not too far off.
Ова се неколку цитати од книгата. Овде Меклуан вели: „Новите медиуми не се мостови помеѓу човекот и природата. Тие се природата.“ „Појавата на печатењето ја отстрани анонимноста, раѓајќи ја идејата за литературна слава и навиката за гледање на интелектуалниот напор како приватна сопственост.“ Што не било случај пред печатењето. „Кога новите технологии се наметнуваат врз општества навикнати на старите технологии, се појавуваат секакви нетрпеливости.“ „Додека луѓето се зафатени со создавање на сосема поинаков свет, секогаш формираат јасна слика за веќе постоечкиот свет.“ Го мразам ова. Тешко е за читање. (смеа) (аплауз) „Во дигиталното доба, луѓето немаат друга средина освен земјината топка и немаат друга професија освен собирањето информации.“ Тоа е тоа. Тој само тоа го гледал како опција. Не згрешил многу.
So, this is a project for Nine Inch Nails. And I only show it because it seemed like it got all this relevancy all of a sudden, and it was done right after 9/11. And I had recently discovered a bomb shelter in the backyard of a house I had bought in LA that the real estate person hadn't pointed out. (Laughter) There was some bomb shelter built, apparently in the '60s Cuban missile crisis. And I asked the real estate guy what it was as we were walking by, and he goes, "It's something to do with the sewage system." I was, O.K.; that's fine. I finally went down there, and it was this old rusted circular thing, and two beds, and very kind of creepy and weird. And also, surprisingly, it was done in kind of a cheap metal, and it had completely rusted through, and water everywhere, and spiders. And I thought, you know, what were they thinking? You'd think maybe cement, possibly, or something. But anyway, I used this for a cover for the Nine Inch Nails DVD, and I've also now fixed the bomb shelter with duct tape, and it's ready. I think I'm ready. So.
Ова е проект изработен за групата Најн Инч Нејлс (Nine Inch Nails). Го покажувам само затоа што одеднаш се здоби со големо значење. Изработен е нешто по нападите од 11 септември. Непосредно пред тоа, открив засолниште во дворот на куќата која ја купив во Лос Анџелес, кое агентот за недвижнини не ми го спомена. (смеа) Засолниште кое очигледно е изградено во 60-тите, за време на Кубанската криза. Еднаш кога поминувавме покрај него, го прашав агентот што е тоа, а тој ми рече дека е нешто поврзано со канализацијата. Добро, си реков. Најпосле се симнав долу и видов дека се работи за стара рѓосана кружна градба, со два кревети и беше многу морничаво и чудно. Изненадувачки, беше изработено од ефтин метал, кој веќе целосно беше рѓосан, и имаше вода и пајаци насекаде. Си помислив: „Што ли си мислеле?“. Би очекувале да употребат цемент или нешто слично. Како и да е, ова го искористив како насловна страна за албумот на групата. Инаку, засолништето го поправив со селотејп, па сега е подготвено. Мислам дека и јас сум подготвен.
This is an experiment, really, for a client, Quicksilver, where we were taking what was a six-shot sequence and trying to use print as a medium to get people to the Web. So, this is a six-shot sequence. I've taken one shot; I cropped it a few different ways. And then the tiny line of copy says, If you want to see this entire sequence -- how this whole ride was -- go to the website. And my guess is that a lot of the surf kids did go to the site to get this entire picture. Got no way of tracking it, so I could be totally wrong. (Laughter) I don't have the site. It's just the piece itself.
Ова е еден експеримент за клиентот Квиксилвер, каде употребивме серија од шест фотографии. Сакавме со помош на печатен медиум да ги натераме луѓето да користат интернет. Значи, се работи за серија од шест фотографии. Една од фотографиите ја пресеков на неколку различни начини. Ситниот натпис вели: „Доколку сакате да ја погледнете целата фотографија, и како изгледаше ова сурфање, посетете ја интернет страницата.“ Претпоставувам дека голем дел од децата кои сурфаат ја посетиле страната, за да ја видат целата слика. Нема како да го докажам ова, па може и да грешам. (смеа) Ја немам интернет страната, туку само оваа фотографија.
This is a group in New York called the Coalition for a Smoke-free Environment -- asked me to do these posters. They were wild-posted around New York City. You can't really -- well, you can't see it at all -- but the second line is really the more kind of payoff, in a sense. It says, "If the cigarette companies can lie, then so can we." But -- (Laughter) (Applause) -- but I did. These were literally wild-posted all over New York one night, and there were definitely some heads turning, you know, people smoking and, "Huh!" (Laughter) And it was purposely done to look fairly serious. It wasn't some, you know, weird grunge type or something; it looked like they might be real. Anyway.
Една организација од Њујорк, која се вика „Коалиција за средина без пушачи“, ме замоли да направам неколку постери. Постерите беа залепени низ целиот Њујорк. Не може да се види убаво, едвај се гледа, но поентата, на некој начин, лежи во вториот ред. Вели: „Доколку производителите на цигари можат да лажат, можеме и ние.“ (смеа) (аплауз) И јас излажав. Постерите беа залепени преку ноќ низ цел Њујорк, и луѓето се вртеа за да ги видат. Луѓе кои пушат застануваа... (смеа) Намерно беше направен за да изгледа навистина сериозно. Не се работеше за некој чуден постер, туку навистина изгледаше дека е вистински.
Poster for Atlantic Center for the Arts, a school in Florida.
Ова е постер за Атлантскиот центар на уметност, едно училиште во Флорида.
This amazes me. This is a product I just found out. I was in the Caribbean at Christmas, and I'm just blown away that in this day and age they will still sell -- not that they will sell -- that there is felt a need for people to lighten the color of their skin. This was either an old product with new packaging, or a brand-new package, and I just thought, Yikes! How's that still happening?
Ова ме чуди. Ова е еден производ кој го најдов. Бев на Карибите за време на Божиќ. И не можев да поверувам дека и во денешно време сè уште се продава - не само што се продава - туку дека, всушност, луѓето имаат потреба да си ја избелат кожата. Или се работеше за стар производ во ново пакување, или за сосема нов производ, и само си помислив: „Леле! Како е можно ова?“.
I do a lot of workshops all over the world, really, and this particular assignment was to come up with new symbols for the restroom doors. (Laughter) I felt this was one of the more successful solutions. The students actually cut them up and put them up around bars and restaurants that night, and I just always have this vision of this elderly couple going to use the restroom ... (Laughter)
Водам многу работилници низ целиот свет, а за оваа задача требаше да смислам нови симболи за вратите на тоалетите. (смеа) Мислам дека ова беше едно од поуспешните решенија. Вечерта, студентите ги исекоа знаците и ги исполепија низ баровите и рестораните. Низ главата ми се врти сликата на некој постар пар, како одат кон тоалетите... (смеа)
I did some work for Microsoft a few years back. It was a worldwide branding campaign. And it was interesting to me -- my background is in sociology; I had no design training, and sometimes people say, well, that explains it -- but it was a very interesting experiment because there's no product that I had to sell; it was simply the image of Microsoft they were trying to improve. They thought some people didn't like them. (Laughter) I found out that's very true, working on this campaign worldwide.
Пред неколку години соработував и со Мајкрософт. Се работеше за светска кампања за нивниот бренд. Ми беше доста интересно. Моето образование е во областа на социологијата. Немам обука за дизајн. Некогаш луѓето си велат: „Сега ни е јасно“. Но, ова беше многу интересен експеримент, бидејќи не се работеше за производ, кој требаше да го продадам, туку само за имиџот на Мајкрософт, кој се обидуваа да го подобрат. Мислеа дека има луѓе кои не ги сакаат. (смеа) Дознав дека биле во право, откако почнав да работам на оваа кампања.
And our goal was to try to humanize them a bit, and what I did was add type and people to the ad, which the previous campaign had not had, and nobody remembered them, and nobody referenced them. And we were trying to say that, hey, some of these guys that work there are actually OK; some of them actually have friends and family, and they're not all awful people. And the umbrella campaign was "Thank God it's Monday." So, we tried to take this -- what was perceived as a negative: their over-competitiveness, their, you know, long working hours -- and turn it into a positive and not run from it. You know: Thank God it's Monday -- I get to go back to that little cubicle, those fake gray walls, and hear everybody else's conversations f or 10 hours and then go home.
Нашата првична цел беше да направиме да изгледаат почовечно, па затоа во рекламата додадов луѓе, што претходната кампања го немаше, и никој не се сеќаваше на неа и не можеше да се поистовети со неа. Се обидовме да кажеме дека некои од вработение се, всушност, добри момци. Некои од нив имаат пријатели и семејство, и не се лоши луѓе. Мотото на кампањата беше „Фала Богу што е понеделник“. Се обидовме да го земеме она што се смета за негативно - нивната прекумерна компетитивност, работењето прекувремено - и тоа да го претвориме во нешто позитивно, а не да бегаме од него. Нешто како „Фала Богу што е понеделник“, денот кога одам во малата канцеларија со лажни сиви ѕидови, од каде можам да ги слушнам разговорите на сите околу мене, работам 10 часа и потоа си одам дома.
But anyway, this is one of the ads I was most pleased with, because they were all elaborately art-directed, and this one I thought actually felt like the girl was looking at the computer. It says, "Wonder Around." And then it's a piece of the software. And this is how the ad ran around the world. In Germany, they made one small change without checking with me -- nor did they have to, because it was done through agencies -- but see if you can tell the difference. This is how the ad ran throughout the world; Germany made one slight change in the ad. (Laughter)
Ова е една од рекламите со која сум најзадоволен, бидејќи сите беа темелно изрежирани, а мислам дека кај оваа реклама изгледа како девојчето да гледа во компјутерот. Вели „Разгледајте“. Потоа се гледа дел од софтверот. Вака изгледаше рекламата низ целиот свет. Во Германија направија една мала измена без да ме консултираат - не дека мораа, бидејќи се работеше преку агенции - но, погледнете дали можете да ја воочите разликата. Вака изгледаше рекламата низ светот. Германија направи една мала разлика. (смеа)
Now, there's kind of two issues here. If you're going to put a kid in the ad, pick one that looks alive. (Laughter) I just have a feeling this kid's been there for a week, you know. He's just really hoping that boots up and, you know ... (Laughter) And then as the agency explained to me, they said, "Look, we don't have little green people in our country; why would we put little green people in our ads, for instance?" So, I understand their logic. I totally disagree with it; I think it's a very small-minded approach, the world is certainly much more global, and I certainly think the people of Germany could have handled a little black girl sitting in front of a computer, though we'll never know.
Има два проблеми со ова. Доколку ставате дете на реклама, одберете некое кое изгледа живо. (смеа) Имам чувство како детево да седело така цела недела. Се надева дека компјутерот наскоро ќе се подигне. (смеа) Од агенцијата ми објаснија „Во нашата држава нема зелени човечиња, па зошто би ставиле зелени човечиња во нашите реклами?“ Ја разбирам нивната логика, но воопшто не се согласувам со неа. Мислам дека тој пристап е многу ограничен. Светот е многу поглобален и сигурен сум дека на луѓето во Германија немаше да им пречи да видат мало црнче пред компјутерот. Но, никогаш нема да дознаеме.
This is some work from Ray Gun. And the point of this magazine was to read the articles, listen to the music, and try to interpret it. There's no grid, there's no system, there's nothing set up in advance. This is an opener for Brian Eno, and it's just kind of my personal interpretation of the music. This is rockstars talking about teachers they had lusted after in school. There's a lot of great writing in "Ray Gun." And I was fortunate to find a photograph of a teacher sitting on some books. (Laughter)
Ова се дела од „Реј Ган“. Целта на списанието е да ги прочитате написите, да ја слушнете музиката и да се обидете да ја разберете. Нема шема, нема систем и ништо не е смислено однапред. Ова е најава за Брајан Ино, а воедно и мое лично гледиште за неговата музика. Ова се рокери како зборуваат за учителките по кои копнееле во училиште. Има многу добри написи во „Реј Ган“. Имав среќа да најдам фотографија од учителка како седи врз книги. (смеа)
Article on Bryan Ferry -- just really boring article -- so I set the whole article in Dingbat. (Laughter) You could -- you could highlight it; you could make it Helvetica or something: it is the actual article. I suppose you could eventually decode it, but it's really not very well written; it really wouldn't be worthwhile. (Laughter)
Еден напис за Брајан Фери, кој навистина е здодевен, па затоа целиот напис го дадов во шифри. (смеа) Можете да го смените фонтот. Сепак се работи за оригиналниот напис. Претпоставувам дека би можеле и да го дешифрирате, но навистина не е добро напишан, па нема да ви вреди. (смеа)
Having done a lot of magazines, I'm very curious how big magazines handle big stories, and I was very curious to see how Time and Newsweek would handle 9/11. And I was basically pretty disappointed to see that they had chosen to show the photo we'd already seen a million times, which was basically the moment of impact. And People magazine, I thought, got probably the best shot. It's kind of horsey type, but the texture -- the second plane not quite hitting: there was something more enticing, if that's the right -- it's not the right word -- but in this cover than Time or Newsweek.
Со оглед на тоа што имам работено со многу списанија, ме интересира како големите списанија се однесуваат кон големите приказни, и сакав да видам како Тајмс и Њузвик ќе ја пренесат веста за нападите од 11.09. Бев навистина разочаран кога видов дека решиле да покажат фотографија која веќе ја имаме видено безброј пати, а тоа е моментот на ударот. Според мене, списанието Пипл ја имаше најдобрата фотографија. Изгледа како да е застарена, но заради нејзината текстура и сликата на вториот авион како скоро се судира, има нешто навистина попривлечно - доколку тоа е вистинскиот збор, но не е - во оваа насловна страна, отколку оние на Тајмс и Њузвик.
But when I got into this magazine, there's something kind of disturbing, and this continued. On the left we see people dying; we see people running for their lives. And on the right we learn that there's a new way to support your breast. The coveted right-hand page was not given up to the whole issue. Look at the image of this lady -- who knows what she's going through? -- and the copy says: "He knows just how to give me goosebumps." Yeah, he jumps out of buildings. It's -- unfortunately, this one works, kind of, as a spread.
Но, кога го разгледав списанието, наидов на нешто непријатно. На лево гледаме луѓе што умираат и се борат за својот живот, а на десно дознаваме дека има нов начин да ги стегнете вашите гради. Привлечната слика на десната страна се провлекуваше низ целото издание. Погледнете ја сликата со оваа жена - кој знае низ што сè поминува - а на рекламата вели: „Таа знае како да ме наежи.“ Тој скока од зграда... Ова, за жал, функционира како една приказна.
And this continued through the entire magazine. It did not let up. This says: "One clean fits all." . There were a lot of orphans made this day, and here's a dead body being brought out. It just seems to me possibly even a blank page would have been more appropriate. And this one I think is possibly the worst: two ladies, both facing the same way, both wearing jeans. One -- who knows what she's going through; the other one is worried about model behavior and milk.
Ова го има низ целото списание. Не стана ништо подобро. Тука вели: „Сите ги собира во чистата облека“. Тој ден многу деца станаа сирачиња. Гледаме како изнесуваат мртовец. Според мене, дури и да ја оставеле страницата празна, ќе било посоодветно отколку ова. Мислам дека ова е најлошото. Две жени, и двете се свртени на иста страна, и двете носат фармерки. Едната - кој знае низ што поминува, а другата сака да позира и да пие млеко.
And -- I gave a talk in New York a couple months after this, and afterwards somebody came up to me and they said that -- they actually emailed me -- and they said that they appreciated the talk, and when they got back to their car, they found a note on their car that made them think maybe New York was getting back to being New York again after this event -- it had been a few months. This was what they found on their car. (Laughter) There's very few times you'd be happy to find this on your car, but it did seem to indicate that we were coming back.
И... Неколку месеци после ова, одржав предавање во Њујорк. После некој ми пријде и ми рече, всушност, ми пратија мејл - и рекоа дека им се допаднал говорот, и дека откако се вратиле во својот автомобил нашле писменце кои ги натерало да помислат дека можеби Њујорк повторно се враќа по старо, откако поминаа неколку месеци по овој настан. Ова е писменцето кое го нашле на колата. (смеа) Не секогаш би биле среќни да го најдете ова на вашата кола, но ова е знак дека луѓето се враќаат на старо.
This is my desktop. Somebody told me today there was this thing called folders, but I don't know what they are. These are my notes for the talk -- there might be a correlation here. We are wrapping up.
Ова е мојот десктоп. Денеска некој ми кажа дека постоеле папки, но јас не знам што е тоа. Ова се моите белешки за предавањето. Можеби постои некоја поврзаност. Привршуваме...
This I saw on the plane, flying in, for hot new products. I'm not sure this is an improvement, or a good idea, because, like, if you don't spend quite enough time in front of your computer, you can now get a plate in the keyboard, so there's no more faking it -- that you don't really sit at your desk all day and eat and work anyway. Now there's a plate, and it would be really, really convenient to get a piece of pizza, then type a little bit, then ... I'm just not sure this is improvement.
Ова го видов на авионот, кога доаѓав наваму. Нови производи. Не сум многу сигурен дека ова е подобрување или добра идеја. Ако не поминувате доволно време пред компјутерот, сега можете да јадете од тастатурата. Повеќе не можете да лажете дека не сте цел ден пред компјутер и дека работите и јадете во исто време. Сега имате чинија и навистина е згодно да си ставите парче пица, па малку да пишувате, малку... Не сум сигурен дека се работи за подобрување.
If you ever doubt the power of graphic design, this is a very generic sign that literally says, "Vote for Hitler." It says nothing else. And this to me is an extreme case of the power of emotion, of graphic design, even though, in fact, was a very generic poster at the time.
Доколку некогаш се сомневате во моќта на графичкиот дизајн, ова е обичен знак кој вели: „Гласајте за Хитлер“. Ништо друго. За мене ова е ектремен случај на моќта на емоциите во графичкиот дизајн. Иако, во тоа време ова бил многу чест постер.
What's next? What's next is going to be people. As we get more technically driven, the importance of people becomes more than it's ever been before. You have to utilize who you are in your work. Nobody else can do that: nobody else can pull from your background, from your parents, your upbringing, your whole life experience. If you allow that to happen, it's really the only way you can do some unique work, and you're going to enjoy the work a lot more as well.
Што е следното? На ред се луѓето. Технологијате сè повеќе е наш двигател, па значењето на луѓето е поголемо од кога и да е. Во својата работа мора да го употребите она што навистина сте. Никој друг не го може тоа. Никој друг не може да го искористи вашето минато, вашите родители, семејството, целото ваше животно искуство. Ако дозволите тоа да се случи, само така можете да постигнете уникатна работа, а и повеќе ќе уживате во вашата работа.
This is -- I like found art; hand lettering's coming back in a big way, and I thought this was a great example of both. This lady's advertising for her lost pit bull. It's friendly -- she's underlined friendly -- that's probably why she calls it Hercules or Hercles. She can't spell. (Laughter) But more importantly, she's willing to give you 20 bucks to go find this lost pit bull. And I'm thinking, yeah, right, I'll go look for a lost pit bill for 20 bucks. I have visions of people going down alleyways yelling out for Hercles, and you get charged by this thing and you go, oh, please be Hercles; please be the friendly one. (Laughter) I'm sure she never found the dog, because I took the sign. (Laughter)
Ја сакам случајната уметност, рачно напишаните писма се во мода, и мислам дека ова е одличен пример за двете работи. Оваа госпоѓа дава оглас за изгубениот питбул. Дружељубив е - го има подвлечено тоа. Најверојатно затоа го крстила Херкул или Херкле. Не знае да пишува. (смеа) Но, она што е поважно, таа е подготвена да му даде 20 долари на оној кој ќе го најде нејзиниот питбул. Си мислам, како да не... Сигурно ќе станам да барам изгубен питбул за 20 долари. Замислувам луѓе како одат да го бараат по некои улички, го довикуваат Херкле, и одеднаш кон нив се стрчува огромно куче и тие си мислат: „Те молам, ова нека е Херкле. Те молам, биди дружељубив.“ (смеа) Сигурен сум дека никогаш не го нашла кучето затоа што јас го симнав постерот. (смеа)
But I was asked to give a talk at a conference in Sacramento a few years back. And the theme was courage, and they asked me to talk about how courageous it is to be a graphic designer. And I remembered seeing this photograph of my father, who was a test pilot, and he told me that when you signed up to become a test pilot, they told you that there was a 40 to 50 percent chance of death on the job. That's pretty high for most occupations. (Laughter) But, you know, the government would make a plane; they'd say, go see if that one flies, would you? Some of them did; some of them didn't.
Пред неколку години ме замолија да одржам предавање во Сакраменто. Темата беше храброст и ме замолија да зборувам за тоа колку е потребна храброст за да се биде графички дизајнер. Се присетив дека видов една фотографија од татко ми, кој беше тест-пилот и ми рече дека кога се пријавувате да бидете тест-пилот ви кажуваат дека има 40-50% шанса да погинете на работното место. За повеќето професии ова е прилично висок процент. (смеа) Владата ќе произведе авион и ќе ви рече: „Оди види дали ќе лета“. Некои од нив летаат, но некои не.
And I started thinking about some of these decisions I have to make between, like, serif versus san-serif. (Laughter) And for the most part, they're not real life-threatening. Why not experiment? Why not have some fun? Why not put some of yourself into the work? And when I was teaching, I used to always ask the students, What's the definition of a good job? And as teachers, after you get all the answers, you like to give them the correct answer. And the best one I've heard -- I'm sure some of you have heard this -- the definition of a good job is: If you could afford to -- if money wasn't an issue -- would you be doing that same work? And if you would, you've got a great job. And if you wouldn't, what the heck are you doing? You're going to be dead a really long time. Thank you very much.
Почнав да размислувам за дел од одлуките кои морам да ги донесам, како, на пример, кој фонт да го употребам. (смеа) Поголемиот дел од нив не се опасни по живот. Зошто да не експериментирам? Зошто да не се забавувам? Зошто да не внесеме дел од себе во работата? Додека предавав секогаш ги прашував студентите „Која е дефиницијата за добра работа?“. Како професор, откако ќе ги добиете сите одговори, сакате да им го дадете точниот одговор. Најдобриот кој го имам слушнато, а сигурен сум дека и дел од вас го имаат слушнато, за дефиницијата на добра работа е „Доколку можете да си дозволите, доколку парите не се проблем, дали сè уште би ја работеле таа работа?“. Доколку е одговорот е „да“, тогаш имате прекрасна работа. Но, доколку одговорот е „не“, тогаш што правите? Ќе бидете мртов навистина долго време. Благодарам многу.