How often do we hear that people just don't care? How many times have you been told that real, substantial change isn't possible because most people are too selfish, too stupid or too lazy to try to make a difference in their community? I propose to you today that apathy as we think we know it doesn't actually exist; but rather, that people do care, but that we live in a world that actively discourages engagement by constantly putting obstacles and barriers in our way.
Колико често чујемо да људима једноставно није стало? Колико пута вам је речено да права, знатна промена није могућа зато што је већина људи исувише себична, исувише глупа или лења да би нешто променила у својој заједници? Предлажем данас, да апатија коју мислимо да знамо заправо не постоји, и да је људима заиста стало, али да живимо у свету који активно обесхрабрује ангажовање сталним постављањем препрека и баријера на наш пут.
I'll give you some examples of what I mean. Let's start with city hall. You ever see one of these before? This is a newspaper ad. It's a notice of a zoning application change for a new office building so the neighborhood knows what's happening. As you can see, it's impossible to read. You need to get halfway down to even find out which address they're talking about, and then further down, in tiny 10-point font, to find out how to actually get involved. Imagine if the private sector advertised in the same way -- if Nike wanted to sell a pair of shoes --
И даћу вам неке примере тога шта мислим. Почнимо од градске општине. Да ли сте икада видели један од ових раније? То је оглас у новинама. То је обавештење о урбанистичкој промени за нови пословни објекат тако да насеље зна шта се дешава. Као што видите, немогуће је прочитати га. Морате да дођете до пола да бисте схватили која је адреса у питању, и још ниже, у сићушном фонту величине 10 тачака да бисте сазнали како се заправо можете укључити. Замислите када би се приватни сектор рекламирао на исти начин - када би Најки желео да прода пар патика
(Laughter)
и огласио се у новинама овако.
And put an ad in the paper like that.
(Аплауз)
(Applause)
Now, that would never happen. You'll never see an ad like that, because Nike actually wants you to buy their shoes, whereas the city of Toronto clearly doesn't want you involved with the planning process, otherwise their ads would look something like this, with all the information laid out clearly. As long as the city's putting out notices like this to try to get people engaged, then of course people aren't going to be engaged. But that's not apathy; that's intentional exclusion.
То се никада не би догодило. Никада не бисте видели овакву рекламу, зато што Најки заправо жели да вам прода своје патике. А град Торонто очигледно не жели да се укључите у урбанистичке процесе, иначе би њихове рекламе изгледале овако - са свим јасно поставњеним информацијама. Све док град избацује овакву врсту обавештења покушавајући да ангажује људе, људи наравно неће бити ангажовани. Али то није апатија; то је намерно искључење.
Public space.
Јавни простор.
(Applause)
(Аплауз)
The manner in which we mistreat our public spaces is a huge obstacle towards any type of progressive political change, because we've essentially put a price tag on freedom of expression. Whoever has the most money gets the loudest voice, dominating the visual and mental environment. The problem with this model is there are some amazing messages that need to be said, that aren't profitable to say. So you're never going to see them on a billboard.
Начин на који третирамо јавне просторе је велика препрека ка било каквој врсти прогресивне политичке промене. Зато што смо у суштини ставили цену на слободу изражавања. Најбогатији имају најјачи глас, доминирајући у визуелном и менталном окружењу. Проблем у овом моделу је што постоје фантастичне поруке које треба пренети, а које нису профитабилне за изговорити. Тако да их никада нећете видети на билборду.
The media plays an important role in developing our relationship with political change, mainly by ignoring politics and focusing on celebrities and scandals, but even when they do talk about important political issues, they do it in a way that I feel discourages engagement. I'll give you an example. The "Now" magazine from last week: progressive, downtown weekly in Toronto. This is the cover story. It's an article about a theater performance, and it starts with basic information about where it is, in case you actually want to go and see it after you've read the article -- where, the time, the website. Same with this -- it's a movie review. An art review. A book review -- where the reading is in case you want to go. A restaurant -- you might not want to just read about it, maybe you want to go there. So they tell you where it is, the prices, the address, the phone number, etc.
Медији играју важну улогу у развоју нашег односа са политичким променама, углавном игнорисањем политике и фокусирањем на славне личности и скандале. Али чак и када говоре о важним политичким питањима, то раде на начин који сматрам да обесхрабрује ангажовање. И даћу вам пример: магазин "Now" из прошлонедељног броја - прогресивни, недељник у Торонту. Ово је прича са насловне стране. Чланак о позоришној представи, и почиње основним информацијама о месту дешавања, у случају да пожелите да одете да је одгледате након прочитаног чланка - место, време, веб сајт. Исто важи и за ово - то је филмска критика, уметничка критика, књижевна критика - где је презентација у случају да желите да одете. Ресторан - о коме можда не желите само да читате, можда желите да одете у тај ресторан. Дакле, рећи ће вам где се налази, какве су цене,
Then you get to their political articles. Here's a great article about an important election race that's happening. It talks about the candidates, written very well, but no information, no follow-up, no websites for the campaigns, no information about when the debates are, where the campaign offices are. Here's another good article, about a new campaign opposing privatization of transit, without any contact information for the campaign. The message seems to be that the readers are most likely to want to eat, maybe read a book, maybe see a movie, but not be engaged in their community. You might think this is a small thing, but I think it's important, because it sets a tone and it reinforces the dangerous idea that politics is a spectator sport.
адресу, контакт телефон, итд. И затим долазите и до чланака о политици. Ово је одличан чланак о врло битној изборној трци која се одиграва. Говори о кандидатима - врло добро написано - али без информација, без веб сајтова кампања, без информација о томе када су дебате, где се налазе седишта штабова. Ево још један добар чланак о новој кампањи против приватизације превоза без било каквих контактних информација о кампањи. Изгледа да је порука да читаоци више желе да једу или можда прочитају књигу, погледају филм, него да се ангажују у својој заједници. И можда мислите да је ово мала ствар, али сматрам да је важно зато што поставља тон и тиме појачава опасну идеју да је политика посматрачки спорт.
Heroes: How do we view leadership? Look at these 10 movies. What do they have in common? Anyone? They all have heroes who were chosen. Someone came up to them and said, "You're the chosen one. There's a prophecy. You have to save the world." And then they go off and save the world because they've been told to, with a few people tagging along. This helps me understand why a lot of people have trouble seeing themselves as leaders -- because it sends all the wrong messages about what leadership is about. A heroic effort is a collective effort, number one. Number two, it's imperfect; it's not very glamorous, and doesn't suddenly start and suddenly end. It's an ongoing process your whole life. But most importantly, it's voluntary. It's voluntary. As long as we're teaching our kids that heroism starts when someone scratches a mark on your forehead, or someone tells you you're part of a prophecy, they're missing the most important characteristic of leadership, which is that it comes from within. It's about following your own dreams, uninvited, and then working with others to make those dreams come true.
Хероји: како гледамо на вођство? Погледајте ових 10 филмова. Шта имају заједничко? Било ко? Сви имају хероје који су изабрани. Неко им је пришао и рекао: "Ти си изабран. Постоји пророчанство. Мораш спасити свет." И онда тако неко оде и спаси свет зато што му је то речено, са малим бројем људи око себе. Ово ми помаже да схватим зашто већина људи себе не може видети као вођу. Зато што шаље све погрешне поруке о томе шта је вођство. Херојски труд је колективни труд, број један. Број два, несавршен је, није веома гламурозан; и не почиње и не завршава се изненада. То је процес који траје читав живот. И најбитније, добровољан је. Добровољан је. Све док учимо нашу децу да јунаштво почиње тиме када нас неко огребе по челу или нам неко каже да смо део пророчанства, она пропуштају најбитнију карактеристику вођства, а то је да вођство долази изнутра. Ради се о остварењу својих снова - непозван, непозван - и сарадњи са другима да би се ти снови остварили.
Political parties: oh, boy. Political parties could and should be one of the basic entry points for people to get engaged in politics. Instead, they've become, sadly, uninspiring and uncreative organizations that rely so heavily on market research and polling and focus groups that they end up all saying the same thing, pretty much regurgitating back to us what we already want to hear at the expense of putting forward bold and creative ideas. And people can smell that, and it feeds cynicism.
Политичке партије: о, боже. Политичке партије морају бити једне од полазних тачака за људе да би се тиме ангажовали. Уместо тога, постале су, нажалост, неинспиративне и некреативне организације које се у великој мери ослањају на истраживање тржишта и гласање и на фокус групе које на крају све говоре исту ствар, скоро говорећи нам оно што желимо да чујемо на рачун изношења храбрих и креативних идеја. А то људи схватају и то храни цинизам.
(Applause)
(Аплауз)
Charitable status. Groups who have charitable status in Canada aren't allowed to do advocacy. This is a huge problem and a huge obstacle to change, because it means that some of the most passionate and informed voices are completely silenced, especially during election time. Which leads us to the last one, which is: our elections.
Добротворни статус: групама са добротворним статусом у Канади није дозвољено да се баве заступањем. Ово је велики проблем и велика препрека за промену, зато што значи да су неки од најстраственијих и информисаних гласова потпуно утишани, посебно у време избора. Што нас доводи до последњег, а то су наши избори.
As you may have noticed, our elections in Canada are a complete joke. We use out-of-date systems that are unfair and create random results. Canada's currently led by a party that most Canadians didn't actually want. How can we honestly and genuinely encourage more people to vote when votes don't count in Canada? You add all this up together, and of course people are apathetic. It's like trying to run into a brick wall.
Као што сте могли да приметите, избори у Канади су потпуна смејурија. Користимо застареле системе који су неправедни и стварају насумичне резултате. Канаду тренутно води партија коју већина Канађана у суштини не жели. Како можемо искрено да охрабримо људе да гласају када се гласови у Канади не рачунају? Све ово саберите и наравно људи су "равнодушни". То је као да покушавате да ударите у зид.
Now, I'm not trying to be negative by throwing all these obstacles out and explaining what's in our way. Quite the opposite -- I actually think people are amazing and smart and that they do care, but that, as I said, we live in this environment where all these obstacles are being put in our way. As long as we believe that people, our own neighbors, are selfish, stupid or lazy, then there's no hope. But we can change all those things I mentioned. We can open up city hall. We can reform our electoral systems. We can democratize our public spaces.
Не покушавам да будем негативан наглашавајући све ове препреке и објашњавајући шта је на нашем путу. Сасвим супротно: сматрам да су људи дивни и паметни и да им је заиста стало. Али, као што сам рекао, живимо у овом окружењу где су све препреке постављене на наш пут. Све док верујемо да су људи, наши суседи, себични, глупи или лењи, наде неће бити. Али све ове ствари које сам поменуо можемо променити. Можемо општину направити приступачнијом. Можемо реформисати наш бирачки систем. Можемо демократизовати јавне просторе.
My main message is: if we can redefine apathy, not as some kind of internal syndrome, but as a complex web of cultural barriers that reinforces disengagement, and if we can clearly define, clearly identify what those obstacles are, and then if we can work together collectively to dismantle those obstacles, then anything is possible.
Моја главна порука је, да када бисмо редефинисали апатију, не као неки унутрашњи синдром, већ као комплексну мрежу културних баријера које подстичу дезангажман, и када бисмо јасно дефинисали, јасно одредили, које су те препреке, и када бисмо сви колективно радили на томе да растуримо баријере, све би било могуће.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)