Like many of you, I'm one of the lucky people. I was born to a family where education was pervasive. I'm a third-generation PhD, a daughter of two academics. In my childhood, I played around in my father's university lab. So it was taken for granted that I attend some of the best universities, which in turn opened the door to a world of opportunity.
Како и многумина од вас, јас сум една од среќните луѓе. Бев родена во семејство каде образованието беше влијателно. Јас сум трета генерација докторанд, ќерка на двајца академици. Во детството си играв во универзитетската лабораторија на татко ми. Па така, се подразбираше дека ќе посетувам некои од најдобрите универзитети кои за возврат ми ја отворија вратата кон свет од можности.
Unfortunately, most of the people in the world are not so lucky. In some parts of the world, for example, South Africa, education is just not readily accessible. In South Africa, the educational system was constructed in the days of apartheid for the white minority. And as a consequence, today there is just not enough spots for the many more people who want and deserve a high quality education. That scarcity led to a crisis in January of this year at the University of Johannesburg. There were a handful of positions left open from the standard admissions process, and the night before they were supposed to open that for registration, thousands of people lined up outside the gate in a line a mile long, hoping to be first in line to get one of those positions. When the gates opened, there was a stampede, and 20 people were injured and one woman died. She was a mother who gave her life trying to get her son a chance at a better life.
За жал, повеќето луѓе во светот не се толку среќни. Во некои делови од светот, на пример Јужна Африка, образованието не е лесно достапно. Во Јужна Африка, образовниот систем бил создаден за време на апартхејдот и притоа бил наменет за белото малцинство. И како последица, денес нема доволно места за повеќето луѓе кои сакаат и заслужуваат висококвалитетно образование. Овој недостаток доведе до криза во јануари оваа година на Универзитетот во Јоханесбург. Имаше останато неколку слободни места после стандардниот приемен процес и ноќта пред да бидат отворени за аплицирање, илјадници луѓе се наредија надвор пред портата во колона една милја долга, имајќи намера да бидат први во редот со цел како би дошле до едно од местата. Кога се отворија вратите, имаше човечко стампедо и 20 луѓе беа повредени, а една жена почина. Таа беше мајка која го даде својот живот обидувајќи се да му овозможи на својот син прилика за подобар живот.
But even in parts of the world like the United States where education is available, it might not be within reach. There has been much discussed in the last few years about the rising cost of health care. What might not be quite as obvious to people is that during that same period the cost of higher education tuition has been increasing at almost twice the rate, for a total of 559 percent since 1985. This makes education unaffordable for many people.
Но, дури и во делови од светот како САД, каде образованието е достапно, можно е да не биде на дофат. Многу се дискутираше во последните неколку години за зголемувањето на трошоците за здравствена заштита. Тоа што не е толку очигледно за луѓето е дека во текот на истиот период, цената на високото образование се зголемуваше речиси двојно побрзо, т.е. за 559 проценти споредено со 1985 година. Поради ова многу луѓе не можат да си дозволат образование.
Finally, even for those who do manage to get the higher education, the doors of opportunity might not open. Only a little over half of recent college graduates in the United States who get a higher education actually are working in jobs that require that education. This, of course, is not true for the students who graduate from the top institutions, but for many others, they do not get the value for their time and their effort.
Најпосле, дури и оние кои успеваат да се стекнат со високо образование, сепак сите тие не добиваат еднакви можности. Само малку повеќе од половина од скорешните дипломци во САД кои се стекнале со високо образование всушност работат на работни места кои го бараат тоа образование. Ова секако не е точно за студентите кои дипломираат на врвните институции но, многу други не ги чувствуваат благодетите од времето и трудот кои ги вложиле.
Tom Friedman, in his recent New York Times article, captured, in the way that no one else could, the spirit behind our effort. He said the big breakthroughs are what happen when what is suddenly possible meets what is desperately necessary. I've talked about what's desperately necessary. Let's talk about what's suddenly possible.
Том Фридман, во својата неодамнешна статија во Њујорк Тајмс го опфати, на еден уникатен начин, духот во основата на нашиот труд, Тој рече дека големите откритија се она што се случува кога тоа што е одеднаш можно го пресретнува тоа што е очајно потребно. Зборував за тоа што е очајно потребно. Ајде да зборуваме за тоа што е можно одеднаш.
What's suddenly possible was demonstrated by three big Stanford classes, each of which had an enrollment of 100,000 people or more. So to understand this, let's look at one of those classes, the Machine Learning class offered by my colleague and cofounder Andrew Ng. Andrew teaches one of the bigger Stanford classes. It's a Machine Learning class, and it has 400 people enrolled every time it's offered. When Andrew taught the Machine Learning class to the general public, it had 100,000 people registered. So to put that number in perspective, for Andrew to reach that same size audience by teaching a Stanford class, he would have to do that for 250 years. Of course, he'd get really bored.
Тоа што е можно одеднаш беше демонстрирано од три големи наставни предмети на Стенфорд, на кои се имаа запишано по 100.000 луѓе или повеќе. Па така, за да го разбереме ова, ајде да погледнеме еден од тие предмети, т.е. оној по Машинско учење кој го предава мојот колега и ко-основач Ендру 'Нг. Ендру предава еден од позначајните предмети на Стенфорд. Тоа е предметот по Машинско учење и секој пат кога ќе се отворат уписите на него се запишуваат по 400 луѓе. Кога Ендру предаваше Машинско учење на пошироката јавност, тогаш се имаа пријавено 100.000 луѓе. Па, за да се стави тој број во перспектива, за Ендру да го достигне истиот број на публика преку предавање само во рамки на Стенфорд, тој би требало да го прави тоа во наредните 250 години. Секако, би му здосадило.
So, having seen the impact of this, Andrew and I decided that we needed to really try and scale this up, to bring the best quality education to as many people as we could. So we formed Coursera, whose goal is to take the best courses from the best instructors at the best universities and provide it to everyone around the world for free. We currently have 43 courses on the platform from four universities across a range of disciplines, and let me show you a little bit of an overview of what that looks like.
Значи, согледувајќи го влијанието од ова, Ендру и јас решивме дека сето ова мораме да го кренеме на повисоко ниво, сè со цел како би им овозможиле најквалитетно образование на што повеќе луѓе. Па така, ја формиравме Курсера, чија цел е да се земат најдобрите наставни предмети од најдобрите предавачи на најдобрите универзитети и ова да им го понудиме на сите во светот бесплатно. Моментално имаме 43 предмети на платформата од 4 универзитети со различен опсег на дисциплини, и дозволете ми да ви покажам еден мал преглед за тоа како изгледа ова.
(Video) Robert Ghrist: Welcome to Calculus.
Роберт Грист: Добредојдовте на Калкулус.
Ezekiel Emanuel: Fifty million people are uninsured.
Езекиел Емануел: Педесет милиони луѓе се неосигурани.
Scott Page: Models help us design more effective institutions and policies. We get unbelievable segregation.
Скот Пејџ: Овие модели ни помагаат да дизајнираме поефективни институции и политики. Постои неверојатна сегрегација.
Scott Klemmer: So Bush imagined that in the future, you'd wear a camera right in the center of your head.
Скот Клемер: Значи Буш замисли дека во иднина, вие би носеле камера на средина од главата.
Mitchell Duneier: Mills wants the student of sociology to develop the quality of mind ...
Мичел Данејер: Милс сака студентот по социологија да го развие квалитетот на умот...
RG: Hanging cable takes on the form of a hyperbolic cosine.
Р.Г.: Висечкиот кабел добива форма на хиперболичен косинус.
Nick Parlante: For each pixel in the image, set the red to zero.
Ник Парланте: За секој пиксел на сликата, поставете ја црвената на нула.
Paul Offit: ... Vaccine allowed us to eliminate polio virus.
Пол Офит: ...вакцината ни овозможи да го елиминираме вирусот на детска парализа.
Dan Jurafsky: Does Lufthansa serve breakfast and San Jose? Well, that sounds funny.
Ден Џурафски: Дали Луфтханза служи појадок и Сан Хозе? Па, тоа звучи смешно.
Daphne Koller: So this is which coin you pick, and this is the two tosses.
Дафне Колер: Значи ова е која паричка ќе ја одберете, а ова се двете фрлања.
Andrew Ng: So in large-scale machine learning, we'd like to come up with computational ...
Ендру 'Нг: Значи кај машинското учење-на макро ниво, ние би сакале да дојдеме до компјутерски...
(Applause)
(аплауз)
DK: It turns out, maybe not surprisingly, that students like getting the best content from the best universities for free. Since we opened the website in February, we now have 640,000 students from 190 countries. We have 1.5 million enrollments, 6 million quizzes in the 15 classes that have launched so far have been submitted, and 14 million videos have been viewed.
Се чини дека, можеби и не е изненадувачки, студентите сакаат да ја добијат најдобрата содржина од најдобрите универзитети бесплатно. Откога ја отворивме веб-страната во февруари, досега имаме 640.000 студенти од 190 земји. Имаме 1,5 милиони уписи, 6 милиони тестови се поднесени за евалуација во рамки на 15-те предавања кои досега започнаа и имаме 14 милиони прегледани видеа.
But it's not just about the numbers, it's also about the people. Whether it's Akash, who comes from a small town in India and would never have access in this case to a Stanford-quality course and would never be able to afford it. Or Jenny, who is a single mother of two and wants to hone her skills so that she can go back and complete her master's degree. Or Ryan, who can't go to school, because his immune deficient daughter can't be risked to have germs come into the house, so he couldn't leave the house. I'm really glad to say -- recently, we've been in correspondence with Ryan -- that this story had a happy ending. Baby Shannon -- you can see her on the left -- is doing much better now, and Ryan got a job by taking some of our courses.
Но, не се работи само за броевите, тука и за самите луѓе. Било да е тоа е Акаш, кој доаѓа од мал град во Индија и никогаш не би имал пристап во овој случај до квалитетен Стенфордски курс и никогаш не би можел да си го дозволи. Или Џени, која е самохрана мајка на две деца и сака да ги подобри своите вештини за да може да ја доврши својата магистратура. Или Рајан, кој не може да оди на училиште, поради слабиот имунитет кој го има неговата ќерка, тој не смее да ризикува да внесе бактерии во куќата, и затоа не смее да излегува надвор. Навистина ми е мило да кажам дека... неодамна, си пишавме со Рајан -- и дека оваа приказна има среќен крај. Малата Шенон, можете да ја видите од лево, е многу подобро сега и Рајан доби работа посетувајќи некои од нашите курсеви.
So what made these courses so different? After all, online course content has been available for a while. What made it different was that this was real course experience. It started on a given day, and then the students would watch videos on a weekly basis and do homework assignments. And these would be real homework assignments for a real grade, with a real deadline. You can see the deadlines and the usage graph. These are the spikes showing that procrastination is global phenomenon.
Што ги прави овие курсеви толку различни од другите? Бидејќи сепак, разни онлајн предавања се присутни веќе одредено време. Разликата се состои во тоа што овие курсеви се како вистинска настава. Започнуваат на определен ден, а потоа студентите гледаат видеа на неделна основа и работат домашни задачи. И овие се вистински домашни задачи за вистинска оценка, со вистински краен рок. Можете графички да ги видите роковите и употребата на материјалот. Овие шилци покажуваат дека одолговлекувањето е глобален феномен.
(Laughter)
(смеа)
At the end of the course, the students got a certificate. They could present that certificate to a prospective employer and get a better job, and we know many students who did. Some students took their certificate and presented this to an educational institution at which they were enrolled for actual college credit. So these students were really getting something meaningful for their investment of time and effort.
И на крајот од овој курс, студентите добиваат сертификат. Тие можат да го прикажат тој сертификат на иден работодавач и да добијат подобра работа и ние знаеме многу студенти кои го направиле ова. Некои студенти го зедоа својот сертификат и го прикажаа во образовната институција во која се запишани и добија (ЕКТС) кредити на факултетот. Значи, овие студенти навистина добиваа нешто значајно за нивниот вложен труд и време.
Let's talk a little bit about some of the components that go into these courses. The first component is that when you move away from the constraints of a physical classroom and design content explicitly for an online format, you can break away from, for example, the monolithic one-hour lecture. You can break up the material, for example, into these short, modular units of eight to 12 minutes, each of which represents a coherent concept. Students can traverse this material in different ways, depending on their background, their skills or their interests. So, for example, some students might benefit from a little bit of preparatory material that other students might already have. Other students might be interested in a particular enrichment topic that they want to pursue individually. So this format allows us to break away from the one-size-fits-all model of education, and allows students to follow a much more personalized curriculum.
Ајде да зборуваме малку за некои од компoнентите кои се дел од овие курсеви. Првата компонента е дека кога излегувате надвор од ограничувањата на вистинска училница и дизајнирате содржина експлицитно за онлајн формат, тогаш можете да се ослободите, на пример од сувопарното едночасовно предавање. Можете да го поделите материјалот, на пример во овие кратки, тематски единици од 8 до 12 минути, секоја претставувајќи разбирлив концепт. Студентите можат да го поминат овој материјал на различни начини, зависно од нивното минато искуство, нивните вештини или интереси. На пример, некои студенти можат да имаат корист доколку го поминат подготвителниот материјал којшто на другите студенти можеби им е веќе познат. Други студенти можеби се заинтересирани за одредена дополнителна тема која тие би сакале да ја следат индивидуално. Па така, овој формат ни дозволува да скршнеме од едноличните модели на образование и дозволува студентите да следат многу поиндивидуализирана настава.
Of course, we all know as educators that students don't learn by sitting and passively watching videos. Perhaps one of the biggest components of this effort is that we need to have students who practice with the material in order to really understand it. There's been a range of studies that demonstrate the importance of this. This one that appeared in Science last year, for example, demonstrates that even simple retrieval practice, where students are just supposed to repeat what they already learned gives considerably improved results on various achievement tests down the line than many other educational interventions.
Секако, како едукатори сите ние знаеме дека студентите не учат преку седење и пасивно гледање на видеа. Можеби една од најголемите компоненти на овој напор е дека ние мораме да имаме студенти кои го вежбаат материјалот сè со цел навистина да го разберат. Има огромен број на студии кои ја демонстрираат важноста на ова. Оваа која се појави во списанието Science претходната година, на пример, покажува дека дури и едноставното вежбање на меморијата, каде студентите треба само да го повторат она што веќе го научиле дава значајно подобрени резултати на различни тестови за постигнување, попатно отколку многу други образовни интервенции.
We've tried to build in retrieval practice into the platform, as well as other forms of practice in many ways. For example, even our videos are not just videos. Every few minutes, the video pauses and the students get asked a question.
Се обидовме да го вметнеме меморискиот тренинг во платформата, а овде секако вклучивме и други видови на вежби. На пример, дури и нашите видеа не се само видеа. На секои неколку минути, видеото паузира и ги прашува студентите некое прашање.
(Video) SP: ... These four things. Prospect theory, hyperbolic discounting, status quo bias, base rate bias. They're all well documented. So they're all well documented deviations from rational behavior.
(видео) С.П.: ...овие 4 работи. Теорија на можни исходи, хиперболични отстапки, склоност кон избегнување промена, занемарување на основната стапка. Сите тие се добро документирани. Значи сите тие се добро документирани отстапувања од рационалното однесување.
DK: So here the video pauses, and the student types in the answer into the box and submits. Obviously they weren't paying attention.
ДК: Значи тука видеото паузира, и студентот го внесува одговорот во полето и го испраќа. Очигледно е дека не обрнал внимание.
(Laughter)
(смеа)
So they get to try again, and this time they got it right. There's an optional explanation if they want. And now the video moves on to the next part of the lecture. This is a kind of simple question that I as an instructor might ask in class, but when I ask that kind of a question in class, 80 percent of the students are still scribbling the last thing I said, 15 percent are zoned out on Facebook, and then there's the smarty pants in the front row who blurts out the answer before anyone else has had a chance to think about it, and I as the instructor am terribly gratified that somebody actually knew the answer. And so the lecture moves on before, really, most of the students have even noticed that a question had been asked. Here, every single student has to engage with the material.
Има право пак да проба и овој пат дава точен одговор. Има и опционо објаснување доколку сака. И сега видеото продолжува на следниот дел од предавањето. Ова е вид на едноставно прашање кое јас како предавач можам да го поставам на час но, кога ќе го поставам ваквото прашање на час, 80 проценти од студентите сè уште го запишуваат последното нешто кое сум го кажала, 15 проценти зјапаат во Фејсбук, и тогаш некој од умните глави во првиот ред ќе го каже одговорот пред било кој друг да има шанса да размисли за тоа и јас како предавач сум ужасно благодарна дека некој всушност и го знаел одговорот. И така предавањето продолжува, пред повеќето од студентите и да забележат дека било поставено прашање. Тука, секој студент мора да се внесе во материјалот.
And of course these simple retrieval questions are not the end of the story. One needs to build in much more meaningful practice questions, and one also needs to provide the students with feedback on those questions. Now, how do you grade the work of 100,000 students if you do not have 10,000 TAs? The answer is, you need to use technology to do it for you. Now, fortunately, technology has come a long way, and we can now grade a range of interesting types of homework. In addition to multiple choice and the kinds of short answer questions that you saw in the video, we can also grade math, mathematical expressions as well as mathematical derivations. We can grade models, whether it's financial models in a business class or physical models in a science or engineering class and we can grade some pretty sophisticated programming assignments.
И секако овие едноставни мемориски прашања не се крајот на приказната. Мораме да вградиме многу пологични прашања за вежбање, и исто така, на студентите треба да им се дадат повратни информации за тие прашања. Сега, како би ја оцениле работата на 100.000 студенти ако немате 10.000 асистенти? Одговорот е дека треба да користите технологија која ќе го направи тоа за вас. Денес, за среќа, технологијата е напредната и сега можеме да оцениме цел опсег на интересни видови на домашни задачи. Во склоп на прашањата на заокружување и видовите на кратки прашања кои ги видовте во видеото, можеме исто така да оценуваме математика, математички изрази како и математички изводи. Можеме да оценуваме модели, без разлика дали се тоа финансиски модели од наставата по Бизнис или физички модели од предметите Наука и Инженерство, и можеме да оценуваме некои доста софистицирани задачи по програмирање.
Let me show you one that's actually pretty simple but fairly visual. This is from Stanford's Computer Science 101 class, and the students are supposed to color-correct that blurry red image. They're typing their program into the browser, and you can see they didn't get it quite right, Lady Liberty is still seasick. And so, the student tries again, and now they got it right, and they're told that, and they can move on to the next assignment. This ability to interact actively with the material and be told when you're right or wrong is really essential to student learning.
Дозволете ми да ви покажам еден кој е навистина едноставен но, доста сликовит. Ова е од часот на Стенфорд по Компјутерско инженерство 101 и студентите треба да ја корегираат бојата на матната црвена слика. Го пишува програмскиот код во пребарувачот и гледате дека нешто не е во ред, "Lady Liberty" сеуште има морска болест. И така студентот се обидува повторно и овој пат е во право, го известуваме за тоа, и сега може да продолжи на следната задача. Оваа способност да комуницирате активно со материјалот и да ви кажат кога сте погодиле или погрешиле е од суштинско значење за напредокот на студентите.
Now, of course we cannot yet grade the range of work that one needs for all courses. Specifically, what's lacking is the kind of critical thinking work that is so essential in such disciplines as the humanities, the social sciences, business and others. So we tried to convince, for example, some of our humanities faculty that multiple choice was not such a bad strategy. That didn't go over really well.
Сега, се разбира сè уште не можеме да ги оценуваме сите задачи кои се потребни за сите предмети. Поточно, недостасува вежбање во областа на критичкото размислување кое е суштинско во такви дисциплини како што се општествените науки, бизнисот и други. Па така, се обидовме да убедиме дел од наставниот кадар за општествени науки дека прашањата на заокружување не се толку лоша стратегија. Тоа не помина многу добро.
So we had to come up with a different solution. And the solution we ended up using is peer grading. It turns out that previous studies show, like this one by Saddler and Good, that peer grading is a surprisingly effective strategy for providing reproducible grades. It was tried only in small classes, but there it showed, for example, that these student-assigned grades on the y-axis are actually very well correlated with the teacher-assigned grade on the x-axis. What's even more surprising is that self-grades, where the students grade their own work critically -- so long as you incentivize them properly so they can't give themselves a perfect score -- are actually even better correlated with the teacher grades. And so this is an effective strategy that can be used for grading at scale, and is also a useful learning strategy for the students, because they actually learn from the experience. So we now have the largest peer-grading pipeline ever devised, where tens of thousands of students are grading each other's work, and quite successfully, I have to say.
Па, затоа моравме да смислиме ново решение. И решението до кое стигнавме е користење на меѓусебно (врсничко) оценување. Излегува дека претходните истражувања покажуваат, како ова од Седлер и Гуд, дека меѓусебното (врсничко) оценување е изненадувачки ефективна стратегија за обезбедување на релијабилни оценки. Беше испробано само во мали класови но, се покажа дека оценките на y-оската кои се доделени од самите студенти всушност многу добро корелираат (се поклопуваат) со оценките на x-оската кои се доделени од професорите. Уште позачудувачки е тоа дека само-оценките, каде студентите критички ја оценуваат својата работа -- се додека соодветно ги поттикнувате и наградувате, бидејќи во спротивно тие би си дале совршена оцена - - уште подобро корелираат со оценките дадени од страна на професорите. Значи ова е ефективна стратегија за оценување доколку имате голем број на луѓе, и исто така е корисна стратегија за учење за самите студентите, бидејќи тие всушност учат од самото искуство. Значи сега го имаме најголемиот врснички систем за меѓусебно оценување некогаш создаден, каде десетици илјади студенти се оценуваат едни со други и притоа сосем успешно, морам да кажам.
But this is not just about students sitting alone in their living room working through problems. Around each one of our courses, a community of students had formed, a global community of people around a shared intellectual endeavor. What you see here is a self-generated map from students in our Princeton Sociology 101 course, where they have put themselves on a world map, and you can really see the global reach of this kind of effort.
Но, ова не е само за студенти кои седат во својата дневна соба и работат на задачите. Околку секој од нашите курсеви, се оформија заедници од студенти, глобална заедница на луѓе собрана околу заеднички интелектуален поход. Тоа што гледате овде е само-генерирана мапа од студенти на нашиот курс по Социологија 101 од Принстон, при што тие самите себе се поставија на светската мапа, на која вистински може да се види глобалниот опсег од ваквиот труд.
Students collaborated in these courses in a variety of different ways. First of all, there was a question and answer forum, where students would pose questions, and other students would answer those questions. And the really amazing thing is, because there were so many students, it means that even if a student posed a question at 3 o'clock in the morning, somewhere around the world, there would be somebody who was awake and working on the same problem. And so, in many of our courses, the median response time for a question on the question and answer forum was 22 minutes. Which is not a level of service I have ever offered to my Stanford students.
Студентите соработуваат на овие курсеви на најразлични начини. Пред сè, има форум за прашања и одговори, каде едни студенти поставуваат прашања, а други студенти одговараат на тие прашања. И она што е навистина неверојатно е тоа што, поради големиот број студенти, дури и кога некој студент ќе поставеше прашање во 3 часот наутро, некаде во светот, ќе се најдеше некој којшто е буден и којшто работи на истиот проблем. И така, на многу од нашите курсеви просечното време за одговарање на некое прашање во рамките на форумот за прашања и одговори е 22 минути. Што не е ниво на услуга што некогаш сум ја понудила на моите студенти од Стенфорд.
(Laughter)
(смеа)
And you can see from the student testimonials that students actually find that because of this large online community, they got to interact with each other in many ways that were deeper than they did in the context of the physical classroom. Students also self-assembled, without any kind of intervention from us, into small study groups. Some of these were physical study groups along geographical constraints and met on a weekly basis to work through problem sets. This is the San Francisco study group, but there were ones all over the world. Others were virtual study groups, sometimes along language lines or along cultural lines, and on the bottom left there, you see our multicultural universal study group where people explicitly wanted to connect with people from other cultures.
Од препораките на студентите можете да видите оти нивното гледиште всушност е дека поради оваа голема онлајн заедница, тие можат да комуницираат меѓусебно на многу начини кои се позначајни отколку оние кои ги имале во контекст на вистинска училница. Студентите исто така самостојно се собираа, без никаква помош од наша страна, во мали групи за учење. Некои од овие беа вистински групи за учење формирани во рамки на географската ограниченост и се среќаваа неделно за да работат на задачите. Ова е групата за учење од Сан Франциско но, вакви групи има насекаде во светот. Други беа виртуелни групи за учење, понекогаш според јазични или културолошки линии, и таму долу лево, се гледа нашата мултикултурна универзална група за учење во која луѓето отворено пројавија интерес да се поврзат со луѓе од други култури.
There are some tremendous opportunities to be had from this kind of framework. The first is that it has the potential of giving us a completely unprecedented look into understanding human learning. Because the data that we can collect here is unique. You can collect every click, every homework submission, every forum post from tens of thousands of students. So you can turn the study of human learning from the hypothesis-driven mode to the data-driven mode, a transformation that, for example, has revolutionized biology. You can use these data to understand fundamental questions like, what are good learning strategies that are effective versus ones that are not? And in the context of particular courses, you can ask questions like, what are some of the misconceptions that are more common and how do we help students fix them?
Постојат огромни можности од ваквиот начин на учење. Првата е дека има потенцијал да ни даде еден целосно уникатен поглед во начинот на кој го усвојуваме знаењето. Бидејќи податоците кои ги добиваме од овде се уникатни. Во предвид може да го земете секој клик, секоја домашна задача, секој пост во форумот од десетици илјади студенти. Оттука, изучувањето на човечкото учење, може да премине од модалитет базиран на хипотези во модалитет базиран на податоци, трансформација која на пример, ја има преобразено биологијата. Овие податоци можат да се користат за да се разберат основни прашања како, кои се добрите стратегии за учење кои се ефективните наспроти оние кои не се? И во контекстот на одредени курсеви, можете да поставите прашања како, кои се некои од почестите погрешни сфаќања и како да им помогнеме на студентите да ги поправат?
So here's an example of that, also from Andrew's Machine Learning class. This is a distribution of wrong answers to one of Andrew's assignments. The answers happen to be pairs of numbers, so you can draw them on this two-dimensional plot. Each of the little crosses that you see is a different wrong answer. The big cross at the top left is where 2,000 students gave the exact same wrong answer. Now, if two students in a class of 100 give the same wrong answer, you would never notice. But when 2,000 students give the same wrong answer, it's kind of hard to miss. So Andrew and his students went in, looked at some of those assignments, understood the root cause of the misconception, and then they produced a targeted error message that would be provided to every student whose answer fell into that bucket, which means that students who made that same mistake would now get personalized feedback telling them how to fix their misconception much more effectively.
Еве еден таков пример, исто така од часот по Машинско учење на Ендру. Ова е распределба на погрешни одговори за една од домашните зададени од Ендру. Одговорите се разни парови на броеви, кои можете да ги внесете на овој дводимензионален нацрт. Секој од овие мали иксови кои ги гледате претставува погрешен одговор. Големиот икс горе лево е каде 2.000 студенти дале ист погрешен одговор. Сега, ако двајца студенти во клас од 100 дадат ист погрешен одговор, никогаш не би забележале. Но, кога 2.000 студенти ќе дадат ист погрешен одговор некако е тешко, а да не забележите. Така Ендру и неговите студенти, погледнаа некои од тие домашни ја увидоа главната причина за недоразбирањето и тогаш напишаа порака која се однесуваше на оваа грешка, порака која ќе му биде испратена на секој студент чијшто одговор влегол во таа категорија, што значи дека студентите кои ја направиле истата грешка сега би добиле персонализирана повратна информација кажувајќи им како да ја исправат грешката поефективно.
So this personalization is something that one can then build by having the virtue of large numbers. Personalization is perhaps one of the biggest opportunities here as well, because it provides us with the potential of solving a 30-year-old problem. Educational researcher Benjamin Bloom, in 1984, posed what's called the 2 sigma problem, which he observed by studying three populations. The first is the population that studied in a lecture-based classroom. The second is a population of students that studied using a standard lecture-based classroom, but with a mastery-based approach, so the students couldn't move on to the next topic before demonstrating mastery of the previous one. And finally, there was a population of students that were taught in a one-on-one instruction using a tutor. The mastery-based population was a full standard deviation, or sigma, in achievement scores better than the standard lecture-based class, and the individual tutoring gives you 2 sigma improvement in performance.
Значи оваа персонализација е нешто што може да се направи благодарение на големите броеви. Персонализацијата е можеби една од најголемите можности тука, бидејќи ни дава потенцијал за решавање на еден 30 годишен проблем. Истражувачот на образованието Бенџамин Блум, во 1984 година, го постави таканаречениот 2 сигма проблем, кој го забележал преку проучување на три популации. Првата популација учела на начин базиран на класично предавање. Втората популација на студенти учеле на начин базиран на класично предавање но, со пристап за усовршување, на тој начин што студентите ќе преминат на следната тема под услов доколку покажат разбирање на претходната. И на крај, имало трета популација на студенти кои биле подучувани еден на еден од страна на тутор. Резултатите на студентите сугерираат дека групата базирана на усовршување била подобра за цела стандардна девијација т.е. сигма во споредба со групата базирана на класично предавање а, индивидуалното туторство ви дава подобрување на резултатите од 2 сигма.
To understand what that means, let's look at the lecture-based classroom, and let's pick the median performance as a threshold. So in a lecture-based class, half the students are above that level and half are below. In the individual tutoring instruction, 98 percent of the students are going to be above that threshold. Imagine if we could teach so that 98 percent of our students would be above average. Hence, the 2 sigma problem.
За да разбереме што значи тоа да се осврнеме кон класичното предавање, и ајде да го земеме просечниот резултат како норма. Па така, во групата базирана на класично предавање, половина од студентите се над нормата и половина се под нормата. Кај индивидуалното туторство, 98 проценти од студентите се над оваа норма. Замислете ако би можеле да предаваме на начин што 98 проценти од нашите студенти би биле натпросечни. И затоа ни се јавува 2 сигма проблемот.
Because we cannot afford, as a society, to provide every student with an individual human tutor. But maybe we can afford to provide each student with a computer or a smartphone. So the question is, how can we use technology to push from the left side of the graph, from the blue curve, to the right side with the green curve? Mastery is easy to achieve using a computer, because a computer doesn't get tired of showing you the same video five times. And it doesn't even get tired of grading the same work multiple times, we've seen that in many of the examples that I've shown you. And even personalization is something that we're starting to see the beginnings of, whether it's via the personalized trajectory through the curriculum or some of the personalized feedback that we've shown you. So the goal here is to try and push, and see how far we can get towards the green curve.
Бидејќи, како општество, не можеме да си дозволиме на секој студент да му назначиме посебен тутор. Но, можеби ќе можеме на секој студент да му дадеме компјутер или смартфон. Значи прашањето е, како можеме да ја искористиме технологијата да се поместиме од левата страна на графиконот, од сината крива кон десната страна со зелената крива? Усовршувањето е лесно да се постигне користејќи компјутер, затоа што компјутерот не се заморува прикажувајќи го истото видео пет пати. И не се заморува од оценување на истата работа повеќе пати, го видовме тоа во многу од примерите кои ви ги покажав. Дури и персонализацијата е нешто на кое почнуваме да му го гледаме почетокот без разлика дали персонализацијата ќе се изведе преку наставниот план или во вид на персонализирана повратна информација како што ви прикажавме. Нашата цел е да туркаме најсилно што можеме, и да видиме колку далеку можеме да стигнеме на патот кон зелената крива.
So, if this is so great, are universities now obsolete? Well, Mark Twain certainly thought so. He said that, "College is a place where a professor's lecture notes go straight to the students' lecture notes, without passing through the brains of either."
Па ако ова е толку супер, дали универзитетите се сега застарени? Марк Твен секако мислел така. Тој кажал дека „Колеџот сега е место каде професорските белешки одат право во белешките на студентите, без да поминат низ умот на едните или на другите.“
(Laughter)
(смеа)
I beg to differ with Mark Twain, though. I think what he was complaining about is not universities but rather the lecture-based format that so many universities spend so much time on. So let's go back even further, to Plutarch, who said that, "The mind is not a vessel that needs filling, but wood that needs igniting." And maybe we should spend less time at universities filling our students' minds with content by lecturing at them, and more time igniting their creativity, their imagination and their problem-solving skills by actually talking with them.
Јас сепак не се сложувам со Марк Твен.. Мислам дека тој не се жалел за универзитетите туку за форматот на кој се базирани предавањата, на што многу универзитети трошат премногу време. Ајде да одиме уште подалеку, до Плутарх кој кажал дека „Умот не е сад на кој му треба полнење, туку дрво кое треба да се запали.“ На универзитетите можеби треба да поминуваме помалку време полнејќи им ги мозоците на нашите студенти со содржина преку предавање, а повеќе време разгорувајќи ја нивната креативност, нивната имагинација и нивните вештини за решавање проблеми преку вистински разговор со нив.
So how do we do that? We do that by doing active learning in the classroom. So there's been many studies, including this one, that show that if you use active learning, interacting with your students in the classroom, performance improves on every single metric -- on attendance, on engagement and on learning as measured by a standardized test. You can see, for example, that the achievement score almost doubles in this particular experiment. So maybe this is how we should spend our time at universities.
Како да го направиме тоа? Тоа го правиме преку активна настава во училницата. Има многу студии, вклучувајќи ја и оваа кои покажуваат дека ако користите активна настава, комуницирање со вашите студенти во училницата, резултатите се зголемуваат на секоја поединечна мерка - на присутност, активност и на учење, притоа сето ова е измерено преку стандардизиран тест. Можете да видите дека резултатот кој говори за постигнувањата речиси се дуплира во овој конкретен експеримент. Можеби на овој начин треба да го поминуваме нашето време на универзитетите.
So to summarize, if we could offer a top quality education to everyone around the world for free, what would that do? Three things. First it would establish education as a fundamental human right, where anyone around the world with the ability and the motivation could get the skills that they need to make a better life for themselves, their families and their communities.
Да резимирам, ако можеме да понудиме висококвалитетно образование за секого во светот бесплатно, до што ќе доведе тоа? До три нешта. Прво ќе се воспостави образованието како основно човечко право, каде секој во светот со својата способност и мотивација ќе може да ги добие потребните вештини за да создаде подобар живот за себе, неговото семејство и неговата заедница.
Second, it would enable lifelong learning. It's a shame that for so many people, learning stops when we finish high school or when we finish college. By having this amazing content be available, we would be able to learn something new every time we wanted, whether it's just to expand our minds or it's to change our lives.
Второ, тоа би овозможило доживотно учење. Штета е што за толку многу луѓе учењето престанува кога ќе завршиме средно училиште или ќе завршиме факултет. Достапноста на оваа неверојатна содржина, ни дава можност да научиме нешто ново секој пат кога ќе посакаме, било само за да го прошириме нашиот светоглед или за да ги смениме нашите животи.
And finally, this would enable a wave of innovation, because amazing talent can be found anywhere. Maybe the next Albert Einstein or the next Steve Jobs is living somewhere in a remote village in Africa. And if we could offer that person an education, they would be able to come up with the next big idea and make the world a better place for all of us.
И најпосле, ова би овозможило бран на иновации, бидејќи неверојатен талент може да се најде насекаде. Можеби следниот Алберт Ајнштајн или следниот Стив Џобс живее некаде во некое далечно село во Африка. И доколку би можеле на таа личност да ѝ понудиме образование, таа би можела да ја смисли следната голема идеја и да го направи светот подобро место за сите нас.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)