How many people are bored at their desk for how many hours every day and how many days a week and how many weeks a year for how many years in their life?
Колико се људи досађује за својим радним столом током колико сати свакодневно и током колико дана у недељи и недеља у години у току колико година свог живота?
[Small thing. Big idea.]
[Мала ствар. Велика идеја.]
[Daniel Engber on the Progress Bar]
[Данијел Енгбер о линији тока]
The progress bar is just an indicator on a computer that something's happening inside the device. The classic one that's been used for years is a horizontal bar. I mean, this goes back to pre-computer versions of this on ledgers, where people would fill in a horizontal bar from left to right to show how much of a task they had completed at a factory. This is just the same thing on a screen.
Линија тока је само показатељ на компјутеру да се нешто дешава у уређају. Класична линија којa се годинама користи је хоризонтална. Мислим, ова верзија датира још из периода пре појаве компјутера, из књига у којима су људи попуњавали хоризонталну линију с десна на лево да би показали колики су део посла завршили у фабрици. Ово је само иста ствар на екрану.
Something happened in the 70s that is sometimes referred to as "the software crisis," where suddenly, computers were getting more complicated more quickly than anyone had been prepared for, from a design perspective. People were using percent-done indicators in different ways. So you might have a graphical countdown clock, or they would have a line of asterisks that would fill out from left to right on a screen. But no one had done a systematic survey of these things and tried to figure out: How do they actually affect the user's experience of sitting at the computer?
Седамдесетих година се десило нешто што понекад називамо софтверском кризом, када су изненада компјутери постали компликованији брже него што је ико био спреман, са становишта осмишљавања. Људи су користили индикаторе засноване на процентима на различите начине. Тако имате графички сат који одбројава или линију коју чине звездице које су се ређале у линију с леве стране на десну на екрану. Али нико није урадио систематско истраживање о овим стварима и покушао да схвати како онe заправо утичу на кориснички доживљај седења за компјутером.
This graduate student named Brad Myers, in 1985, decided he would study this. He found that it didn't really matter if the percent-done indicator was giving you the accurate percent done. What mattered was that it was there at all. Just seeing it there made people feel better, and that was the most surprising thing. He has all these ideas about what this thing could do. Maybe it could make people relax effectively. Maybe it would allow people to turn away from their machine and do something else of exactly the right duration. They would look and say, "Oh, the progress bar is half done. That took five minutes. So now I have five minutes to send this fax," or whatever people were doing in 1985. Both of those things are wrong. Like, when you see that progress bar, it sort of locks your attention in a tractor beam, and it turns the experience of waiting into this exciting narrative that you're seeing unfold in front of you: that somehow, this time you've spent waiting in frustration for the computer to do something, has been reconceptualized as: "Progress! Oh! Great stuff is happening!"
Постдипломац под именом Бред Мајерс је 1985. године одлучио да проучава ово. Открио је да није заиста важно ако процентуални показатељ приказује тачан проценат завршеног рада. Важно је било да је уопште постојао. Људи су се осећали боље само када га виде, а то је била најнеочекиванија ствар. Има све те идеје о томе шта ова ствар може да уради. Можда може утицати на то да се људи ефикасно одмарају. Можда ће омогућити људима да се удаље од уређаја и раде нешто друго што траје исто толико дуго. Погледали би и рекли: „О, линија тока је стигла до половине. Било је потребно пет минута. Значи, сада имам пет минута за слање овог факса“ или штагод да су људи радили 1985. године. Обе ове ствари су погрешне. Као, рецимо, када видите линију тока, некако вам зароби пажњу попут некаквог вучног зрака, а чекање претвара у узбудљив наратив који вам се одвија пред очима - да је некако време које сте провели у нервозном чекању да компјутер нешто учини заправо преобликовано у: „Напредак! Ох! Сјајне ствари се дешавају!“
[Progress...]
[Напредак...]
But once you start thinking about the progress bar as something that's more about dulling the pain of waiting, well, then you can start fiddling around with the psychology.
Али када почнете да размишљате о линији тока као о нечему што служи да ублажи бол због чекања, па, онда можете почети да се бавите психологијом.
So if you have a progress bar that just moves at a constant rate -- let's say, that's really what's happening in the computer -- that will feel to people like it's slowing down. We get bored. Well, now you can start trying to enhance it and make it appear to move more quickly than it really is, make it move faster at the beginning, like a burst of speed. That's exciting, people feel like, "Oh! Something's really happening!" Then you can move back into a more naturalistic growth of the progress bar as you go along. You're assuming that people are focusing on the passage of time -- they're trying to watch grass grow, they're trying to watch a pot of water, waiting for it to boil, and you're just trying to make that less boring, less painful and less frustrating than it was before.
Значи, ако имате линију тока која се помера константном брзином, рецимо, то је заиста оно што се дешава у компјутеру, људи ће то доживети као успоравање. Постаје нам досадно. Па, сада можете почети са њеним унапређивањем и учинити да делује као да се помера брже него што је то заиста случај, да је убрзате на почетку, као некакву експлозију брзине. То је узбудљиво; људи осећају: „Ох! Нешто се заиста дешава!“ Онда се можете вратити на природније напредовање линије тока док идете даље. Претпостављате да се људи усредсређују на протицање времена; они покушавају да виде како трава расте, да посматрају лонац са водом у ишчекивању да вода проври, а ви само покушавате да то учините мање досадним, болним и фрустрирајућим него што је то раније био случај.
So the progress bar at least gives you the vision of a beginning and an end, and you're working towards a goal. I think in some ways, it mitigates the fear of death. Too much?
Тако вам линија тока бар пружа визију почетка и краја, а ви радите на остварењу циља. Мислим да, на неки начин, ублажава страх од смрти. Превише?