Meet Tony. He's my student. He's about my age, and he's in San Quentin State Prison. When Tony was 16 years old, one day, one moment, "It was mom's gun. Just flash it, scare the guy. He's a punk. He took some money; we'll take his money. That'll teach him. Then last minute, I'm thinking, 'Can't do this. This is wrong.' My buddy says, 'C'mon, let's do this.' I say, 'Let's do this.'" And those three words, Tony's going to remember, because the next thing he knows, he hears the pop. There's the punk on the ground, puddle of blood. And that's felony murder -- 25 to life, parole at 50 if you're lucky, and Tony's not feeling very lucky.
Упознајте Тонија. Он је мој студент. Отприлике је моје годиште и налази се у државном затвору Сан Квентин. Када је Тони имао 16 година, једног дана, једног тренутка ”Био је то мамин пиштољ. Само ћу га показати, да га уплашим. Он је битанга. Узео је некоме новац; узећемо њему новац. То ће га научити. Онда, последњег минута, мислим, ”Не могу то да урадим. То је погрешно.” Ортак ми каже, ”'Ајде да урадимо то.” Кажем, ”'Ајдемо.” Тони ће памтити те три речи зато што је следећа ствар које се сећа тај прасак. Битанга је на тлу, бара крви. А, то је злочин убиства - од 25 година до доживотне казне, а ако сте добре среће, условна у педесетој години, а Тони баш и не осећа срећу.
So when we meet in my philosophy class in his prison and I say, "In this class, we will discuss the foundations of ethics," Tony interrupts me. "What are you going to teach me about right and wrong? I know what is wrong. I have done wrong. I am told every day, by every face I see, every wall I face, that I am wrong. If I ever get out of here, there will always be a mark by my name. I'm a convict; I am branded 'wrong.' What are you going to tell me about right and wrong?"
Када смо се упознали на мом часу филозофије у затвору и када сам рекао: ”На овом часу ћемо разговарати о основама етике.” Тони ме је прекинуо. ”Шта, учићеш ме о томе шта је добро, а шта погрешно? Знам ја шта је погрешно. Ја сам згрешио. То ми се каже сваког дана на сваком лицу које видим, на сваком зиду, видим да сам погрешио. Ако икада изађем одавде, моје име ће увек бити означено. Ја сам осуђеник; жигосан сам ”погрешним”. Шта ћеш ми ти рећи о добром и погрешном?”
So I say to Tony, "Sorry, but it's worse than you think. You think you know right and wrong? Then can you tell me what wrong is? No, don't just give me an example. I want to know about wrongness itself, the idea of wrong. What is that idea? What makes something wrong? How do we know that it's wrong? Maybe you and I disagree. Maybe one of us is wrong about the wrong. Maybe it's you, maybe it's me -- but we're not here to trade opinions; everyone's got an opinion. We are here for knowledge. Our enemy is thoughtlessness. This is philosophy."
Рекао сам Тонију, ”Извини, али горе је него што мислиш. Мислиш да знаш да разликујеш добро од погрешног? Да ли ми онда можеш рећи шта ”погрешно” значи? Не, немој ми само дати пример. Желим да знам о самој погрешности, идеји о погрешном. Шта је та идеја? Шта нешто чини погрешним? Како знамо да је погрешно? Можда се ти и ја не слажемо. Можда један од нас греши када каже да је нешто погрешно. Можда си то ти, а можда ја - али нисмо овде да размењујемо мишљења; свако има мишљење. Овде смо ради знања. Наш непријатељ је непромишљеност. Ово је филозофија.”
And something changes for Tony. "Could be I'm wrong. I'm tired of being wrong. I want to know what is wrong. I want to know what I know." What Tony sees in that moment is the project of philosophy, the project that begins in wonder -- what Kant called "admiration and awe at the starry sky above and the moral law within." What can creatures like us know of such things? It is the project that always takes us back to the condition of existence -- what Heidegger called "the always already there." It is the project of questioning what we believe and why we believe it -- what Socrates called "the examined life." Socrates, a man wise enough to know that he knows nothing. Socrates died in prison, his philosophy intact.
Нешто се у Тонију променило. ”Можда грешим. Уморан сам од грешења. Желим да знам шта је погрешно. Желим да знам оно што знам.” Оно што је Тони у том тренутку видео је пројекат филозофије, пројекат који почиње чуђењем - ониме што је Кант називао ”дивљење и страхопоштовање звезданог неба над нама и моралног закона у нама.” Шта створења као ми могу знати о таквим стварима? Пројекат је тај који нас увек враћа у стање постојања - оно што је Хајдегер називао ”увек постојећи”. Пројекат испитивања у шта верујемо и зашто - оно што је Сократ називао ”испитани живот”. Сократ, човек довољно мудар да зна да ништа не зна. Он је умро у затвору, а његова је филозофија остала недирнута.
So Tony starts doing his homework. He learns his whys and wherefores, his causes and correlations, his logic, his fallacies. Turns out, Tony's got the philosophy muscle. His body is in prison, but his mind is free. Tony learns about the ontologically promiscuous, the epistemologically anxious, the ethically dubious, the metaphysically ridiculous. That's Plato, Descartes, Nietzsche and Bill Clinton.
Тони је почео да ради домаћи. Научио је да се сналази, научио је узроке и корелације, логику, фалације. Испоставило се да Тони има смисла за филозофију. Његово тело је у затвору, али је његов ум слободан. Научио је о онтолошким промискуитетном, епистемолошки анксиозном, етички сумњивом, метафизички смешеном. То су Платон, Декарт, Ниче и Бил Клитнон.
So when he gives me his final paper, in which he argues that the categorical imperative is perhaps too uncompromising to deal with the conflict that affects our everyday and challenges me to tell him whether therefore we are condemned to moral failure, I say, "I don't know. Let us think about that." Because in that moment, there's no mark by Tony's name; it's just the two of us standing there. It is not professor and convict, it is just two minds ready to do philosophy. And I say to Tony, "Let's do this."
Када ми је предао свој последњи рад, у коме аргументује да је категорички императив можда превише компромитујући да би се бавио сукобом који нас задеси сваког дана и изазива ме да му кажем да ли смо због тога осуђени на морални неуспех. Ја кажем, ”Не знам. Хајде да размислимо о томе.” Јер у том тренутку, Тонијево име није означено; то смо само нас двојица, стојимо. То нису професор и осуђеник, већ само два ума спремна да филозофирају. А, ја кажем Тонију, ””Ајде да урадимо то.”
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)