Meet Tony. He's my student. He's about my age, and he's in San Quentin State Prison. When Tony was 16 years old, one day, one moment, "It was mom's gun. Just flash it, scare the guy. He's a punk. He took some money; we'll take his money. That'll teach him. Then last minute, I'm thinking, 'Can't do this. This is wrong.' My buddy says, 'C'mon, let's do this.' I say, 'Let's do this.'" And those three words, Tony's going to remember, because the next thing he knows, he hears the pop. There's the punk on the ground, puddle of blood. And that's felony murder -- 25 to life, parole at 50 if you're lucky, and Tony's not feeling very lucky.
Да ви го претставам Тони. Тој е мој ученик. Отприлика на моја возраст е, и тој е во државниот затвор во Сен Квентин. Кога Тони имал 16 години, еден ден, во еден момент, "Тоа беше пиштолот од мајка ми. Само пукни, исплаши го типот. Тој е крадец. Тој зел некакви пари, ние ќе му ги земеме неговите. Тоа ќе го научи. Но во последен момент, си помислувам, "Не можам да го направам тоа. Ова е погрешно." Другарот ми вели, "Ајде, да го направиме ова." Велам, "Да го направиме." И овие три зборови, Тони ќе ги запамети, бидејќи следната работа на која се сеќава, е дека го слуша истрелот. И ете го крадецот долу, во локва крв. И тоа е убиство со умисла, казна од 25 години до доживотна, помилување на 50 доколку имате среќа, а Тони и немал многу среќа.
So when we meet in my philosophy class in his prison and I say, "In this class, we will discuss the foundations of ethics," Tony interrupts me. "What are you going to teach me about right and wrong? I know what is wrong. I have done wrong. I am told every day, by every face I see, every wall I face, that I am wrong. If I ever get out of here, there will always be a mark by my name. I'm a convict; I am branded 'wrong.' What are you going to tell me about right and wrong?"
Кога се среќаваме на моите часови по филозофија во затворот и ќе речам, "На овој час, ќе дискутираме за основите на моралот," Тони ме прекинува. "Што ќе ме научиш за правилното или погрешното?" Јас знам што е погрешно. Јас сум постапил погрешно. Секој ден ми го кажуваат тоа, секој лик што ќе го видам, секој ѕид со кој се соочувам, дека сум погрешил. Доколку некогаш излезам одовде, секогаш ќе има белег до моето име. Јас сум убеден, Јас сум обележан како "грешен". Што ти имаш да ми кажеш за правилното и погрешното?"
So I say to Tony, "Sorry, but it's worse than you think. You think you know right and wrong? Then can you tell me what wrong is? No, don't just give me an example. I want to know about wrongness itself, the idea of wrong. What is that idea? What makes something wrong? How do we know that it's wrong? Maybe you and I disagree. Maybe one of us is wrong about the wrong. Maybe it's you, maybe it's me -- but we're not here to trade opinions; everyone's got an opinion. We are here for knowledge. Our enemy is thoughtlessness. This is philosophy."
Му велам јас на Тони, "Извини, но полошо е од што мислиш. Мислиш дека знаеш што е правилно и погрешно? Тогаш можеш ли да ми кажеш што е погрешно? Не, немој само да ми даваш пример. Сакам да слушнам за самата погрешност, за идејата на грешењето. Која е таа замисла: Што е тоа што го прави нештото погрешно? Како знаеме дека е погрешно? Можеби ти и јас не се сложуваме. Можеби еден од нас греши. Можеби ти, можеби јас - но не сме овде за да разменуваме мислења, секој има свое мислење. Ние сме овде заради знаење. Нашиот непријател е непромисленоста. Ова е филозофија."
And something changes for Tony. "Could be I'm wrong. I'm tired of being wrong. I want to know what is wrong. I want to know what I know." What Tony sees in that moment is the project of philosophy, the project that begins in wonder -- what Kant called "admiration and awe at the starry sky above and the moral law within." What can creatures like us know of such things? It is the project that always takes us back to the condition of existence -- what Heidegger called "the always already there." It is the project of questioning what we believe and why we believe it -- what Socrates called "the examined life." Socrates, a man wise enough to know that he knows nothing. Socrates died in prison, his philosophy intact.
И нешто се менува кај Тони. "Можеби грешам. Уморен сум од тоа да грешам. Сакам да знам што е погрешно. Сакам да знам што знам." Она што Тони го согледува во тој момент е проектот за филозофија, проектот кој започнува со интересирање, она што Кант го нарекува "обожување и стравопочит кон ѕвезденото небо над нас и моралните закони во него." Што можат суштества како нас да знаат за вакви работи? Тоа е проектот кој секогаш нè враќа назад до условот за постоење, што Хајдегер го нарекол "она што секогаш веќе е таму." Тоа е проектот на доведување во прашање на она во што веруваме и зошто веруваме во тоа, она што Сократ го нарекол "испитан живот." Сократ, доволно мудар човек кој знаел дека не знае ништо. Сократ починал во затвор, а неговата филозофија останала недопрена.
So Tony starts doing his homework. He learns his whys and wherefores, his causes and correlations, his logic, his fallacies. Turns out, Tony's got the philosophy muscle. His body is in prison, but his mind is free. Tony learns about the ontologically promiscuous, the epistemologically anxious, the ethically dubious, the metaphysically ridiculous. That's Plato, Descartes, Nietzsche and Bill Clinton.
Така Тони започнува со својата домашна работа. Ги учи сопствените Зошто и Како, неговите каузи и корелации, неговата логика, неговите заблуди. Излегува дека, Тони има смисла за филозофија. Неговото тело е во затвор, но неговата свест е на слобода. Тони учи за онтолошките нејаснотии, епистемиолошката нервоза, за моралните сомнежи, за метафизичките глупости. Тоа се Платон, Декарт, Ниче и Бил Клинтон.
So when he gives me his final paper, in which he argues that the categorical imperative is perhaps too uncompromising to deal with the conflict that affects our everyday and challenges me to tell him whether therefore we are condemned to moral failure, I say, "I don't know. Let us think about that." Because in that moment, there's no mark by Tony's name; it's just the two of us standing there. It is not professor and convict, it is just two minds ready to do philosophy. And I say to Tony, "Let's do this."
Кога ми го даде неговиот последен состав, во кој аргументира дека императивот е можеби непопустлив за да се справи со конфликтот кој влијае на нашето секојдневие и ме испровоцира да му речам дали затоа ние сме осудени на морална грешка, јас велам, "Не знам. Ајде да размислиме околу тоа." Бидејќи во тој момент, не постои белег покрај името на Тони, туку само ние двајца стоиме таму. Тоа не се професор и осуденик, туку се два ума подготвени да филозофираат. И му велам на Тони, "Ајде да го направиме ова."
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)