My journey away from violent extremism began 22 years ago, when I denounced racism and left the American white supremacist skinhead movement that I had helped build.
Мој пут удаљавања од насилног екстремизма почео је пре 22 године, када сам одбацио расизам и оставио амерички покрет скинхедса o супериорности беле расе, чијем сам настанку помогао.
(Cheers and applause)
(Узвици и аплауз)
I was just 22 years old at the time, but I had already spent eight years, from the time I was 14 years old, as one of the earliest and youngest members and an eventual leader within America's most violent hate movement.
У то време сам имао само 22 године, али сам већ провео осам година, од своје 14. године, као један од првих и најмлађих чланова и, на крају, вођа америчког најнасилнијег покрета мржње.
But I wasn't born into hate; in fact, it was quite the opposite. I had a relatively normal childhood. My parents are Italian immigrants who came to the United States in the mid-1960s and settled on the South Side of Chicago, where they eventually met, and opened a small beauty shop. Right after I was born, things got a little bit more difficult. They struggled to survive with raising a young family and a new business, often working seven days a week, 14 hours a day, taking on second and third jobs just to earn a meager living. And quality time with my parents was pretty nonexistent. Even though I knew they loved me very much, growing up, I felt abandoned. I was lonely, and I started to withdraw, and then I started to resent my parents and become very angry. And as I was growing up, through my teenage years, I started to act out to try and get attention from my parents.
Али нисам одрастао окружен мржњом; заправо, било је потпуно супротно од тога. Имао сам релативно нормално детињство. Моји родитељи су италијански имигранти који су дошли у Сједињене Државе средином '60-их година 20. века и населили се у јужном делу Чикага, где су се на крају упознали и отворили мали салон лепоте. Одмах по мом рођењу, ствари су се мало закомпликовале. Борили су се да опстану уз подизање младе породице и уз нови посао, често радећи седам дана у недељи, 14 сати дневно, радећи други и трећи посао само да би скрпили крај са крајем. А време проведено са мојим родитељима једва да је постојало. Иако сам знао да ме много воле, док сам одрастао, осећао сам се напуштено. Био сам усамљен, почео сам да се повлачим у себе, а затим сам почео да презирем своје родитеље и постајао сам веома бесан. Док сам одрастао, током својих тинејџерских година, почео сам да правим испаде да покушам и добијем пажњу својих родитеља.
And one day, when I was 14, I was standing in an alley, and I was smoking a joint, and a man who was twice my age, with a shaved head and tall black boots, came up to me, and he snatched the joint from my lips. Then he put his hand on my shoulder and he looked me in the eyes, and he said, "That's what the communists and the Jews want you to do to keep you docile." I was 14 years old, I'd been trading baseball cards and watching "Happy Days" -- I didn't really know what a Jew was.
И једног дана, када сам имао 14 година, стајао сам у уличици и пушио џоинт, а човек који је имао дупло више година од мене, обријане главе и у дубоким црним чизмама, пришао ми је и истргао џоинт из уста. Онда је спустио руку на моје раме, погледао ме у очи и рекао: „То је оно што комунисти и Јевреји желе да радиш да би остао покоран.“ Имао сам 14 година, размењивао сам сличице бејзбол играча и гледао „Срећне дане“ - нисам стварно знао шта је Јеврејин.
(Laughter)
(Смех)
It's true. And the only communist that I knew was the bad Russian guy in my favorite Rocky movie.
Истина је. А једини комуниста кога сам знао био је руски зликовац у мом омиљеном филму из серијала о Рокију.
(Laughter)
(Смех)
And since I'm here baring my soul with you, I can reveal that I did not even know what the word "docile" meant.
А пошто са вама овде делим оно што ми лежи на срцу, могу да признам да чак нисам ни знао шта значи реч „покоран“.
(Laughter)
(Смех)
Dead serious.
Смртно сам озбиљан.
But it was as if this man in this alley had offered me a lifeline. For 14 years, I'd felt marginalized and bullied. I had low self-esteem. And frankly, I didn't know who I was, where I belonged, or what my purpose was. I was lost. And overnight, because this man had pulled me in, and I had grabbed onto that lifeline with every fiber of my being, I had gone from "Joanie Loves Chachi" to full-blown Nazi. Overnight.
Али овај човек из уличице као да ми је понудио конопац за спасавање. Четрнаест година сам осећао да сам маргинализован и малтретиран. Имао сам мало самопоуздања. И искрено, нисам знао ко сам, где припадам или шта ми је сврха. Био сам изгубљен. А преко ноћи, јер ме је овај човек увукао у то, а ја зграбио тај конопац за спасавање сваким атомом свог бића, прешао сам са „Џоуни воли Чачија“ на комплетног нацисту. Преко ноћи.
I started to listen to the rhetoric and believe it. I started to watch very closely as the leaders of this organization would target vulnerable young people who felt marginalized and then draw them in with promises of paradise that were broken. And then I started to recruit myself. I started to do that by making white-power music. And soon, I became the leader of that infamous organization that was led by that man in that alley who recruited me that day, who was America's first neo-Nazi skinhead and who had radicalized me. For the next eight years, I believed the lies that I had been fed. And though I saw no evidence of it whatsoever, I didn't hesitate to blame every Jewish person in the world for what I thought was a white, European genocide being promoted by them through a multiculturalist agenda. I blamed people of color for the crime and violence and the drugs in the city, completely neglecting the fact that I was committing acts of violence on a daily basis, and that in many cases, it was white supremacists who were funneling drugs into the inner cities. And I blamed immigrants for taking jobs from white Americans, completely neglecting the fact that my parents were hardworking immigrants who struggled to survive, despite not getting help from anybody else.
Почео сам да слушам ту реторику и да верујем у њу. Почео сам изблиза да посматрам док су вође ове организације бирале рањиве младе људе који су се осећали маргинализовано и увлачиле их уз обећања раја која су била прекршена. А затим сам и сам почео да регрутујем. Почео сам тo да радим тако што сам стварао музику беле моћи. И ускоро сам постао вођа те озлоглашене организације коју је водио човек из те уличице који ме је тог дана регрутовао, који је био први амерички неонацистички скинхед и који ме је радикализовао. Наредних осам година веровао сам у лажи које су ми сервирали. Иако нисам видео никакве доказе, нисам оклевао да окривим сваког Јеврејина на свету за оно што сам сматрао белим, европским геноцидом који они промовишу кроз мултикултуролошки план. Окривљавао сам обојене људе за криминал, насиље и дрогу у граду, потпуно занемарујући чињеницу да сам ја вршио насиље свакодневно и да су у много случајева припадници покрета супериорности беле расе уносили дрогу у унутрашњост градова. И окривљавао сам имигранте за одузимање послова белим Американцима, потпуно занемарујући чињеницу да су моји родитељи били имигранти који су напорно радили и који су се борили да преживе, упркос томе што ни од кога нису добијали помоћ.
For the next eight years, I saw friends die, I saw others go to prison and inflict untold pain on countless victims and their families' lives. I heard horrific stories from young women in the movement, who'd been brutally raped by the very men they were conditioned to trust, and I myself committed acts of violence against people, solely for the color of their skin, who they loved, or the god that they prayed to. I stockpiled weapons for what I thought was an upcoming race war. I went to six high schools; I was kicked out of four of them, one of them, twice. And 25 years ago, I wrote and performed racist music that found its way to the internet decades later and partially inspired a young white nationalist to walk into a sacred Charleston, South Carolina, church and senselessly massacre nine innocent people.
У наредних осам година видео сам пријатеље како умиру, друге како одлазе у затвор и наносе неописив бол безбројним жртвама и њиховим породицама. Чуо сам језиве приче од младих жена из покрета, које су брутално силовали исти они мушкарци којима је требало да верују, а ја сам починио насилне злочине над људима, искључиво због боје њихове коже, људи које су волели или бога којем су се молили. Правио сам залихе оружја због нечега за шта сам мислио да је надолазећи рат раса. Похађао сам шест средњих школа; избацили су ме из њих четири, а из једне од њих два пута. И пре 25 година сам писао и изводио расистичку музику која се некако појавила на интернету неколико деценија касније и делимично инспирисала младог белца-националисту да ушета у свету цркву у Чарлстону у Јужној Каролини и безочно измасакрира деветоро невиних људи.
But then my life changed. At 19 years old, I met a girl who was not in the movement, who didn't have a racist bone in her body, and I fell in love with her. And at 19, we got married, and we had our first son. And when I held my son in my arms in the delivery room that day, not only did I reconnect with some of the innocence that I had lost at 14 years old, but it also began to challenge the very important things that drew me to the movement to begin with: identity, community and purpose -- things that I had been struggling with as a young boy. And now, I struggled with the concept of who I was again. Was I this neo-Nazi hatemonger, or was I a caring father and husband? Was my community the one that I had manufactured around me to boost my own ego, because I felt self-hatred for myself and I wanted to project it onto others, or was it the one that I had physically given life to? Was my purpose to scorch the earth or was it to make it a better place for my family? And suddenly, like a ton of bricks hit me, I became very confused with who I'd been for the last eight years. And if only I'd been brave enough to walk away at that moment, to understand what the struggle was that was happening inside of me, then maybe tragedy could have been averted.
Али, онда се мој живот променио. Са 19 година сам упознао девојку која није била у овом покрету, која није имала ниједан расистички атом у свом телу, и заљубио сам се у њу. Са 19 година смо се венчали и добили свог првог сина. И када сам први пут држао у наручју свог сина у породилишту тог дана, не само да сам се поново повезао са делом невиности коју сам изгубио када сам имао 14 година, већ је то почело и да доводи у питање веома важне ствари које су ме привукле покрету испрве: идентитет, заједница и сврха - ствари са којима сам се борио као дечак. А сада сам се поново борио са концептом ко сам. Да ли сам био неонацистички агитатор мржње или брижни отац и супруг? Да ли је моја заједница била она коју сам створио око себе да храним сопствени его, јер сам осећао мржњу према себи и желео да је пројектујем на друге или онај коме сам физички подарио живот? Да ли је моја сврха била да разорим земљу или да је учиним бољим местом за моју породицу? И изненада, као да се на мене сручила тона цигала, постао сам веома збуњен око тога ко сам био последњих осам година. Да сам само био довољно храбар да се удаљим у том тренутку, да разумем каква се то битка одигравала у мени, онда би се трагедија можда могла избећи.
Instead, I did compromise. I took myself off the streets for the benefit of my family, because I was nervous that maybe I could go to jail or end up dead, and they would have to fend for themselves. So I stepped back as a leader, and instead I opened a record store that I was going to sell white-power music in, of course, because I was importing it in from Europe. But I knew that if I was just a racist store selling racist music the community would not allow me to be there. So I decided I was going to also stock the shelves with other music, like punk rock and heavy metal and hip-hop. And while the white-power music that I was selling was 75 percent of my gross revenue, because people were driving in from all over the country to buy it from the only store that was selling it,
Уместо тога сам направио компромис. Склонио сам се са улице за добробит моје породице, јер сам био у страху да ћу можда отићи у затвор или погинути, а онда би они сами морали да се сналазе. Тако сам се повукао као вођа, а уместо тога сам отворио продавницу плоча у којој сам планирао да продајем музику беле моћи, наравно, јер сам је увозио из Европе. Али, знао сам, ако је моја радња само расистичка и продаје такву музику, да ми заједница неће дозволити да буде тамо. Зато сам одлучио да ћу полице напунити и другом музиком, као што је панк рок и хеви метал и хип-хоп. И док ми је музика беле моћи коју сам продавао доносила 75 процената бруто прихода, јер су људи из целе земље долазили да је купе у јединој продавници која ју је продавала,
I also had customers come in to buy the other music. And eventually, they started to talk to me. One day, a young black teen came in, and he was visibly upset. And I decided to ask him what was wrong. And he told me that his mother had been diagnosed with breast cancer. And suddenly, this young black teenager, who I'd never had a meaningful conversation or interaction with, I was able to connect with, because my own mother had been diagnosed with breast cancer, and I could feel his pain. On another occasion, a gay couple came in with their son, and it was undeniable to me that they loved their son in the same profound ways that I loved mine. And suddenly, I couldn't rationalize or justify the prejudice that I had in my head.
имао сам и купце који су долазили да купе другачију музику. И на крају су почели да разговарају са мном. Једног дана, у радњу је ушао млади црни тинејџер и био је видљиво узнемирен. А ја сам одлучио да га питам шта није у реду. Рекао ми је да су његовој мајци дијагностификовали рак дојке. И изненада, са овим младим црним тинејџером, са којим никада нисам водио смислени разговор или ушао у интеракцију, могао сам да се повежем, јер је мојој мајци дијагностификован рак дојке и знао сам како му је. Другом приликом је геј пар ушао са својим сином, и нисам могао порећи да су волели свог сина на исти, дубоки начин на који сам и ја волео свог. Изненада нисам могао да рационализујем или оправдам предрасуду која је постојала у мојој глави.
I decided to pull the white-power music from the inventory when I became too embarrassed to sell it in front of my new friends. And of course, the store couldn't sustain itself, so I had to close it. At that same time, I lost nearly everything in my life. I used it as an opportunity to walk away from the movement that I'd been a part of for eight years, the only identity, community and purpose that I'd really known for most of my life. So I had nobody. I lost my livelihood because I closed the store. I didn't have a great relationship with my parents, even though they tried. And my wife and children left me, because I hadn't left the movement and disengaged quickly enough. And suddenly, I didn't know who I was again, or where I fit in or what my purpose was supposed to be. I was miserable inside, and I often woke up in the morning wishing that I hadn't.
Одлучио сам да повучем музику беле моћи из продаје када ме је постало превише срамота да је продајем пред новим пријатељима. И, наравно, радња се није могла одржати, па сам морао да је затворим. У исто време сам изгубио скоро све у животу. Искористио сам то као прилику да се повучем из покрета чији сам део био осам година, који је био једини идентитет, заједница и сврха за које сам знао током већег дела живота. Тако, нисам имао никог. Изгубио сам приход јер сам затворио радњу. Нисам имао сјајан однос са родитељима, иако су они покушали да га имају. А моја жена и деца су ме напустили јер нисам оставио покрет и повукао се довољно брзо. И изненада, опет нисам знао ко сам, где се уклапам или шта треба да буде моја сврха. Изнутра сам био очајан и често сам се ујутру будио уз жељу да се нисам пробудио.
About five years in, one of the few friends that I had was concerned about my well-being, and she came to me and she said, "You need to do something, because I don't want to see you die." And she suggested that I go apply for a job where she worked, at a company called IBM. Yeah, I thought she was crazy, too.
Након неких пет година, једна од неколико пријатељица које сам имао била је забринута за моју добробит, дошла је до мене и рекла: „Мораш да урадиш нешто јер не желим да видим како умиреш.“ И предложила је да аплицирам за посао на месту у ком је радила, у компанији под именом Ај-би-ем. Да, и ја сам мислио да је луда.
(Laughter)
(Смех)
Here I was, a closeted ex-Nazi covered in hate tattoos. I didn't go to college. I'd been kicked out of multiple high schools multiple times. I didn't even own a computer. But I went in, and somehow, miraculously, I got the job. I was thrilled.
И ето ме, прикривени бивши нациста прекривен тетоважама мржње. Нисам студирао. Избацили су ме из многобројних средњих школа више пута. Нисам чак имао ни компјутер. Али сам отишао и некако, неким чудом, добио посао. Био сам пресрећан.
And then I became terrified to learn that they'd actually be putting me back at my old high school, the same one I got kicked out of twice, to install their computers. This was a high school where I had committed acts of violence against students, against faculty; where I had protested out in front of the school for equal rights for whites and even had a sit-in in the cafeteria to try and demand a white student union.
А онда сам постао престрављен када сам сазнао да ме заправо враћају у моју стару средњу школу, исту ону из које сам два пута избачен, да им инсталирам компјутере. Ово је била средња школа у којој сам починио насиље над ученицима, професорима; у којој сам протестовао испред школе зарад једнаких права белаца и чак организовао окупацију кафетеријe да захтевам унију белих ученика.
And of course, as karma would have it, within the first couple of hours, who walks right by me but Mr. Johnny Holmes, the tough black security guard I had gotten in a fistfight with, that got me kicked out the second time and led out in handcuffs from the school. He didn't recognize me, but I saw him, and I didn't know what to do. I was frozen; I was this grown man now, years out of the movement, and I was sweating and I was trembling. But I decided I had to do something. And I decided I needed to suffer under the weight of my past, because for five years I had tried to outrun it. I'd tried to make new friends and cover my tattoos with long sleeves, and I wouldn't admit it because I was afraid of being judged the same way I had judged other people. Well, I decided I was going to chase Mr. Holmes out to the parking lot -- probably not the smartest decision that I made.
И, наравно, као што је случај са кармом, у току првих пар сати ко ће проћи тик поред мене до господин Џони Холмс, опасни црни радник обезбеђења са којим сам се тукао песницама, који ме је избацио други пут и извео са лисицама на рукама из школе. Није ме препознао, али сам га ја видео и нисам знао шта да радим. Следио сам се; сада сам био одрастао човек, годинама ван покрета, а знојио сам се и тресао. Али, одлучио сам да морам да урадим нешто. И одлучио сам да треба да патим под теретом своје прошлости, јер сам пет година покушавао да јој побегнем. Покушао сам да стекнем нове пријатеље и прекријем тетоваже дугим рукавима, а нисам хтео то да признам јер сам се бојао да ће ме осуђивати на исти начин на који сам и ја осуђивао друге људе. Па, одлучио сам да ћу појурити напоље за господином Холмсом до паркинга, што вероватно није најпаметнија одлука коју сам икада донео.
(Laughter)
(Смех)
But when I found him, he was getting into his car, and I tapped him on the shoulder. And when he turned around and he recognized me, he took a step back because he was afraid. And I didn't know what to say. Finally, the words came out of my mouth, and all I could think to say was, "I'm sorry." And he embraced me, and he forgave me. And he encouraged me to forgive myself. He recognized that it wasn't the story of some broken go-nowhere kid who was going to just join a gang and go to prison. He knew that this was the story of every young person who was vulnerable, who was searching for identity, community and purpose, and then hit a wall and was unable to find it and went down a dark path. And he made me promise one thing, that I would tell my story to whoever would listen. That was 18 years ago, and I've been doing it ever since.
Али, када сам га пронашао, улазио је у своја кола, а ја сам га куцнуо по рамену. А када се окренуо и препознао ме, устукнуо је корак уназад зато што је био уплашен. Нисам знао шта да кажем. Коначно су ми речи изашле из уста, а све што сам могао смислити да кажем било је: „Жао ми је.“ А он ме је загрлио и опростио ми је. И охрабрио ме је да опростим себи. Схватио је да то није прича неког сломљеног клинца без будућности који би се придружио некој банди или отишао у затвор. Знао је да је ово прича сваке младе особе која је рањива, која је трагала за идентитетом, заједницом и сврхом, а онда ударила у зид, није успела да их пронађе и пошла мрачним путем. И натерао ме је да обећам једну ствар, да ћу причати своју причу свакоме ко жели да је чује. То је било пре 18 година, а ја то радим од тада.
(Applause)
(Аплауз)
You might be asking yourself right now: How does a good kid from a hardworking immigrant family end up going down such a dark path? One word: potholes. That's right. Potholes. I had a lot of potholes when I was kid. We all had them -- you know, the things in life that we hit that invariably just kind of nudge us off our path, and if they remain unresolved or untreated or not dealt with, sometimes we can get dangerously lost down pretty dark corridors. Potholes can be things like trauma, abuse, unemployment, neglect, untreated mental health conditions, even privilege. And if we hit enough potholes on our journey in life, and we don't have the resources or the help to navigate around them or to pull us out, well, sometimes good people end up doing bad things.
Можда се управо питате како добар дечко из вредне имигрантске породице заврши на тако мрачном путу. Једна реч: рупе. Тако је. Рупе. Имао сам пуно рупа када сам био дете. Сви смо их имали - знате, ствари у које ударимо у животу, а које нас увек некако одгурају са нашег пута, а ако остану неразрешене, или неизлечене или ако се не бавимо њима, понекад можемо бити опасно изгубљени у прилично мрачним ходницима. Рупе могу бити ствари као што су траума, злостављање, незапосленост, занемаривање, менталне болести које се не лече, чак и повластице. А ако налетимо на довољно рупа на нашем животном путовању и немамо ресурсе или помоћ да их заобиђемо или да нас извуку из њих, па, понекад добри људи заврше тако што раде лоше ствари.
One such person who had potholes is Darrell. Darrell is from upstate New York. He had read my memoir, and he was really upset about the ending. You see, I'd gotten out of the movement and he was still in. And he emailed me and he said, "I didn't really like the way that turned out." And I said, "Well, I'm sorry."
Једна таква особа која је имала рупе је Дарел. Дарел је са севера Њујорка. Прочитао је моје мемоаре и много се узнемирио због њиховог краја. Видите, изашао сам из покрета, а он је и даље био у њему. Послао ми је имејл и рекао: „Није ми се баш свидело како се то завршило.“ Рекао сам: „Па, жао ми је.“
(Laughter)
(Смех)
"But if you want to talk about it, we could certainly do that."
„Али ако желиш да о томе поразговарамо, наравно да можемо.“
And after a couple of weeks of going back and forth with Darrell, I learned he was a 31-year-old military veteran who had been injured and was really angry about not being able to go to Afghanistan to kill Muslims. And one day on the phone, he told me that he had seen a Muslim man in the park praying, and that all he wanted to do was kick him in the face. I flew to Buffalo the next day, and I sat down with Darrell, and I asked him, "Have you ever met a Muslim person before?" And he said, "No! Why the hell would I want to do that? They're evil. I don't want anything to do with them." I said, "OK." So I excused myself, and I went into the bathroom and I took my phone out in the bathroom, and I Googled the local mosque, and I called them very quietly from the bathroom, and I said, "Excuse me, imam, I need a favor. I have a Christian man who would really love to learn more about your religion."
Након пар недеља дописивања са Дарелом, сазнао сам да је он 31-годишњи војни ветеран који је био повређен и веома љут што не може да оде у Авганистан да убија муслимане. А једног дана, док смо разговарали телефоном, рекао ми је да је видео муслимана који се молио у парку и да је пожелео да га шутне у лице. Следећег дана сам одлетео авионом до Буфала, сео са Дарелом и питао га: „Да ли си икада упознао муслимана?“ А он је рекао: „Не! Зашто бих, дођавола, желео да то урадим? Они су зли. Не желим да ишта имам с њима.“ Рекох: „Добро.“ Извинио сам се што морам да се удаљим, отишао до купатила и однео телефон у купатило, нашао на Гуглу локалну џамију, веома тихо их позвао из купатила и рекао: „Извините, имаме, треба ми услуга. Имам једног хришћанина који би стварно волео да научи више о вашој религији.“
(Laughter)
(Смех)
"Do you mind if we stop by?"
„Да ли можемо да свратимо?“
Well, it took some convincing for Darrell to go, but finally we got there, and when I knocked on the door, the imam said he only had 15 minutes left for us, because he was preparing for a prayer service. I said, "We'll take it." We went in, and two and a half hours later, we came out after hugging and crying and, very strangely, bonding over Chuck Norris for some reason.
Па, било је потребно да мало убеђујем Дарела да оде, али смо коначно стигли тамо а када сам покуцао на врата, имам је рекао да за нас има само 15 минута јер се спремао за молитву. Рекао сам: „Може.“ Ушли смо, а након два и по сата смо изашли наког што смо се грлили и плакали и, што је веома чудно, зближили из некога разлога око Чака Нориса.
(Laughter)
(Смех)
I don't know what it was about that, but that's what happened. And I'm happy to say now that Darrell and the imam, you can often find them at the local falafel stand, having lunch together.
Не знам о чему се ту радило, али то се десило. Срећан сам што сада могу да кажем да Дарела и имама често можете да видите код локалног штанда са фалафелима док ручају заједно.
(Applause)
(Аплауз)
You see, it's our disconnection from each other. Hatred is born of ignorance. Fear is its father, and isolation is its mother. When we don't understand something, we tend to be afraid of it, and if we keep ourselves from it, that fear grows, and sometimes, it turns into hatred. Since I've left the movement, I've helped over a hundred people disengage from extremist movements, from white supremacist groups --
Видите, ради се о нашој међусобној неповезаности. Мржња се рађа из незнања. Страх је њен отац, а изолација мајка. Када не разумемо нешто, обично га се бојимо а ако се држимо подаље од тога, страх расте и понекад се претвори у мржњу. Откада сам напустио покрет, пружио сам помоћ више од стотини људи да се удаље од екстремистичких покрета,
(Applause)
из група које пропагирају супериорност беле расе,
(Аплауз)
to even jihadist groups. And the way I do that is not by arguing with them, not by debating them, not by even telling them they're wrong, even though, boy, I want to sometimes. I don't do that. Instead, I don't push them away. I draw them in closer, and I listen very closely for their potholes, and then I begin to fill them in. I try to make people more resilient, more self-confident, more able to have skills to compete in the marketplace so that they don't have to blame the other, the other that they've never met.
чак и џихадистичких група. А то чиним не тако што се свађам са њима, што улазим у расправе са њима, чак ни тако што им говорим да греше, иако, човече, желим то понекад. Не радим то. Уместо тога, не гурам их од себе. Привлачим их ближе себи, веома пажљиво им ослушкујем рупе и онда почињем да их попуњавам. Покушавам да људе учиним отпорнијима, са више самопоуздања, да имају више вештина да се такмиче на тржишту да не би морали да окривљују друге, оне које никада нису упознали.
I'd like to just leave you with one last thing before I go. Of all the people I've worked with, they will all tell you the same thing. One, they became extremists because they wanted to belong, not because of ideology or dogma. And second, what brought them out was receiving compassion from the people they least deserved it from, when they least deserved it.
Желим да закључим уз још једну, последњу ствар пре него што одем. Сви људи са којима сам радио рећи ће вам исту ствар. Једна је да су постали екстремисти јер су желели да припадају, а не због идеологије или догме. Друга је да их је извукло то што су са њима саосећали људи од којих су то најмање заслужили када су најмање заслужили.
(Applause)
(Аплауз)
So I would like to leave you with a challenge: go out there today, tomorrow -- hopefully every day -- find somebody that you think is undeserving of your compassion and give it to them, because I guarantee you, they're the ones who need it the most.
Зато бих желео да закључим са изазовом: изађите данас, сутра, надам се сваког дана, пронађите некога за кога мислите да не заслужује да саосећате са њим и пружите им саосећање, јер, гарантујем вам, они су ти којима је најпотребније.
Thank you very much.
Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)