My work is about the behaviors that we all engage in unconsciously, on a collective level. And what I mean by that, it's the behaviors that we're in denial about, and the ones that operate below the surface of our daily awareness. And as individuals, we all do these things, all the time, everyday. It's like when you're mean to your wife because you're mad at somebody else. Or when you drink a little too much at a party, just out of anxiety. Or when you overeat because your feelings are hurt, or whatever. And when we do these kind of things, when 300 million people do unconscious behaviors, then it can add up to a catastrophic consequence that nobody wants, and no one intended. And that's what I look at with my photographic work.
Мој рад се тиче нашег несвесног понашања на колективном нивоу. Под тим подразумевам понашања којих се одричемо, као и она која функционишу испод нивоа наше свакодневне свести. Као појединци, сви ми радимо те ствари, све време, сваког дана. То је као када сте груби према вашој супрузи јер сте бесни на неког другог. Или када на забави попијете мало више, јер сте нервозни. Или кад се преједете јер је неко повредио ваша осећања или ма шта друго. И када чинимо овакве ствари када 300 милиона људи то несвесно чини то може да проурокује катастрофалне последице које нико не жели нити је ко имао намеру да их проузрокује. И то је оно на шта обраћам пажњу у свом раду.
This is an image I just recently completed, that is -- when you stand back at a distance, it looks like some kind of neo-Gothic, cartoon image of a factory spewing out pollution. And as you get a little bit closer, it starts looking like lots of pipes, like maybe a chemical plant, or a refinery, or maybe a hellish freeway interchange. And as you get all the way up close, you realize that it's actually made of lots and lots of plastic cups. And in fact, this is one million plastic cups, which is the number of plastic cups that are used on airline flights in the United States every six hours. We use four million cups a day on airline flights, and virtually none of them are reused or recycled. They just don't do that in that industry.
Ово је слика коју сам тек недавно завршио, и када гледате из далека, изгледа као неки нео-готски цртеж фабрике која избацује отпад. А како се приближавате почиње да личи на гомилу цеви, можда на хемијску фабрику, или рафинерију или можда на језиву раскрсницу аутопутева. А када приђете сасвим близу, схватитe да се ради о огромном броју пластичних чаша. У ствари, ово је милион пластичних чаша, што је једнако броју пластичних чаша које се користе на авионским летовима у Сједињеним Државама сваких шест сати. Ми користимо четири милиона чаша дневно на авионским летовима, а практично се ни једна не користи поново нити се рециклира. Авиокомпаније то просто не раде.
Now, that number is dwarfed by the number of paper cups we use every day, and that is 40 million cups a day for hot beverages, most of which is coffee. I couldn't fit 40 million cups on a canvas, but I was able to put 410,000. That's what 410,000 cups looks like. That's 15 minutes of our cup consumption. And if you could actually stack up that many cups in real life, that's the size it would be. And there's an hour's worth of our cups. And there's a day's worth of our cups. You can still see the little people way down there. That's as high as a 42-story building, and I put the Statue of Liberty in there as a scale reference.
Ипак, тај број је мали у односу на број папирних чаша које употребљавамо сваког дана, а то је 40 милиона чаша дневно за топле напитке, најчешће за кафу. Нисам успео да сместим 40 милиона чаша на платно, али сам успео да ставим 410.000. Овако изгледа 410.000 чаша. Оволико потрошимо за 15 минута. А када би заиста наслагали толико чаша биле би ове величине. Оволико потрошимо за један сат. А оволико за један дан. И даље можете да видите људе скроз доле. Ово је високо као зграда са 42 спрата, а ставио сам Кип слободе ради поређења.
Speaking of justice, there's another phenomenon going on in our culture that I find deeply troubling, and that is that America, right now, has the largest percentage of its population in prison of any country on Earth. One out of four people, one out of four humans in prison are Americans, imprisoned in our country. And I wanted to show the number. The number is 2.3 million Americans were incarcerated in 2005. And that's gone up since then, but we don't have the numbers yet. So, I wanted to show 2.3 million prison uniforms, and in the actual print of this piece, each uniform is the size of a nickel on its edge. They're tiny. They're barely visible as a piece of material, and to show 2.3 million of them required a canvas that was larger than any printer in the world would print. And so I had to divide it up into multiple panels that are 10 feet tall by 25 feet wide. This is that piece installed in a gallery in New York -- those are my parents looking at the piece. (Laughter) Every time I look at this piece, I always wonder if my mom's whispering to my dad, "He finally folded his laundry." (Laughter)
Када говоримо о правосуђу, постоји једна појава у нашем друштву која ме јако мучи, а то је да САД, у овом тренутку, имају највећи проценат становништва који се налази у затвору у односу на било коју другу државу на свету. Свака четврта особа, сваки четврти човек у затвору је Американац, затворен у нашој држави. Желео сам да покажем тај број. Тај број је 2,3 милиона Американаца у затворима у 2005. Од тад се тај број повећао, али још немамо прецизне податке о томе. Зато сам желео да прикажем 2,3 милиона затвореничких униформи и на овој фотографији свака униформа је величине металног новчића гледаног са стране. Сићушне су. Једва се види да се ради о комаду материјала а да бих приказао 2,3 милиона униформи било би ми потребно платно које ни један штампач на свету не би могао да одштампа. Зато сам морао да слику поделим на више табли висине 3 метра и ширине 7,6 метара. Ово је то дело изложено у галерији у Њујорку а ово су моји родитељи који га посматрају. (Смех) Сваки пут кад погледам ову слику питам се да ли моја мама шапуће мом тати ''Коначно је сложио свој веш.'' (Смех)
I want to show you some pieces now that are about addiction. And this particular one is about cigarette addiction. I wanted to make a piece that shows the actual number of Americans who die from cigarette smoking. More than 400,000 people die in the United States every year from smoking cigarettes. And so, this piece is made up of lots and lots of boxes of cigarettes. And, as you slowly step back, you see that it's a painting by Van Gogh, called "Skull with Cigarette." It's a strange thing to think about, that on 9/11, when that tragedy happened, 3,000 Americans died. And do you remember the response? It reverberated around the world, and will continue to reverberate through time. It will be something that we talk about in 100 years. And yet on that same day, 1,100 Americans died from smoking. And the day after that, another 1,100 Americans died from smoking. And every single day since then, 1,100 Americans have died. And today, 1,100 Americans are dying from cigarette smoking. And we aren't talking about it -- we dismiss it. The tobacco lobby, it's too strong. We just dismiss it out of our consciousness. And knowing what we know about the destructive power of cigarettes, we continue to allow our children, our sons and daughters, to be in the presence of the influences that start them smoking. And this is what the next piece is about.
Желим да вам покажем неколико дела на тему зависности. Конкретно ово се тиче зависности од цигарета. Желео сам да направим дело које показује тачан број Американаца који умру од пушења цигарета. Више од 400.000 људи умре у Сједињеним Државама сваке године због пушење цигарета. Ово дело чине гомиле и гомиле кутија цигарета. И како се полако удаљавате видите да се ради о слици Ван Гога званој ''Лобања са цигаретом''. Чудно је кад размислите о томе, да је 11. септембра, када се догодила позната трагедија, погинуло 3.000 Американаца. И сећате ли се реакције? То је одјекнуло широм света и о томе ће се причати и даље. Биће то нешто о чему ћемо причати и за 100 година. А ипак, истог тог дана, 1.100 Американаца је умрло од пушења. И дан након тог, још 1.100 Американаца је умрло од пушења. И сваког дана од тад, 1.100 Американаца је умрло. И данас, 1.100 Американаца умиру од пушења цигарета. И ми не причамо о томе - ми то одбацујемо. Дувански лоби је превише јак. Ми то једноставно одбацујемо из наше свести. Иако знамо оно што знамо о штетном утицају цигарета, ми дозвољавамо да наша деца, наши синови и ћерке, буду изложени утицајима због којих почињу да пуше. И о томе говори следеће дело.
This is just lots and lots of cigarettes: 65,000 cigarettes, which is equal to the number of teenagers who will start smoking this month, and every month in the U.S. More than 700,000 children in the United States aged 18 and under begin smoking every year.
Ово су гомиле и гомиле цигарета: 65.000 цигарета, што је једнако броју тинејџера који ће, овог месеца и сваког месеца, у САД, почети на пуше. Више од 700.000 деце у САД старости до 18 година почињу да пуше сваке године.
One more strange epidemic in the United States that I want to acquaint you with is this phenomenon of abuse and misuse of prescription drugs. This is an image I've made out of lots and lots of Vicodin. Well, actually, I only had one Vicodin that I scanned lots and lots of times. (Laughter) And so, as you stand back, you see 213,000 Vicodin pills, which is the number of hospital emergency room visits yearly in the United States, attributable to abuse and misuse of prescription painkillers and anti-anxiety medications. One-third of all drug overdoses in the U.S. -- and that includes cocaine, heroin, alcohol, everything -- one-third of drug overdoses are prescription medications. A strange phenomenon.
Још једна чудна епидемија у САД са којом желим да вас упознам је појава злоупотребе лекова на рецепт. Ово је слика коју сам направио од јако пуно таблета Викодина. У ствари, имао сам само једну таблету Викодина коју сам скенирао пуно пуно пута. (Смех) Тако да, ако се одмакнете, видите 213,000 таблета Викодина, што представља број хитних интервенција годишње у САД, које се могу приписати злоупотреби таблета против болова и лекова за смирење. Трећина свих предозирања у САД а то укључује кокаин, хероин, алкохол, и све остало, једна трећина предозирања су предозирања од лекова на рецепт. Чудна појава.
This is a piece that I just recently completed about another tragic phenomenon. And that is the phenomenon, this growing obsession we have with breast augmentation surgery. 384,000 women, American women, last year went in for elective breast augmentation surgery. It's rapidly becoming the most popular high school graduation gift, given to young girls who are about to go off to college. So, I made this image out of Barbie dolls, and so, as you stand back you see this kind of floral pattern, and as you get all the way back, you see 32,000 Barbie dolls, which represents the number of breast augmentation surgeries that are performed in the U.S. each month. The vast majority of those are on women under the age of 21. And strangely enough, the only plastic surgery that is more popular than breast augmentation is liposuction, and most of that is being done by men.
Ово је дело које сам недавно завршио о још једној трагичној појави. А то је та растућа опсесија коју имамо са операцијом увећања груди. 384.000 жена, Американки, је прошле године обавило операцију повећања груди без икаквог медицинског разлога. То убрзано постаје најпопуларнији поклон за матуру младим девојкама које крећу на студије. Зато сам направио ову слику од Барби луткица, тако да, кад се мало одмакнете видите неку врсту цветног шаблона, а када се сасвим одмакнете, видите 32.000 Барби луткица, што представља број операција увећања груди које се обаве у САД сваког месеца. Огромна већина тих операција се обави на женама старости до 21 године. Чудно је, али једина пластична операција која је популарнија од увећања груди је липосукција, и већину тих операција обаве мушкарци.
Now, I want to emphasize that these are just examples. I'm not holding these out as being the biggest issues. They're just examples. And the reason that I do this, it's because I have this fear that we aren't feeling enough as a culture right now. There's this kind of anesthesia in America at the moment. We've lost our sense of outrage, our anger and our grief about what's going on in our culture right now, what's going on in our country, the atrocities that are being committed in our names around the world. They've gone missing; these feelings have gone missing. Our cultural joy, our national joy is nowhere to be seen. And one of the causes of this, I think, is that as each of us attempts to build this new kind of worldview, this holoptical worldview, this holographic image that we're all trying to create in our mind of the interconnection of things: the environmental footprints 1,000 miles away of the things that we buy; the social consequences 10,000 miles away of the daily decisions that we make as consumers.
Желим да нагласим да су ово само примери. Не сматрам да су ово највећи проблеми. То су само примери. А разлог због ког ово радим је страх да се у овом тренутку не осећамо као део друштва. Постоји нека врста анестезије у Америци у овом тренутку. Изгубили смо осећај срама, осећај гнева и туге због онога што се данас дешава у нашем друштву, због онога што се дешава у нашој земљи, због злочина који су почињени у наше име широм света. Ови осећаји су се изгубили. Радост нашег друштва, радост нашег народа се више не види. А један од разлога за то је, по мом мишљењу, то што свако од нас покушава да изгради неку нову врсту погледа на свет, неки целовити поглед на свет, неку холографску слику коју сви покушавамо да створимо у нашим мислима о међуповезаности свих ствари: еколошке стопе 1.000 миља далеко од ствари које купујемо; друштвене последице 10.000 миља далеко од одлука које свакодневно доносимо као потрошачи.
As we try to build this view, and try to educate ourselves about the enormity of our culture, the information that we have to work with is these gigantic numbers: numbers in the millions, in the hundreds of millions, in the billions and now in the trillions. Bush's new budget is in the trillions, and these are numbers that our brain just doesn't have the ability to comprehend. We can't make meaning out of these enormous statistics. And so that's what I'm trying to do with my work, is to take these numbers, these statistics from the raw language of data, and to translate them into a more universal visual language, that can be felt. Because my belief is, if we can feel these issues, if we can feel these things more deeply, then they'll matter to us more than they do now. And if we can find that, then we'll be able to find, within each one of us, what it is that we need to find to face the big question, which is: how do we change? That, to me, is the big question that we face as a people right now: how do we change? How do we change as a culture, and how do we each individually take responsibility for the one piece of the solution that we are in charge of, and that is our own behavior?
И док покушавамо да изградимо тај поглед на свет, док покушавамо да схватимо величину нашег друштва, информације са којима баратамо су огромни бројеви: милиони, стотине милиона, милијарде, а сада и билиони. Бушов нови буџет је у билионима, а то су бројеви које наш мозак не може да разуме. Не можемо схватити смисао ове огромне статистике. И због тога, оно што ја покушавам у својим делима је да отргнем ове бројеве, ову статистику од хладног језика података и преведем их у општи визуелни говор који може да се осети. Јер ја верујем да, ако можемо да осетимо ове ствари, aко можемо снажно да осетимо ове ствари, тада ће нам значити више него што нам значе сада. И ако можемо то да пронађемо, моћи ћемо да пронађемо, у нама самима, оно што је потребно да се суочимо са питањем свих питања, а то је: Како да се променимо? То је, за мене, у овом тренутку питање с којим се суочавамо као народ: Како да се променимо? Како да се променимо као друштво, и како да свако од нас преузме одговорност за онај део решења за који је задужен, а то је наше понашање?
My belief is that you don't have to make yourself bad to look at these issues. I'm not pointing the finger at America in a blaming way. I'm simply saying, this is who we are right now. And if there are things that we see that we don't like about our culture, then we have a choice. The degree of integrity that each of us can bring to the surface, to bring to this question, the depth of character that we can summon, as we show up for the question of how do we change -- it's already defining us as individuals and as a nation, and it will continue to do that, on into the future. And it will profoundly affect the well-being, the quality of life of the billions of people who are going to inherit the results of our decisions. I'm not speaking abstractly about this, I'm speaking -- this is who we are in this room, right now, in this moment.
Верујем да није потребно да постанеш лош да би се суочио са овим проблемима. Ја не упирем прстом у Америку оптужујући је. Ја само кажем: то смо ми у овом тренутку. И ако видимо да постоје ствари које нам се не свиђају у нашем друштву, онда имамо избор. Степен интегритета који свако од нас поседује, којим може да допринесе овом питању, дубина нашег карактера када се суочавамо са питањем како да се променимо -- то нас већ дефинише као појединце и као народ, и тако ће бити и убудуће. И то ће значајно утицати на благостање, на квалитет живота милијарди људи који ће наследити резултате наших одлука. Ово није нешто апстрактно, ја кажем -- ми у овој дворани смо такви, управо сада, у овом тренутку.
Thank you and good afternoon. (Applause)
Хвала вам и желим вам угодан дан. (Аплауз)